logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    935 пута прочитано    Датум: 18.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

U bre školski....Srpska pravoslavna crkva, padom u tursko ropstvo, imala je vekovne probleme sa bogoslovskim obrazovanjem svojih episkopa i sveštenika.

+++

I za divno čudo, za sve to vreme turskog ropstva, Srpska crkva i Srpski narod nisu imali bilo kakve dileme ili probleme sa Svetom liturgijom i učešćem vernog naroda u njoj. Narod se pričešćivao u vreme višednevnih postova, zavetnih postova, ili postova koje bi naložio nadležn i episkop. I pričešću su pristupali, odrasli i deca, sa strahopoštovanjem i pobožnošću, nastojeći da se ni za živu glavu ne ogreše o Sveto pričešće.

Polupismeni popovi su verni narod poučavali koliko su znali, govorili su im kad je koji praznik, kad počinju postovi, kako se treba pričešćivati. Narod je slušao svoje pastire, jer je imao poverenje u njih, a pastiri su znali svoj narod i nisu mu tovarili obaveze koje narod ne bi mogao ispuniti.

Monasi, koji su hteli nešto više da nauče, odlazili su u Svetu Goru, u većini slučajeva u Manastir Hilandar ili Rusiju. Oni su, gotovo redovno, kasnije bili posvećivani za episkope. Tako je održavana i neka vrsta garancije da će oni sveštenike i vernike poučavati u «pravoj veri», koju im je u amanet ostavio duhovni rodonačalnik srpskog naroda Sveti Sava.

Kad su, u 18. i 19. veku, osnovane bogoslovske škole, najpre u Karlovačkoj mitropoliji, a potom i u Srbiji, Srpska crkva je mogla računati na obrazovanije sveštenstvo, koje će sa više autoriteta poučavati i verni narod. Ni tada Srpska crkva nije imala nikakvih «liturgijskih nedoumica», niti bilo kakve potrebe za nekakvom «liturgijskom obnovom».

O tome, gotovo u zanosu, govori moj školski drug, ep. Atanasije: «I eto, ta jedinstvena Tajna Hristova, Bogu hvala, i do danas živi i postoji u Pravoslavnoj crkvi kao osnovna realnost našeg hrišćanskog bića i života. Moja je molba: da to ne smemo zaboraviti. Saznajmo najpre sami (sveštenstvo i narod, moj dodatak) šta je to Liturgija, a ne ignorantski da se usuđujemo da dignemo drsku ruku da nešto reformišemo u Liturgiji (moja podv.). Svi eventualni uspesi dobijeni od tih reformi, biće samo kratkotrajni, efermni «blicevi», a onda ćemo ubrzo čupati kosu svoju šta smo uradili i kako tek treba ispravljati greške tog reformatorstva». I ovde se poziva na primer Katoličke crkve, koja je koncilskim reformama odstupila i od svoje liturgijske prakse. Dobili su vernike koji se pričešćuju na svakoj misi, a može i nekoliko puta na dan, ali su izgubili ispovest i poštovanje prema Svetom pričešću. Nažalost, našu liturgijsku reformu pokušavaju voditi teolozi školovani na Zapadu, ili oni koji su u Grčkoj postali sledbenici tih teologa.

Aleksandar Šmeman kaže: «Pravoslavnoj crkvi, pak, nije potreban ‘liturgijski pokret’, jer se ona nikada u svom blagočešću nije udaljavala od svog sopstvenog bogosluženja». A šta je, po njemu, ustvari današnji problem? «Ovdje, prije svega, imamo na umu nerazumevanje Svete liturgije svojstveno vernima, uprkos njihovoj velikoj ljubavi prema njoj…» Šmeman ne daje savete kako bi najbolje mogli educirati vernike na shvatanju Svete liturgije. Mi smatramo da bi to trebalo planski izvoditi od najširih narodnih masa i svim raspoloživim sredstvima komuniciranja: kroz propovedi u hramovima, razgovorima u domovima vernika, deljenjem i slanjem pristupačnih tekstova koji objašnjavaju Svetu liturgiju, u medijima koji stoje na raspolaganju Crkvi: radiju, televiziji, internetu, dnevnim ili revijalnim listovima. Jer, ako se primećuje, da su «objektivni sadržaji bogosluženja prestali da nas interesuju i svako odabira ono što najviše odgovara njegovim subjektivnim ‘zahtevima’», onda se moramo zapitati: Ko treba našim vernicima da objasni da je Sveta liturgija opšte blago svih, a ne da je neki podređuju svojim ličnim ili privatnim zahtevima.

Naši reformatori se pozivaju na vreme «drevne Crkve» i hoće da određne elemente prenesu na sadašnjost. Da je to bilo moguće ili čak neophodno, učinili bi to Sveti oci 4. veka, kad su imali daleko više autoriteta i poverenja u narodu, nego pojedini naši savremeni arhijereji. Oni su shvatali vreme u kome su živeli, dok naši episkopi samo u materijalnom pogledu, komforu i luksuzu respektuju vreme u kome žive.

Zar svi reformatori Rimokatoličke crkve, počevši od 15. veka pa do danas, nisu počinjali svoje reforme pozivajući se baš na «drevnu Crkvu» i na najveći autoritet koji je nastao u Crkvi, na Sveto pismo, pa vidimo gde su otišli?

«Naš liturgijski život postepeno se bogatio. Ako ne svi, ono većina liturgijskih činova predstavlja najuzvišenije tvorevine hrišćanskog genija, koji se svecelo predao na služenje Bogu radi Njegovog proslavljanja. Nemamo prava da se tih činova odričemo zato što za njih nije znala apostolska Crkva. Oni joj nisu bili poznati, ali ih je ona nosila u samoj sebi…», kaže protojerej Nikolaj Afanasijev.

Naši savremeni teolozi, pogotovo oni koji propagiraju «liturgijsku obnovu», nastoje da što bombastijim i više ponavljanim izrazima, šokiraju one koji ne misle kao oni, a o narodu, kako ga nazivaju «siroitinja raja», i ne vode brigu. Da nije tako, oni bi se trudili da te široke narodne mase oslove, da im, na njima razumljivom jeziku, objasne uzvišene istine svoje teologije. Zar Hristos nije najuzvišenije tajne Carstva nebeskog objašnjavao narodu u pričama i to svima prema njihovom pozivu? Zemljoradnicima je govorio o pšenici i kukolju, o sejaču i semenu; voćarima o zlim vinogradarima, o zrnu gorušičinom, o poslenicima u vinogradu, učenim Jevrejima o milostivom Samarjaninu, o nepravednom pristavu itd.

Sigurno da su Sveti oci Vasilije Veliki, Jovan Zlatousti, Grigorije Bogoslov, Atanasije Aleksandrijski i mnogi drugi iz 4. veka bili daleko sposobniji od nas, imali su «svežije» hrišćanstvo, znatno manji broj vernika, pa nisu uspeli održati duh «drevne Crkve». Naši liturgički teoretičari govore danas kao da žive polovinom 2. veka. Kao da ne znaju kakve vernike imaju pred sobom. Ako žele zaista da verni narod uvedu u stvarni liturgijski život, treba prvenstveno da mu približe Liturgiju kroz liturgijsku katihezu, kroz objašnjavanje Svete liturgije na narodu razumljivom jeziku.

Sveti Ignjatije Bogonosac piše Filadelfijcima: «Revnujte za jednu Evharistiju. Jer je jedna plot Gospoda Isusa Hrista i jedna krv Njegova, za nas izlivena; jedan je žrtvenik za čitavu Crkvu i jedan episkop sa prezviterstvom i đakonima, saslužiteljima mojim». Protojerej Nikolaj Afanasjev na ovo zaključuje: «Potpuno je jasno da se ima u vidu jedinstveno evharistijsko sabranje na području pomesne Crkve, koje isključuje istovremeno sazivanje drugih sabranja». I nama je potpuno jasno, da se naše današnje eparhije ne mogu tretirati kao «pomesne Crkve» i da se ne mogu tako ponašati. U pomesnoj, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jedinstvo se mora ogledati u svim aspektima vere, bogosluženja i crkvene discipline. A garant toga jedinstva je najviše zakonodavno telo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Sveti arijerejski sabor.

57. član Ustava Srpske pravoslavne crkve glasi: «Sveti arhijerejski sabor, kao najviše jerarhijsko predstavništvo, crkvenozakonadavna je vlast u poslovima vere, bogosluženja, crkvenog poretka (discipline) i unutrašnjeg uređenja Crkve…». Član 64 zaključuje: «Sve odluke Svetog arhijerejskog sabora i Svetog arhijerejskog Sinoda kanonske i crkvene prirode, koje se odnose na veru, bogosluženje, crkveni poredak i unutrašnje uređenje Crkve, punovažne su i izvršne».

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, na svoja dva poslednja zasedanja, doneo je odluku o poštovanju vekovne tradicije Srpske crkve u vezi sa služenjem Svete liturgije, ali se pojedini episkopi oglušuju o nju, kao da se njih ne tiče. Kako to izgleda u očima vernika, kad oni koji u Saboru donose odluke, sami ih ne ispunjavaju? A možemo zamisliti, kako bi se ti episkopi poneli prema sveštenicima, koji bi ignorisali njihove odluke ili preporuke?

Naši obnovitelji nisu morali gotovo krišom da menjaju pojedine forme u Svetoj liturgiji i propagiraju često pričešćivanje. Trebali su javno, pre svega u Saboru, a onda pišući za narod razumljivim jezikom, objašnjavati suštinu hrišćanskog i liturgijskog života.

Liturgijska «obnova» i konflikti koji nastaju među episkopima, sveštenicima, pa i među narodom, dovode u zabunu verni narod. Danas ništa nije daleko: ljudi se mešaju i posećuju, ne gledajući na granice eparhija kume se i žene, odlaze u posete manastirima i crkvama i onda kad vide da se u drugim mestima različito služi, zbunjuju se i negoduju. Novi Sad i Sremski Karlovci, sedišta dveju eparhija, udaljeni su svega 12 km, a služenje Svete liturgije, izgled i oblačenje sveštenika, su različiti. Nije to samo slučaj sa ove dve eparhije. Tako je između zagrebačkoljubljanske i gornjokarlovačke, dabrobosanske i zahumsko-hercegovačke, šabačke i šumadijske, valjevske i žičke, banatske i braničevske i da ne nabrajamo dalje. Sve to zbunjuje verni narod, pa i blagočestivo monaštvo i prečasno sveštenstvo.

Sveta liturgija je živi organizam, ali je prošlo vreme improvizacije. To su već shvatili i učinili Sveti Vasilije Veliki i Sveti Jovan Zlatousti, zapisujući činove Svete liturgije. Oni su time učinili dve važne stvari: sprečili su improvizaciju u Liturgiji, da ne može svaki episkop ili sveštenik služiti po sopstvenom nadahnuću, a narodu je omogućeno da, dolazeći u crkvu i prateći Čin Svete liturgije, može u njoj i aktivno učestvovati.

Jedan sveštenik, u eparhiji gde je episkop «preporučio» reformu Liturgije kaže: «Vladika to nije ni usmeno ni pismeno naredio. On tako služi i tako preporučuje. Ali, onaj ko ne bi sproveo “preporučeno”, sa sigurnošću se može nadati premeštaju na gore mesto. Ja sam dobijao preteća pisma od parohijana, da prestanem sa novotarijama. Nekima sam rekao: Ako mene vladika premesti, hoćete li vi mene da zaštitite?» Dakle, ni traga od «iskrenog dijaloga punog ljubavi», za koji se zalaže Ep. Atanasije.

A kako bi bilo lepo da baš Ep. Atanasija svi poslušamo, kako je on to mnogo ranije govorio, da se svi, sveštenstvo i narod, obučimo u shvatanju Svete liturgije, da znamo šta znače pojedine reči i radnje u Svetoj liturgiji, pa ćemo onda svi sa lakoćom pristupati Svetom i spasonosnom pričešću. «Zato naš prvi i osnovni pastirski i katihetski zadatak treba da je katihiziranje za Liturgiju, za Crkvu, za crkvenu evharistijsku zajednicu, da u njoj učestvuju naši vernici, jer tu onda oni dobijaju najveću moguću nauku, na delu i u praksi… Naše katihiziranje će ih katihizirati i izgrađivati…» Nije nam, međutim, poznato šta je to Ep. Atanasije, u svoje dve eparhije, uradio na katihizaciji vernika, a i drugi episkopi koji sada provode neku liturgijsku obnovu.

Primat i monopol na pisanje programa i udžbenika za pravoslavnu veronauku u srpskim školama, a to je i prvo katihiziranje za Svetu liturgiju, imaju isključivo episkopi, bez obzira da li su se ikada bavili decom, ili su deca odrastala uz njih, i da li su predavali veronauku u školi. Kako oni mogu znati kakve su mogućnosti shvatanja deteta u prvom razredu osnovne škole ili kako nastavu veronauke doživljava učenik prvog razreda gimnazije ili neke srednje škole? Školska nastava veronauke je puna rizika i ako joj pristupimo olako, bez dovoljno pažnje prema detetu i onome što dete, u toku celog svog osnovnog i srednjeg obrazovanja, treba da sazna iz oblasti vere, morala, bogosluženja, istorije svoje crkve, može nam se desiti da ta veronauka doživi sudbinu marksizma.

Nažalost, danas je vrlo mali broj listova za misiju, na nivou Patrijaršije ili u pojedinim eparhijama. Ne postoji, a ako i postoji onda je neaktivan, Odbor za misiju vere u narodu. Sveti Vladika Nikolaj je, kroz Hrišćansku zajednicu i Bogomoljački pokret, nastojao da najšire narodne mase pouči i oduševi za veru. U narodu je angažovao sposobne i oduševljene laike, da deluju u narodu, tamo gde sveštenici ne mogu da stignu. On piše misionarska pisma, pokreće Mali misionar, Žički blagovesnik, štampa se Pravoslavni hrišćanin i niz drugih publikacija i časopisa za katihizaciju naroda Božjeg. Danas, kad je srpski narod na nižem nivou verskog obrazovanja nego u vreme Vladike Nikolaja, od toga ima vrlo malo. Eparhijski listovi objavljuju naučne članke, najčešće prevode s engleskog, ruskog ili grčkog jezika. Izdavačka kuća «Svetigora» je izdala gotovo sve što je napisano u poslednje vreme o pravoslavnoj veri na ruskom jeziku, ali to je, prvenstveno, namenjeno ruskom čoveku. Ruski narod nije za 70 godina pod komunizmom, kada je od 20 crkava bila otvorena tek samo jedna, izgubio veru, a srpski narod je za 50 godina iste vlasti, koji je imao na raspolaganju sve hramove u selima, gradovima i manastirima, postao nepobožan, da ne kažemo bezbožan narod. I zato se ne mogu presađivati iskustva ruskih duhovnika na srpski teren. Srpska crkva treba da širi i utvrđuje pravoslavnu veru u konkretnom narodu, da peče hleb od testa koji ima na raspolaganju.

Još početkom pretprošle godine, dok afera «obnoviteljstva» nije postala javna, napisao sam, između ostalog, a «Pravoslavlje», list Srpske patrijaršije je objavilo: «Bez Liturgije nema Crkve ni hrišćanskog života (jer je Crkva ustvari Liturgija), bez pričešća nema sjedinjenja sa Bogom, ali svemu tome treba da prethodi pouka. Hristos je rekao apostolima da najpre nauče sve narode, da ih upoznaju sa istinama Njegove vere, a da ih potom krste u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pa tek onda da ih pozovu za «Trpezu Gospodnju». Srpski narod je verski neobrazovan, zato je i nepobožan. Nije dovoljno tome narodu reći: Muškarci, pustite bradu; žene, povežite marame, pa izvolite na pričešće svake nedelje, svake Službe Božje.

Dobro je i korisno priščešćivati se što češće, ali nikad nedostojno. U molitvi pre pričešća molimo se da nam pričešće ne bude na sud ili osudu, već na isceljenje duše i tela. Plašimo se da pristupom Svetom pričešću bez odgovarajuće pripreme, ono postane za mnoge sasvim obično, kao nafora posle Službe Božje. Osveštana praksa Crkve je da se pričešću pristupa posle telesnih i duhovnih priprema, posta i pojačane molitve, izmirenja sa svima i bezuslovnog praštanja, a za odrasle i posle ispovesti… Sveti Oci 4. veka, videći slabljenje vere i pobožnosti svojih savremenika, u odnosu na same početke Hrišćanstva i 2. vek, nisu posezali za vraćanjem na staru praksu, već su omilijama i katihezama nastojali da tog čoveka 4. veka pridobiju za Liturgiju, za Hrista. Čak su i govorili: Mi ne živimo u 2. već u 4. veku! Ni danas nećemo postići cilj, ako budemo stalno ponavljali i tražili povratak «drevne Crkve», već ako savremenom čoveku i verniku budemo, njemu razumljivim jezikom, približavali Crkvu i njenu Svetu liturgiju ili još bolje: njega približavali Crkvi i dovodili na Liturgiju.

 

(Autor poznat redakciji sajta savest.org i svima koji su bolje upućeni u crkveni život)

 

izvor: savest.org; 16.05.2008

+++ 

Odličan tekst o očuvanju jedinstva Srpske Crkve

Članak “Protiv razaranja jedinstva Srpske Crkve” poslao nam je poznati, priznati i vrlo uvaženi autor, čije tekstove smo sa zadovoljstvom čitali u raznim crkvenim medijima. Upućeni će prepoznati o kome se radi na osnovu podataka iz samog teksta, ali i na osnovu stila i načina razmišljanja koji je toliko jasan, da jasniji, čini nam se, ne može biti.

Tekst je vredan u svakom pogledu, a jednu od njegovih vrednosti čini i pozivanje autora na reči samih reformatora i njihovih autoriteta – Jevtića, Šmemana i Afanasijeva. Ispostavlja se da su oni sami govorili protiv revolucionarnih reformi koje razaraju jedinstvo Crkve. Iz teksta se jasno vidi da reformatori ne poštuju ni svoje sopstvene autoritete, pa čak ni svoje sopstvene izjave, ukoliko su suprotne interesima liturgijske revolucije. Svesrdno preporučujemo:

“Protiv razaranja jedinstva Srpske Crkve”

 savest.org

 

Redakcijski komentar

Ukoliko nekoga interesuje ko je autor navedenog teksta sa portala www.savest.org može da se javi redakciji novinar.de na redakcija@novinar.de.

Urednik





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo