Вести

U knjizi je na njemu svojstven način (koji podrazumeva temeljitost i opsežnost) izvršio analizu i predočio svoje viđenje odnosa ova dva naroda u periodu od nekih dve stotine godina.

+++

U pisanju knjige autor je koristio obimnu građu i više je nego očito da je u pitanju dugogodišnji rad. On se ne libi, što je opet njemu svojstveno, da progovori istinu, da se “zakači“ na takozvane tabu teme i da se “očeše“ o mitove (naravno razotkrivajući ih) i pored toga što su Jevreji uspeli da sa svojim moćnim organizacijama stvore takvu atmosferu da čak i kada se o njima govori argumentovano i istinito a ukoliko im se to ne dopada (a njima se ne dopada da Goje išta pričaju i pišu o njima) da se to odmah žigoše žigom antisemitizma. Solženjicin naravno piše i o Rusima, o njihovim manama i zabludama, o pogromima i zlodelima koje su Rusi počinili Jevrejima, o greškama režima- ali to već malo koga dotiče, jer i nije važno ako kažete koju lošu o Rusima. Čak je i poželjno. Kao i o Srbima. I upravo zbog zadnje a lične impresije i pišem o ovoj knjizi. I pored vremenske, istorijske, geografske i svake druge distance više su nego uočljive sličnosti i paralele između tadašnjih odnosa Rusa i Jevreja koji su indirektno ali vrlo mnogo uticali na tok revolucije i rusko komunističko kalo i trenutnog stanja u Srbiji sa osvrtom na ono što se dešavalo u bliskoj istoriji i što će se tek dešavati. (Samo promenite strane, pa gde se pominju Rusi zamislite “Srbi“ a gde se pominju Jevreji možete dodati bilo koga od negdašnjih naroda i narodnosti SFRJ i eto istovetne slike). Stvaranje atmosfere da su u međusobnim odnosima uvek Rusi krivci za ružne stvari a Jevreji uvek žrtve ili nosioci napretka, pritisci i pomoć jevrejsko- revolucionarnim i terorističkim organizacijama iz inostranstva, nastupi takozvanih liberalnih intelektualca Rusa u kojima su za sve probleme isključivi krivci Rusi (čak i kada je bilo jasno da dobar deo jevrejskog ljudstva i kapitala stoji iza revolucije koja će Rusiju gurnuti u kandže komunizma i propasti). Ko god je ustajao u odbranu ruskih interesa proglašavan je nazadnjakom, nacionalistom i ubicom. Teško je i pobrojati sve sličnosti i podvući sve paralele ali su pojedini članci, tekstovi i javna istupanja koja se danas čuju ili čitaju u Srbiji, ili su o Srbima napisani u inostranstvu, kao preslikani iz novina i govora Jevreja i pisanju inostranih medija o Rusima. Ali koliko god su optuživali Ruse i Rusiju za ugnjetavanje i diskriminaciju nikada nisu Rusiju prihvatili kao svoju otadžbinu. Mrzeli su i Ruse i Rusiju ujedno tražeći da ih Rusija i Rusi vole i poštuju.

Što su Jevreji i mediji više govorili i kukali o ugroženosti i diskriminaciji to ih je svake godine i decenije bilo sve više i više u Rusiji a krajem osamnaestog i tokom celog devetnaestog veka sve do revolucije 1917-e, koju su među ostalima organizovali i sprovodili a koja im je na kraju i došla glave (uostalom, kao i Rusima i drugima), činili su glavninu mase jevrejstva u svetu.

O tome kako je ruska intelegencija bila podeljena na dve opcije: krajnje anacionalnu i ekstremno nacionalističku, stavljajući na taj način ruski narod u poziciju da uvek bude između čekića i nakovanja, takođe govori Solženjicin. I o tome kako je od Rusa traženo a zarad očuvanja nacionalnog identiteta drugih da se odreknu svog identiteta, ruskog karaktera, pravoslavne vere i državotvornosti a da se ne bi Jevreji i drugi osećali ugroženim. I dok se ruska intelegencija pred revoluciju valjala u kalu kosmopolitizma i internacionalizma jevrejska intelegencija (pa čak ona revolucionarna) nije se ni tada, ni pre, ni posle, odricala nacionalnog u sebi. Reći u SSSR-u: “Ja sam Rus“, to odmah značilo “kontrarevolucija“ i “nacionalizam“. Ostali narodi, pogotovu Jevreji smatrali su da uvek i na svakom mestu treba isticati svoju nacionalnu pripadnost i pozivati se na ugroženost.

