Вести

19. aprila oko 23:30 jedna anonimna “junačina“ zapretila mi je sa (ni manje ni više): 4 (i slovima: četiri) “kašikare“. Nemam privatan biznis, nisam mafijaš, ne dugujem nikome ništa (doduše, ni meni niko ne duguje), nisam ratni zločinac, nisam nikome dirao ženu- ali: pišem.

 Igor M. Đurić 25.04.2008

+++

Pišem knjige, pesme i prozu, po malo čačkam u politiku, najviše o Kosmetu, doduše potkačim po nekoga i van Kosmeta. Je li to “to“? Ne znam, nije ni važno. Možda je meni namenjeno, možda je neko pogrešio broj, možda se pripit neko nasumice junači. Ipak, tome što mi je “obećao“ četiri kašikare poručujem (ovo što sledi ne preporučuje se čitaocima mlađim od 14 godina): jebi se i ti i tvoj kurvinski način da dahtanjem u slušalicu uznemiravaš moju porodicu!! Zar misliš da bih ja od takvog šljama mogao da se uplašim?! Nije lepo što u ovoj nedelji pred Uskrs moram da pišem o ružnim temama al’ šta ću? Šta znaju nesoji o Hristovoj žrtvi?! Strasna ili Stradalna nedelja je vreme kada treba da se uzdržavamo jela, poroka, ružnih misli i zlih dela više nego bi to trebalo u drugom vremenu. Međutim, i sada u ovoj nedelji i u drugim vremenima mi  se kao nacija i država suočavamo sa vrlo ozbiljnim problemima. Problemima nasilja i agresivnog ponašanja mladih ljudi i dece.

Svakoga dana u medijima ista vest: grupa mladih ljudi, obično maloletnika pretukla slučajnog prolaznika ili se međusobno obračunavala. Šta se to događa u Srbiji? Gde se dade kućno i građansko vaspitanje i osećaj časti? Zatajili smo kod svoje kuće gospodo!!! Ne vaspitavamo decu kako treba i češće im damo loš primer. A onda sledi i totalno pogrešan sistem vrednosti koji propagiraju masovni mediji i zato smo tu gde jesmo.

Beograđani (Beograđani ‘de ste?!) kojima niko ne preti (a ima i takvih, verujte mi) od sada će lakše podnositi saobraćajni kolaps, prljave ulice, nedostatak parking mesta i enormne cene u gradu: Nelson Mendela je proglašen počasnim građaninom Beograda. To “žuta“ vlast udara “cajper“ onim gradovima i lokalnim samoupravama po Srbiji koje su zadnjih meseci priznanje počasnog građanina dodeljivali Putinu (a B92 redovno o tome posprdno izveštavao). Biće Beograđanima još i kud i kamo (ihaha) lakše ako bi u sledećih nekoliko dana a u okviru svetskih trendova titulu počasnog građanina dobio i Dalaj Lama. Što da ne? Kud se mnogi zalažu za povratak verskih fundamentalista i čoveka koji za sebe tvrdi da je lično glavom i bradom Bog na vlast u Tibetu. Ti isti licemeri se zalažu da Dalaj Lama i svita sveštenika žive kao trutovi na račun siromašnog tibetanskog naroda. Taj isti narod bi bio zahvalan da Dalaj Lama postane počasni građanin Beograda pa bi našli načina i da se zahvale. Mogli bi da Srbljanovićku proglase za počasnu građanku Lase i da Nacionalno pozorište Tibeta i vascelih Himalaja, a opet u znak zahvalnosti, prikaže sledeće 153 drame koje bi dotična građanka napisala u sledećih par meseci a koja bi govorila protiv nepravde i uopšte (jer ona voli sve što vole i mladi). Tako bi i Beograđani odahnuli malo jer ni njima nije lako da sve to gledaju (a moraju). Tako im i treba, ne bilo im godinama glasati za Miloševića. To im je kazna.

A pomenuti Milošević može lako da se sredinom maja “prevrne“ u grobu ako ispadne ono na šta liči da hoće: da mlađani Dačić podrži Demokratsku stranku i one koje su tog istog Miloševića uhapsili i poslali u Hag da tamo umre. Ako se to dogodi svi će izgubiti: i SPS, i DS, a najviše Srbija. Avanzovaće kao i obično samo G17.

