Вести

Uvodne napomene: S obzirom da se «legitimitet» tvrdnje većine zapadnih zemalja da Kosovo i Metohija «mora» da dobije nezavisnost zasniva na «argumentu» da je Srbija

+++

«izgubila moralno pravo» da upravlja Kosmetom zbog navodnih «zlodela» počinjenih od strane srpskih državnih organa protiv pripadnika albanske nacionalne manjine, da su ta «zlodela» bila («opravdani») povod za NATO-bombardovanje SRJ i kasnije razmeštanje NATO trupa (pod okriljem UN) na Kosmetu, te za «osvetničko» proterivanje preko 200.000 Srba i drugih ne-Albanaca sa Kosmeta, i da se mahanjem «srpskim zlodelima» na Kosmetu pokušavaju zamagliti norme međunarodnog prava (i Rezolucije 1244), po kojem je Kosmet neotuđivi deo državne teritorije Republike Srbije, u vremenu i pregovorima koji predstoje dragocena su sva izvorna svedočanstva koja opovrgavaju tvrdnje o «sistematskim zlodelima» srpske države na Kosmetu u periodu pre NATO-bombardovanja.

Pogotovu je bitno da ta svedočanstva budu prisutna u medijima, s obzirom da je cela diplomatska igra oko Kosmeta očigledno izmeštena iz okvira prava, i da odlučujuću reč imaju propagandne tvrdnje i moć da se one što češće lansiraju što široj publici.

Naravno, bilo bi poželjno da ovakva svedočanstva budu dostupna što široj međunarodnoj publici, ne samo u zemljama NATO koje su glavni protagonisti kosmetske nezavisnosti već i u zemljama koje su ili rezervisane ili se protive (što iz sopstvenih, što iz načelnih razloga) takvoj politici. I mora se reći da je očigledno, čak uzimajući u obzir i delimičnu medijsku blokadu u zapadnim zemljama po ovom pitanju, da država Srbija nema nikakav program sistematskog obaveštavanja međunarodne javnosti o svojim stavovima ili činjenicama koje idu njima u prilog.

Ali ne treba zanemariti ni domaću javnost, u kojoj su, opet, mnogo prisutniji «argumenti» proponenata kosmetske nezavisnosti nego onih koji smatraju da je Kosmet neotuđivi deo teritorije Srbije i da je na delu jedna nečuvena otimačina istorijskih razmera. Jer, javnost koja je svesna šta joj se zapravo dešava, čak i ako u datom trenutku nije sposobna da to spreči (ovde se ne tvrdi da je to slučaj), je javnost koja je sposobna da uputi prave poruke svojim političarima i da od njih ima realna očekivanja. To je javnost koja će biti manje sklona emotivnim, nerazumnim ekcesima zasnovanim na nedostatku pravih informacija, ali i javnost koja će pravilno znati kako da se postavi i prema eksponentima (što stranim, što domaćim) politike o kojoj je reč. Na kraju, domaća javnost zaslužuje i da zna da li joj se, i spolja i iznutra, pokušava nabaciti jedan veštački kompleks, pomoću kojeg bi se danas opravdalo oduzimanje Kosmeta, a sutra možda još nekog parčeta zemlje, a i pomoću kojeg će se zemlji Srbiji i dalje ispostavljati novi i novi «zahtevi» i «uslovi» spolja (i iznutra), koji bi bili olako prihvaćeni, na sopstvenu štetu, u sklopu nekog daljeg «posipanja pepelom» za koje, ustvari, nema potrebe.

Dakle, u cilju bolje obaveštenosti domaće javnosti, sledi prevod jednog pomalo zaboravljenog dokumenta, koji je obišao Internet svemir tokom 1999. godine, a zatim bio zaboravljen.

Objavljeni dokument, ustvari prevod odluka nemačkih sudova u vezi stanja na Kosmetu tokom 1998. i 1999. objavljen je od strane uglednog međunarodnog udruženja pravnika (Međunarodne asocijacije advokata protiv nuklearnog oružja (International Association of Lawyers Against Nuclear Arms – IALANA, http://www.ialana.net/).

Tokom 1999. pojavio se na više sajtova širom sveta, poput http://www.counterpunch.org/germanmemo.html http://www.transnational.org/SAJT/features/germandoc.html  http://www.zmag.org/CrisesCurEvts/a_just_war.htm  itd.

Čini se da je uputno ponovo ga objaviti, pogotovu s obzirom na sve učestalija «podsećanja» američkih, nemačkih i drugih diplomata o tome «šta se dešavalo» na Kosmetu tokom 1990-ih godina. Možda je i kod njih reč o zaboravnosti. U tom slučaju, ovo podsećanje je utoliko važnije.

+++ 

INTERNI DOKUMENTI IZ NEMAČKOG MINISTARSTVA SPOLjNIH POSLOVA O PITANjU GENOCIDA NA KOSOVU U VREMENU PRE BOMBARDOVANjA

Sakupljeni od strane Međunarodne asocijacije advokata protiv nuklearnog oružja (International Association of Lawyers Against Nuclear Arms – IALANA)

1: Mišljenje Gornjeg administrativnog suda u Minsteru, 11.3.1999. (Az: 13A 3894/94.A):

«Etnički Albanci na Kosovu niti su bili niti su sada izloženi grupnom progonu na regionalnom ili nacionalnom nivou u Saveznoj Republici Jugoslaviji.»

2: Mišljenje Bavarskog administrativnog suda, od 29.10.1998. (Az: 22 BA 94.34252):

«Statusni izveštaji Ministarstva spoljnih poslova od 6. maja, 8. juna i 13. jula 1998. koji su dostavljeni tužiteljima u pozivu za usmenu raspravu, ne dopuštaju zaključak da se na Kosovu sprovodi grupni progon etničkih Albanaca. Čak se ni postojanje progona na regionalnom nivou, primenjenog protiv svih etničkih Albanaca koji žive na jednom delu Kosova, ne može konstatovati sa dovoljnim stepenom verovatnoće. Nasilne akcije jugoslovenske vojske i policije počev od februara 1998. bile su usmerene protiv separatističkih aktivnosti i ne predstavljaju dokaz progona celokupne albanske etničke grupe na Kosovu ili nekom njegovom delu. Ono što se dešavalo u sklopu jugoslovenskih nasilnih akcija i eksesa počev od februara 1998. bile su selektivne akcije primene sile protiv vojnog podzemnog pokreta (a pogotovu OVK) i ljudi koji su bili u neposrednom kontaktu sa njim u oblastima njihovog delovanja. …Nekakav državni program ili progon usmeren protiv čitave albanske etničke grupe ne postoji, niti je ranije postojao.»

3. Obaveštajni izveštaj iz Ministarstva spoljnih poslova, 12.1.1999. Administrativnom sudu u Triru (Az: 514-516.80/32 426):

«Čak se ni na Kosovu ne može potvrditi postojanje eksplicitnog političkog progona usmerenog protiv albanskog etniciteta. Istočno Kosovo još uvek nije zahvaćeno oružanim sukobima. Javni život u gradovima poput Prištine, Uroševca, Gnjilana, itd. se, tokom čitavog vremena sukoba, odvijao na relativno normalan način… Akcije snaga bezbednosti nisu bile usmerene protiv kosovskih Albanaca kao etnički definisane grupe, već protiv vojnog suparnika i njegovih stvarnih ili pretpostavljenih pomagača.»

