logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Свилајнац    Аутор: Преузето    3.857 пута прочитано    Датум: 1.03.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

tv.jpgSinopsis moderne društvene drame u režiji Gorana Stamenkovića i producentske kuće “Emoušn” je krajnje banalan i uvredljiv: Prvo se venčate za 48 sati, posle menjate žene, a onda na kraju balade, bez milionera, završite u emotivnom rasulu sve za ljubav. Vrh, brate

Ako mislite da je Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, nešto izgubio od konkurentske ružičaste televizije koju predvodi Željko Mitrović, varate se. Mrtva trka. Sve vodeće nacionalne televizije, RTS kao javni servis, TV Pink i TV B92 Verana Matića, prosto se grabe ko će da zgrabi više smeća koje proizvede producentska kuća Gorana Stamenkovića, pajtosa Dragana Đilasa, aktuelnog ministra za investicije, kao socijalni i društveni obrazac. Ulog je zaista veliki, ministrova bivša firma “Dajrekt medija” gospodari zakupljenim televizijskim terminima, a to je krupan ulog.

Srpski društveni obrazac danas izgleda ovako: prvo su se venčali za 48 sati, posle su menjali žene, a onda su na kraju balade onako đuture, bez milionera, završili u emotivnom rasulu sve za ljubav.

Zalazeći do detalja u ličnu privatnost novih junaka serije rijaliti-šoua “Menjam ženu”, produkcijska kuća “Emoušn” svoj najnoviji kulturni genocid reklamira ovako:

“Mama Slađana, tata Dejan, ćerke Tijana i Anđela čine porodicu Vasić iz Bratačića nadomak Osečine.
Vasići su klasična seoska porodica sa jasnom podelom poslova na muške i ženske. Slađana je domaćica, Dejan radi kao građevinac u Beogradu. Bavi se i organizacijom igranki u seoskom domu kulture. Slađana mu se pridružuje pa im izlasci traju do ranih jutarnjih časova. O deci više brine Slađana koja ima obavezu da cele noći održava vatru, da se brine o gazdinstvu i da svakoga dana vodi decu u školu tako što sa njima pešači sedam kilometara do škole.
Njegova je poslednja reč u kući.

Boban i Marija Milić iz Niša su mlada gradska porodica.

Boban radi kao stolar u radionicu koja se nalazi u kući njegove majke. Marija je trenutno bez posla. Imaju dvoje dece. Ćerku iz Marijinog prvog braka koja ne živi sa njima i zajedničku osmomesečnu ćerku. Rastrzani između obaveza prema detetu, posla i kuće Milići nemaju preterano bogat društveni život i za razliku od Vasića više su okrenuti jedni drugima.
Poslednja reč u kući je njena”.

To ne sme da se propusti, TV Pink, nedelja i ponedeljak uveče, u pola devet.
Ovo nije sinopsis moderne srpske drame, već zaplet novog serijala “Menjam ženu”, rijaliti-šou kuće “Emoušn” koja prema zvaničnim podacima pokriva čak deset odsto (jeftine) domaće televizijske produkcije.

U režiji produkcije “Emoušn” moguće je venčati se sa srodnom dušom na brzaka u emisiji “48 sati svadba”, postati “Milioner” ili superstar “Velikog brata”, osetiti magiju “Ruskog ruleta”, “Letećim startom” stići na rajsko ostrvo, a kad vas konačno napusti i sreća bankara u kvizu “Uzmi ili ostavi” već ste počasni pacijent emotivne sage “Sve za ljubav”. Malo li je.
Prva emisija “Sve za ljubav” iz novog ciklusa koja je emitovana na TV Pink u četvrtak, 13. septembra 2007. godine, potukla je sve rekorde sa rejtingom 18,3 (više od 1.300.000 gledalaca) ostavljajući iza sebe dotad ubedljivo najpopularniji informativni program Javnog servisa, Drugi dnevnik RTS. Posle toga je samo pobeda Novaka Đokovića na otvorenom teniskom prvenstvu u Australiji zabeležila veću gledanost.

Ako mislite da je Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, nešto izgubio od konkurentske ružičaste televizije koju predvodi Željko Mitrović, varate se. To je mrtva trka. Sve vodeće televizije sa nacionalnom frenkvencijom, RTS kao javni servis, TV Pink i TV B92 Verana Matića, kao sumnjivo stečena privatna vlasništva, prosto se grabe da ustupe najgledanije termine za sve smeće koje proizvede producentska kuća “Emoušn” koju predvodi Goran Stamenković, pajtos Dragana Đilasa, aktuelnog ministra za nacionalne investicione planove.

Ovaj dvojac je povezao poslovni interes još iz doba ranog razvoja “Dajrekt medija”, marketinške agencije koja danas gospodari zakupljenim terminima i minutažom na najgledanijim srpskim televizijama. Radikali su svojevremeno tvrdili da je “Emoušn” nastao iz “Dajrekt medija”. Moguće da su u pravu jer Đilasova bivša firma dobar deo marketinških poslova i zakupljene minutaže sa TV-a usmerava u ovu produkcijsku kuću.

Ovaj lobi je, rušeči tradicionalne društvene i socijalne vrednosti, napravio veću štetu u kulturi nego svi osvajači zajedno. Njihov uticaj je ogroman, radi se o milionskoj publici i emisije producentske kuće “Emoušn” deluju razarajuće po tradicionalne vrednosti nacije. Emisije su licencna izdanja zapadnjačkog koncepta, stila života, kulturološko smeće, stvoreno u početku kao duhovna hrana generaciji teletabisa, bez ikakvog mirisa i ukusa, da bi se taj karcinom definitivno odomaćio kao nacionalni brend i na balkanske prostore.

Moć televizije i njen uticaj na mase je očigledan. Danas će vam svako, opijen kolektivnom anestezijom iz te magične kutije, priznati da bi “menjao ženu” trajno a ne samo na sedam dana i pored toga što mu dotična gospođa svršeno odgovara, bolju ne ume da nađe, uzeo bi “milion” bez motike da okom ne trepne, istog sekunda napustio bi sve obaveze i u “Letećem startu” otišao bilo gde na kugli zemaljskoj, jer ovde, uz sav mukotrpni trud i napor, jedva može sebi da priušti pozorišnu kartu nedeljno i eventualno knjigu od sto dinara sa ulične tezge.

Gospodarima je odavno poznato da tek sit čovek ima potrebu da uzme i tanjir duhovne hrane. A kad nacija dotakne ekonomsko dno onda se njome lako manipuliše. Jadranka sa periferije Beograda, javnosti poznata po dve role iz dva rijaliti-šoua, “Menjam ženu” i “Veliki brat”, formalni je obrazac opšte nametnutog ukusa, mada, iskreno rečeno, normalan čovek sa njom ne bi mogao da opstane sedam sati, a ne sedam dana, uzimajući kao značajan adut i njen pozamašan kapacitet pluća.

Ne postoji nijedan parametar po kome bi ona opstala kao avangarda, ali je po sili neravnoteže, kao kad su forsirane silikonske pevačice – puštaj i narod će to hteo ne hteo morati da prihvati, a boga mi i da zavoli, jer nema drugo šta, idol hiljadama žena i njihovih dosadnih provincijskih života. Mešavina silikona sa pirsingom afričkih plemena, tabu je našeg anacionalnog sazrevanja i dorastanja.

Klinci iz kraja, maltene bez ikakvog životnog i bilo kod drugog iskustva, bez ikakve biografije, oskudnog obrazovanja i krajnje sumnjivog ponašanja, preko noći su postali superstarovi poput holivudskih zvezda. Ali se pokazalo da krst slave ne mogu svi da nose podjednako. Čak nemaju ni prezime. Oni su za širu javnost, za mase, Maja, Zeka, Miki… Burek je odlična paradigma Srba sa Kosova i Metohije, seljoberi u vunenim čarapama, koji su toalet papir i vodokotlić otkrili tek u kući “Velikog brata”.

Svađa sa ocem Mikija iz Kupinova, lokalnog probisveta i kockara, nudi se milionskoj publici, u slici i reči, kao obrazac rešavanja unutarporodičnih i generacijskih razlika sa umišljajem bez pucanjave u kojoj čaure pršte na sve strane.
Na pitanje ko je Milutin Milanković srednjoškolcima jedne gimnazije u Beogradu ponuđeno je više odgovora: Naučnik zaslužan za otkriće tajne ledenih doba, dirigent Beogradske filharmonije, fudbaler trećeligaškog kluba, ali je najviše đaka, 27,5 odsto, zaokružilo broj 4, vlasnik licence “Veliki brat”. Upravo to govori kakva nam je budućnost stigla, da nije tragedija bila bi komedija.

Televizijski rijaliti-šou “Menjam ženu”, čiji je koncept zasnovan na ideji da dve porodice razmene žene, koje šest dana provode u novoj porodici, prvi put uvodi decu kao sporedne glumce u TV sapunicama.

Dok autori objašnjavaju da emisije koje su bazirane na konceptu ulaska TV kamera u intimnost domova imaju veliku gledanost, psiholozi skreću pažnju na činjenicu da deca učesnici sve mogu da dožive veoma tragično, jer nemaju kapacitet da razumeju šta se dešava i zašto im se život okrenuo naopačke?

Dete tinejdžerskog uzrasta može da shvati da je sve to igra, ali dete predškolskog uzrasta to apsolutno nije u stanju da razume. Za to dete prvu i najveću traumu predstavlja činjenica da nema njegove mame, drugu traumu izaziva objašnjenje da je u njegov život ušla nova mama, a treću činjenica da ta nova mama uvodi nov koncept vaspitanja i nova pravila ponašanja.

Ono se oseća napušteno zato što mu je mama oduzeta, a umesto mame u njegov život je ušla neka nova žena i to sa gomilom novih osoba koje remete njegovu svakodnevicu. Jedina veza deteta sa starim životom je tata koji bespogovorno sluša nepoznatu ženu, odnosno novu mamu. Da li ste zapazili da se dete pored nove mame oseća uplašeno, potišteno, napušteno i ljuto, ali ono pred gomilom reflektora i prateće opreme nije u stanju da se odupre, odnosno ranije je pripremljeno za te-ve cirkus. Nedopustivo je da se deci predškolskog uzrasta mama oduzima na nedelju dana, a da je za to vreme izloženo neprimerenom tretmanu od surogat majke.

Poplavu rijaliti-šou emisija televizije pravdaju finansijskim motivima i porastom gledanosti, mada neće biti ni jedno ni drugo.
Kod nas se najvećim kreativnim poduhvatom još uvek smatra pet reflektora, tri kamere, četiri gosta i voditelj. Vrh, brate, što bi rekao fudbaler Saša Ćurčić. Ovaj hazarder je zahvaljujući “Velikom bratu” pravo otkrovenje, jer da nije bilo VIP “Brata”, njegova slava bi se ugasila u prigradskoj nedođiji Besni fok, a uzalud proćerdani milioni maraka, pa i na teret porodice.

Sve dok se ne sruši takva dogma imaćemo poplavu novih šoumena i njihovih eksplozivnih emocija, sa sve plakanjem i psovanjem. Kursadžije na TV Pinku u sklopu “Grand” silikonizije Fahrete Jahić, alijas Lepe Brene, ili obrnuto, i Saše Popovića, tipičan su primer primitivizma, prostakluka i neukusa.

Tačno je i to da je daljinski upravljač merilo vrednosti programske šeme, ali bi bilo uputno da “Grand” produkcija sa Kursadžijama premesti doživljaje iza ponoći, u termin rezervisan za “palmine” erotske novele, ne zbog Bobine i Brenine, nego zbog naše dece koja se oko devet uveče spremaju na počinak, odmor od celodnevnih rijaliti-šou programa.
I televizija Foks je, poučena iskustvom drugih, nedavno najavila agresivniji TV program i to ni manje ni više nego serijalom “Preživeli”, odnosno “Survivor”, takmičenje u divljoj prirodi, kakvo se emituje na američkoj CBS već godinama. Format rijaliti-šoua “Preživeli” izmislio je 1992. godine Čarli Parsons, a prva produkcija urađena je u Švedskoj 1997. pod nazivom “Ekspedicija Robinson”.

Pobednik rijaliti šou-programa “Survivor” u Americi dobija milion dolara, a koliko će dobiti kod nas, još uvek se ne zna. Pojedinačno najveća nagrada dodeljena je u “Velikom bratu”, 100.000 evra. To je mizerija u odnosu na prihod koji televizije, u dilu sa producentima, dobiju samo od telefonskih poziva, glasanja, plus prihodi od reklame, sponzorstva. Naši obični životi su daleko jeftiniji od svetskih.

Američki koncept “preživelih” je sledeći: Od šesnaest učesnika izaberu se četiri tima, takozvana plemena, koji učestvuju u velikoj video-igri sličnoj “Velikom bratu”, a kandidati jedan po jedan budu eliminisani odlukom i glasovima brojnog televizijskog gledališta. Stvarni predak ovakvog serijala je Robinzon Kruso, čuveni lik iz romana Danijela Defoa. Američki “Survivor” se najčešće snima na egzotičnim lokacijama Mikronezije, Paname, Gvatemale…

Pa zar su i kod nas počeli da rade ljudi bez imalo mašte. Samo kopije stvari koje su već viđene pre 100 godina u Evropi. I to najveće moguće gluposti. A sve je počelo naivno sa “Milionerom”.

Ako nam propada Kosovo trebalo bi odmah podići demonstracije ispred Vlade Srbije i Koštunici trljati nos transparentima “Vratite nam Kviska” sve dok ne popusti. Invazija rijaliti-programa sa njihovim fatalnim ishodom drugačije ne može da se reši, jer smo sve drugo izgubili.

Zabeležene su i prve žrtve. U jednoj dečjoj tuči, inspirisanoj američkim rvanjem koje se prikazuje upravo na televiziji Foks, dvanaestogodišnjem Nemanji Januzoviću iz Pirota pukla je slezina. Samo su ga sati delili od sigurne smrti zbog sepse.
Osnovci redovno prate borbe kečera na Foksu, sakupljaju sličice sa likovima svojih junaka, pune mobilne telefone sličicama i svakodnevno imitiraju njihove poteze.

Nemanja je bio kod drugara, gledali su film i on je počeo da ga vređa i psuje mu majku zbog čega ga je Nemanja udario, kako je opisao, jednim udarcem Džefa Hardija, popularnog kečera. Onda je on tri puta udario Nemanju, jednom u rame i dva puta u stomak. Nakon trećeg udarca, osetio je jak bol i počeo da se guši, ali je bol ubrzo prošla, otišao je kući.
Sutradan ujutru osetio je nesnosne bolove u stomaku, odveli su ga kod pedijatra, pregledali su ga i lekari specijalisti. Ustanovili su da mu je pukla slezina i hitno su morali da je izvade.

Nemanja ne krije svoju ljubav prema američkom rvanju. Prema njegovim rečima, kečere gledaju svi njegovi vršnjaci i svako od njih ima svog junaka čije poteze imitira, njegov omiljeni borac je Batista.

Školske vlasti iz Pirota tvrde da je interesovanje dece prema kečerima ogromno otkako se ovaj šou prikazuje na Foksu. Odatle je pokrenuta incijativa da se emitovanje tog programa obustavi.

A po nekakvom nepisanom pravilu, zabranjeno voće je još ukusnije, slađe.

Deca imitiraju sve što vide na televiziji, a prema poslednjim istraživanjima Srbi od svih Evropljana najviše vremena provedu buljeći u ekran, čak pet sati dnevno. Njihov društveni sadržaj nema socijalnu kreativnost niti se školske vlasti trude da izmene proces degradacije tradicionalnih vrednosti, učtivosti, lepog vaspitanja i ponašanja.

U prepunim autobusima niko neće ustati starijem gospodinu ili dami, ali će svako onaj ko oseti pola sata gradske vreve i zadaha, hteo ne hteo, prikupiti malu enciklopediju seksi skandala i bizarnih nasilja upravo preko “klinaca” i njihovih mobilnih telefona.

U poslednje vreme đaci mobilnim telefonima snimaju nasilje nad drugima, a snimke distribuiraju internetom. Poslednji slučaj koji je u Novom Sadu uzburkao javnost jeste snimak na kome grupa đaka skida jednog srednjoškolca i sve to snima mobilnim telefonom. U drugom slučaju, koji je je navodno napravljen u Srednjoj elektrotehničkoj školi u Novom Sadu, “autor” kaže da je snimio momka kako potpisuje “ugovor” kojim se obavezuje da će dvojici đaka svaki dan kupovati užinu za po 40 dinara.

Među poslednjima koji su se pojavili je i video-klip u kom đaci potpuno skidaju jednog učenika i snimaju ga golog, da bi taj snimak kasnije pokazivali drugarima.

Slična situacija je i u drugim školama, a deca, osim želje da se pokažu pred drugarima i da budu u centru pažnje, imaju još jedan motiv za snimanje i objavljivanje maltretiranja učenika, a to je navodno svojevrsno takmičenje među samim đacima. Učenici su počeli da snimaju i svoje “nastupe” koji uključuju i predavače, a ima i situacija u kojima se sa svojim profesorima otvoreno sukobljavaju i pesniče.

I dok roditelji svaljuju krivicu na škole, prosveta smatra da je obrazac donet iz porodice i tako u krug, a javnost malo malo pa je zblanuta novim otkrićima.

Da nasilje kao obrazac nema granice svireposti, dovoljno je da se prelista “YuTube”. Sada već legendarni video-klip “Marija, Zabjelo” bio je predmet policijske istrage jer četiri akterke iz Podgorice, Slađana Kovačević, Manda Popović, Nina Lačević i Marija Petrović, snimaju detalje mučenja i zlostavljanja Beograđanke A. B.
Ovakvim zapisima je preplavljena naša užasna svakodnevica.

- Ne mogu da shvatim da su mi tako nešto uradili. Te večeri sam izašao u grad i video sam ih kako nekuda idu nekim kombijem i kolima. Pozvali su me da krenem s njima. Pošla je i jedna devojka kojoj je rečeno da će spavati sa mnom. Mislio sam da se šale. Međutim, oni su insistirali da vodim ljubav s njom. Uporno sam to odbijao. Naterali su me da se skinem. Vezali su me za drvo, skinuli mi pantalone i počeli da me žare koprivom. Vikao sam, zapomagao, čak sam ih i molio da prestanu. Nije vredelo. Mobilnim telefonima su Bane i Goran sve to snimili i taj snimak je kružio gradom – ispričao je jedan mladić koga su zlostavljali bivši drugari.

Kada su jednu petnaestogodišnju devojku pritvorili nakratko, na pitanje istražnog sudije zašto je htela da baci ručnu bombu na oca, odgovorila je da se naljutila na oca jer joj je oduzeo mobilni telefon.

Eto novog scenarija za “Emoušn prodakšn”. Mesto, vreme i imena aktera izostavljena su iz profesionalnih i moralnih motiva.

Prag pristojnog ukusa teško se prelazi, a novac na tuđim nesrećama, tragedijama i uzburkanim emocijama lako se stiče.
Do novog serijala. On je, sudeći prema najavama Gorana Stamenkovića, već u pripremi. Nosiće žig “Jedan na sto”, a obavljaju se i završne finansijske finese, odnosno ko će na tome da zaradi više – Željko Mitrović, Veran Matić, a možda se i Tijaniću posreći.

Goran Predojević za Tabloid





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo