logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    725 пута прочитано    Датум: 19.03.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Branka Semenov, predsednica Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici, u zagrljaju svojih koleginica posle puštanja iz zatvora (Foto D. Urošević)Posle intervencije međunarodnih snaga. Radnike pravosuđa međunarodni policajci bacali na pod, a albanski tražili da priznaju nezavisno Kosovo.

+++

Kosovska Mitrovica – Kad smo išli u toalet, sprovodila me je Albanka koja nam je sve vreme psovala srpsku majku, tražila od nas da priznamo republiku Kosovo, ponavljajući da je Kosovo jako i da će imati čime da nas hrani – priča za „Politiku” o svom iskustvu iz prištinskog zatvora Branka Semenov, predsednica Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici.

Ona je jedna od trideset dvoje Srba iz pravosuđa koje su pripadnici Unmika, posle zauzimanja zgrade Okružnog suda u severnom delu grada, uhapsili i odveli iz Mitrovice do Prištine. Preostale radnike pravosuđa koji su tom prilikom uhapšeni, njih 21, uspeli su da oslobode Srbi koji su se u međuvremenu, na znak sirene za uzbunu, okupili ispred zgrade suda.

Sve je počelo u rano jutro, tačno u 5.30 sati, kad je više od stotinu specijalno obučenih međunarodnih policajaca upalo u zgradu Okružnog suda u severnom delu Kosovske Mitrovice koju su srpski radnici zauzeli u petak, 14. marta.

Do zuba naoružani specijalci bez reči su ušli na glavni ulaz zgrade, naredili muškarcima i ženama koji su te noći dežurali da legnu na pod, da bi im „lisicama” od nazubljene čvrste plastike vezali ruke. Tako su ih više od sat vremena držali u prizemlju sudnice, koja je i pre ulaska srpskih radnika bila otvorena. Tek tada je nastala panika među preplašenim Srbima, među kojima je bilo 26 žena, jer su specijalci počeli da razbijaju sve što im je dolazilo pod ruku.

– Demolirali su portirnicu, a potom smo samo čuli kako prašti staklo, kako se lome stolice, da bi mi se u jednom momentu učinilo da se zgrada suda ruši na nas – priča Branka Semenov.

– Ni reč nismo progovarali, onako potrbuške ležeći na podu. Njima kao je bilo malo što nas drže vezane i unezverene, pa su se popeli na stolove i odozgo nas posmatrali sa uperenim cevima. Na sve strane se čulo pucanje stakla, a ako je bilo ko od nas i pokušao da se malo pomeri, da se malo bolje namesti, jer su „lisice” stezale, gulile kožu, samo su nas grubo, neke i nogama bacali na pod.

Ona kaže da su policajci pokušali da na sporedan ulaz izvedu prvu grupu pritvorenika i da ih u tri blindirana džipa odvedu ka južnom delu.

– Čuli smo da se napolju narod okuplja, galamu, ali i osetili suzavac koji je već počeo da nas guši. Srbi su uspeli da vrate 21 radnika, koji su se već nalazili u tri vozila. Ali, nas trideset dvoje su sproveli na drugi izlaz i u pet vozila, po sedmoro, osmoro odvezli iz Mitrovice – kaže Branka Semenov.

Nastavak maltretiranje bio je u Okružnom zatvoru u Prištini gde su ih smestili i predali Albancima iz redova KPS-a. Prvo su ih pretresli, baš kao što su to učinili i policajci Unmika, pa fotografisanje, iako su ih Unmik policajci „slikali” u Kosovskoj Mitrovici, a od muškaraca su zatražili da skinu kaiševe i pertle.

– Jedan naš radnik je tražio da ga pregleda neko od lekara jer dugo pati od srca, a nije kod sebe imao nijedan lek – kazuje predsednica Opštinskog suda.

Negde u podne razvrstavali su Srbe po grupama, odvajali muškarce od žena, koje su u toalet išle u društvu albanskih policajki.

– Tražili su od nas da se izujemo, a ja sam bosa gazila po prljavim pločicama. Do toaleta, koji nije bio pod video nadzorom sprovodila me je Albanka koja čak nije htela golim rukama da me uhvati ispod mišice, već je stavila hirurške rukavice. Sve vreme je psovala srpsku majku meni i drugim ženama, tražila od nas da priznamo republiku Kosovo, ponavljajući da je Kosovo jako i da će imati čime da nas hrani – govori Branka Semenov.

Psihičku torturu i poniženje, koje su preživeli od strane Unmik policije i KPS policajaca, prepričava i Nenad Trifunović, zamenik okružnog javnog tužioca koji veli da su se prema Srbima 17. marta, na godišnjicu od martovskog pogroma ponašali kao prema životinjama. I Zoran Jevremović, zamenik opštinskog javnog tužioca, 17. mart je jedva preživeo, jer se gušio od suzavca koji su francuski vojnici ispalili na Srbe ispred zgrade suda.

Srbi su u zatočeništvu bili najmanje sedam sati. Za sve vreme „lisice” su gulile kože, a policajci stalno proveravali da se nekom lisice nisu olabavile.

– Ljudima su počele ruke i nokti da plave. Tek negde kada smo zagazili duboko u podne osetili smo da se nešto menja. Verovatno se u to vreme pregovaralo o našem puštanju – kazuje još uvek preplašena predsednica Opštinskog suda, koja je negde oko 15 sati, koliko je mogla da proceni, ostala samo sa njih šestoro u prostoriji suda u Prištini, jer su ostali „razvrstani” u grupe od po troje nekuda odvedeni.

– U neko doba pojavio se policajac Unmika sa prevodiocem. Samo je kazao „oslobođeni ste” – priča Semenova i dodaje da ni od koga ni u ponedeljak, ali ni juče nisu mogli da dobiju odgovor zbog čega su uhapšeni, za šta su krivi i od čega su oslobođeni.

Dva dana je prošlo od brutalnog hapšenja srpskih radnika, ali, kako govore, ne mogu da se raduju, kao što se nisu radovali ni tog 17. marta kada im je saopšteno da napuštaju prištinski kazamat u kojem su proveli 12 sati, bez hleba i kapi vode. Samo im je u jednom momentu ponuđena po jedna jabuka.

Srbi su pušteni na slobodu negde pre 17 sati, a vratili su ih francuski i američki specijalci sa 16 vozila. Dovezli su ih do istočnog mosta gde su ih posle preuzeli srpski taksisti, a nakon pregovora ministra za KiM Slobodana Samardžića i predstavnika Unmika, kako se kasnije saznalo. Mnogima od njih još uvek su vidljivi ožiljci od nazubljene plastike.

B. Radomirović – M. Medenica: POLITIKA
[objavljeno: 19/03/2008.]




1 коментар у вези “Dvanaest sati ponižavanja sa lisicama na rukama”
  1. Kako se zna, u ovom brutalnom napadu na Srbe ucestvovali su i Ukrajinci. Ukrajinski kontingent nalazi se u nasoj juznoj Pokrajini vec od 1999 godine, u to vreme bili tamo stacionirani, uostalom, i ruski vojnici. Kijev je vec tada ocijukao sa Nato. Od kada Zapad uz podrsku ukrajinskih petokolonasa i beogradskog zapadnjackog Trojanskog konja, “Otpora”, inscenirao takozvanu orandjastu „revoluciju“ u Kijevu i na vlast dosao prozapadno orijentisani predsjednik Јушченко, Ukrajina se priblizava Natou krupnim koracima. Ukrajinci, sto inace odlika svih konvertita, pokazali su se kod zauzimanja jurisom sudske zgrade u Mitrovici u drustvu njima ideoloski bliskih Poljaka posebno revnosni. Pri tom je jedan od ukrajinskih „policajaca“ morao da ostavi svoj zivot na „oltar“ pronatovske politike predsjednika Ukrajine Јушченкa. Po svemu sudeci напрáсно (uzalud). Jer prosle subote Nato objelodanio da ce shodno uspjesno zakljucenim razgovorima sa Moskvom vec na Samitu u Bukurestu da bude zakljucen sporazum o koriscenju ruskog vazdusnog koridora za snabdjevanje zapadnih okupacionih trupa u Afganistanu. Za tu uslugu ruske strane, Rusiji data garancija da nece biti nista od clanstva Ukrajine i Gruzije u toj vojnoj organizaciji. Sto, naravno, ne mora znaciti da djelovi tradicionalno antiruski orijentisani Ukrajinci nece ucestvovati na Kosmetu u sastavu okupacionih trupa pod komandom Natoa odnosno Brisela. Radi orijentacije: Ono sto su nakon razbijanja Jugoslavije za Srbe ekstremno antisrpski raspolozeni djelovi slovenskog i hrvatskog drustva, to su za Ruse nakon raspada Sovjetskog saveza Odgovarajuci djelovi ukrajinskog stanovnistva zapadno od reke Dnjepra. Zvanicno obrazlozenje Natoa u slucaju Ukrajine glasi, nedostatak spremnosti velikog djela stanovnistva. A kod Gruzije, „ugnjetavanje opozicije“ i „nerjesena teritorijalna pitanja“. Paralele i dodirne tacke sa vladama u Kijevu i postpetooktobarskom Beogradu u odnosu na unutrasnje podjele gotovo da zabrinjavaju. Ukrajinsko drustvo pojednostavljeno receno, podjeleno je izmedju etnickih Ukrajinaca i etnickih Rusa. Sto ne znaci da jedni i drug ne zive i s ove ili s one strane Dnjepra. I jos jedna slicnost: Predsjednik Ukrajine je prozapadnorijentisan. Onaj u Srbiji takodje. I Ukrajina i Srbija „pate“ od bolesti vanrednih izbora, iz kojih ponicu nestabilne vlade. Vladinih kriza slicnih ovoj sadasnjoj u Beogradu bile su dve – tri od kada na „slobodnim“ izborima ranziranim od Zapada za predsjednika izabran prozapadni Јушченко. Niti onaj u Kijevu niti ovaj u Beogradu ne reflektuju istinsko raspolozenje naroda i njegovog birackog tjela. Onom u Kijevu kod „ustolicenja“ pogodovalo „revolucionalno“ raspolozenje, a ovom u Beogradu oktroisani strah od svega i svacega. Tako dugo dok jedan i drugi ucestvuju u dnevnoj politici svojih zemalja, nece bti stabilnosti. Stoga na brzinu inscenirani predsjednicki izbori u Srbiji. Drugim recima – Boris Tadic, Trojanski konj Zapada, ali i Natoa, treba da visi i sledecih pet godina na srpskom vratu.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo