Вести

Preosvećeni vladiko, da li biste za naše čitaoce kroz određene informacije i podatke mogli bliže približiti Eparhiju srednjoevropsku? Koliko ima sveštenika, u koliko hramova se služi? Da li se može približno reći koliko Srba trenutno živi na prostoru Nemačke, Austrije i Švajcarske, i koliko njih učestvuje u radu i životu Crkve?

“Geopolitika“, br.24, 15.februar 2008.

+++

Vladika Konstantin:

Na teritoriji Eparhije srednjoevropske boravi oko pola miliona članova Srpske pravoslavne crkve. Od toga na teritoriji Nemačke boravi oko 300.000, na teritoriji Austrije oko 120.000 a na teritoriji Švajcarske oko 90.000. Koliko njih uzima učešća u blagodatnom životu Crkve, teško je dati odgovor. Eparhija srednjoevropska ima 54 organizovane crkvene opštine sa 78 parohija. Na teritoriji Austrije svešteničku službu vrši 20 sveštenika na 22 bogoslužbena mesta. Svoje hramove imamo u Beču (tri hrama), Lincu, Ensu i Vener Nojštatu. U St. Peltenu, Insbruku i Feldkirhu imamo hramove u trajnom raspolaganju. U Salzburgu se gradi hram, a u Klagenfurtu imamo crkveni dom, a gradnja hrama je u planu. Planira se gradnja hrama i u Tulnu, Insbruku, Salfeldenu i Bregencu.

Na teritoriji Nemačke, gde postoje 34 organizovane crkvene opštine sa 48 parohija, svešteničku službu vrše 43 sveštenika, četiri sveštenomonaha i dva đakona. Bogusluži se na 68 mesta. Dvadeset crkvenih opština imaju hramove, a neki i crkvene centre u svome vlasništvu (Augzburg, Ahen, Berlin, Bilefeld, Vupertal, Gepingen, Dortmund, Diseldorf, Kasel, Manhajm, Minhen, Nirnberg, Osnabrik, Ulm, Filingen, Fridrihshafen, Hamburg, Hanover, Himelstir, Štutgart. Većina od njih imaju svoje crkvene sale, a neke i stanove. U Alteni, Kelnu, Frankfurtu i Esenu imamo hramove i crkvene centre na trajnom raspolaganju. U planu je gradnja gramova u Berlinu i Frankfurtu. U Švajcarskoj svešteničku službu vrši 9 sveštenika, od kojih je jedan Švajcarac, romanskog porekla. Bogosluži se na 19 mesta. Hramove i crkvene centre u svome vlasništvu imaju crkvene opštine u Cirihu i St. Galenu. U Bernu se grade iz temelja hram i crkveni centar. Pripreme za gradnju hrama vrše se i u Lozani. U Bazelu, Luganu i Lucernu imamo hramove na trajnom raspolaganju.

Učešće u crkvenom životu je procentualno veće u manjim sredinama, gde je oragizovana misija naše Crkve, za razliku od velikih centara, gde je procenat onih koji učestvuju u crkvenom životu nešto manji. Sve, uostalom, zavisi od aktivnosti sveštenika i njegovih saradnika. Tamo gde su sveštenici više predani svojoj svešteničkoj službi i imaju viziju za budućnost, poseta hramovima, a time i aktivnosti koje se odnose na Crkvu bolja je u odnosu na sredine gde sveštenici nastupaju s gotovim rešenjima, čekajući da mu vernik dođe, a ne da se on zainteresuje za njega i da ga pronađe. Raduje nas da su ovi poslednji u manjini.

Pitanje: Nesumnjivo je da se život i aktivnost Srpske pravoslavne crkve na Zapadu odvija u jednom drugačijem ambijentu nego u matici. Koje su to osobenosti verskog života u dijaspori?

Vladika Konstantin:

Aktivnost Crkve u dijaspori u odnosu na maticu razlikuje se prvenstveno kada se radi o odnosu vernika prema bogosluženju i aktivnom u blagodatnom životu i odnos vernika, a time i sveštenika prema obredima za članove Crkve. S posetom bogosluženjima i učešćem u blagodatnom životu vernika smo zadovoljni. Radi primera naveo bih crkvenu opštinu u Lincu, gde je u toku jednoga dana na početku ovogodišnjeg Božićnjeg posta pričešćeno 203 dece i 160 odraslih, ukupno njih 363. Sveštenik u dijaspori više je orijentisan na bogosluženje u hramu, za razliku od sveštenika u matici, koji je više orijentisan prema vršenju obreda.

Pri većini hramova u srednjoevropskoj eparhiji održavaju se pored veronauke i časovi srpskog jezika i srpske istorije. Pri nekim hramovima i crkvenim opštinama postoje pored horova i folklorne sekcije. Pravoslavna veronauka na teritoriji Austrije već 16 godina održava se u redovnim školama. Redovnom verskom nastavom u Austriji školske 2006./07. godine bilo je obuhvaćeno 7.429 učenika u osnovnim školama i 1.067 učenika u srednjim i stručnim školama, što ukupno čini broj 8.496 učenika. Pravoslavna veronauka predavana je za decu iz ukupno 657 škola u Austriji. Veroučitelji, njih 74, redovno svake radne nedelje održavali su 1.127 časova veronauke.

Pravoslavna veronauka u nemačkim školama predaje se već nekoliko godina u pokrajini Donja Saksonija, a od početka ove školske godine i u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija. Pored hramova veronauka se u poslednjih nekoliko godina održava i pri dopunskim školama u Nemačkoj i Švajcarskoj. Svešnenik iz Berna drži časove veronauke pri dopunskim školama za više od 200 dece, a sveštenik iz Lozane za više od 350 dece. Sveštenici u Štutgartu, Nirnbergu i nekim drugim mestima imaju na veronauci i više od stotinu dece.

U dijaspori može, nažalost, da se desi da sveštenik, koji ode u penziju, osnuje svoju crkvu, ne priznajući ni episkopa niti ustrojstvo Crkve. Takav slučaj imamo u Cirihu. Dešava se, takođe, da neki sveštenici iz matice dolaze u dijasporu i da bogosluže bez znanja ne samo episkopa, nego i bez znanja sveštenika u tome mestu. Doduše, takve su pojave retke, ali ih ima. Ima i onih koji dolaze i sakupljaju priloge za neke manastire i gradnju hramova u matici, a ti prilozi često završavaju u nečijim privatnim džepovima. Naši vernici su nekada izloženi neprijatnostima, jer ne mogu da dobiju krštenicu od nadležnih koji su ih krstili tamo u nekom manastiru i hramu u matici. Ima slučajeva da neki veliki protivnici ekumenizma vrše krštenja i onih koji su ranije kršteni pod izgovorom da nisu kršteni pogružavanjem, nego oblivanjem. Eto, to su uglavnom neke osobenosti naše Crkve u dijaspori.

Pitanje: SPC je pored svoje uloge duhovnog predvodnika i čuvar nacionalnog identitete. S kojim se problemima suočavaju naši vernici i ljudi koji žive na Zapadu? Kako, recimo, sačuvati verski i nacionalni identitet dece koja su rođena na Zapadu gde je mnogima nemački postao maternji jezik i kako zaustaviti njihovu asimilaciju?

Vladika Konstantin:

Po pitanju očuvanja verskog i nacionalnog identiteta važno je znati šta je naš identitet i po čemu treba da budemo prepoznatljivi. Identitet srpskoga naroda je pravoslavna vera. Verski i nacionalni identitet sačuvaće oni koji su svesni šta znači identitet i da se identitet može očuvati, a u isto vreme biti integrisan u sve tokove društva i sredine gde se boravi. Čini mi se da deca rođena na Zapadu često više znaju kada je reč o svesti o identitetu u odnosu na decu ređenu u matici. Svakako da je i srpski jezik veoma važan u očuvanju identiteta. Tu treba dodati i folklor. Ali, svedoci smo da su se oni koji su se odrekli svoje pravoslavne vere, i pored toga što govore srpskim jezikom, svoj identitet doživljavaju kao pripadnici drugih naroda, od kojih su neki novokomponovane nacije, po primeru bošnjačke i slično.

A, na pitanje kako zaustaviti asimilaciju možemo reći da se asimilacija miže zaustaviti samo kroz odgovarajuće institucije. Najsigurnija institucija neosporno je naša Crkva. Ali, ne treba potcenjivati i druge kulturne i obrazovne institucije, ako imaju viziju za budućnost i ne svode svoj rad, po primeru raznih jugoslovenskih klubova, na oranizovanje raznih zabava, turbo i folk muzike, vrlo često bez sadržaja. Prihvatanje jezika sredine, ne mora uvek značiti da će dovesti do asimilacije, ako se očuva svest o pripadnosti svome narodu i onome po čemu je taj narod prepoznatljiv, a to je pravoslavna vera, kada se radi o srpskom narodu. U prilog tome govori nam istorija izrailjskog naroda, koji je blagodareći očuvanju svoje vere i u vreme kada su mnogi od njih zaboravili svoj jezik sačuvao svoj identitet puna dva milenijuma.

Problemi s kojima se naši ljudi susreću u dijaspori nisu mali. Naši sunarodnici, koji daju ogroman doprinos otadžbini, kroz pomaganje svojih bližih srodnika, suočeni su prilikom odlaska u otadžbinu s dodatnim nametima, jer ih tretiraju kao strance. Od dijaspore mnogi u otadžbini očekuju samo interes za sebe. U dijaspoori se često javljaju pojedinci, a ponekada i neke organizacije, tražeći pomoć za sebe, iako većina od njih u proseku bolje živi nego naši sunarodnici u dijaspori. Antisrpska propaganda u matici i neprestana organizovana medijska kampanja širenja mržnje protiv srpskog naroda kroz rad nekih tzv. nevladinih oragizacija, zbunjuje ne samo naše sunarodnike, nego i strance, koji vrlo često imaju sasvim drugu sliku o nama. Za njih je neobjašnjivo da naši sunardnici, koji su integrisani u sve tokove života sredine gde borave, mogu biti pripadnici jednoga naroda, koji se opisuje ka “genocidan narod“. Takva propaganda priva srpskog naroda deluje da pojedinci iz našeg naroda svesno prećutkuju pripadnost srpskom narodu, da ne bi doživljavali neprijatnosti.

Pitanje: Kako biste nam mogli oceniti odnose i saradnju s drugim pravoslavnim crkvama koje su prisutne u zemljama zapadne Evrope, kao i s drugim hrišćanskim crkvama i predstavnicima država na čijim teritorijama se nalazi Vaša eparhija?

Vladika Konstantin:

U kontaktima s predstavnicima drugih Crkava, kao i u kontaktu s onima koji predstavljaju svoje narode i građane, glavni moto trebalo bi da nam uvek bude “Svoje čuvati i braniti, a tuđe poštovati“. Ako tako budemo postupali i ako smo spremni da se integrišemo po svim onim pitanjima, koja nisu na štetu našeg identiteta, zaslužićemo poštovanje i uvažavanje sredine u kojoj boravimo. Ja bih ovde napomenuo da je u novije vreme sve više prisutno omalovažavanje tradicionalnih vrednosti u našem narodu, i u matici i u dijaspori. Patriotizam iskazan kroz rodoljublje, zamenjuje se vrlo često ekstremnim nacionalizmom. Srpska crkva, koja kao institucija uživa najveće poverenje srpskog naroda, doživljava od nekih pojedinaca, koji nastupaju kao njeni članovi, ne samo vređanje, nego i otvorenu kampanju protiv Crkve i njenih legalnih institucija za navodnu izdaju pravoslavlja. I dok se od strane nekih “nevladinih organizacija“ vodi organizovana kampanja širenja mržnje protiv srpskog naroda pojedinci i iz redova Crkve, koji su u većini slučajeva upoznali hrišćanske vrednosti u zrelima godinama, zahtevaju od Crkve da umesto svedočenja (Idite po svemu svetu i propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju (Mk. 16,15) bude sama sebi dovoljna, a svaki kontakt s predstavnicima drugih konfesija, koji se svodi uglavnom na kurtoaziju, proglašavaju izdajom pravoslavlja. Ide se ponekad toliko daleko da se i oni koji decenijama nose žive rane na svome telu, od neprijatelja Crkve, svrstavaju u one koji izdaju pravoslavlje, a za zaštitnike pravoslavlja proglašavaju oni koji se bave dnevnom politikom i politikanstvom.

Previranja koja su se dogodila na prostorima bivše Jugoslavije, krajem prošlog veka, uzrokovana ratnim događanjima i pretrpljenim sankcijama, spojenih s izolacijom i siromaštvom, učinila su mnoge negativne posledice na svest onih koji su doživeli razočaranje u ideale i ličnosti, kojima su verovali. Uvereni smo da su predstavnici Crkava u Zapadnoj Evropi, koji su nam ustupali njihove hramove i dvorane, vrlo često bez ikakve naknade, pa čak i materijalno pomagali misiju naše Crkve, to činili iz hrišćanske solidarnosti, a ne zbog nekih drugih razloga. Ako je toga i bilo, verujemo da je to bio beznačajan broj pojedinaca.

Pitanje: SPC je provenstveno prisutna da zadovolji duhovne potrebe naših ljudi, ali imajući u vidu da je Crkva po svojoj suštini istovremeno uvek u misiji, recite nam kakva su iskustva u susretu zapadnog čoveka i pravoslavne crkve. Da li ima Nemaca i pripadnika drugih zapadnoevropskih nacija koji su prešli u pravoslavlje? Kakvi su ih motivi vodili da donesu takvu odluku i kako biste nam mogli opisati to novo iskustvo kako za te vernike tako i za našu Crkvu?

Vladika Konstantin:

Pravoslavlje je vekovima bilo nepoznato na prostorima Zapadne Evrope. Posle Oktobarske revolucije, kada je veliki broj ruskih emigranata došao na ove prostore, počinje među zapadnim svetom postepeno interesovanje za pravoslavlje. Misija pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, a time i na drugim prostorima, nije usmerena prema članovima drugih Crkava, pripadnicima rimokatoličke crkve i protestantskih denominacija, nego je usmerena provenstveno na očuvanje pravoslavne vere među pripadnicima pravoslavne crkve, koji su se sticajem okolnosti našli u jednoj nepravoslavnoj sredini. Među Nemcima i pripadnicima drugih zapadnoevropskih naroda ima pojedinaca, koji su upoznavanjem pravoslavlja iskazali želju da i oni budu pravoslavni. Taj broj je veoma mali. Neki od njih su prihvatili pravoslavlje svim svojim bićem. Mi imamo jednog jeromonaha, pravoslavnog Nemca i jednog arhimandrita, pravoslavnog Švajcarca, koji u svome manastirskom Skitu u Gajlnau, Nemačka, praktikuju Svetogorsko pravilo. Veliki broj naših pravoslavnih Srba, a i drugih pravoslavaca, dolazi u ovaj manastir na duhovno okrepljenje. Velika većina prelaza u pravoslavlje motivisana je među pripadnicima drugih veroispovesti, mešovitim brakovima. Slična je situacija i kada pravoslavni stupaju u brak sa pripadnicima nepravoslavne vere. Prema nekim pokazateljima, kada su u pitanju mešoviti brakovi, među Nemcima ima više slučajeva za prelazak na islam, nego u pravoslavlje.

Pitanje: Najbolnije pitanje koje se dotiče svih nas jeste Kosovo i Metohija. Kako Vi koji živite na Zapadu sagledavate ovaj problem? Šta Vi, eparhija na čijem ste čelu i svi naši tamošnji vernici činite kako bi se ovaj problem rešio na pravedan način?

Vladika Konstantin:

Ključna pitanja koja se odnose na našu duhovnu i nacionalnu kolevku Kosovo i Metohiju povezana su budućnošću naših svetinja i opstanak srpskog naroda na tome prostoru. Na primeru Kosova i Metohije ostvaruju se biblijske reči, (“Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“ Jer. 31,29). Da je bilo biše mudrosti i s jedne i s druge strane, ne bi bilo potrebno da nam drugi nameću neka svoja rešenja. Uveren sam da svako nametnuto rešenje neće doprineti boljitku ni srpskog niti albanskog življa na Kosovu i Metohiji. Svaka isključivost i samodovoljnost, u ovo vreme, kada se mnogo priča o integracijama, na čemu se u Evropi i mnogo čini, nije u interesu bolje budućnosti, onih koji svesno, ili po nečijem nagovoru idu u izolaciju i getoizaciju. Ako bi, ne daj Bože, došlo do toga da hrišćanske svetinje na Kosovu i Metohiji budu stradale usled nečijeg bezumlja, uveren sam da će to biti veliki udarac ne samo na identitet srpskog naroda, nego i na identitet Evrope i celog kulturnog sveta. Evropski identitet bio bi u mnogome osakaćen, kada bi vekovne srpske svetinje Kosova i Metohije u budućnosti ostale kao hladni muzeji, bez monaštva i naroda pravoslavnog. Jer, svetinje, koje su podizane prvenstveno za bogoslužbenu upotrebu i monaški podvig, lišene toga ne mogu da ostvaruju svoj puni smisao.

izvor: “Geopolitika“, br.24, 15.februar 2008.

preuzeto od Braničevskog Revnitelja

+++

Redakcijski komentar

Blagoslovite Preosvećeni vladiko!

Mudro i konfuzno zborite (kao i uvek) i to uvek pred majski SA Sabor SPC, zanimljivo. Dobra vam ta vaša eparhijska marketinška služba, svaka im čast. A, ono i vama svaka čast, ako mislite da se oni dole i ovi ovde vernici zakopčavaju otpozadi -na leđa. Dela vaša govore o vama i vašem „pastirskom“ radu ovde u tuđini. To svi znamo. A što se tiče Kosova i Metohije znamo koliko ste pomogli i pomažete gladnu decu i SrBstvo na Kosmetu.

Javno vas pitam šta ste vi to kao eparhija srednjoevropska uradili za taj naš narod na kosmetu! Moliću lepo!

Vi Presvećeni kažete:

 „..svaki kontakt s predstavnicima drugih konfesija, koji se svodi uglavnom na kurtoaziju, proglašavaju izdajom pravoslavlja..“

Jeste vladiko, jeste tako je! I vaš zamenik prota Milan Pejić je isto tako iz kurtoazije zastupao SPC (Ej celu SPC) na Trećem ekumenskom skupu i Rumunskom Sibiju. Znamo mi da je vašeg „žestokog ekumenistu“ tamo poslao vaš lični „čuvar iz senke“ iz „proširenog sinoda“ novotarac vladika bački Irinej (Bulović). Znamo mi još…..moj vladiko. Vi govorite o „izdaji pravoslavlja“?! Vi??! 

Javno vas pozivam da dođete u Berlin, 08.03.2008 (nije proslava 8. marta) na mirni protest. Valjda ste čuli o čemu je reč na protestu, ili…!?? Ne, ne.. ne radi se o vašem pokušaju da „preuzmete“ novi parohijski centar i napravite VAŠ novi eparhijski centar u Berlinu već se radi o patriotizmu, rodoljublju i očuvanju pravoslavlja na Kosmetu, moj vladiko….

„Bog dugo trpi, ali jako bije!“ – Sveti Serafim Sarovski – 

S.Marjanović, 04.03.2008