Вести

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ РАДИ РАЗМАТРАЊА НА РЕДОВНОМ ЗАСЕДАЊУ, У МАЈУ МЕСЕЦУ 2008. ГОДИНЕ, СА ВЕРОМ, НАДОМ И МОЛБОМ ДА СЕ, ПОПУТ ЈЕДИНСТВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ, ВАСПОСТАВИ И ЈЕДИНСТВО МЕЂУ ЕПИСКОПИМА И ПРАВОВЕРНИМ ХРИШЋАНИМА

+++

СВЕЧАСНИ АРХИПАСТИРИ,

Сви смо сведоци многих смутњи данас у Српској православној цркви, изазваних углавном због штетних, односно неканонских чињења, од којих ћемо само нека овде поменути:

1. Дубока подељеност међу архијерејима у поимању догматских и канонских учења, као залога за саборност и јединство у Цркви;

2. Разорно ударање појединаца (сада већ намножених непријатеља) у саме темеље црквеног устројства и поретка, до мере обесвећивања и најсветијих Тајни;

3. Непознавање значаја и дубине правоверног учења, и падање под утицај сталних реформи оних који су отпали од правоверја;

4. Мешање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве са јеретицима који се, као такви, не могу називати ни црквом ни хришћанима;

5. Све чешће прављење уступака, од стране појединих епископа и професора богословља, онима који траже да им се, „са заборавом“ сопствене историјске прошлости и традиције, припојимо;

6. Одсуство расуђивања и закључивања о томе како прављењем штетних уступака другима, разграђујемо „виноград“ који је Свети Сава засадио најплеменитијом лозом и оградио најчвршћом оградом, наслеђеном од богомудрих црквених Отаца;

7. Занемаривање чињеница које говоре о томе да нам је Свети Сава изложио у Законоправилу како да се у Цркви и дражави опходимо међусобно и наспрам других;

8. Не ишчитавају се свештена правила која забрањују, на пример: заједничке молитве са јеретицима и иноверницима; повређивање канонских права надлежног епархијског архијереја; премештање епископа и свештеника са епархије, односно парохије у неку другу област; ремећење богослужбеног поретка; бављење политиком и, уопште, световним пословима; сујету и пропињање узурпирањем реда и достојанства у јерархији; кажњавање правоверних чланова Цркве, честитих свештеника и световњака.

+++

Све то, напред речено, не значи некакво уопштавање ствари. Напротив, ради се о својеврсном рашчлањавању појава у Српској православној цркви, које разорно делују, уносећи подвојеност и немир до смућености. Ево неколико таквих појава:

Поједини архијереји су мимо изричите Одлуке Светог Архијерејског Сабора наметнули новине у поретку служења Свете литургије, чиме су изазвали дубоке подвојености у свештенству и народу, до мере да се неканонски кажњавају и прогоне свештеници и верници који се не повинују самовољи епископа. Свештеници који од воље епископа нису кадри да виде вољу Цркве, већи страх осећају пред епископом него пред Богом, па као такви, не могу бити прихваћени од правоверног народа који често осећа много више и исправније од њих прави живот хришћанина. Ничег чудног у томе нема ако се има у виду то – из каквог расадника потичу садашњи свршени студенти богословља, и то – да ће епископ ради слепе послушности њему, пре рукоположити бившег келнера (имамо такав случај), и отпустити правоверног, веома образованог дугогодишњег вероучитеља, и поставити некога ко и нема свест верника и истинског члана Цркве.

Код једног, донедавно, архиепископа у Српској православној цркви, сада имамо три. Наједном исплива на површину и црногорски „архиепископ“, да би пореметио устаљени поредак, потиснувши онога који наспрам њега има првенство – митрополита загребачко-љубљанског Јована.

Где је ту био Архијерејски Сабор да стави на проверу такво бешчиње. Намере похлепног „архиепископа“, уз то још и „егзарха пећког трона“ Амфилохија, јасне су.

Хоће, председавајући уместо Патријарха, да и у Србији изазове заплете и раздоре какве је изазвао у Црној Гори. Хоће да цепа поједине епархије да би у новоизабраним и постављеним епископима имао подршку у бешчињу. Хоће да наметне звану „обнову литургије“, приближавајући се све више, и тиме, римокатоличким реформама. Хоће у тајности, тј. скривено од правоверног српског народа да води разговоре и склапа договоре са римокатолицима. Хоће, једног дана, и нов календар да нам наметне. Хоће, на штету Срба, и даље да игра улогу политичара, стављајући се отворено на страну окупатора, а опонирајући исправним одлукама епископа рашкопризренског Артемија, који је светла лика већ ушао у историју онако како часном архијереју српском то и доликује. Чак и дневна штампа разобличава лоше намере миторполита Амфилохија, како у Цркви тако и у држави.

Поједини архијереји неканонски упадају у туђе епархије, не зазирући од строге канонске осуде и поразних последица због тога. Стање у Рашкопризренској епархији данас не би било толико жалосно да нису митрополит Амфилохије и самовољно умировљени Атанасије деценијама, попут црвене мараме, изазивали тамо разјаривање Шиптара.

Поменута два архијереја и њихови истомишљеници су, у задњој намери да крше неповредива канонска права надлежног епископа, неканонски придодали Рашко-призренској епархији некаквог «помоћног епископа», оличеног у Теодосију, игуману дечанском. А тамо где у једној епархији, као невести искључиво једног женика, постоје два женика, неизбежне су трзавице и смутње. Зато су црквени оци, међу којима нарочито св. Василије Велики, много пута осудили и као веома штетно одбацили свако двојство епископства у једној епархији. Како, уосталом, епископ Теодосије, због толиких злоупотреба на штету неповредивих канонских права рашкопризренског архијереја, може имати мирну савест, ако у свести уопште има положену страшну заклетву приликом узвођења на епископство?!

Шта друго може бити ако не груба повреда канонских права надлежног архијереја то што га заобилазе, обраћајући се «помоћном епископу», иако овај нема ни права ни овлашћења да у име онога доноси никакве одлуке. Је ли са његовим благословом, можда, митрополит Амфилохије пре неколико година у Пећи представљао Српску православну цркву на некаквом међурелигијском скупу, где је разговарао са представницима ислама, римокатолицизма и другима у време кад у граду Пећи није било ни једне српске православне душе?!

Када би поменути епископи бар мало осећали бол на ранама Рашкопризренске епархије никада не би заобилазили онога који је једино надлежан за сва канонска питања у тој епархији.

И још нешто треба знати, а то је да игуманство Теодосијево у Дечанима не може укорак са његовим епископством као двојником у једној епархији. Његово игуманство искључује епископство, зато што је игуман, у суштини калуђер. А према 2. правилу Десетог помесног сабора цариградског «завети калуђера садрже дужност послушности и учеништва, не учитељства или старешинства»; калуђери «обећавају, не да ће они бити пастири других, него да ће сами слушати пастире». Над свим манастирима у једној епархији само један архипастир може бити- канонски епископ. Зато свети оци Четвртог васељенског сабора у 4. правилу прописују, између осталог, «да калуђери свакога града и свакога места буду потчињени епископу», коме је искључиво дато « да води најмарљивији надзор над манастирима» целе епархије. Гледано, дакле, и са тог канонског становишта, ниједна одлука «помоћног епископа» Теодосија (и сваког другог «помоћног епископа») не може имати снагу ако јој извориште није у власти једног јединог женика и архипастира дотичне епархије.

У противном долази до сукоба надлежности, из чега се рађају смутње и велика штета по читав црквени живот, што, уосталом, многи примери и данас, на општу жалост, то потврђују. Због тога ће у историји Српске православне цркве бедно изгледати сви они епископи који не поштују, или селективно поштују свештена правила црквена.
Једни архијереји пристају, а и траже, да промене епархију дату им од Бога као невесту, дрско демонстрирајући чак и «трисепикопство»иако су тако нешто Свети Оци на Саборима најстроже осудили и такве епископе проклели, док други знају за ту опасност и стриктно се држе канонских прописа.

