logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    1.607 пута прочитано    Датум: 15.04.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Del Ponte i Đinđić Đinđić: Vodi Šešelja i nemoj više da nam ga vraćaš. Poslednji susret sa Đinđićem: Kažem mu da se čuva. Dajem mu interni dokument tribunala o zaveri da se on ubije. „Znam”, kaže smešeći se.

Dana 20. marta 2001. Đinđić i ja se ponovo srećemo na aerodromu u Amsterdamu – Šiphol, u pauzi između dva leta, dok on odlazi u zvaničnu posetu Vašingtonu. Čim sam stigla na ovaj prostrani aerodrom koji sa svoja tri terminala zauzima više stotina kvadratnih kilometara prosušenog zemljišta ispod nivoa mora, holandska policija me obaveštava da ne može da nam obezbedi privatnu salu u kojoj ćemo Đinđić i ja razgovarati. Đinđić stiže sa svojom pratnjom, a ja ga čekam sa svojom; objašnjavam mu situaciju. Predlaže mi da se udaljimo od telohranitelja i da prošetamo. (Ipak smo u šoping zoni aerodroma i želim da verujem da su svi prošli detektor metala.) I tako se udaljavamo, pričajući na nemačkom i šetajući kroz gomilu putnika u djuti fri zoni. Povremeno stajemo ispred ponekog izloga, kao da nas interesuje izložena roba. Čini mi se da smo i ušli u nekoliko prodavnica.

Đinđić mi kaže da je započeo s organizacijom nove predaje: u pitanju je Milorad Stakić, bivši gradonačelnik bosanskog gradića Prijedora, koga će Tribunal proglasiti krivim za ubistvo i progon i osuditi na četrdeset godina zatvora. Kaže mi da će ga srpske vlasti predati snagama NATO-a u Bosni i Hercegovini odakle će ga NATO prebaciti u Hag.

Potom mi saopštava najlepšu vest: „Na pragu smo hapšenja Miloševića, ne samo po osnovu pronevera, već i za mnogo teže zločine. Ne želimo da se stekne utisak da to radimo zbog američkog pritiska. Zbog toga bi za nas bilo bolje da ga uhapsimo u toku prve nedelje aprila, radije nego do 31. marta. Samo što nismo stigli do njega i njegovih pristalica. Ako nakon izbora u Crnoj Gori Savezna vlada odbije da izglasa donošenje zakona o saradnji, delovaćemo na nivou Republike Srbije. Koštunica će se buniti….”

Podsećam ga da su nam bitni Mladić i Karadžić, kao i ostali optuženici. „Francuzi i SAD mogu da vam pomognu”, kažem.

Đinđić odgovara novim informacijama u vezi sa hapšenjima: Mladić je i dalje na visokom položaju u Vojsci Jugoslavije, a zajedno sa još 1.800 oficira jugoslovenske vojske koji služe u srpsko-bosanskim oružanim snagama, još uvek je na platnom spisku Vojske Jugoslavije. General Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, prihvatio je da stavi tačku na sadašnju situaciju do kraja maja. Republika Srbija i Vojska Jugoslavije složiće se oko ovoga, a Savezna vlada će se verovatno pobuniti. Mladić ne samo da je i dalje aktivni oficir, već uživa u mreži dobro organizovane zaštite, koju čini verovatno dvadesetak osoba. „Što se Mladića tiče”, kaže Đinđić, „nismo ga videli nedelju dana. Ubrzo će i njegov slučaj sazreti. Uhapsićemo ga i predati (mirovnom kontingentu NATO-a u Bosni). Koštunica ne mora da zna ništa o tome, budući da je već van sebe zbog predaje Blagoja Simića. On Simića lično poznaje”.

„Karadžić se krije u Beogradu”, kažem ja. „Znam da je pisao Koštunici tražeći od njega pomoć i zaštitu, ali Koštunica je odbio.”

„Koštunica verovatno ne zna da je Karadžić u Beogradu”, kaže Đinđić.