Otvorim dnevne novine. Sve isto. Na jednoj strani čitam: da neki Gutić štrajkuje glađu ispred suda koji ga je kaznio oduzimanjem omovine jer nije zaključao svoj automobil u svome dvorištu pa je isti ukraden i njime je napravljena materjala šteta udesom koji je sledio. Na istoj strani: radnici “Magnohroma“ štrajkuju glađu. Na istoj strani: rezervisti iz Kruševca štrajkuju glađu. Pa onda ministri iz Vlade štrajkuju glađu…Šala mala, ovo zadnje. Mnogo gladi za jednu stranu novina. Ima gladnih ljudi u Srbiji. Pa kad već gladuju pokušavaju da iz tog zla izvuku i kakvo dobro.

Za budućeg ambasadora fantomske države Kosova u Velikoj Britaniji viđen je u medijima Daut Haradinaj brat Ramušev. I on je doživeo slične “neprijatnosti“ kao i brat mu. Optužen je za nekoliko ubistava pred kosovskim sudom ali je do početka suđenja na volšeban način izginulo tuce svedoka pa je i on oslobođen zbog nedostatka dokaza. Da bi ste shvatili red vrednosti u kontekstu postavljenja tog zlikovca za ambasadora to bi bilo isto kao kad bi Srbija za ambasadora kod Njenog Veličanstva postavila Đuru Mutavog ili kao kad bi Čeda Jovanović postao premijer Srbije. Pa vi sad vidite.

Srbija je u novijoj istoriji prolazila kroz teške periode: ratove i krize. Ni sada nije ništa bolje. Nikad nije bilo više lopova na vlasti. To običan čovek može najbolje da proceni: pogleda u svoj novčanik i sve mu je jasno. I kad god se učini da ne može biti gore pojavi se nova solucija. Dovoljno je samo pogledati njuške na televiziji i spisak kandidata partija koji hoće na državna jasla pa da vam odmah bude jasno da može i gore. Jer, kud ćeš gore nego kad te tuku. A to je jedan od učesnika Tadićevog predizbornog mitinga u Boleču upravo doživeo. Čovek tvrdi da je prišao Tadiću rukovao se i rekao mu: “Vama svaka čast ali što sa sobom vodite ovoga lopova (pokazujući na Đilasa)“. I??? Dobio je batine od obezbeđenja. Kaže kako je policija samo stajala i gledala. Demokratija brajko!!! Demokratija je, druže, kad može da te tuče ko god hoće a da pri tome policija ne ugrožava građanska prava toga što te bije. Od Miloševićevog kosovopoljskog “niko ne sme da vas bije“ do batina u Boleču prošlo je toliko vremena a ništa se u Srbiji nije promenilo. Uvek su isti tučeni: narod. A Vučić ne budi lenj: pa odmah u medije sa prebijenim čovekom.

Agencijska vest da su Amerikanci povukli iz aktivne službe borbeni avion F-117 stelt tehnologije veoma me je obradovala. Bi mi drago zato što znam da smo mi Srbi kumovali tome. I treba da ide u penziju kad nije bio “nevidljiv“ onda kada je najviše trebalo: da se vidi američka tehnološka nadmoć. Očito je i da nisu primili srpsko izvinjenje: “Izvinite, nismo znali da je nevidljiv“.

Nema bolje jutarnje kombinacije od novina na klozetskoj šolji. Sad, dozvolite mi malo bizarnosti, od vesti iz novina, od onoga što ćeš pročitati, zavisi hoće li novine poslužiti kao laksativ ili će samo još više pogoršati i onako lošu probavu i “olakšanje“.

Meni je Politika od 24 aprila pomogla. Kad sam pročitao “dirljive“ redove Sonje Liht o tome kako je prvo učila kod Ljube Tadića, pa je upoznala majušnog ali bistrog Borisa, pa kako je to bio zlatan dečko, pa kako je i sada dobrica (ne Ćosić) i kako bi trebali novinari da ga razumeju što vrši pritiske na njih jer on to radi za njihovo i opšte dobro- odmah me je “proteralo“. Tako mi je ostatak dana protekao bez tegoba. Što se tiče Predsednika Srbije mislim da je vreme da mnogima iz svog okruženja kaže: “Molim vas, nemojte više da me branite!!!“.

Vreme je da se završava. Ide nam praznik. Hristos Vaskrs!!!

Igor M.Đurić