Постоје, на општу нашу жалост, и поједини епископи (на челу са умировљеним Атанасијем Јевтићем и браничевским Игнатијем), који отворено проповедају, или ћутке одобравају јерес, тј. учење противно светоотачком учењу о Цркви и свештенству, о бесмртности душе, о добру и злу, о греху и искупљењу од греха, о покајању, о светој тајни причешћа, о смрти. Чак и за брак између истих полова имају разумевања, правдајући ту појаву као врсту болести!

Једни архијереји и свештеници одлазе на поклоњење римском папи, док други који су у већини, то осуђују.

+++

Часни Архипастири Српске православне цркве, дошло је до мешања заражених и оболелих чланова у Цркви са њеним здравим делом. Да не би, не дај Боже, превагу над здравим делом однео онај болесни део, јер зараза се брзо шири, дозволите нам да у најбољој намери подсетимо на нека мудра запажања и одлучивања великих црквених Отаца као чувара Цркве Христове:

1) Свети Василије Велики у свом 89. правилу са болом бележи: „Много ме жалости, што су већ и правила Отаца запуштена, и што је искључен из цркава сваки ред; бојим се пак, да мало по мало… не дођу у потпуну забуну црквени послови…“

У вези са тим речима Светог Василија Великог, Свети Сава у свом Законоправилу преноси текст: „Очистите Цркву одагнавши недостојне из ње, те убудуће с проверавањем достојне, дакле, примајте. А у свештенство не уврштавајте ниједног све док га претходно нама не доведете…“

2) Оци Првог васељенског сабора у 15. правилу кажу: „Због многих смутњи и раздора што бивају, нашло се за добро уништити потпуно обичај, који се противу апостолског правила у појединим местима укоренио, те установити, да ниједан епископ, ни презвитер, ни ђакон не сме прелазити из једног града у други…“

3) На сабору у Средцу (данашња Софија) Свети Оци, задржавајући се на истом питању, у 1. правилу истичу: „Треба из самога темеља искоренити колико зли обичај, толико више убитачно растројство црквене управе.“

4) Оци Картагинског сабора у 2. правилу наглашавају: „Сав сабор рече: Као што Бог хоће, прије свега мора се једнодушним исповједањем исповједати црквена вјера, коју ми у овом славноме збору признајемо, а за тијем сугласјем сваког посебно и свију укупно мора се чувати црквени ред… оно што смо ми као непомичну наредбу од отаца примили… тако ћемо томе учити и народ Божји…“
Исти Оци у 86. правилу између осталог истичу: “ Ми дакле то знамо, да се црквени устав увијек тачно чувао, по коме нико између браће није смио заузети мјесто пред онима, који су старији… они који су послије постављени (тј. хиротонисани) морају уступити мјесто онима који су постављени прије, и да не смију ништа предузимати без знања њихова… сабор на прикладан начин мора укротити сваког онога, који презире или се дрским показује наспрам оних, који су прије постављени (тј. хиротонисани)… сви епископи рекоше: Овај је ред од Отаца и од старих чуван био, па ћемо му и ми Божјом милошћу слиједити…“
Ево како Свети Сава то преноси у 87.правилу свог Законоправила: „Да не поштујеш себе више од онога који је испред тебе, него да следиш. А ко презире старије од себе, сам ће бити презрен.“
У тумачењу тог правила каже се, између осталог: „Епископ, пак, раније рукоположен беше веће части од рукоположеног после њега – и у седишту, и у канонским питањима, и у одговорима. А тако и они после њих; следили су према години свог рукоположења…“
Претицање некога у канонском првенству није ништа друго до славољубље као опака бољка која рађа небројена зла. Зато су Оци Картагинског сабора у 5. правилу усвојили да „треба угушити страст лакомства, о којој нико не сумња да је матер свију зала… Сав сабор рече: Нико није противу пророка, нико противу Јеванђеља поступио, а да је без казне остао.“
Шта да кажемо и о оној похлепности, израженој у незајажљивости појединих епископа, да код постојећег лепог епископског двора, подижу нове и веће. Не изазивају ли тиме вернике који знају шта значи скромност и живљење по Јеванђељу?! Мисле ли, ти епископи, да ће мрети, или сматрају да ће собом понети све материјално богатсво, стечено туђом муком, науштрб духовног богатства.

5) Посебно у вези са новотаријама у богослужењу, противно изричитој Одлуци Светог архијерејског сабора о томе, свети Оци Картагинског сабора у 103. правилу утврђују: „Установљује се и ово, да сви имају употребљавати молитве које су на сабору утврђене, биле то молитве којима се започиње служба, или које се читају за вријеме приношења…“

А Свети Сава у Законоправилу преноси тумачење тог правила: “ Од свих сабора утврђена Света писма и молитве што је Црква примила дужни су сви хришћани да држе, тј. песме које су у почетку свете службе до Јеванђеља; и читање Светих писама, или приложење, а то су молитве за оглашене, са којима се прилажемо Господу…“

Епископима који су самовољним наметањем новотарија у служењу Свете литургије изазвали дубоке раздоре међу свештенством и верницима, преносимо учење Светог Јована Златоустог, по којем се они који разбијају поредак, јединство и љубав у Цркви, “ неће спасти, до једино мученичком крвљу својом“.

6) На крају, подсетимо се заклетве коју сваки епископ приликом хиротоније гласно пред свештенством и народом свечано изговара, обећавајући, између осталог:

„… Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир; да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему, нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као и да ћу у свему црквеном следити и свагда се повиновати Светом сабору архијерејском… Са… браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божаственим заповестима и свештеним правилима Светих апостола и Светих отаца… Уважаваћу… и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овог народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и једниство Цркве Божје по слици Свете Тројице… Обећавам да ћу са страхом Божјим и богољубивим и човекољубивим расположењем паствовати поверени ми народ Божји… Зато завет дајем да ћу поверену ми паству често посећивати и сабирати на Службу Божју, и јеванђелским поучавањем је чувати, са сваким усрђем и старањем, од свих јереси и раскола… Обећавам да без крајне нужде и тешке кривице никога нећу, било појединца или заједницу, од црквених Тајни и заједништва у Христу одлучивати, нити проклињати… Стараћу се да све чиним са искреном љубављу према Богу и ближњима… Уз ово обећавам да ништа нећу урадити под принудом, ма био и примораван од властодржаца… У туђој епархији нећу богослужити… Увек ћу памтити страшне речи Светог Писма: „Проклет свако ко немарно твори дело Божје…“

Свечасни Архијереји Српске православне цркве, дубок поремећај у црквеном устројству и поретку, изазван штетним умовањем појединих епископа, услед чега стадо по нужди мора да их опомиње, покоравајући се већма Богу него оболелом пастиру, присиљава нас да Вас синовски и у најбољој намери молимо да васпоставите и учврстите канонски поредак, који ће бити најбољи залог за духовно оздрављење, мир и љубав у Цркви нашој.

У том циљу још молимо да оснујете Духовну академију као прави расадник будућих епископа, свештеника, вероучитеља. Сада како ствари стоје, Црква је лишена правог догматског, канонског и моралног надзора у настави богословског факултета.

Уважите ове наше молбе и примените црквена правила како би се предупредиле дубље поделе у Цркви, тенденциозно и плански подгреване од њених непријатеља, изнутра и споља. Никакво изненађење неће бити ако продубљивање раздора у вери и поретку буде изазивало и насиље, било са једне или друге стране. Јер они који већ прогоне правоверне чланове Српске цркве заиста мисле „да Богу службу приносе“ (Јн 16,2).

Чланови УГ „Законоправило“ у Чачку, као и сви овде потписани, али и читаве војске непотписаних правоверних чланова наше Свете Цркве, остају у уверењу да ће за ревновање у духовности бити благословени од већине Вас Архијереја, са којима чинимо неодвојиву црквену пуноћу.

Написано у Чачку, дана ______________ 2008.године Господње

Достављено:

1) Светом архијерејском сабору преко епископа жичког г.Хризостома
2) Свим епископима Српске православне цркве са молбом да посвете пажњу овом вапају верника ради очувања правоверја и канонског поретка.

12.05.2008