Đinđić potom nabraja ljude koji su optuženi sa Miloševićem za ratne zločine etničkog čišćenja na Kosovu. Navodi bivšeg predsednika Milana Milutinovića i njegovog bivšeg premijera Nikolu Šainovića. „Milutinović će se uskoro predati. Ali sa Šainovićem će teže ići. On je bio Miloševićev ključni čovek za sva logistička i finansijska pitanja u Hrvatskoj i Bosni. Bio je uključen u svako operativno delovanje. On je dobar slučaj za tebe. Bio je Miloševićev Ajhman, a u Srbiji ne uživa popularnost. Ali treba izabrati pravi trenutak za to, zato što je to veoma osetljivo pitanje.”

Đukanović odbija da svedoči protiv Miloševića

Pred kraj februara 2003. odlazim u svoju prvu posetu Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, konfederaciji država stvorenoj nakon Savezne Republike Jugoslavije. Dolazim sa informacijom koju sam dobila od jedne obaveštajne službe, da je general Krga, i dalje načelnik Generalštaba Vojske ad interim, priznao da je Ratko Mladić u Srbiji i da ga štite pripadnici njegovog nekadašnjeg Glavnog štaba, kao i da ima pristup strukturama oružanih snaga. Kažu mi da predsednik Koštunica zna za sve ovo.

Odlazim najpre kod otrežnjenog manjinskog partnera nove Zajednice država. Nameravam da pozovem premijera Crne Gore, Mila Đukanovića, da svedoči protiv Miloševića, koji mu je i pomogao u usponu na vlast. Đukanović se žali da Koštunica i Vojska onemogućavaju reforme i blokiraju saradnju Srbije i Crne Gore sa Hagom. „Crna Gora će platiti posledice nesaradnje Srbije sa Tribunalom”, žali se, jasno stavljajući do znanja da konfederacija neće biti dugovečna. „Crna Gora ne želi više da bude talac Srbije”, izjavljuje.

Đukanović, međutim, odbija da bude svedok na suđenju Miloševiću. „Milošević mi nikada nije dozvolio da mu se previše približim i da saznam neka važna pitanja”, kaže on. „Nikad nije imao poverenja u mene i samo je sa ograničenim brojem ljudi iz Beograda delio svoje planove”. Kaže da bi mu svedočenje u Hagu nanelo političku štetu u Crnoj Gori. Objašnjava mi da mu je namera da reformiše zemlju, ali da raspolaže ograničenim vremenom i veoma nestabilnom većinom u Parlamentu. Traži od mene razumevanje za njegovu nezahvalnu poziciju, kao i za napore da održi stabilnost u Crnoj Gori. „I među mojim pristalicama ima onih koji su protiv Tribunala”, kaže, obećavajući mi i pored toga da će pružiti pomoć Kancelariji Tužilaštva i da će dostaviti sve informacije do kojih bude došao.

Poslednji susret sa Đinđićem

Nekoliko dana pre našeg susreta 17. februara 2003, Đinđić je povredio nogu. Igrao je fudbal. To mi izgleda čudno: premijer jedne zemlje… koji igra fudbal… i da pri tom doživi takvu nezgodu da slomi zglob… nezgoda koja će ga usporiti. Dolazi mi u susret na vratima svoje kancelarije hodajući uz pomoć štaka. Noga mu je u gipsu.

Kao i uvek, nestrpljivo očekujem da čujem novosti od Đinđića u vezi sa beguncima koje traži Tribunal. Šljivančanin, srpski komandant koji je vodio pad Vukovara: policija mu je za petama. Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke koji se proglasio „vojvodom”, i koji je jednom prilikom podsticao svoje crnokošuljaše da kopaju oči Hrvatima zarđalom kašikom, ubrzo će se naći u Tribunalu (Šešelj će se dobrovoljno predati nedelju dana kasnije, obećavajući da će „uništiti ozloglašeni Tribunal”. Đinđić mi u vezi sa Šešeljem upućuje samo jedan zahtev: „Vodi ga i nemoj više da nam ga vraćaš.” Upozorava me još da Šešeljeve scene mogu da izazovu u sudnici mnogo veću pometnju od Miloševićeve tvrdoglavosti). Stanovnici sela u brdima i dalje skrivaju Karadžića duž nekontrolisanih delova granice između Bosne i Hercegovine. (Priča se da se Mladić krije negde na srpskoj granici sa Rumunijom i da vlasti nastoje i dalje da ga ubede da se dobrovoljno preda.) Đinđić, koji tvrdi da su „nemoguće” glasine da je general Perišić u kontaktu sa Mladićem, kaže da ga je „izvesni prijatelj” obavestio da je Mladić okružen, i da ga verovatno oni koji ga naizgled čuvaju drže kao zarobljenika, ali da bi ga ubili da spreče njegovo hapšenje.

Ti ljudi – koje Đinđić naziva „veoma bolesnim ljudima” – u kontaktu su sa zločincima i bliski nekim zvaničnicima policije i vojnim oficirima. Jedna prijateljska obaveštajna služba dala nam je naznaku mesta na kome je moguće da se skriva Mladić, sa sve avionskim snimcima, ali to nije dalo nikakve rezultate. Policija kaže da je pratila Mladićevu suprugu i sina i nadzirala njihov stan poslednjih deset dana, ali bez rezultata; Đinđić mi pak kaže da mu policija nije nikad pružila precizne informacije u vezi sa Mladićem. „Sa Mladićem nema iznenađenja”, kaže. „Još uvek je u vezi s njim previše pritisaka, previše pažnje je usmereno ka njemu.” Sugeriše mi da za sada ostavim Mladića po strani, da počnem da ga predstavljam kao drugorazrednog kriminalca i kukavicu, da ga nateram da mu popusti budnost tako što neću pokazivati interesovanje i da ga onda uhvatim kad se najmanje nada. U svakom slučaju, Đinđić mi obećava da će uhapsiti Mladića pre leta. Srbija mora da reši teška pitanja sa Tribunalom što je pre moguće, kaže Đinđić. Trenutak je dobar za saradnju s Tribunalom, iako neki članovi vlade i dalje ne žele da imaju išta s tim, zbog eventualnog političkog rizika. Nestanak Savezne Republike Jugoslavije ostavio je Vojislava Koštunicu bez fotelje.

Ubrzo će novi parlament Srbije i Crne Gore doneti zakone kojima se regulišu odnosi sa Tribunalom, kako bi se olakšala saradnja. U tom trenutku saopštavam Đinđiću vesti za koje znam da će staviti na probu njegov entuzijazam za saradnju sa Tribunalom. Obaveštavam ga ubrzo da će Kancelarija Tužilaštva podneti optužnice za četiri generala umešana u nasilja i etničko čišćenje na Kosovu, između ostalih i u masakr u selu Meja čije su žrtve bile među leševima prevezenim hladnjačama do tajne zajedničke grobnice u Batajnici u blizini Beograda. Kažem mu da će jedna od optužnica teretiti Sretena Lukića, visokog komandanta policije na Kosovu, koji je kasnije odigrao ključnu ulogu u padu i hapšenju Miloševića. Đinđićeva reakcija je burna. Kaže da će ove optužnice izazvati ozbiljne političke probleme. Traži od mene da to odložim za kasnije, ali ja odbijam. „Kosovo je veliki problem za ovu zemlju”, kaže. „Polako se kreće ka nezavisnosti, dan za danom. Međunarodna zajednica gura Srbiju ne samo ka tome da to prihvati, već i da se brine o Kosovu, tako da ova pokrajina na kraju zavisi od resursa i budžeta Srbije”.

Niko u Srbiji, nastavlja, nije spreman da se istakne, govoreći javno o nekom rešenju. Stoga kaže da ako bi Tribunal izdao optužnice zasnovane na odgovornosti komandnog lanca za Kosovo, njegova vlada će otvoreno odbiti da sarađuje, jer bi u suprotnom izgubila podršku policije. Đinđić je neumoljiv. (…)

Kažem mu da se čuva. Dajem mu jedan interni dokument Tribunala, dve stranice na kojima se govori o zaveri da se on ubije. Dokument sam dobila od ljudi koji su u Beogradu moje oči i uši. U njemu su nabrojana imena onih koji rade na tome da se on ubije.

„Znam”, kaže smešeći se. „Ne žele da ostvarim reforme… Ali nemoj da te hvata panika, čuvaću se.”

Mihajlović i Svilanović tajno u Hagu

Dana 2. aprila 2003. Goran Svilanović i ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, čovek u čiju reč više nemam poverenja, dolaze tajno u Hag. Susret je zakazan za kasno popodne, u zvaničnoj rezidenciji ambasadorke Beograda u Holandiji. Nisam nimalo iznenađena kad začujem da dvojica ministara počinju da mi prenose poruku filovanu izrazima poput „zajednička pomoć”, „zajednički interes” i „saradnja”. Svilanović kaže da je nužno identifikovati zajedničke interese Kancelarije Tužilaštva i beogradskih vlasti. Traži pomoć Tribunala i kaže da je stigao trenutak da se postigne dogovor oko optuženika na visokim pozicijama koji su predmet naših najnovijih istraga. Dok razgovaramo, ambasadorka nas lično poslužuje sokovima i vodom, očigledno kako osoblje ambasade ne bi čulo ono o čemu razgovaramo.

Nakon nekoliko minuta oklevanja, prihvatam da otkrijem imena pojedinaca za koje pripremamo optužnice: general Pavković, general Đorđević, general Lazarević i general Lukić za Kosovo; Jovica Stanišić, Frenki Simatović i general Perišić za Hrvatsku i Bosnu; i Goran Hadžić za Hrvatsku. Timovi istražitelja sastavili su takođe i listu optuženika na nižim položajima.

Svilanović traži da generali Lukić, Pavković, Lazarević i Perišić budu skinuti s naše liste ili da im se omogući suđenje u Srbiji. Tražim od Svilanovića da mi precizira da li to znači da traži imunitet za ove ljude. „Da”, odgovara on. Kaže da Beograd ne želi ni da diskutuje o tome da preda Lukića i Lazarevića i da je bitno sačuvati Pavkovića zato što će on pomoći vlastima u očuvanju podrške vojske.

Ministar unutrašnjih poslova Mihajlović ponavlja zakonsku postavku koju je Đinđić ponudio u februaru, odvraćajući da srpske vlasti, u principijelnom smislu, neće prihvatiti nikakvu optužbu zasnovanu na konceptu „komandne odgovornosti”. Svaka optužba zasnovana na „direktnoj odgovornosti”, odnosno na dokazima o direktnim nalozima za izvršavanje ratnih zločina, biće prihvaćena; ali ako Tribunal izdaje optužbe protiv bilo koga ko je umešan u komandni lanac – odnosno ljudi poput Lukića, Pavkovića, Lazarevića i Perišića – vlada će se tome suprotstaviti. Takve optužbe protiv ljudi kao što su Sreten Lukić i general Lazarević imale bi tragične posledice za Srbiju, tvrdi Mihajlović.

Kako su zastrašivani svedoci na Kosovu

Dana 6. oktobra 2000. ponovo se srećem sa šefom Unmika Bernarom Kušnerom. Saznali smo da su Unmik i Kfor u stanju pripravnosti zbog spekulacija koje su se pojavile u lokalnoj štampi da je Tribunal izdao tajne optužnice protiv Hašima Tačija, Agima Čekua i još nekih vođa OVK-a. Unmik i Kfor vide u Tačiju i Čekuu nešto više od pretnje za bezbednost osoblja Unmika i Kfora i njihovih misija: gledaju na njih kao na opasnost za čitavu mirovnu misiju na Balkanu. U teoriji, Tači i Čeku u stanju su da potpale varnicu nemira u Makedoniji i južnoj Srbiji, kao i u drugim oblastima, pozivajući na nasilje albansku manjinu. Informišem Kušnera da te glasine oko tajnih optužbi za Tačija i Čekua nemaju osnova. Kažem mu da istražitelji Tribunala ispituju optužbe za ratne zločine koje je OVK počinila protiv Srba, Roma i Albanaca. Ali nismo spremni da pripremimo bilo kakav nalog za hapšenje za Albance.

Nasilje upereno protiv svedoka u slučajevima lokalnog zločinačkog delovanja u koje su umešani neki pripadnici OVK-a već je počelo, kad je Tribunal izdao optužnicu protiv Limaja. U decembru 2002. u Prištini eksplodira bomba; štampa navodi da je cilj atentata trebalo da bude mogući svedok na lokalnom suđenju petorici bivših članova OVK-a, optuženih da su vodili zarobljenički logor u kome su zlostavljali zatvorenike. Krajem 2002. više Albanaca je svedočilo u drugom lokalnom procesu protiv šestorice bivših pripadnika OVK-a, među kojima je bio i Daut Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja, bivšeg komandanta OVK-a; Ramuš Haradinaj je 2003. postao politički vođa i jedan od Albanaca obuhvaćenih istragom našeg Tužilaštva. Unmikov sud je osudio Dauta Haradinaja i još četvoricu optuženih za držanje u zatvoru i ubistvo četiri Albanca s Kosova, 1999. Dana 4. januara 2003. Tahir Zemaj, jedan od svedoka optužbe u ovom slučaju, bivši oficir OVK-a, ubijen je zajedno sa sinom i rođakom, mecima iz vatrenog oružja ispaljenim iz automobila u pokretu; ubistvo se dogodilo u najvećem gradu zapadnog Kosova, koji Albanci nazivaju Peje, a Srbi Peć. Navodi se da je čak četrdesetoro ljudi videlo atentat. Još dvojica svedoka Tužilaštva u istom procesu – Sadik Musaj i Ilir Selimaj – bivaju ubijeni. Osam dana nakon što je lokalna policija uz podršku Unmika, uputila apel svedocima ubistva Zemaja, neko je ispalio protivtenkovsku minu na zgradu regionalne policije Unmika u Peći. Kasnije, bivaju ubijena još dvojica policajaca koji istražuju Zemajevu smrt. Još brojni drugi svedoci preživljavaju atentate, među njima i Ramiz Murići, koji izjavljuje novinarima da zatvoreni optuženici izdaju naloge za represalijama protiv svedoka.

Koštunica priznaje da mora da sarađuje

Početkom oktobra 2004. ponovo sam u Beogradu, kako bih pripremila novi izveštaj za Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija o saradnji Srbije i Crne Gore sa Tribunalom. Prošao je i krajnji rok za predaju Mladića, i nisu se začule nikakve fanfare, iako nas je Beograd nekoliko nedelja ranije obavestio da su civilne i vojne obaveštajne službe, zajedno sa predstavnicima prijateljskih vlada, osnovale specijalnu istražnu jedinicu čiji će jedini cilj biti hvatanje Mladića. Saznajemo da su Mladićeva supruga i sin Darkopod stalnom prismotrom. Saznajemo da pretres Mladićevog stana u Beogradu, kao i jedne kuće na selu na planini Zlatibor, u ruralnoj oblasti blizu granice Srbije i Bosne, nisu dali rezultate. (Koliko se ja sećam, tada sam i čula da se Mladić bavi pčelarstvom i živi u okolini Valjeva u vikendici koja je vlasništvo vojske. Izgleda da medved stvarno i jeste u šumi.)

Početkom razgovora koji Koštunica i ja vodimo 1. oktobra 2004, Koštunica priznaje ono što je očigledno: da, čak i kad bi Srbija uspela da nekako uhvati dvadesetoricu optuženika koji su i dalje na slobodi u Srbiji i Bosni i Hercegovini, saradnja beogradskih vlasti merila bi se samo time hoće li uhapsiti Ratka Mladića. (Karadžić, drugi begunac od visokog značaja, smatra se problemom Republike Srpske i NATO-a.) Koštunica me uverava, baš kao i njegov izaslanik Nebojša Vujović pre pet meseci, da Srbija i prijateljske zemlje čine sve da pronađu Mladića i preostale begunce, osim četvorice generala optuženih u vezi sa zločinima na Kosovu. Hapšenje generala bio bi vrlo smeo politički čin, objašnjava, ako se ima u vidu budući status Kosova. „U Srbiji postoji sud koji je u stanju da obavi taj posao”, uverava me.

delpontekostunica14_april.jpg„Vlada je savršeno svesna nužnosti saradnje, ali takođe ima i odgovornost za političku situaciju u zemlji.” Zahvaljujem mu se. Konačno, nakon svega, Koštunica priznaje da Srbija mora da sarađuje. Podsećam ga da su prošli meseci a da nije bilo nikakvog hapšenja, čak i nakon što su Tribunal i druga tela dali Beogradu blagovremene informacije koje otkrivaju gde se nalaze begunci. „Razumem da se zemlja nalazi u poteškoćama”, kažem. „Ali potrebno mi je da vidim rezultate kako bih pred Savetom bezbednosti OUN-a podnela izveštaj da Srbija nudi punu saradnju.” Obaveštavam ga da smo upravo primili informacije iz obaveštajnih izvora da je Mladić nedavno napustio Oplenac, gradić južno od Beograda, i da je sada čuvan u jednom vojnom kompleksu u Beogradu. Kažem mu još da su do nas dospeli neki uznemirujući detalji: da srpske vlasti neće da izvrše hapšenje Mladića zato što Beograd namerava da, u zamenu za njegovu predaju, traži garancije od međunarodne zajednice da će Kosovo ostati u sastavu Srbije.

Koštunica se na to samo nasmejao.

Tražim potom od njega da zaustavi isplatu vojne penzije Mladiću. Koštunica se obraća svojim saradnicima, koji odmah odgovaraju da ovdašnji zakoni onemogućavaju suspenziju isplate penzije Mladiću. Pomišljam kako je to potpuno apsurdno.
 

Tadić: Problem je Kosovo

Dana 1. februara (2007), telefonski razgovaram sa predsednikom Srbije, Borisom Tadićem, a u vezi sa razgovorima koje smo vodili prilikom jednog tajnog susreta pre dva meseca u Berlinu. Jedna od tema jeste i izveštaj o Mladiću koji je Tadić nastojao da dobije od obe srpske obaveštajne službe. Nešto posle susreta, dvojica Tadićevih savetnika došli su u Hag predstavljajući šematski prikaz sa organizacionom strukturom ko zna kog po redu pokušaja da se uhapsi Mladić. Za ovu operaciju bio bi odgovoran Tadić, ne Koštunica. U toku razgovora, tražim od Tadića vesti o izveštaju bezbednosnih službi o Mladiću. Kaže mi da je prošlo dva meseca i da on i dalje čeka na njega.

„A nova organizacija”, pitam. „Ako aktivirate tu novu strukturu, to bi moglo da bude veoma pozitivno. I trebalo bi doneti odluke u vezi s ljudima koje želite u toj organizaciji, o jednoj malobrojnoj grupi.”

„Slažem se”, odgovara, „promene su neophodne.”

„Bilo bi dobro nastaviti sada s radom.”

„Na žalost”, odgovara Tadić, „postoji problem Kosova”. Pre godinu dana problem je bila Miloševićeva smrt. Od jeseni, to su bili izbori. Sad je Kosovo. „Bez Kosova”, kaže Tadić, „stvari bi bile mnogo lakše”.