4. Obaveštajni izveštaj iz Ministarstva spoljnih poslova, 6.1.1999. Bavarskom administrativnom sudu, Ansbah:

«U sadašnjem vremenu se unutar Savezne Republike Jugoslavije uočava povećana tendencija povratka izbeglih u svoje domove. …Uprkos očajnoj ekonomskoj situaciji u Saveznoj Republici Jugoslaviji (prema zvaničnim podacima Savezne Republike Jugoslavije, 700.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine našle su svoje utočište u njoj od 1991.), nije poznat ni jedan slučaj hronične neuhranjenosti ili nedovoljne lekarske nege među izbeglima, niti je uočen značajan broj beskućnika. …Prema proceni Ministarstva spoljnih poslova, individualni kosovski Albanci (i članovi njihovih porodica) još uvek imaju na raspolaganju određene mogućnosti naseljavanja onih delova Jugoslavije u kojima već žive njihovi sunarodnici ili prijatelji, koji su spremni da ih prihvate i pomognu ih.»

5. Izveštaj Ministarstva spoljnih poslova, 15.3.1999. (Az: 514-516,80/33841) Administrativnom sudu, Majnc:

«Kako je navedeno u statusnom izveštaju od 18.11.1998. OVK se vratila na svoje položaje nakon delimičnog povlačenja (srpskih) snaga bezbednosti u oktobru 1998. tako da ponovo kontroliše široke delove teritorije u zoni sukoba. Pre početka proleća 1999. još uvek je bilo sukoba između OVK i snaga bezbednosti, mada oni još uvek nisu dosegli intenzitet borbi vođenih tokom proleća i leta 1998.»

6. Mišljenje Administrativnog suda Baden-Virtemberga, 4.2.1999. (Az: A 14 S 22276/98):

«Svi izveštaji koji su predstavljeni Senatu slažu se u tome da je humanitarna katastrofa za koju se često strahovalo da će zadesiti albansko stanovništvo, izbegnuta. …Čini se da je to situacija koja vlada od predstanka sukoba, nakon postizanja sporazuma sa srpskim rukovodstvom krajem 1998. (Statusni izveštaj Ministarstvu spoljnih poslova, 18.11.1998.). Od tog vremena, bezbednosna slika i uslovi života albanskog stanovništva znatno su se popravili. …Kada je reč o većim gradovima, javni život se od tada vratio u relativno normalne okvire (videti Ministarstvo spoljnih poslova, 12.1.1999. Administrativnom sudu u Triru; 28.12.1998. Gornjem administrativnom sudu u Linebergu i 23.12.1998. Administrativnom sudu u Kaselu), mada su napetosti između populacionih grupa u međuvremenu porasle usled individualnih činova nasilja… Pojedinačni ekcesni akti nasilja protiv civilnog stanovništva, npr. u Račku su, prema svetskom javnom mnjenju, stavljeni na teret Srba, izazivajući veliko negodovanje. Ali broj i periodičnost takvih ekcesa ne opravdavaju zaključak da je svaki Albanac koji živi na Kosovu izložen ekstremnoj opasnosti po život i zdravlje, niti su svi koji se tamo vraćaju izloženi opasnosti od smrti ili ozbiljne povrede.»

7. Mišljenje Gornjeg administrativnog suda u Minsteru, 24.2.1999. (Az: 14 A 3840/94,A):

«Nema dovoljno istinskih dokaza o postojanju nekog tajnog programa, ili prećutnog konsenzusa na srpskoj strani, za likvidaciju albanskog naroda, za njegovo proterivanje ili drugu vrstu progona na ekstreman način koji se sada opisuje. …Ako srpska država vlast izvršava svoje zakone i pritom nužno vrši pritisak na albansku etničku grupu koja je okrenula leđa državi i zalaže se za podržavanje bojkota, onda objektivni pravac takvih mera ne leži u programskom progonu ove populacione grupe. …Čak i ako bi srpska država blagonaklono prihvatila ili čak imala nameru da deo građanstva koje sebe vidi u beznadežnoj situaciji ili koje se protivi obaveznim merama, emigrira, to još uvek ne predstavlja program progona usmeren protiv celokupne albanske većine (na Kosovu).

Ako, štaviše, (jugoslovenska) država reaguje na separatističke težnje doslednim i oštrim izvršavanjem zakona i anti-separatističkim merama, i ako, kao rezultat, neki od umešanih reše da napuste zemlju, to još uvek ne predstavlja sistematsku politiku (jugoslovenske) države usmerenu ka obeležavanju i izbacivanju manjine; naprotiv, to je usmereno ka zadržavanju tog naroda unutar državne federacije.»

Događaji počev od februara i marta 1998. ne predstavljaju program progona albanskog etniciteta. Mere koje preduzimaju naoružane srpske snage su na prvom mestu usmerene ka borbi protiv OVK i njenim pretpostavljenim pripadnicima i pomagačima.»

—— Napomene prevodioca (tj. izvornog prevodioca sa nemačkog na engleski) —

Kao što je slučaj sa Klintonovom administracijom, sadašnji režim u Nemačkoj, tačnije Ministarstvo spoljnih poslova Joške Fišera, opravdava svoju intervenciju na Kosovu ukazivanjem na «humanitarnu katastrofu», «genocid» i «etničko čišćenje» koji se tamo dešavaju, a pogotovu u mesecima koji su prethodili napad NATO pakta. Navedeni interni dokumenti iz Fišerovog ministarstva i raznih regionalnih administrativnih sudova u Nemačkoj, koji pokrivaju period od godinu dana pre početka vazdušnih napada NATO, svedoče da kriterijumi etničkog čišćenja i genocida nisu ispunjeni. Dokumenti Ministarstva spoljnih poslova bili su potrebni sudovima radi odlučivanja o statusu kosovsko-albanskih izbeglica u Nemačkoj.

Mada bi se u ovim slučajevima mogla pretpostaviti pristrasnost u korist umanjivanja razmera humanitarne katastrofe radi ograničavanja broja izbeglica, ipak ostaje veoma značajna činjenica da je Ministarstvo spoljnih poslova, protivno svojim javnim tvrdnjama o etničkom čišćenju i genocidu kao opravdanjima za NATO intervenciju, privatno nastavilo da negira njihovo postojanje kao jugoslovensku politiku u ovom kritičnom periodu. I to je i dalje bilo njegova procena čak i u martu ove (1999.) godine.

Dakle, ovi dokumenti ukazuju da zaustavljanje genocida nije bio razlog zbog kojeg je nemačka vlada, dakle i NATO, intervenisala na Kosovu, i da genocid (onako kako se podrazumeva pod nemačkim i međunarodnim zakonodavstvom) na Kosovu nije prethodio NATO bombardovanju, bar ne u periodu od rane 1998. do kraja marta 1999., već je bio njegova posledica.

Izvodi iz ovih zvaničnih dokumenata došli su u posed IALANA, koja ih je zatim prosledila raznim medijima. Tekst koji je ovde upotrebljen objavljen je u nemačkim dnevnim novinama Junge welt 24.4.1999.

(vidi http://www.jungewelt.de/1999/04-24/011.shtml  kao i komentar na http://www.jungewelt.de/1999/04-24/011.shtml ).

(Prevod sa engleskog i uvod: Aleksandar Pavić)

izvor: vidovdan.org

+++ 

Junge Welt 24.4.99

»Humanitäre Intervention«? Joseph Fischer hat gelogen

Dokumente belegen: Bundesregierung täuschte Parlament und Öffentlichkeit
Die Bundesregierung und insbesondere Bundesaußenminister Joseph Fischer haben den Bundestag und die Öffentlichkeit in schwerem Maße getäuscht. Bisher unveröffentlichte Dokumente des Bonner Auswärtigen Amtes belegen, daß es im März 1999 keinen Grund und keine Rechtfertigung für die von Fischer und Bundeskanzler Gerhard Schröder (SPD) behauptete »humanitäre Intervention« der NATO gegen Jugoslawien gab.

Vor den am 24. März begonnenen Luftangriffen drohte den Kosovo-Albanern wegen ihrer ethnischen Zugehörigkeit keine Verfolgung durch die serbisch dominierte Staatsmacht in Jugoslawien. Vielmehr ging auch das Fischer-Ministerium davon aus, daß die Maßnahmen jugoslawischer Sicherheitskräfte gegen die UCK gerichtet waren und »nicht gegen Kosovo-Albaner als ethnisch definierte Gruppe«.

Auszüge aus den amtlichen Dokumenten, die dieses aussagen, hat jetzt die Organisation IALANA ( Juristinnen und Juristen gegen atomare, biologische und chemische Waffen – Für gewaltfreie Friedensgestaltung) verschiedenen Medien übermittelt. Dabei handelt es sich um Auskünfte, die das Auswärtige Amt verschiedenen deutschen Verwaltungs- und Oberverwaltungsgerichten im Herbst/Winter 1998/1999 und auch noch im März 1999 gegeben hat. Diese amtlichen Auskünfte zeigen, daß es nach Auffassung des von Joseph Fischer geleiteten Auswärtigen Amtes zwischen November 1998 und März 1999 keine wesentliche Veränderung der Situation im Kosovo gegeben hat.

In einem »Lagebericht« des Amtes vom 18. November 1998 hatte es geheißen:

»Im Kosovo selbst hat sich die schwierige humanitäre Situation etwas entspannt. Die Rahmenbedingungen für die Versorgung von Bedürftigen haben sich verbessert … Die Kampfhandlungen im Kosovo wurden von beiden Seiten mit militärischen Mitteln geführt, wobei auf serbisch-jugoslawischer Seite die Sicherheitskräfte bei der Einnahme von Ortschaften auch mit schweren Waffen vorgingen. Beim Einzug der serbischen Sicherheitskräfte in zurückeroberte Ortschaften kam es zu Übergriffen gegen dort verbliebene Bewohner. Die durch die Presse wiederholt gemeldeten >Massaker< und Meldungen über >Massengräber< trugen zur Beunruhigung der Flüchtlinge bei, konnten jedoch durch internationale Beobachter bislang nicht bestätigt werden.« Dieser »Lagebericht« trägt die Signatur »514-516, 80/3 YUG«. In einer Amtlichen Auskunft vom 28. Dezember 1998 an das Niedersächsische Oberverwaltungsgericht gab Fischers Ministerium dann folgenden Bescheid: »Nach Erkenntnis des Auswärtigen Amts sind die Maßnahmen der Sicherheitskräfte in erster Linie auf die Bekämpfung der UCK gerichtet, die unter Einsatz terroristischer Mittel für die Unabhängigkeit des Kosovo, nach Angaben einiger ihrer Sprecher sogar für die Schaffung eines >Groß-Albanien< kämpft.« Und noch am 15. März 1999, neun Tage vor dem Beginn des NATO-Angriffs, teilte das Auswärtige Amt dem Verwaltungsgericht Mainz mit: »Wie im Lagebericht vom 18. 11. 1998 ausgeführt, hat die UCK seit dem Teilabzug der (serbischen) Sicherheitskräfte im Oktober 1998 ihre Stellungen wieder eingenommen, so daß sie wieder weite Gebiete im Konfliktgebiet kontrolliert. Auch vor Beginn des Frühjahrs 1999 kam es weiterhin zu Zusammenstößen zwischen UCK und Sicherheitskräften, auch wenn diese bislang nicht die Intensität der Kämpfe vom Frühjahr/Sommer 1998 erreicht haben.« Nach Ansicht von IALANA belegen die Dokumente sowie die nach dem 24. März sprunghaft angestiegenen Flüchtlingszahlen eindeutig: »Die beklagenswerte >humanitäre Katastrophe< für die Menschen im Kosovo und in den Nachbarstaaten ist mithin erst die Folge der Kriegsereignisse nach Beginn der NATO-Luftangriffe.« (jW) (Weitere Auszüge aus den Dokumenten folgen)