Вести

U magli smo se izgubili i vetar nas je rasejao kao seme maslačka; gde-god smo pali svuda je nikla po jedna Srbija a niko sem nas, nije znao ko smo i šta smo. (Dijaspora)

piše Mateja Matejić, protojerej-stavrofor; 05.05.2008

+++

U Pravoslavnoj Crkvi, božansko-ljudskoj ustanovi, zemaljski deo Crkve se sastoji od sveštenstva i naroda. Sam narod bez sveštenstva nije Crkva. Ni samo sveštenstvo bez naroda ne može biti Crkva. Ni sveštenstvo bez episkopa nije i ne može biti pravoslavna Crkva. To je moguće kod protstanata, ali ne kod pravoslavnih. Ova činjenica je formulisana izrekom „Ubi episcopus ibi ecclesia“ (Gde je episkop, tamo je Crkva).

U naše doba neki episkopi tu izreku prevode sa: „Ja sam Crkva“, a neki sveštenici, valjda da bi se dodvorili svome episkopu govore: „Episkop je Crkva“. On predstavlja Hrista. Na taj način, nasuprot rimokatolicima koji imaju jednoga Papu koji tvrdi da predstavlja ili zamenjuje Hrista, mi imamo oko četrdeset papa.

Ako smo pravoslavni, onda znamo zašto ne možemo bez episkopa i sveštenika. A da ovde ukažemo zašto episkopi i sveštenici ne mogu bez naroda.

Narod, vernici su čuvali svoje pravoslavlje i za njega i život svoj davali. I pre pokolja stotine hiljada parvoslavnih Srba od strane ustaša, srpski pravoslavni vernici su ubijani od raznih neprijatelja pravoslavlja jer nisu hteli da ga se odreknu. Naravno, bilo je i srpskih pravoslavnih episkopa i sveštenika koji su mučenički stradali za svoju veru. Svima tim mučenicima neka je slava i hvala.

Poznato je i piše se o tome kako su u srednjem veku srpske pravoslavne crkve podizali vladari iz dinastije Nemanjić i neki njihovi velikaši. A nisu samo oni gradili hramove. Samo se manje zna ili se ništa i ne zna o hramovima koje je narod podizao.

U naše vreme, nema zemlje na svetu u kojima žive raseljeni Srbi a da nisu podignuti srpski pravoslavni hramovi. Neki od njih skromni, neki veličanstveni. Neko bi trebao da napravi listu srpskih pravoslavnih hramova koje su srpski pravoslavni vernici podigli u Americi, Kanadi, Južnoj Americi, Australiji, Evropi, pa i u samoj Srbiji. Valjda postoje spiskovi priliožnika makar samo za katedralu svetoga Save u Beoradu. Ako postoje, oni pokazuje među priložnicima imena hiljade srpskih vernika, možda nekoliko imena sveštenika i možda nekog episkopa. A tako je i sa ostalim srpskim pravoslavnim hramovima gdegod su podignuti. Podižu ih svojim prilozima i svojim trudom srpski pravoslavni vernici, podiže ih narod. Otuda je i neshvatljivo i pregrešno da ima episkiopa koji narodu koji je te crkve podigao zatvara crkve i zabranjuje njihovu upotrebu za molitve i obrede. Turci i drugi neprijatelji Srba i pravoslavlja su rušili crkve, a sada imamo pravoslavne episkope koji ih zatvaraju.

Prilozima srpskih pravoslavnih vernika zidaju se pristojni, udobni a ponekad i luksuzni vladičanski dvorci. Episkopima se obezbeđuje prihod dovoljan za njihove lične potrebe. Obezbebeđuju im se prevozna sredstva, automobili, gasolin, avionske karte da putuju po potrebi svoje službe, pa ponekad i bez te potrebe. Plaćaju se životna i zdravstvena osiguranja. A zidaju se i za sveštenike parohijske kuće, neke skromne, a neke luksuzne. I oni primaju plate, negde skromne, negde veoma izdašne, plaćaju im se osiguranja. To je razumljivo, ali ako se narod tretira samo kao krava muzara, ako se sveštenoslužitelji izdiru na narod, možemo ostati bez naroda.

A šta će biti sa Crkvom ako nema naroda?!

Mateja Matejić,
protojerej-stavrofor