Вести

Да и ми незнавени нешто научимо. Послушаћемо епископа Атанасија који саветује ”читајте, читајте”, пошто, осим њега, изгледа нико ништа није читао. Али, да ли је он прочитао књиге аутора које цитира? Па кренимо.

+++

Бивши владика Атанасије (Јевтић) у Чачку:
Свети Јован Кронштатски, ”Мој живот у Христу”… Пре њега, у дванаестом, тринаестом, пардон, четрнаестом, Николај Кавасила… Треба да је био лаик, стриц му је био Епископ… ”Живот у Христу”, књига која тумачи Свете Тајне, а онда посебна књига ”Тумачење Литургије”. То су капитална дела.

И тако, када неко од нас незнавених отвори књигу ”Тумачење Свете Литургије”, има шта да види:

Свети Никола Кавасила, ”Тумачење Свете Литургије”, стр. 72:
ШЕСНАЕСТА БЕСЕДА О ТАКОЗВАНИМ АНТИФОНИМА И О МОЛИТВАМА КОЈЕ ИХ ПРАТЕ

Док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву за присутни народ и за свети храм, да се на њих излије богата милост и доброта Божија. Наводи и разлог зашто ово тражи, а Бог ће, по Своме праведноме суду, дати све што се од Њега иште. Али, неће дати због тога што су примаоци достојни дарова које примају, нити зато што је праведно да их ми примимо, већ зато што Њему приличи свака слава, част и поклоњење. Због Твоје славе, вели, молим Те за све ово. Јер, то што према нама недостојнима показујеш толико човекољубље, то је у Твоју славу. Такав начин прослављања Теби приличи, у складу са речима блаженог Давида: „Не нама, Господе, не нама, него имену Својему дај славу“.1

2. Због тога свештеник, окончавши молитву, чита гласно овај возглас јер он представља и завршетак молитве и славословље – чита га гласно да би сви присутни учествовали у слављењу и да би сва Црква прославила Бога. И заиста, сви присутни слушајући учествују у слављењу Бога.

Јер, кад свештеник изговори ово славословље, сви верни одговарају са амин; узвикујући ту реч, они присвајају себи све оно што је свештеник изговорио.

3. Затим свештеник започиње света псалмопојања, која довршавају присутни верници, појући богонадахнуте речи светог Пророка: „Лепо је исповедати Господа, и певати имену Твојему, Вишњи“.2 Ове речи су сасвим прикладне за почетак, јер веле како је појање дивно, што пред сваком песмом морамо имати на уму; а рекавши исповедати, Пророк мисли благодарити и појати химне.

4. За време појања ових и других стихова, ђакон подстиче вернике на молитву, позивајући их да се моле као и раније.3

5. Док траје појање и док се верници моле, свештеник у олтару упућује молитве Богу за пуноћу Цркве уопште, а посебно за оне који украшавају Његов свети дом и који желе да га у свему покажу блиставог како би и они били њиме прослављени; и возглашава најзначајнији разлог: Јер је Твоја моћ и Твоје је царство. Јер, царевима, каже, припада слава, и у њих је сила да могу учинити блиставима оне које хоће. А Ти си Цар вечни, и Твоја је власт и Твоје је Царство.

6. Тај доказ свештеник као какво славословље узвикује на сав глас да би то допрло до ушију свих верника; а затим, прихвативши их као учеснике у узношењу химни Богу, као што је било и пре тога, изнова започиње појање, а верници га допуњују. Потом се верници моле Богу уз оне прозбе које ђакон упућује, у складу са оним што је малочас речено.

7. Пошто се свештеник изнова помоли за вернике који се заједно са њим моле, односно да сваки од њих задобије оно што иште од Бога и да им то буде на корист, а исто тако и да задобију вечни живот у будућем веку, он као залог наводи доброту и човекољубље Божије; и пошто то сачињава свршетак молитве, изговара га гласно како би га сви могли чути.

8. Затим започиње треће појање, током којег уноси Јеванђеље праћено свећама и кађењем уз свечану пратњу свих који служе у олтару. Јеванђеље носи ђакон а ако нема њега, онда свештеник.4

9. Пре него што ће ступити у Жртвеник, свештеник застане недалеко од царских двери док се појање не оконча, и моли се Богу да заједно са њим у Жртвеник уђу и свети анђели те да са њим и они учествују у свештенослужењу и постану заједничари славословљења Бога; и свештеник наводи разлог, а то је да Богу приличи част и поклоњење и од људи и од анђела Јер се речи: …свака слава, част и поклоњење односе на све који знају да славе Бога, да Му указују част и да Му се клањају.

10. Па пошто се помоли за све то, свештеник улази у Жртвеник и полаже Јеванђеље на часну Трпезу.

1 Пс. 115,1.
2 Пс. 102,1.
3 Малом јектенијом, Oпет и опет, која следи иза сва три антифона.
4 У питању је мали вход.

У питању је, дакле, 14. век, Византија, а Свети Никола је један од највећих теолога и Светитеља тога времена. Да ли је и он био под латинским утицајем, када тумачи тихо читање молитава? Обновљенци кажу да је гласно читање ВЕКОВНА пракса. Али, ето, у Византији, у 14. веку, служило се исто као што се и данас служи по Типику.

Даље, епископ Атанасије спомиње Светог Симеона Солунског:

бивши владика Атанасије (Јевтић) у Чачку:
Прво није ништа чито даље од свог носа… Симеон Нови С.. Симеон Солунски јасно каже…да се стављају све у путир, али не постаје аутоматски него се сједињује и освећује, не претвара се аутоматски.. у Тело и Крв Христову… ал се причешћујемо СИГУРНО Телом и Крвљу Христовом.

Ова поука се вероватно односи на пророка Игњатија, пошто он баш и не говори да се причешћујемо сигурно Телом и Крвљу Христовом, већ неким ”символима”. А да видимо шта Свети Симеон каже у свом тексту ”О светој Литургији”:

Цитат: ГЛАВА 98
Шта представља св. олтар, а шта св. престо?

Олтар представља свјатаја свјатих која су изнад неба као и само небо, а св. трапеза престо Божији, васкрс Христа и часни гроб; храм представља небо и рај. Крај храма и места за катихумене представљају створења земље ради нас као и оног што је изнад земље. Силажење архијереја обученог у свештене одежде до западних врата означава да се Господ оваплотио, дошао на земљу, и да је са светим анђелима сишао до најкрајњих делова земље, до ада, да је победио владара мрака и ослободио душе које су тамо од вечности бачене. Први вход означава да је сишао на земљу, да је умро и васкрсао и да се узнео. Отуда се пре входа поје антифони и то три, у част Св. Тројице, а у њима се слави и Богородица, као и редови светих, и најпосле јединородни Син Божји. Јер он је једини од Тројице, који се оваплотио изабравши себи Матер ради нас и хор светих, који су наши заступници, дочим је Он ради нас оваплоћени наш утешитељ код Оца. Пророке означавају они који поју пророчке песме, јер и пророци Христа навештаваху. А свештеници у реду излазећи из олтара, представљају прве чинове божанских анђела, иду пред архијереја показујући радост у Христу због Његове победе на крсту, због васкрса и вазнесења. А када архијереј прво наклони главу а с њиме и сви свештеници молећи се, тиме се јасно означава да је Господ сишао са неба, умро, погребен био, сишао у ад. А када се исправе после молитве означавају васкрсење, које представља и уздигнуто Јеванђеље и глас ђакона: „Премудрост, прави! (будите, стојте)“ јер васкрсавши исправио нас је Господ и узвисио. Затим бива пратња и слављење Његова вазнесења, као што и анђели рекоше тада васкрслом Христу: „Ко је овај цар славе?“ Зато архијереј улазећи представља Христа који се узноси на небо и бива поздрављен. А ипођакони вичу: „На многа љета, Господе“, сведочећи да се не слави човек него Исус Христос велики цар и архијереј, који је на земљи установио побожно царство и архијерејство. Зато архијереј са Његовом благодаћу бива поздрављен као Христос, али више њега Христос. Ђакони га прате и придржавају као анђели, а појци га предусретају и поздрављају. И врата се затварају због оног: „Подигните врата“, а кад ови поздраве архијереја врата се отварају, (јер и Христос је улазак горњих оваца у живот) јер Христос је онај који нам је дао улазак у светињу кроз завесу Његова тела. А архијереј благосиља оне који су врата отворили, јер Господ силе је Христос. Затим кади св. трапезу унаоколо, јер је то престо Божји и почивање. Престо представља жртвованог Христа, жива, где лежи духовно на жртву принесен и непрестано освећиван, а горњи престо са источне стране означава седење Христа на небу с десне стране Оца. Отуда степенице означавају ступње и чинове анђела и светих одличних људи. Иза кађења бива поздрав краљева и архијереја, зато што Христос извршивши икономију и вазнесавши се установио је побожне архијереје и краљеве, а кроз њих верне. Иза тога означава архијереј дикиријом св. Јеванђеље, која предочава две природе Христове, који је по ипостаси нераздељив. А трикиријом опет при певању Трисветог на „Слава Оцу и Сину и Св. Духу“, јер је Света Тројица у три лица а једно бићем и Онај са две природе који се од Тројице оваплотио засветлио је Јеванђељем сазнање Тројице по целом свету као светлост. На то моли да јеванђеље успева као жива лоза, која рађа живот, која весели и која је одозго насађена. Затим бива улаз на горње место, које је сачувало слику Исуса Христа, који се узнео на небо и сео с десне стране Оца. И одмах бива божанско читање Апостола, јер на небо уздигнути Христос послао је ученике по целом свету да проповедају Господа. Затим после Апостола на амвону чита св. Јеванђеље, које апостоли отишавши проповедаху, јер проповед Христа су његове јеванђеоске речи, и архијереј као Његов служитељ скида при читању омофор. И пре и после читања даје архијереј лектору благослов и мир. Први благослов зато да добије силу проповеди, други као награду дела. Исто тако даје благослов и мир и ономе који је пре тога читао апостолске речи; али не даје он сам, него преко првог архијереја који је иза њега или преко презвитера, јер ови тада представљају чин апостола а архијереј Христа. А сам даје мир Јеванђељу јер је слика Христа а они апостола чувајући слику Апостола. А то не чине сами од себе него примљеним благословом дају мир, јер реч мира је својина Христова, која је од њега нама као наслеђе остала. Силазак архијереја с горњег места и благосиљање царева означава да је Христос победивши свет проповеђу из неверства створио побожно царство у вери, установио и благословио, и благосиља га преко архијереја. Затим бива одлучење катихумена, што означава одлучење грешника од праведника после проповеди Јеванђеља на крају векова. Јер када буде проповедано Јеванђеље целом свету, као сведочанство свим народима, „тада ће доћи“ – каже – „крај“. Иза тога бива велики вход, који означава други долазак Христа с неба у слави, који ће бити са већом пратњом због славе Христове која ће светлети, којом ће тада доћи. Омофор иде напред са крстом означавајући знак Исуса којим ће се тада јавити с неба, као што је написано, затим долазе они који носе светлост и пратња и праћен Христос у тајни небеског хлеба и чаше непрестаног весеља, животна и непрекидна жртва, која ће се тада видети као жртвовано јагње, живо и рањено. А ми који верујемо у Њега, радоваћемо се њему, јер његовом раном смо се исцелили. Затим се затварају врата што је слика будућности, јер узвишене ствари неће бити видљиве несавршенима и нижима, нити ће свима бити познате тајне, јер и тада ће бити многима сакривен и мало познат Христос. Затим се отварају врата као што ће тада савршенијима бити дано виђење. Пошто је објављено исповедање и Символ вере од свију признат,[4] бива сједињење љубави анђела и људи грљењем, чиме се показује да ће и онда бити сви пријатељи и мили, а Исус најбоља жртва биће посред својих светих, као мир и јединство свију, свештеник и освећиван који уједињује све. Учесници Његови неће бити сви, него само неоскврнути и без греха биће близу као свети служитељи и као они који су ближи савршенству.

Због чега Светитељи, тумачећи свештену символику и радње Свете Литургије, тумаче и отварање и затварање двери, као и читање тајних молитава, ако су ти символи и радње страни Православној Литургији? Зар су и они били ”незнавени”, па нису приметили да је то латински утицај од ко зна одакле? Ако је дозвољено произвољно мењати неке радње и символе Литургије, шта нас спречава да мењамо СВЕ радње и символе Литургије?

Још Атанасије каже:

Атанасије у Чачку:
Свака шуша и тмуша сад пише… Пера из Денковца, Пера сикирче, и он је сад постао учитељ…

Јес’, вала, свака шушетина пише уџбенике веронауке, у којима хули на свето Причешће, рекламира миланопавлофилију и шта све не… и он је сад постао ”Отац и Учитељ Цркве”?!?! Или тмуше које пишу књиге као што је ”Lex orandi”? А шта да кажемо за памфлете и текстиће шуше-тмуше Гебелса о шимпанзологији? А за књиге shush ‘n tmush звезде, Змијуласа? Или Ристе Јајараса?
Буди Бог с нама, буди Бог с нама…

+++ 

бивши владика Атанасије (Јевтић) у Чачку:

„То је изнуђена одлука која је потпуно правно схваћена. Н-нема правног поретка у Цркви, има канонскога. Нема! Кх… Ништа нас не обавезује што је на основу… не знам… Којег устава? Ајде да вас питам: којег устава? Сад ће чути да Атанасије пориче устав. Који устав? Кх… Једна… кх… кх…омпилација направљена по угледу на државу. Требало би је темељно претрести! Који устав?! Шта с канонима ако је то устав? Устав је политички појам, ее… судски и јуридички. Тако су и те одлуке које су донете… пример са судом нема везе, нема везе, јер у цркви нема тога…“

извор: привремено угашени православни форум ГАЗИМЕСТАН

новембар 2006