logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет    Аутор: новинарство    1.096 пута прочитано    Датум: 15.04.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

НА ПУТУ КА ЛИТУРГИЈСКОМ ПРЕПОРОДУ - Протојереј Николај Балашов О предговору књиге “НА ПУТУ КА ЛИТУРГИЈСКОМ ПРЕПОРОДУ” (Протојереј Николај Балашов) који је написао епископ бачки Иринеј (Буловић)

15.04.2008; Грешни раб Божји ”НЕЗНАВЕН”

+++

Октобарско/новембарска револуција 1917. г. – Није ни мало случајно да је бољшевичка револуција, која је имала задатак да убије Бога и уништи Цркву, прва у историји подигла споменик Јуди издајнику (један цитат са форума).
Зар није чудно навођење ”историје руског литургијског препорода на почетку 20. века, особито делатност сверуског помесног сабора 1917. — 1918. на том пољу. На несрећу, сабор је на брзину и пре времена закључен због претећег приближавања бољшевичке топовске паљбе …”, јер ко је то крајем 1917. г. и почетком 1918. г. водио активности на ”литургијском препороду”, ако то нису били баш ” они који су завршили неславно, у расколу, као „обновљенци” или „живоцерковники”, а неки као ренегати вере и совјетски агенти”? Да је то био свети патријарх Тихон, да ли би до данас оно било проведено у пракси? Писац предговора супротставља сам себи наводе у суседним пасусима, што није случај код паметних. Тако ” На несрећу, сабор је на брзину и пре времена закључен због претећег приближавања бољшевичке топовске паљбе’’, а писац нам ” приказује путеве ка литургијском препороду које је отворио руски помесни сабор за време бољшевичке револуције”.

Само луд може бити против заживљавања истинске вере и живота у Христу, али зар ће примање свете тајне причешћа (саме по себи, а без вере и припреме) учинити ”новог човека, који има живота у себи”, ако му неко не објасни да је вера садржана у суштини, а не у форми, па тако традиција (обичај) да се причешћује нема никакав резултат ако нема вере, љубави и наде. Свестан сам могућности да неко постави питања о значају свете тајне причешћа, као и садашњег односа верника према истоме.

Но, остаје чињеница да примање свете тајне причешћа за један број верника има утицаја на њихов живот и теже да оно (са припремом) буде на ”узрастање у меру раста Христова”, а да би други истом приступили без икаквог размишљања (осим да су достојни) и за њих оно не би представљало ништа нарочито, нити као повод неким променама у животу. Тако би причешће других имало ослонац само у случају да поставимо учење како нас света тајна причешћа ослобађа … без обзира на то како живимо или како о истој размишљамо. Зар поменута -„чистота по сопственој мери” постављена од стране тобожњих верника (причесника) не би била стоструко гора од оне коју поставише епископи – чувари вековне традиције (духовито названим ”стручњацима за литургику”)? Ко је још вернику, који својим животом учествује у животу Цркве ускратио примање светог причешћа?

По чему ће ”верни постати царско свештенство” ако не учествовањем у Литургији (па и појањем, до којег није стало онима који уводе нову праксу)? Хоће ли Литургија постати ”свенародно делање” ако иста буде сведена на прозбе, молитве и свештенорадње (једног или више свештенослужитеља)? Да ли је духовна музика уопште, а посебно одговарање на Св. литургији неразумљиво и страно верним, у тој мери, да га треба избацити из богослужења (благо монотонији)?

Колико потписник предговора ”фарба” читаоце, потврђује пракса из неколико епархија, по којој се ревнитељи на литургијском препороду ”држе благословеног начела јединства у ономе што је неопходно, слободе у ономе што је споредно, а љубави у свему и према свима”. Зар директни докази истинитости не постоје у чињеници да се, супротно одлуци Светог архијерејског сабора, наставља различита пракса, којом су ”слуђени” свештенослужитељи и верници; чињеници да је слобода присвојена (дата само себи) и наметнута неслобода свештенослужитељима у избору досадашње или нове праксе; а Богу се помолимо да нас не закрили ”љубав” коју су осетили многи свештеници, монаси и верници у епархијама где владају поменута начела јединства, слободе и љубави.

Ако је сазрело време за литургијски препород, нека то буде на боље. Нека пракса која ће нас водити истом буде корак напред, а не назад (неизвесно је куда би нас одвео такав препород). Уз овакав приступ овом питању, нико не може тврдити да поборници нове праксе нису баш они што излазе пред народ са ”разноврснијом понудом ради наивно очекиваног прилива што више муштерија”. Наравно, квантитет и квалитет нису баш увек усаглашени, па ”више муштерија” не подразумева испуњење ”мисије Цркве везану за живот и спасење света”. Наведено се посебно односи на литургијски препород, који подразумјева обичајно примање свете тајне причешћа, избацивањем верника из других активности на Богослужењу (осим причешћа) …

Коме се данас подижу споменици? Чије идеје се величају и проводе у дело? Није битно, ако то нису ”они који су завршили неславно, у расколу, као „обновљенци” или „живоцерковники”, а неки као ренегати вере и совјетски агенти”.


Грешни раб Божји ”НЕЗНАВЕН”

15.04.2008

 

+++ 

Протојереј Николај Балашов: НА ПУТУ КА ЛИТУРГИЈСКОМ ПРЕПОРОДУ

Предговор епископа бачког Иринеја (Буловића)

 

Ова књига је посвећена веома важној теми нашег савременог црквеног живота, а дело је истакнутог аутора, протојереја о. Николаја Балашова, заменика Високопреосвештеног митрополита смоленског и калињинградског г. Кирила, председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.

 Као што је свима, у првом реду пастирима и теолозима Цркве, познато, – или би требало да је познато, – света Евхаристија, односно Литургија Цркве, конституише њено биће и рађа из себе сав њен живот, сву њену мисију, све њене делатности „за жи¬вот и спасе¬ње света”. Она је првобитни и најдубљи слој њенога Светога Предања. Она је Светиња над светињама Православне Цркве Божје. Црква је, најпре и највише, литургијска или евхаристијска заједница, а онда све друго. Lex orandi и lex credendi међусобно се прожимају и, у крајњој линији, подударају. Не учествовати у литургијском, односно благодатно-подвижничком богослужбеном животу Цркве, са врхунцем у божанственој Евхаристији и у приопштавању себе Христу Богочовеку, Животодавцу и Спаситељу, кроз примање Тела и Крви Његове, значи, по Његовим сопственим речима, немати живота у себи (види Јов. 6, 48 – 58, посебно стих 53), док учествовати у Евхаристији и причешћивати се Хлебом живота и Истинским пићем значи имати живот вечни већ од сада и живети у радосном ишчекивању будућег васкрсења (тамо).

 Кад год је ова основна спасоносна благовест у хришћанској историји била занемаривана или, штавише, заборављана; кад год је Црква, свесно или несвесно, свођена на природну религију, било империјалну било националну или, као данас, на секуларизовано „хришћанство без Христа”; кад год је животодавна благодатна сила свете Литургије доживљавана као магијски или религијски „обред” који делује механички, споља, ex opere operato, без нас; кад год је учешће у Литургији било замењивано присуствовањем њој, што је contradictio in adiecto, незамислива у древној Цркви; кад год су верници престајали да буду царско свештенство и саслужитељи свештенослужитељима, а постајали пасивни посматрачи неразумљивог, архаичног и егзотичног „спектакла” и слушаоци подједнако неразумљивих хорских концерата или солистичких појачких „нумера”; коначно, кад год се заборављало да Литургија јесте свенародно делање (што термин изворно и значи), а није задовољавање приватних или индивидуалних „верских потреба”, – у свим таквим и сличним случајевима требало је поново откривати и доживљавати свету Литургију и богослужења која нас за њу припремају, ослобађати литургијску праксу декадентних наноса и „предањâ по човеку” насталих у временима кризâ, незнања, физичког ропства под игом иноверних завојевача и духовног ропства под веома снажним утицајима инославних богословских учења, првенствено оних схоластичких и неосхоластичких, и враћати се, опет и опет, и по много пута, духу верности аутентичној литургијској традицији и истинском смислу литургијског живота Цркве.

 У том процесу нема места за такозвану обнову Литургије, још мање га има за „литургијске реформе” и квазилитургијско помодарство, а о „обновљенству” да се и не говори: посреди је препород нашег литургијског доживљаја и искуства, (по)двиг или напредовање кроз стално враћање Извору, Земљи живих, Христу Првосвештенику Цркве, Ономе Који приноси евхаристијске Дарове и тако приноси Себе за све. Посреди је, уствари, литургијски препород нас самих, наше обновљење ума, срца и свега бића, а не покушај прекрајања чина или структуре Литургије по мери било чијег укуса или неукуса, знања или незнања, воље или самовоље. Такво прекрајање врше, свесно или несвесно, управо они који своје – бесумње веома ограничено – поимање смисла светога богослужења гордоумно поистовећују са вечним и неизмењивим Предањем, а сваки корак на путу ка литургијском препороду и откривању аутентичног духовног и богословског смисла литургијског свештенодејства рогобатно и неодговорно називају „обновљенашким” деловањем.

Потреба за препородом литургијске праксе указала се доста рано – већ у четвртом веку, после масовне и зато неизбежно површне христијанизације становништва Римског Царства. О томе сведоче списи великих светих Отаца тога доба и алузије, гдекад и нескривене жалбе, првих великих учитеља монаштва на опадање евхаристијске и молитвене ревности међу хришћанима у свету. Потом се та потреба периодично јављала током историје Цркве: у време иконоборства; крајем првог хиљадугодишта; у доба исихастичког покрета, који је био и покрет изласка из литургијске летаргије; у 18. веку, за време светих Отаца „кољиварâ”, носилаца дубинског и апсолутно предањског литургијског препорода; у првим деценијама 20. столећа, о чему речито сведочи ова књига, као што сведоче и аналогна литургијска струјања у Грчкој, а код нас тадашња богослужбено-преводилачка и литургијско-практична делатност светога Владике Николаја и аве Јустина Поповића…

Иста потреба постоји, бесумње, и данас. Ту, осим најугледнијих представника православног литургичког богословља нашега времена, сад већ покојних професора о. Александра Шмемана и Јована Фундулиса, као сведоке можемо навести предстојатеље и Синоде помесних аутокефалних Цркава, у првом реду Јеладске и Руске (однедавно и наше), које су образовале комисије за одговорно праћење ове проблематике, а можемо навести и богословске факултете, који организују научне скупове и објављују вредне радове, њој посвећене.

Из свега овде реченога никако не следи да је слика данашњег литургијског живота Православне Цркве једноставна и црно-бела. Поред одговорних и даром расуђивања обдарених делатника непатвореног литургијског препорода постоје и појединци недовољно осетљиви за саборну природу Цркве уопште и за континуитет развоја литургијских чинова, који стварно, на индивидуалистички начин, просто експериментишу литургијским радњама и мал’тене насумично примењују шта, где, кад и како им се свиди из преизобилне ризнице многовековног литургијског стваралаштва. Коментаришући ове случајеве у недавном разговору, између других, и са потписником ових редака, митрополит пергамски Јован (професор Зизјулас) духовито је приметио да такви „стручњаци” за Литургију и литургику уствари прихватају постојање „верског тржишта” са што разноврснијом „понудом” ради наивно очекиваног прилива што више „муштерија”, маколико читав поступак био камуфлиран пастирско-мисионарском аргументацијом.

 Исто тако, поред ригидних и ускогрудих самопрокламованих чувара литургијске „чистоте” по сопственој мери, а успут и „великих инквизитора” у односу на све који размишљају или делају другачије, постоје и истински ревнитељи красоте дома Божјег и наслеђеног литургијског поретка који служе, моле се, посте и пастирствују како најбоље знају и умеју, отворени, пуни поштовања и поверења, свесни да њихов лични опит и „модел” литургијске праксе није ни једини који је могућ ни општеобавезан. Они чувају оно што су непосредно примили, али нису слепи поклоници умртвљујуће принудне „једнообразности”. Таквих људи, смирених, дубоко прожетих литургијском побожношћу, оданих свом типику и пуних уважавања према типику других, има много међу нашим архијерејима и клирицима. Они се, често и несвесно, држе благословеног начела јединства у ономе што је неопходно, слободе у ономе што је споредно, а љубави у свему и према свима.

Постојећу конфузију повећавају и несувисле теорије о „грчкој”, „руској” и „српској” литургијској пракси, уз додатне квалификације шта је ту за кога „своје”, а шта је „туђинштина”(!). Својим очима сам, примера ради, видео митрополита смоленског Кирила како служи „на грчки начин” већма од многих Грка, а митрополита пергамског Јована како служи „на руски начин” већма од многих Руса…

Ради црквеног и православног сагледавања проблематике мора се упознати историја литургијског препорода у разним епохама, а нарочито у новије време. У ту сврху монографија проте Балашова може нам послужити изузетно корисно. Она осветљава нашој богословској јавности готово потпуно непознату историју руског литургијског препорода на почетку 20. века, особито делатност сверуског помесног сабора 1917. – 1918. на том пољу. На несрећу, сабор је на брзину и пре времена закључен због претећег приближавања бољшевичке топовске паљбе, а његове идеје и иницијативе нису могле бити примењене у условима потоњег совјетског гоњења Цркве. Уз то, обновљенци и такозвана Жива Црква су – уз подршку совјетске власти, чији је циљ био разбити и уништити Руску Православну Цркву – литургијски препород, прокламован на сабору, претворили у ружну карикатуру антицрквених и антилитургијских „ реформи “. Многи од учесника сабора, почев од светог патријарха Тихона, постали су касније мученици и исповедници вере, али било је, нажалост, и оних који су завршили неславно, у расколу, као „обновљенци” или „живоцерковники”, а неки као ренегати вере и совјетски агенти. Због свега тога плодови сабора почињу да рађају тек данас, у духовно пробуђеној постсовјетској Русији.

Велика је заслуга о. Николаја Балашова што нам те плодове дарује и ради нашег духовног узрастања. Он живо, занимљиво, зналачки и аналитички приказује путеве ка литургијском препороду које је отворио руски помесни сабор за време бољшевичке револуције. Посебно је важно што нам пружа опсежне одељке из саборских и других докумената тога времена и чини нас посредним учесницима узбудљиве духовне дебате, и данас једнако актуелне.
Епископ бачки Иринеј

izvor: eparhija bačka

20. novembar 2007





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo