Вести

Svi smo učili u školi da je čovek postao od majmuna i samo od majmuna.To je vremenom postala svojevrsna dogma koja ne trpi bilo kakvo protivljenje.

Ako je čovek nastao od majmuna, zašto su današnji majmuni odbili da postanu ljudi.Nedavno se pojavila i jedna teorija iz oblasti evolucije koja govori da su današnje kokoške nastale od dinosaurusa?! Neverovatno na šta su sve spremni da bi odbranili teoriju evolucije, ali …

Naučnici koji su godinama usavršavali Darvinovu teoriju, pronalazili navodno karike koje nedostaju, pisali brdo knjiga na tu temu i zarađivali gomile para na njima, jednostavno ne dozvoljavaju bilo kakvu sumnju u njihove tvrdnje i naravno u Darvinovu teoriju.Međutim, dokazi protiv Darvina, danas ih sve više pritiskaju.

Pre par godina, jedna naša ministarka pokušala je da obrazovanju u Srbiji predoči istinu o Darvinovoj teoriji evolucije.Međutim, desilo se da je bukvalno stavljena na strub srama.Osudili su je oni koji su o Darvinu čuli samo u petom razredu osnovne škole.Danas deca i dalje slušaju priču o majmunima…

Većina naučnika prihvata evoluciju ne kao teoriju, već kao ustanovljenu činjenicu. Kenet Hsu u časopisu ‘Sedimentarna petrologija’ kaže:’…Darvinizam sadrži opake laži; on nije prirodan zakon formulisan na osnovu činjeničnih dokaza, već jedna dogma koja odražava preovlađujuću društvenu filozofiju 19. veka.’ Čuveni švedski biolog Soren Levtrup je napisao: ‘Verujem da će jednog dana darvinovski mit biti tretiran kao najveća obmana u istoriji nauke’.

Međutim, po rečima filozofa Toma Betela:’ Evolucija je možda najrevnosnije čuvana dogma američke javne filozofije…Mnogi zlatni standardi su napušteni, ali darvinizam će biti branjen do poslednjeg daha’.Zašto je većina naučnika prihvatila teoriju evolucije?Jesu li njeni dokazi tako ubedljivi? Videće se da nisu.Sa druge strane, da li je moguće da tako mnogo naučnika nije u pravu. Odgovor je – DA. Setite se samo Galileja ili Pastera, koji su dokazali da nije tačno ono u šta je verovao ceo svet njihovog doba- da je Zemlja u središtu univerzuma, odnosno da muve i pacovi nastaju od materije u raspadanju.Naučnik D.Votson je u časopisu ‘Priroda’ izjavio da je evolucija ‘jedina univerzalno prihvaćena teorija, ne zato što je mogu potvrditi logički dokazi, već zato što joj je jedina alternativa Božje stvaranje, koje je naravno velikom broju ljudi neverovatno’.

Čuveni britanski evolucionista Le Gros Klark kaže:’Da se evolucija stvarno desila, može se naučno dokazati samo otkrićem fosilizovanih ostataka reprezentativnih uzoraka pretpostavljenih prelaznih tipova.Ključni dokaz za evoluciju moraju omogućiti paleontolozi, čiji je posao da proučavaju fosilni zapis.Međutim, da bi evolucijom nastali milioni postojećih i izumrlih biljnih i životinjskih vrsta, bilo je potrebno desetak miliona paralelnih evolucija, a svaka od njih bi imala milione stepenika.Svaki od njih bi morao da ima hiljade ili milione predstavnika – svaka vrsta je morala na svakom stepenu ‘evolucije’ imeti mnoge predstavnike, kao što i danas postoje, na primer, milioni miševa, a ne samo nekoliko njih.Tako bi sasvim formirane biljke ili životinje bile samo mali procenat ukupne populacije koju je imala svaka zasebna evolucija.Međutim, do danas su nađeni milioni fosila, oko 250.000 vrsta, a svi su sasvim formirane biljke i životinje.To je tačno ono što predviđa model stvaranja po kojem su sva živa bića nastala sasvim formirana.

Evolucionisti često navode kao dokaz za evoluciju slučaj ‘biberastog moljca’ (Biston betularia).Populacija ovog leptira koji živi na svetlom drveću, počela je da tamni kako se odvijala industrijska revolucija, tako da je postala skoro sasvim crna.Međutim, ispostavilo se da ta vrsta nije potamnela evolutivno, već prosto zato što su tamni, melanični primerci, koji su uvek postojali, bili manje upadljivi na drveću potamnelom od industrijskih gasova, pa su ih ptice manje hvatale.To je razlog zbog kojeg se se crni leptirovi namnožili više od belih.Enciklopedija Internešenal Vajldlajf proglasila je ovaj slučaj za ‘najupadljiviju evolutivnu promenu kojoj je čovek ikada bio svedok’.Ako je to najbolji dokaz za evoluciju, onda zaista evolucija nije uopte imala ljudskih svedoka, jer ovo uopšte nije bila evolucija.

Prema teoriji evolucije, najprostiji oblici života, nastali su stvaranjem aminokiselina, koje su se igrom slučaja poređale u lanac i obrazovale proteine.Međutim, najjednostavniji protein sastoji se od lanca koji ima približno stotinak aminokiselina.U takvom rasporedu, samo jedan jedini raspored daje život dok ostali ne, a d se sto aminokiselina tako poređa šansa je jedan prema jedinici iza koje sledi još 158 nula!Prema astrofizičarima, bilo koji događaj sa verovatnoćom manjom od one koja iza pomenute jedinice sadrži više od 110 nula, i sam je ravan nuli, barem u ovom našem nama poznatom univerzumu.Biolog Edvard Konklin objasnio je slikovito takvu neverovatnoću sledećim upoređenjem: ‘Verovatnoća da je život nastao slučajem može se uporediti sa verovatnoćom da će rezultat ekspozije u štampariji biti uredno i po redosledu složeno prošireno izdanje rečnika koji se u njoj štampa’.

Drugi dokaz protiv evolucije predstavljaju fosili.Časopis ‘Arizona dejli star’ doneo je fotografiju uginule krave koja se raspada u pustinji.Uz komentar da od nje uskoro neće ništa ostati osim oštećenog skeleta, a naučnici pričaju da je potrebno milion godina da bi se dobila potrebna količina prašine, blata ili nanosa koji će prekriti životinju.Ali, fosili su pronalaženi gotovo netaknuti, sa svim unutrašnjim organima, kožom i naborima na njoj, školjke sa očuvanim mišićima, iako bi u toku fosilizacije usled hemijskog procesa oni morali da istrule.Evolucionisti ovaj problem nisu rešili, dok pristalice stvaranja misle da je došlo do velike katastrofe, opšteg potopa, koji je jedino mogao da iznenadno i brzo nataloži ogromne količine blata i mulja na uginule životinje.Ali to nije jedino pitanje na koje Darvinisti ne mogu da odgovore.

Kada su u pitanju geološki slojevi, po nekoj logici, oni slede jedan drugog po starosti odozdo naviše, ali nije uvek tako!?Postoje brojni lokaliteti širom sveta gde su navodno stariji i jednostavniji fosili nataloženi tako da su vertikalno iznad ‘mlađih’ slojeva.Međutim prava komedija nastaje kada se pronađe živ i zdrav primerak zablude evolucionista.Gušter Tuatara izumro je pre 135 miliona godina, bar tako su tvrdili evolucionisti pošto nije pronađen nijedan njegov mlađi fosilni ostatak.Ali bruka se dogodila kada je nedavno na nekim ostrvima u blizini Novog Zelanda Tuatara pronađen živ i zdrav! Gde su fosilni ostaci ovog guštera u poslednjih 135 miliona godina?

Na reci Peloksi, u blizini Glen Rouza u Teksasu, velika poplava 1900. godine sprala je naslage mulja i otkrila krečnjački sloj ispod, star 120 miliona godina.U njemu su blizu jedno drugom, pronađeni otisci ljudskih stopala i nogu dinosaurusa! Jedan od evolucionista odmah je ponudio ‘logično’ objašnjenje; ‘da je stena jednom bila meka, pa je tuda prošao dinosaurus, zatim se skamenila, a nakon 60 miliona godina, ona je iz nekog razloga ponovo smekšala, pa je onda tuda prošao čovek’!? Da li je iko ikada čuo ovakvo nešto? Na pitanje zbog čega u tom ponovnom razmekšavanju stene tragovi dinosaurusa nisu nestali, pametni evolucionista je samo slegnuo ramenima.Ali, da bi stvar bila još zanimljivija, biljni ostaci u tom sloju krečnjaka ispitani pomoću ugljenikovog izotopa C-14, pokazali su starost između 38.000 i 39.000 godina, što nameće zaključak da ni otisci čoveka ali ni dinosaurusa ne mogu biti stariji od toga!

Kreacionisti veruju da je starost zemlje mnogo manja, nego što to tvrde evolucionisti, a da se većina geološki važnih formacija Zemlje može objasniti samo velikim biblijskim Potopom, kao na primer Tinetanski plato, Karu grupa u Africi sa oko 800 milijardi kičmenjačkih fosila, ‘miocenske’ naslage u Kaliforniji sa oko milijardu fosiliziranih haringi na području od samo deset kvadratnih kilometara! Potop je doskora bio generalno prihvaćen.Sve do oko 1800. godine geologija na Oksfordu, Kembridžu i drugim univerzitetima zasnivala se na Potopu, a tada se pojavio darvinizam i potreba da mu se geologija prilagodi.

Evolucionisti su uzeli za starost Zemlje 4,4 milijarde godina i to prosto zato što misle da je to bio period dovoljno dug za evoluciju.Ali, drugi egzaktni metodi ukazuju na starost Zemlje od samo desetak hiljada godina!

Međutim, treba znati da nema direktnog metoda određivanja starosti bilo kakve stene.Mada postoje vrlo tačne metode za određivanje današnjih razmera uran-olovo, torijum-olovo, kalijum-argon i drugih izotopskih odnosa u stenama – nema, naravno direktne metode za procenjivanje početnih odnosa tih izotopa u stenama kad su se one tek formirale. Radiohronolozi moraju pribeći indirektnim metodama, koje uključuju izvesne bazične pretpostavke, koje takođe uvek podrazumevaju milione ili milijarde godina.Međutim, noviji autori uveliko osporavaju te metode i ukazuju na druge pouzdane metode datiranja koji potvrđuju vrlo malu starost Zemlje.

LAŽNI ARHEOPTERIKS

Pre 25 godina desilo se nešto o čemu se danas malo priča.Britanski fizičar Fred Hojl izjavio je da je jedan od najčuvenijih fosila na svetu – najverovatnije falsifikat.Radi se o fosilu poznatom kao arheopteriks (Archaeopteryx) koji je smešten u Prirodnjačkom muzeju u Londonu i sadrži kostur prastarog gmizavca, ukrašen lepo očuvanim perjem.Inače, ovo stvorenje je ponos evolucionista, i po njima, ono zajedno sa svojom sabraćom po ostalim muzejima, upečatljivo pokazuje evolutivni prelaz od gmizavaca prema pticama.Ova izjava Freda Hojla ima i svoju naučnu pozadinu.Vršene su višemesečne analize u kojima su sa njim sarađivali i fizičari Čandra Vikramasing iz Kardifa i Li Spetner, konsultant za elektronske sisteme u Rehovatu u Izraelu..Oni su utvrdili da je još 1860. godine jedan dovitljivi Bavarac jednostavno dodao perje na dva originalna fosila gmizavaca.Ovi se falsifikati nalaze u Londonu i Berlinu.Ova tri fizičara objavili su i sliku londonskog fosila, tvrdeći da se na njima jasno vide intervencije falsifikatora.(Na slici je londonski primerak).

Li Spetner je prvi posumljao u fosili kada je negde pročitao da dva fosila sa najuočljivijim perjem potiču iz kolekcije bavarskog doktora Karla Haberlajna.Spetner i njegove kolege fizičari su došli do zaključka da je Haberlajn izdubio prostor oko dva fosilna ostatka gmizavaca nalik dinosauru i to mesto popunio matricom od cementa.Zatim je u tu smesu utisnuo kokošije ili slično perje, kako bi dobio željeni otisak.Otkriveni su i znaci falsifikatorskog rada: fini zrnasti supstrat ispod perja i grudvice slične žvakaćoj gumi, koje bi mogle da budu ostaci cementa.Kako kaže Hojl: ‘ Otkrivene su i druge anomalije koje bi odmah uočio svaki fizičar’.

Fosil je prelomljen na pola.Otisak ovog stvorenja se reflektuje i na drugoj ploči, koja je sačuvana kada je stena sa fosilom prelomljena.Hojl i saradnici primetili su ulegnuća i izbočine koji se ne ogledaju jednako perfektno na drugoj ploči.Na kraju su ukazali i na dvostruke otiske perja koje su otkrili na nekoliko mesta.

Trojica fizičara imala je iduju da skine delić sloja sa krila fosila i podvrgne ga hemijskim testovima kako bi eventualno otkrili tragove gumarabike ili nekog sličnog materijala novijeg datuma.Naravno, čelnici Prirodnjačkog muzeja nisu dali da se ‘uznemirava’ jedan od najznačajnijih fosila u svetu.

GDE JE KARIKA KOJA NEDOSTAJE ?

Otkriće koje je izazvalo najviše interesovanja u naše dane načinili su supružnici Liki 1960. godine.Oni su godinama tražili ostatke praistorijskog čoveka u klancu Olduvai u Tanzaniji.Jednog dana je gospođa Liki spazila nekoliko zuba koji su se pomaljali iz zemlje.Kopajući na tom mestu pronašli su preko 400 fragmenata lobanje koja je bila teško oštećena.Lice je bilo dugačko, a čelo se spoštalo neposredno iza očnih arkada.Lice je bilo majmunoliko u proporcijama, ali ljudsko u ostalim pojedinostima.Zubi su podsećali na zube australopiteka.Liki je ovoj vrsti dao ime Zinjanthropus africanus, čovek iz istočne afrike.Iznenađenje je izazvao rezultat kalijum-argon testa koji je bio obavljen na materijalu u kojem je lobanja bila pronađena.Test je dao milion i sedamsto pedeset hiljada godina kao približnu starost materijala.Većina antropologa smatrala je da se čovek pojavio na Zemlji pre najviše sto hiljada godina, a ova brojka od gotovo dva miliona godina poremetila je osetno hronologiju ljudske rase.

Dok su rasprave oko ovoga još trajale, nova otkrića unela su dodatnu zbunjenost među antropologe.U Evropi su pronađeni novi ostaci u slojevima ispod onih u kojima je nađen neandertalac, a pripadale su čoveku koji je bio mnogo bliži savremenom čoveku nego neandertalac.Zastupnici evolucije neandertalca od majmunolikih predaka bili su toliko zaprepašteni da su bili skloni negirati autentičnost nalaza.Ali, dokazi su nastavili da se gomilaju.Posebno je jedno nalazište bilo tako uverljivo da se više nije moglo proveravati.Pećina u Fontševadu u južnoj Francuskoj pokazivala je tipične oznake prebivališta neandertalaca.Ispod tog sloja bio je krečnjački talog, a ispod njega, na dubini od oko dva metra, pronađeno je mnogo životinjskih kosiju i dve ljudske lobanje.Lobanje su imale obim savremenih, a nedostajali su im i teški očni lukovi neandertalca.Oruđa pronađena oko njih pripadala su periodu pre pojave neandertalca.Fluorni test definitivno je pokazao da su lobanje starije od neandertalskih.

U praktično svim obeležjima lobanje iz Fontševada bile su jednake današnjim, a ipak nije bilo nikakve sumnje da su pripadale ljudima koji su živeli pre neandertalaca.I tako su antropolozi bili prisiljeni da priznaju da neandertalac nije nastao evolucionim razvitkom od neke ‘primitivnije’ rase, već da je u stvari rezultat izrođavanja neke zdravije i naprednije rase.I tu smo dobili situaciju da je bio ‘čovek pre pračoveka’.

Problem porekla pračoveka nije bio ograničen samo na Evropu.Kad je poznati istraživač Diboa otišao na Javu 1890. godine, prvo njegovo otkriće bila je takozvana Vadjak lobanja. Ona je bila tako savremena po svojim karakteristikama da je bila u potpunoj nesaglasnosti sa njegovim zamislima o izgledu preistorijskog čoveka i on ju je zanemario, ne dopuštajući nikome da je prouči gotovo 30 godina. U međuvremenu su načinjeni slični nalazi i problem je dostigao iste razmere kao i u Evropi.Kako je veliki broj tih lobanja bio stariji, ili bar jednako star kao pitekantropus, to je pretpostavka da se pitekantropus razvio od primitivnijih vrsta postala sve neodrživija.Tada je takođe dokazano da su neki od australoida savremenog izgleda, (kako su nazivani preistorijski ljudi jugoistočne Azije) u bliskom srodstvu sa australskim urođenicima.Smatralo se, naime, da su australski urođenici savremeni ljudi neandertalskog tipa, ali su najnoviji radovi obezvredili to tvrđenje i pokazali da oni uopšte nisu neandertalci, mada imaju neke karakteristike koje podsećaju na tu vrstu pračoveka.

Istu zbrku izazvao je i slučaj Australopithicena iz južne i istočne Afrike.Dva metra pod ispod Zinjantropusa pronađene su kosti vilica, fragmenti lobanje, ključnjače, rebara i stopala.Najčudnije kod tih kostiju je to što su potpuno slične kostima savremenog čoveka, a ipak se nalaze nekoliko metara ispod ostataka čoveka za kojeg se smatralo da je najraniji primerak ljudske vrste.Odkud čovek pre pračoveka?

Dalju zabunu u ovom slučaju izazvao je rezultat kalijum-argon testa koji je jednom sloju bazalta u području Zinjantropusa dao starost od milion i trista hiljada godina, a drugom četiri miliona – što čini razliku od dva miliona i setamsto hiljada godina za materijal iz iste vulkanse nakupine.Godine 1969. jedna naučna ekspedicija pronašla je kod jezera Rudolf u Etiopiji izvestan broj zuba i dve donje vilice australopiteka u sedimentima čija je starost procenjena na četiri miliona godina.Zapanji se čovek kad vidi šta se sve ne traži od njega da veruje!

Odličan primer tome je i Pitdaunski čovek, koji je zaluđivao stručnjake za ljudsku evoluciju preko četrdeset godina, a bio je namerna prevara.Rekonstruisan je na osnovu jednog jedinog zuba za koji se na kraju, ispostavilo da je svinjski!
Engleski naučnik Vilfrid E.Legros Klark, priznak tako jedan od vodećih anatomskih autoriteta u svetu, mnogo je pisao o tim primercima čovekove vrste.U članku ‘Čovek’ koji je objavljen u Britanskoj enciklopediji 1966. godine, on tvrdi da se karakteristike koje pokazuju lobanje južnoafričkih praljudi nikada ne mogu naći kod majmuna.Nijedna od karličnih kostiju nije slična majmunskim, već je jasno hominidna, to jest pripada čoveku.Ostaci južnoafričkog pračoveka su u mnogo karakteristika različiti od ostataka majmuna, i što se tiče lobanje, a i zuba i kostiju udova.Oni nemaju isturenih očnjaka kao majmuni, već normalne ljudske zube.Oni se potpuno izdvajaju iz kruga savremenih majmuna i imaju karakteristike savremenih ljudi, iako su po rastu bili mnogo manji.

Pitekantropus i svi njegovi srodnici, isto tako kao i neandertalac, potuno su odbačeni kao mogući preci savremenog čoveka.Australopitekus, koji je tako slavodobitno istican kao rešenje problema postanka čoveka, sada je zbačen sa prestola i diskreditovan.Što se više proučavaju ostaci preistorijskog čoveka nađeni po celom svetu, dokazi da su postali od životinjskih predaka sve su slabiji i neuverljiviji.

Sa druge strane, ako se vratimo biblijskom izveštaju o raseljavanju ljudi sa Ararata i iz Vavilona, slika nam postaje sve jasnija i jasnija.Odlazeći u svim smerovima sa Srednjeg istoka, čovek je proširio i svoju ‘kulturu kamenog doba’ po celom Starom svetu, brzo usvajao bolje metode pravljenja oruđa, građenja zaklona, gajenja žitarica i razvijanja stočarstva.Varijacije koje su izazvale nastajanje tako različitih rasa kao što su bile neandertalska, pitekantropska i austalopitečka potpuno su razumljive kad se uzmu u obzir različiti uslovi pod kojima je čovek živeo u različitim područjima.U većem delu sveta te neprikladne mutacije su izumrle, a zamenili su ih ljudi boljih fizičkih osobina, iako su se u nekim područjima još održale u velikom broju, kao na primer u centralnoj Africi, na Novoj Gvineji i u Australiji.

Naučnik Cukerman kaže: ‘Ako izuzmemo mogućnost Stvaranja, onda je očito čovek morao nastati iz jednog majmunolikog stvorenja, ali ako jeste, za to nema apsolutno nikakvog dokaza u fosilnom zapisu’.

Posle svega ovoga, čini se da bi trebalo ponovo pažljivo da se preispita ono čemu su nas učili u školi, a što se sasvim lepo uklapalo u ateističku teoriju evolucije, sve dok nije negirano upravo onim na što se najviše pozivalo – samom naukom.Izgleda da je vreme da priznamo da smo božanskog, a ne majmunskog porekla.

 

+++

 

Evolucija: teorija u krizi
Dajemo kratak pregled relevantne stručne literature objavljene na engleskom jeziku. Razume se da je nemoguće preneti potpunu listu svega što je do danas objavljeno. Autor ovog teksta se nada da će bar neka od naučnih dela iz kratke navedene bibliografije biti u skorijoj budućnosti prevedena i na srpski jezik.
 

Darvinova crna

kutija: biohemijski izazov evoluciji

Darnjin’s Black Bodž: The Biochemical Challenge to Evolution

Michael J. Behe, biochemist

The Free Press/Simon & Schuster, 1996, 307 p.

 

Majkl Behe je profesor biologije na Lihaj univerzitetu u Pensilvaniji, SAD. Doktorat iz biohemije odbranio je na Pensilvanija univerzitetu 1978, a postdoktorat na Nacionalnim institutima za zdravlje 1982. godine. Profesor Behe  je objavio mnoge radove iz oblasti biohemije. Njegov istraživački rad o strukturi DNK trenutno finansiraju američki Nacionalni instituti za zdravlje. 

Dr Behe smatra da najubedljiviji dokazi za postojanje razumnog delovanja u stvaranju sveta ne treba da se traže meću zvezdama ili fosilima, već u biohemijskim sistemima. U ovoj svojoj knjizi, svojevrsnom priručniku iz biohemije, Behe koristi primere kao što su vid, zgrušavanje krvi i kretanje ćelija, da bi pokazao postojanje zapanjujućeg niza hemijskih mašina, sačinjenih od precizno kalibrisanih i mećuzavisnih delova. Svi ovi primeri opovrgavaju evolucionistička objašnjenja. Behe preispituje stručnu literaturu i pokazuje da je ona potpuno nema kad je ova tema u pitanju, kao „okamenjena pred elegancijom strukture života.“

 

Nimalo slučajno!

Not By Chance!

Lee Spetner, biophysicist

The Judaica Press, 1997, 272 p.

 

Sa doktoratom iz fizike sa Masačusets Instituta za tehnologiju, Li Špetner je predavao teoriju informacija i komunikacija na Yon Hopkins univerzitetu, Merilend. 1962 g. prihvatio je mesto predavača biofizike na istoj ustanovi gde je radio na rešavanju problema signala/šuma na DNK elektromikrografima.  Objavljuje radove iz teoretske i matematičke biologije u priznatim časopisima kao što su Dnevnik teorijske biologije, Priroda, Glasilo međunarodnog kongresa biofizičara itd.

Kao biofizičar, dr Špetner preispituje mit koji promovišu neodarvinisti poput Ričarda Dokinsa, po kome slučajna mutacija može dodati novu informaciju genomu. Dr. Špetner pokazuje suprotno, tj. da je način na koji se gradi genetska informacija moguće objasniti jedino prisustvom razumnog delovanja u procesu stvaranja.

U istorijskom pregledu autor nas podseća na činjenicu da, u vreme kada je izmišljena tzv. sintetička teorija (pre pedesetak godina), DNK još nije ni bila otkrivena. Sam Darvin nije imao nikakvu predstavu o funkcijama i strukturi ćelije. Danas se zna da su sisari sačinjeni od triliona ćelija od kojih svaka sadrži  DNK molekul prepun informacija i stotine organela (malih struktura unutar ćelije, okruženih membranom). Zar nije onda razumno postaviti pitanje:  šta bi se desilo sa Darvinovom teorijom da je ona objavljena tek danas? Tvrdnja da grubi hipotetički mehanizam, zasnovan na ekonomskim teorijama i načinom uzgajanja golubova u 18-om veku, može razjasniti poreklo svih elemenata u neverovatno komplikovanom univerzumu koji mikrobiologija otkriva, bila bi saslušana uz smeh. Ova papazjanija od evolucionističke teorije postala je svojevrsna dogma, tako duboko usađena u svoje pristalice da oni jednostavno odbijaju i samu pomisao na postojanje apsurda u njoj.

Ova knjiga pokazuje kako zaprepašćujući napredak biotehnologije tokom samo poslednjih par decenija dramatično produbljuje jaz izmeću realnosti empirijske nauke i mitova neodarvinizma.

 

 

Bog i astronomi

God and the Astronomers

Robert Jastronj, astrophysicist

Nj.Nj. Norton & Company, Nenj York, 1992/2000, 160 p.

 

Robert Jastrov je odbranio doktorat iz oblasti teorijske fizike na Kolumbija  univerzitetu. Član je Nacionalne  aeronautičke i svemirske agencije (NASA) od njenog osnivanja 1958. godine. Bio je istaknuta figura u američkom programu za istraživanje svemira od samog njegovog začetka. Dr Jastrov je bio prvi predsednik NASA komiteta za istraživanje Meseca. 1961. godine je osnovao NASA Godar institut za svemirske studije, laboratoriju vlade SAD koja se bavi istraživanjem na polju astronomije i planetarne nauke.

Njegovi komentari kazuju mnogo o ubeđenjima, katkad i čistim predrasudama, koje neki naučnici imaju prema mogućnosti da postoji Tvorac. Iako se lično izjašnjava kao agnostik, dr Jastrov je sve uvereniji da naučna otkrića i Knjiga Postanja imaju više dodirnih tačaka nego što je to većina njegovih kolega spremna da prizna.

„Mi sada vidimo kako astronomski dokazi vode prema biblijskom pogledu na poreklo i nastanak sveta. Detalji se unekoliko razlikuju, ali osnovni elementi u astronomskom i biblijskom objašnjenju iz Knjige Postanja su isti: sled dogaćaja  koji vode do pojave čoveka započeo je odjednom i brzo u odrećenom momentu, u bljesku svetla i energije. Neki naučnici teško prihvataju ideju da je svet nastao na ovakav način.“

„Možda postoji i valjano objašnjenje za eksplozivan način rođenja našeg univerzuma; ako i postoji, nauka ne može da pronađe to objašnjenje. Naučnička potraga za objašnjenjima iz prošlosti prestaje kada stignu do trenutka stvaranja. Ovo, za nauku neobično razrešenje, niko osim teologa nije očekivao.  Oni su oduvek sa verom prihvatali reč Svetog Pisma: U početku stvori Bog nebo i zemlju…“  (1. Mojsijeva 1, 1). 

„Želimo da nastavimo istraživanje dalje u prošlost, ali  prepreka da se ode dalje izgleda nepremostiva. Nije stvar u tome da je potrebna još koja godina ili decenija istraživanja, još neko merenje ili neka druga teorija. U ovom trenutku izgleda da nauka nikada neđe uspeti da razotkrije veo koji pokriva tajnu stvaranja. Za naučnika koji je živeo verujući u silu razuma priča se završava kao noćna mora. Prešao je visoke planine neznanja i spreman je da savlada najveći vrh. Dok se prebacuje preko poslednje stene, dočekuje ga mnoštvo teologa koji tu sede već vekovima“.

 

Ikone evolucije: nauka ili mit?

Icons of Evolution: Science or Myth?

Jonathan Njells, biologist

Regnery, Njashington, DC, 2000/2002, 338 p.

 

Profesor Džonatan Vels ima dva doktorata: iz molekularne biologije sa Berkli univerziteta u Kaliforniji, i iz religijskih studija na Jel univerzitetu u Nju Hevnu. Postdoktoratsko istraživanje obavio je na Berkli univerzitetu u Kaliforniji. Dr Vels predaje biologiju na državnom univerzitetu Hejvard u Kaliforniji.

Velsovi citati koji slede upoređuju poznate dokaze za darvinističku evoluciju sa najnovijim naučnim dokazima koji otkrivaju da je većina onoga što učimo o evoluciji – pogrešno.

„Većina udžbenika iz biologije ne spominje kambrijsku eksploziju tokom koje se (što pokazuju fosilni ostaci) glavne vrste životinja (tehnički nazvane fila, phyla)  pojavljuju zajedno, potpuno oformljene, a ne razvijajući se postepeno iz zajedničkog pretka, na čemu, inače, insistira Darvinova teorija“.

„Čarls Darvin je verovao da je pretpostavljena sličnost embriona kičmenjaka, i to u najranijim fazama, najuverljivija potvrda njegove teorije (teorija o zajedničkom pretku). Ovo  je podupirao crtežima koje je izradio Ernst Hekel,  njegov nemački savremenik. Hekel je, međutim, kasnije bio optužen za krivotvorstvo od strane svojih kolega, jer je ustanovljeno da su crteži proizvoljno prilagođavani teoriji. Pa ipak, Hekelovi creži se još uvek koriste u mnogim savremenim udžbenicima biologije kao dokaz za postojanje evolucije. Biolog Stefan Guld, i sam evolucionista, zapisao je 2000 g: „Čini mi se da imamo pravo da budemo zaprepašćeni i da se stidimo jednovekovnog suludog i upornog korišćenja ovih crteža u većini modernih udžbenika“.

„Tu je i priča o biberastim moljcima. U većini sadašnjih udžbenika biologije nalaze se fotografije ovih moljaca na deblima drveća, uz objašnjenje da su eksperimenti vršeni tokom pedesetih godina pokazali da je prirodno odabiranje uzrok što su tamno obojeni moljci postali brojniji tokom industrijske revolucije,  tj. usled zagađenja. Pri tom se prećutkuje činjenica koja obara ovu priču iz udžbenika. Naime, tokom osamdesetih godina biolozi su otkrili da biberasti moljci uopšte ne sleću na debla drveća. Sve fotografije iz udžbenika su napravljene tako što su mrtvi moljci bili lepljeni ili pribadani na debla.“    

Evolucija: teorija u krizi

Evolution: A Theory in Crisis

Michael Denton, molecular biologist

Burnett Books, London, 1984, 368 p.

 

Majkl Denton se bavi istraživačkim radom u oblasti molekularne genetike čoveka na novozelandskom Otago univerzitetu. Obrazovanje je stekao na univerzitetu u Londonu (Kraljev koledž), gde je i doktorirao 1974. godine. Objavio je mnoštvo radova u naučnim časopisima.

„Šire ambicije teorije evolucije da objasni odnose među klasama i redovima živih bića  (da ne govorim o objašnjenju nastanka života), izgleda da su, najblaže rečeno, zasnovane na klimavim temeljima. Ne samo da paleontologija nije uspela da pronađe „karike koje nedostaju“, a koje je Darvin najavio, već i hipotetičke rekonstrukcije glavnih evolucionih  perioda razvoja (npr. one koje  povezuju ptice sa reptilima) sve više počinju da, umesto na ozbiljna naučna objašnjenja, liče na fantaziju. Čak i trenutno popularna teorija „periodične uravnoteženosti“ („punctuated eljuilibrium“ – dugi periodi bukvalnog mirovanja, obeleženi epizodama naglog razvoja novih formi), ne može adekvatno da popuni praznine koje se pojavljuju kada pokušamo da zamislimo kako su nastale glavne grupe biljaka i životinja.

Najznačajnija od svega su savremena otkrića molekularnih biologa koja ne samo da ne potvrđuju Darvinove tvrdnje, već stvaraju sve veđu sumnju u tradicionalni darvinizam. Na osnovnom nivou molekularne strukture svaki član klase ima sve karakteristike klase kojoj pripada, tako da se ni za jednu vrstu ne može reći da predstavlja prelaznu vrstu između dve klase.“

U svojoj novoj knjizi Biologija: čovekova perspektiva, Denton produbljuje svoje razilaženje  sa darvinističkim tezama. „Hipoteza da je svet stvoren razumnim delovanjem, koja daleko od toga da je zastarela i mračnjačka doktrina (kako na nju gledaju iz nekih krugova), u savršenom je skladu sa naučnim činjenicama.“

Analizirajući široki raspon naučnih dokaza, i na molekularnom i na organskom nivou, Denton pokazuje da je darvinistička postavka, po kojoj je sve proizvod slučajnosti, „duboka zabluda“.

„Ako se uzme u obzir način na koji se u tolikim raspravama o nastanku života govori o prabiotičkoj supi, kao da je to već neka ustanovljena realnost, onda spoznaja da ne postoji apsolutno nikakav pozitivan dokaz za njeno postojanje dođe kao šok.“

 

Koliko je časovničar slep?    

Honj Blind is the Njatchmaker?

Nature’s Design and the Limits of

Naturalistic Science

Neil Broom, biochemist

Fornjard by Njilliam Dembski,

mathematician and philosopher

Inter Varsity Press, 2001, 224 p.

 

Nil Brum je doktorat iz biohemije odbranio na Oukland univerzitetu, Novi Zeland, gde je profesor hemijskog inženjeringa. Od 1975 g. član je Saveta Novog Zelanda za istraživanje zdravlja, gde aktivno učestvuje u radu na razvijanju bioprotetičkih srčanih zalistaka i ispitivanju biomehanike kičme i vezivnih tkiva.

Knjiga je napisana kao odgovor na knjigu evolucioniste Ričarda Dokinsa „Slepi časovničar“ (The Blind Njatchmaker, Richard Danjkins, zoologist nj. nj. Norton, Nenj York, 1986, 332 p.), u kojoj, između ostalog, stoji: „Prirodno odabiranje, slep, besvestan, automatski proces koji je Darvin otkrio, i koji nam se nudi kao objašnjenje za postojanje naizgled svrsishodnih oblika svekolikog života, nema nikakvu svrhu na umu. On nema um, niti oko uma. On nema planove za budućnost. On nema viziju, moć predviđanja, nema čak ni vid. Ako se za proces prirodnog odabiranja može reći da ima ulogu časovničara u prirodi, onda je taj časovničar slep.“

 

Profesor Brum u prvim poglavljima analizira evolucionističke argumente o nastanku života i principima prirodnog odabiranja, ukazujuđi na očigledne nedostatke teorije. Jednostavno rečeno, prirodni procesi, onakvi kakvim ih predstavljaju evolucionisti, ne mogu sami od sebe stvoriti nijednu novu vrstu informacije.

U završnim poglavljima profesor Brum prelazi na opisivanje zadivljujućeg dizajna jedne obične bakterije i na otkrića iz embriologije, zaključujući da su darvinistička objašnjenja nastanka svekolikog života prosto apsurdna. Izostaviti Tvorca („inteligentnog Dizajnera“) iz slike nastanka, zaključuje Brum, bilo bi isto kao kada bismo pokušali da dokažemo da se neka komplikovana mašina slučajno i bez razloga napravila sama od sebe.

Mala tajna tvorevine

Creation’s Tiny Mystery

Robert V. Gentry, nuclear physicist

Earth Science Associates, 1986, 296 p.

 

Dr Robert Džentri je nuklearni fizičar koji je radio 13 godina za Nacionalnu laboratoriju u Oukridžu, Tenesi. Za to vreme, stekao je reputaciju svetskog autoriteta u oblasti polonijumskih zračenja.

U svojoj knjizi dr Džentri objašnjava da zastupnici teorije evolucije do danas nisu uspeli da obore njegov dokaz o skoro trenutnom stvaranju Zemlje, već su bili prisiljeni da kažu kako je to samo „mala tajna“ za koju se nadaju da će jednog dana biti odgonetnuta. Tišina koja obavija ovaj neuspeh evolucionista održava se njihovim naporima do produže rigoroznu cenzuru koja nad ovom temom postoji već nekoliko decenija.

„Polonijumski prstenovi, pogotovo oni koje proizvodi polonijum 218, centar su ove tajne. Vreme poluraspada ovog izotopa je samo 3 minuta. Ipak, ovi prstenovi  su pronađeni u granitnim stenama u svim delovima sveta, uključujući  Skandinaviju, Indiju, Severnu Ameriku itd. Poteškoća uklapanja u teoriju evolucije nastaje kada se uzme u obzir činjenica da ne postoji element (kao npr. uranijum) usled čijeg raspadanja nastaje polonijum, jer polonijum je primordijalni element. Kad je već tako, postavlja se pitanje: kako su stene mogle da se solidifikuju dovoljno brzo da bi u njima ostali kristali sa tragovima radiozračenja alfa čestica polonijuma? Ovo vodi neborivom zaključku da su se hlađenje i kristalizacija granitnih minerala dogodili takoreći trenutno. Nauci, međutim, nije poznat nijedan prirodni način na koji se toplota tolike mase može osloboditi u trenutku. Po teoriji evolucije, ove stene bi trebalo da su se hladile tokom hiljada, ako ne i desetina hiljada godina“ (Iz najave profesora R. G. Kazmana za predavanje dr. Džentrija, održano 1978 g. na Luizijana univerzitetu).        

 

Posvećeno vrlo cenjenoj gospođi Ljiljani Čolić

Tekst, izbor i prevod citata u dodatku Teodora Gita Simić

 

izvor. Pravoslavlje.org. 15.03.2005