Вести

Sveštenstvo nije karijera, već uzvišeni poziv, doživotna obaveza služenja Bogu i narodu. Druge profesije i zanimanja obezbeđuju proizvode i/ili usluge potrebne za prolazni život pojedinaca, a sveštenstvo se stara da zadovolji njihove duhovne potrebe u ovom, i spasenje u večnom životu.

 dr. Mateja Matejić – protojerej stavrofor; 18.04.2008

+++

Za verujuće hrišćane ovo samo po sebi odlikuje i uznosi sveštenstvo iznad drugih profesija. No ima još razloga koji doprinose uzvišenosti svešteničkog poziva.

Od najdavnijih davnina sveštenstvo je uživalo veoma visok društveni položaj kako u mnogobožačkim tako i u monoteističkim društvima. No ovde će reč biti isključivo o hrišćanskom sveštenstvu koje ne samo da je zasnovao već je i blagosloveio Isus Hristos, Prvosveštenik hrišćana. Jedinstvenost hrišćanskog sveštenstva je u jedinstvenosti njegovog Osnivača., na šta ukazuje apostol Pavle u svojim poslanicama:

Jer takov nam trebaše poglavar sveštenički: svet, bezazlen,
, čist, odvojen od grješnika, i koji je bio više nebesa; kojemu niije
potrebno svaki dan, kao sveštenicima, najprije za svoje grijehe žrtve
prinositi, a po tom za narodne, jer oOn učini ovo jednom, kada sebe
prinese. (Jevrejima 7:26-27

Kakva je čast i privilegija služiti pod takvim Prvosveštenikom, nastavljajući NJegovu misiju na ovom svetu! Prvi pojedinci koje je Prvosveštenik Isus Hristos pozvao i rukopoložoo za sveštenike bili su NJeg oviapostoli. NJihova apostolska misija uključivala je dužnosti svešteničke, kao što sveštenika dužnost uključuje apostolsko misionarenje.

Kada su pojedinci izabrani od Gospoda Isusa Hrista bili pozvani da budu apostoli, oni su se NJegovom pozivu odmah odazvali. Nisu pitali koliko će i da li će biti plaćeni, kolika će im biti plata i kakve će im biti druge prinadležnosti. Srebroljupci nisu dostojni da budu Hristovi pristavi. Od dvanaest apostola samo je jedan bio srebroljubac, a zvao se Juda.

Sveštenički čin nije za svakoga, i nije svako za sveštenika. Onaj koji prima svešteničko rukopoloženje mora znati da se od kandidata za sveštenika traži mnogo više nego za one koji se spremaju za druge profesije. Od ovih drugih se očekuju da imaju formalno obrazovanje koje ih kvalifikuje za položaj koji će zauzimati. Od kandidata za sveštenike se očekuje vera bez mane, besprekoran moralni život, upražnjavanje samodiscipline i samokontrole, uzdržavanje od zadovoljstava koja koriste drugi, neprestano i odano služenje drugima. Može se očekivati da položaj koji ovako mnogo zahteva neće privući svakoga već samo one čija su vera u Boga i ljubav za NJega izvanredno jaki.

U vezi sa kvalifikacjama kandidata za sveštenike, sveštenik Stenli Karakas, govoreći da kandidat treba da u sebi oseća priziv za tu dužnost, koristi dve grčke reči: klisis i klesis da bi definisao taj priziv. Grčka reč klisis, napisana sa jotom, znači naklonjenost. Kandidat za sveštenika mora to želeti svim svojim srcem. Reč klesia, napisana sa “e”, znači priziv, poziv. Ona prizilazi od grčke reči, kalo što znači pozivati.

Oni srećni ljudi koji dobiju priziv od Boga da postanu sveštenici i odazovu mu se, postaju članovi uzvišene zajednice ne samo apostola, već i njihovih naslednika episkopa, sveštenika i đakona, od kojih su mnogi zaslužili svetost služeći Bogu i Njegovoj Crkvi.

Treba napomenuti da oni koji se odazovu prizivu i prihvate sveštenstvo kao doživotnu službu i obavezu, treba da budu svesni da materijalna dobra koja budu primali neće biti onako lukrativna kao u nekim drugim profesijama. Ako žele da steknu bogatstvo treba da izaberu neku drugu profesiju. Ali to ne znači da sveštenici nisu i materijalno nagrađeni.
Pored materijanih nagrada, sveštenici dobijaju i mnoge druge. Sveštenstvo je, samo po sebi, najveća nagrada. Zajedno sa svetim apostolom Pavlom, oni mogu da kažu: Tako smo mi poslani mjesto Hrista, kao da Bog govori kroz nas… (Druga Korinćanima 5:20) Lepota i radost svešteničkog poziva je u tome što su sveštenici sluge Hristove i pristavi tajni Božijih (Prva Korinćanima 4:1). To je privilegija i čast koje se ne mogu kupiti ili platiti ikakvoom svotom novca. Blagodat Božija koja se izliva na sveštenika i kojom on postaje pristav tajni Božijih je dragoceni dar Božiji koji mu omogućuje da bude sluga Božiji i duhovni predvodnik naroda Božijeg.

U sveštenstvu, služenje Bogu i narodu je jedna ista funkcija. Briga za duhovne i materijalne potrebe drugih ne ostaje nenagrađena. Služenjem drugima, sveštenik postaje deo njeihovog života a oni dodaju punoći i smislu njegovog života. U izvesnom smislu, pravoslavni sveštenik je član svake porodice u njegovoj parohiji, i cela parohija je njegova porodica. Njegov život je pun i osmišljen jer on deli i radost i žalost svakog i svih svojih parohijana. Nema važnog događaja u životu vernika koji ne zahteva prisustvo sveštenika. Velika je radost i privilegija sveštenika da privede Hristu novorođenu decu Hristu krštenjem i obdare ih pečatom Duha Svetoga miropomazanjem. Prisustvo sveštenika je potrebno za sklapanje i blagoslov braka, za osvećenje svetih darova za pričešće, za prijem onih koji pristupaju pravoslavlju, za obavljanje svete tajne ispovesti i praštanje onima koji se ispovedaju i kaju, za tešenje ožalošćenih, za obilazak bolesnih, za obavljanje pravoslavnog opela i sahranu upokojenih i pružanje utehe porodici. Sveštenik je stalno potreban, a divno je osećanje znati da ste stalno potrebni i poželjni. Sveštenik ne priprema vernike samo za život budućeg veka, već se stara da njihov život ovde na zemlji učini lakšim, boljim, punijim i srećnijim.

Pravoslavni sveštenik je takoreći sveprisutan u svojoj parohiji. U crkvi obavlja propisana bogosluženja; u bolnicama je da obiđe bolesne parohijane i moli se za njih; odlazi u zatvore da poseti zatvorenike; ulazi u domove parohijana da ih osveti ili da poseti porodice; u pogrebnim zavodima i na grobljima je da obavi opelo i sahranu preminulih i da pruži utehu porodici preminulog. Oni kojima je potrebna duhovna potpora pozivaju ga; potreban je onima koji imaju bračne ili probleme drugih vrsta. Biti toliko deo života drugih je velika nagrada za one koji prihvate sveštenički poziv. Nije nam poznata ijedna druga profesija koja pruža ovakvu vrstu prinadležnosti kakve ima sveštenik služeći drugima. Pogledi puni poverenja i osmesi dece, njihovo trčanje ka svešteniku da ga zagrle, njihovo prestajanje sa plačem kada ih on uzme u svoje naru!je, njihovo gubljenje straha od bolesti kada je on prisutan i kada se moli – sve ove i mnoge druge su dragocene nagrade sveštenicima.
Da li je uzvišenost svešteničkog poziva neprikosnovena ili se može poniziti, pa i izgubiti? Niko, sem onih koji su u tom činu, ne može sniziti tu uzvišenost. Srpski pravoslvni vernici uglavnom ukazuju veliko poštovanje svojim sveštenoslužiteljima, to jest episkopima, sveštenicima i đakonima. Ali, to poštovanje ne zaslužuju i ne treba da ga očekuju oni koji svojim rečima i delima pokazuju da nisu dostojni te časti.

Oni koji propovedaju ljubav a kipte mržnjome, ne zaslužuju tu čast. Koji traže od drugih da budu milostivi, a oni su nemilosrdani; oni koji od drugih očekuju darežljivost, a sami su škrti; koji izvan hrama, pa čak i u hramu kada drže besede upotrebljavaju reči nepodobne; oni koji se ne samo tajno već i javno ponašaju nedostojno svoga čina; oni koji traže poslušnost od svojih parohijana i eparhiota, a sami se ne pokoravaju odlukama viših vlasti, svi oni se ogrešuju o uzvišenost svoga poziva i negativno utiču na veru svojih parohijana i eparhiota. A, nažalost, i takve sveštenoslužitelje imamo, samo oni ne mogu da umanje uzvišenost svešteničkog poziva kao takvog, već samo svoga ličnog.

Mateja Matejić.
protojerej-stavrofor

18.04.2008