Permanentno i organizovano su urušavali i razgrađivali državu kojoj žive. Pozivali su na defetizam i dezerterstvo u japansko- ruskom ratu 1905 i svetskom ratu u 1914-oj (pa i 1941). Kad bi gde u nekom pogromu (kojih je bilo i koje Solženjicin ne spori već i pedantno nabraja) bivao ubijen jedan ili dva Jevreja deo štampe u Rusiji i cela štampa u Evropi i Americi pisala bi tada o “hiljadama mrtvih“. Jedan nemački list se čak i “proslavio“ izveštajem o broju mrtvih Jevreja u pogromu koji se dogodio posle štampanja lista. Na kraju krajeva, lično je Solženjicin na svojoj koži osetio na koji način i po kojim pravilima funkcionišu takozvane zapadne demokratije i njihovi mediji. Kada je pisao i govorio o logorima smrti u SSSR-u, o tome kako je komunistička vlast vladala diktatorski, o pogromima i kršenju ljudskih prava, ceo taj zapadni svet ga je podržavao i dizao u nebesa. Smatrali su ga za velikog mislioca i fascinatnog pisca, pravdoljubivog čoveka i borca za slobodu. Danas, kada Solženjicin piše o tom zapadu razotkrivajući ga, kada poziva snage u otadžbini da ojačaju Rusiju i postave je na svoje mesto svetskih sila, kada govori o Kosovu, kada govori o drugim tabu temama (pa i ovoj) nazivaju ga ruskim nacionalistom, antisemitom, nazadnjakom, itd.

Za Oktobarsku revoluciju, tvrdi Solženjicin, krivi su isključivo Rusi koji su potcenili svoj narod i pravoslavlje. Oni koji su mrzeli svoje poreklo i korene, ljudi kojima je ruska kultura i istorija bila strana i koju su prezirali. Činjenica da su spoljnji faktori i jevrejski elemenat u Rusiji to iskoristili ne umanjuje krivicu samih Rusa. Najzad, Jevreji su ti koji su se sedamdesetih godina 20-og veka okrenuli protiv SSSR-a i uz pomoć svojih moćnih sunarodnika u svetu počeli su da podrivaju temelje komunizma. Ono u šta su utrošili energiju i novac da stvore sada su rušili. Ponovo.

Zatim, treba obratiti pažnju i na licemerno ponašanje i nereagovanje evropskih dinastija i vlada na maskar carske porodice Romanov i podršku revoluciji dok se ona poklapala sa njihovim interesima. Pored toga Solženjicin ne spori stradnja Jevreja kroz istoriju, ne samo u Rusiji. On ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje holokaust. Ali, holokaust nije tema knjige. Možda bi neki Nemac trebalo da napiše sličnu knjigu gde će objasniti odnose Nemaca i Jevreja u zadnja dva veka. To krvoproliće iz Drugog svetskog rata se ne može uporediti sa ničim što se do sada dogodilo u istoriji čovečanstva a upravo nam sinovi ljudi koji su to uradili danas drže najžešće lekcije o tome kako treba da se ponašamo.

Knjiga je obimna i zahteva mnogo dublju analizu. Ja ću na kraju ovog pasusa samo jednom citirati Solženjicina a da bih ilustrovao kojim duhom i porukom je prožeta knjiga:

“A ako sa sebe skidamo odgovornost za postupke svojih sunarodnika, onda pojam nacije potpuno gubi smisao“.

Za pametnoga je dosta. Potpuno ispravna logika u kontekstu onoga što je Solženjicin napisao u toj knjizi. On je opisao loše postupke i zločine obe strane (svih strana). I apsolutno prikladno za našu situaciju u istom kontekstu. O lošim postupcima svojih sunarodnika moraju i trebaju da pričaju samo ljudi od digniteta, dakle bolji od onih o kojima se priča: patriote, borci, pošteni delatnici a ne plaćenici i protuve. I moraju da govore o svim stranama i svim aspektima zločina. Samo tako ima smisla ući u proces katarze i pomirenja. Sve dok se govori o lošim postupcima samo jedne strane od pomirenja i trajnoga mira nema ništa.

Ovo je bio poduži uvod za nešto kraću i sažetiju razradu.

Optužiti nekoga da je izdajnik ili anacionalno kopile: to ima smisla. Ali, optužiti Srbina da je “prosrpski“ orjentisan to je zaista glupost nad glupostima. Apsurdno!!! Često se čuje od nekoga kako kaže za sebe ili drugog Srbina: “ja sam prosrpski orjentisan“ ili: “on je prosrpski nastrojen pa tako nastupa“. Verovatno da strancima kojima to prevodimo nije ništa jasno. Reći Amerikancu da je “proamerički“ ili Francuzu da je “profrancuski“ orjentisan samo po sebi i po njima, naravno, predstavlja ordinarnu glupost i to stvar koja se (opet) sama po sebi podrazumeva. I istina je to. Tačno je. Može Srbin da bude “proamerički“ orjentisan ili Amerikanac “prošiptarski“ opredeljen ali u svakom slučaju ostaće ono što jesu. I ma koliko se sufiksima i prefiksima trudili da nekim pojmovima promenimo značenje uvek na kraju ljudi ostanu ono što jesu i što su rođenjem dobili kao zavet ili prokletstvo.

Sa izdajom je nekako drugačije. Nismo mi patriote ili izdajnici zato što se tako osećamo ili to želimo, ili nam je neko prilepio tu etiketu, već smo jedno ili drugo isključivo prema svojim delima i onome kako se ta dela reflektuju na našu zemlju i naš narod. Pa nekad i iz najbolje namere po svoj narod postanemo izdajnici jer se krajnji rezulati pokažu kao pogubni za narod i istorija im da negativnu ocenu. I suprotno. Mada ređe.

Posle potpisivanja “Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“, između Demokratske stranke i predstavnika EU, predsedniku Srbije i DS-a Tadiću ostaju dve solucije: ili će vreme pokazati da je bio državnički genije ili će postati najveći izdajnik srpskoga naroda. Lovorike ili omča- trećega nema. To što je izvršio puč, pa je taj sporazum potpisao bez odobrenja Vlade i Skupštine- to je već tehničko pitanje. Konsekvence za to uslediće brzo ali one nisu najvažnije. Pre šezdeset i sedam godina prvo je potpisan Trojni pakt u Beču, pa su izbile demonstracije Srbiji, pa je izveden puč. Pre par dana Tadić je prvo izveo puč, pa je potpisao sporazum a demonstracije ga tek čekaju.

Sad, da je Tadić politički mudrac (jedna od opcija) znao bi da potpisivanjem tog sporazuma u ovom trenutku samo čini štetu Srbiji. Pitanje je čak koliko će koristiti Demokratskoj stranci u predizbornoj kampanji. Razloga je više a mi ćemo nabrojati samo neke: već smo konstatovali da Vlada i Parlament ne funkcionišu pa ako se neko deklariše “demokratom“ treba valjda da razmišlja o demokratskim kapacitetima svojih poteza, pogotovu u Srbiji gde Predsednik i nema bog zna kakva ovlašćenja; dalje, sasvim je sigurno da će na zapadu, a kada dođe vreme i ustreba im, ovaj potpis tumačiti kao direktno priznavanje srpskih vlasti samoproklamovane nezavisnosti Kosova, kao i da će vrlo brzo sličan dokumenat ponuditi i takozvanoj Vladi Kosova; treće, ovo će poslužiti političarima EU koji lobiraju za kosovsku nezavisnost kao dodatni argument za pritisak na zemlje koje nisu priznale tu nezavisnost a kojih je sada ubedljiva većina, reći će im: “pa kad Srbija nema ništa protiv šta se vi bunite“; četvrto, ovo će poslužiti i Rusiji kao alibi kada bude mislila da treba da se povuče a u skladu sa njenim interesima; peto, na ovaj način se Solana i kompanija direktno mešaju u srpske izbore i volju građana; šesto, zašto se potpisivao sporazum koji neće stupiti na snagu odmah, ako već ima nekih uslova onda se trebalo čekati sa ispunjenjem istih pa onda parafirati. Najveća šteta nastaće blamažom Srbije i EU i pogoršavanjem već loših međusobnih odnosa kada srpski parlament i nova Vlada posle izbora odbace sporazum. Opravdano. Ima i osmo, i deveto, i deseto…. to će valjda neki sud utvrđivati. Tako predsednik DS Tadić čini medveđu uslugu Srbiji za nekoliko procenata sumnjivih glasova 11. maja. Šta je i kome trebala i značila ova žurba? Pa čak i da dobije izbore, (pa čak i da je on lično u pravu) opet će oko 50% građana i oko 80% Srba u Srbiji biti protiv tog sporazuma u sadašnjim uslovima.

Zašto on misli da je njegovo “hoću“ vrednije od Nikolićevog i Koštuničinog “neću“?

Jeli to on ima više glasača iza sebe od njih ili smatra da su njegovi glasači vredniji?! Šta on to zamišlja? Jel’ da je bogom dan da zna ono što niko, pa ni narod, ne zna?! Šta zar su Solana i Ren (kome se makar ne može spočitati da je neiskren po pitanju srpske perspektive u EU) ovo zbrzali za dobrobit Srbije? A tek Rupel, taj dokazani srbomrzac i razbijač Srbije koji se onoliko seirio nad nezavisnim Kosovom (kao i prva dvojica uostalom). Izvint’e molim vas…

Znači od državničke genijalnosti ništa. Ostaje…..

Zato, čitajte Solženjicina, shvatićete onda zašto je Rusiji posle Gorbačova i Jeljcina bio potreban Putin da bi ponovo stala na noge. I zapamtite, Putina ne voli ni Solana, ni Ren, niti Rupel- a Jeljcina su sva trojica tapšala po ramenu nazivajući ga “proevropskim demokratom“.

Igor M. Djuric

02.04.2008