U Srbiji sam još četiri dana (prilikom posete u junu 2007), u razgovorima sa vlastima, pokušavajući da se uverim da hapšenje Tolimira nije i poslednje. Na početku razgovora s predsednikom Borisom Tadićem, kažem da ću podneti Ujedinjenim nacijama i Evropskoj uniji pozitivan izveštaj o saradnji Srbije, i obaveštavam ga da je Oli Ren već nagovestio da će Srbija dobiti značajnu finansijsku pomoć od Evropske unije. Kažem mu da kakvo god da je naše mišljenje o Bulatoviću, on ipak jeste bio ključna figura u hapšenju Tolimira. Bulatović je postigao određene rezultate. „Bulatović može da uhapsi Mladića”, kažem Tadiću, „i pustimo ga da to i uradi. Treba da mislimo samo na to kako da što pre završimo s tim”.

Tadić iskazuje svoje mišljenje otvoreno, zato što se, iz previše i meni razumljivih razloga, ne uzda u Bulatovića i, u prestrukturisanju vlade, nastoji da ga smeni.

„Baš vi tražite da Bulatović ostane”, kaže mi, pitajući me da li sam uskočila u Koštuničin vagon.

Nemam mnogo poverenja u Bulatovića. Rekla sam to jasno svima, uključujući i njega samog, godinu dana pre hapšenja Tolimira. Ali sat otkucava. Bulatovićev tim odgovoran je za hapšenje. Poboljšava se i saradnja drugih srpskih ministarstava. Čak je predat i čuveni vojni dosije, sa izuzetkom jednog dokumenta, procene Mladićeve službe u godini masakra u Srebrenici, 1995. Sledeći zadatak je hapšenje Mladića i ostalih begunaca. Nema smisla menjati igrače na terenu u ovom trenutku, posebno sada kad svi akteri u procesu proširenja Evropske unije pomno prate svaki potez Beograda. „Lopta je u rukama tajnih službi. Pomoći ćemo koliko god možemo.”

„Ja hoću Mladića”, kažem. „Sada”.

Kako je nastradao Zoran Živković

Ako se ne računa nekoliko krupnih i malo manje krupnih grešaka – da je Zoran Živković ubijen 12. marta 2003. godine, da se bivši potpredsednik vlade zove „Čedo” Jovanović, a direktor kancelarije Međunarodne krizne grupe Džejms Lajons (umesto Lajon) – knjiga Karle del Ponte „Lov: Ja i ratni zločinci” sigurno će ostati prilično pouzdan dokument o novijoj istoriji Balkana.

Bivša glavna haška tužiteljka svoju priču o osmogodišnjem mandatu u Tribunalu posvećuje majci Anđeli i počinje je izjavom svedoka na suđenju generalu Radislavu Krstiću za masakr u Srebrenici. Svedok je bio ranjen prilikom masovnog streljanja i uspeo je da se izvuče iz gomile leševa i da pobegne sa još jednim preživelim: „Kad je završio sa previjanjem, zaspao sam u naručju, jer dugo, dugo nisam spavao… Ostali smo tu do jutra… Kad smo se probudili, pitao me je: „Gde da idemo”. Odgovorio sam: ’Ne znam’.”

Knjiga je napisana uz pomoć američkog novinara hrvatskog porekla Čaka Sudetića, koji je kao analitičar radio u Haškom tribunalu i koji kaže da je sa Del Ponteovom dugo razgovarao i kod kuće i za vreme pauze za ručak u kancelariji. „Na to smo dodali izvode iz dnevnika, prepisku i dokumenta… Koristeći taj materijal napisao sam nacrt knjige, koji je gospođa Del Ponte redigovala”, rekao je Sudetić za „Noje cirher cajtung”.

On objašnjava i zašto neki od događaja opisanih u knjizi – pre svega tvrdnje da su otetim Srbima sa Kosova u logorima u Albaniji vađeni organi – nisu do kraja istraženi. „Između ostalog, i zbog toga što je Tribunal mogao da istražuje zločine koji su se desili samo do juna 1999. Zato su podaci predati Unmiku i Vladi Albanije… Možda će sada, zahvaljujući knjizi, neki svedoci odlučiti da progovore, a oni koji su u tome učestvovali možda neće imati lak san”, kaže Sudetić. On svedoči i da je prošle godine u Švajcarskoj s nekim ljudima razgovarao za knjigu Karle del Ponte, kao i da je jedna od tema bila priča o organima. „Jedan bivši diplomata mi je rekao da je čuo za to, ali da ima problema da se zločin dokaže. Jedan policajac me je posavetovao da se ne zameram albanskoj mafiji. Ljudi se plaše organizovanog kriminala”, objašnjava ovaj bivši dopisnik „Njujork tajmsa” iz Bosne, koji je za vreme rata uglavnom pisao loše o Srbima.

Delove iz knjige „Lov: Ja i ratni zločinci” „Politika” donosi zahvaljujući odobrenju italijanske izdavačke kuće „Feltrineli”.

V. R.

(Prevod Anđela Arsić-Milivojević)

 

Čižov: Zašto je čekala devet godina?

Od našeg stalnog dopisnika

Brisel 14. aprila – Vladimir Čižov, stalni predstavnik Rusije u Evropskoj uniji, postavio je danas pitanje „tajminga” objavljivanja knjige „Lov”, bivše haške tužiteljke Karle del Ponte.

„Najpre, zašto je čekala devet godina da objavi ovo? A da li je samo slučajnost da se optužbe koje se odnose, ne samo na anonimne kosovske Albance, već baš na one koji su u vrhu vlasti, okrivljujući ih da su učestvovali u trgovini ljudskim organima i ubijanju nedužnih srpskih civila, pojavljuju baš sada? Zašto se nisu pojavile pre priznanja Kosova? I nervozne reakcije pojedinih vlada, uključujući i njenu švajcarsku, koja je naglo odlučila da je pošalje u Buenos Ajres, ne doprinose poverenju u ovaj slučaj”, rekao je Čižov u intervjuu za magazin „Nova Evropa”.

V. J.

[objavljeno: 15/04/2008] POLITIA




2 коментара у вези “Ekskluzivno KARLA DEL PONTE: Haški memoari”
  1. Oportunizam je zapravo dusevno oboljenje intelektualaca. Pitam se citajuci izvode iz knjige Del Ponte, kakva je bila istinska funkcija beogradsko petooktobarske ikone Zorana Djindjica? Premijera ili upravitelja stecajne mase u stecajnom postupku protiv Jugoslavije reducirane na Srbiju i Crnu goru? U svakom slucaju obe “funkcije” baca u sjenu Djindjiceva uloga spijuna, dousnika, dostavljaca informacija i liferanta srpskih zrtvenih jaraca haskom antisrpskom “tribunalu” direktno preko glavne tuziteljke tog pseudo “pravosudja” u Hagu. Djindjicu je bilo jasno s kim ima posla i u sta se upusta. I potvrdjuje njegovu izjavu datu jos 1996 godine u njemackom politickom magazinu “Der Spiegel”: “Ja sam pravi covjek za Zapad”.

  2. Pored ove knjige i amerikanci i kanadjani (oni pametniji) su napisali knjige da je sud u Hagu laz i farsa, da americki hegemonizam i robovlasnicki sistem opravdava laznim genocidama zrtava koje porobljava.
    Hag istovremeno lazima gleda da opravda Evropu za sve monstrouzne zlocine pocinjene na Balkanu sada , a i u prethodnim svetskim ratovima.
    Oni su pod zastavom demokratije i boljeg zivota, napravili haos i uzas ne samo u Srbiji, vec u svim zemljama koje su im bile poslusne od pocetka.
    Za rat je kriv ko prvi zapocne. Za rat su krivi i prozapadne manjine- izdajnici koji su u rat usli bez postojeceg Ustava i ZAKONA (takva je definicija Terorista)!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo