logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: igor m. djuric    1.212 пута прочитано    Датум: 28.02.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

”U istoj meri glasno su se žalili na opštu nevolju koja postaje sve veća: Ona posebno pogađa nas prognanike, koji nigde nisu dobrodošli. Pri tome smo i mi Nemci kao i vi ovde….”.

Igor M. Đurić, 27.02.2008

 +++

”Ljušteći luk” , Ginter Gras

Državu Srbiju i njen narod čeka dug i mukotrpan put borbe za Kosmet koji će zahtevati, ukoliko budemo želili pozitivne rezultate te borbe a ne da je samo retorički i radi reda vodimo, mnogo odricanja i puno iskušenja. Ta borba mora početi već danas i ako je danas kasno jer je trebala da započne juče, prekojuče….. Prvi korak i poduhvat te borbe mora biti rad na nama samima, na narodu i njegovom duhovnom i moralnom ozdravljenju. Mi moramo da postavimo naciju na zdrave noge i osnove da bi onda uradili nešto i sa drugima. Bez takvog koraka nećemo imati energije da istrajemo u borbi.

Prvi korak tog prvog koraka, po meni a uveren sam da sam u pravu kao i uvek do sada, jeste da za početak domicilno stanovništvo uže Srbije i Vojvodine prestane da svoju proteranu braću, ili sunarodnike ako je nekima tako lepše, naziva pogrdnim imenom ”šiptar”. Neće samo to biti dovoljno ali će svakako biti dobar početak.

Jer kako očekivati, teško je poverovati, da će taj isti narod istrajati u borbi i odricanju ako se tako posprdno, uvredljivo i pežorativno izražava o svojim napaćenim sunarodnicima za koje i sa kojima treba da se bori za čast i teritoriju Srbije. Nema u takvom stavu moralnog digniteta za velika dela (a samo nas velika dela mogu iščupai iz dna koje dodirujemo), ne može se braniti nešto što se vređa i prezire.

Malo kulture i tolerancije među sobom- dobro bi nam došlo. Verujte, tako bi naučili da budemo toleranti i prema drugima. To su uzročno posledične stvari. Ako si vaspitan kući vaspitan si i na ulici. Ako poštuješ svoje poštovaćeš i tuđe. U Srbiji ima mnogo pojedinaca i organizacija koje se zalažu za građansku toleranciju prema: manjinama, drugim narodima, životinjama, prirodi. I to je dobro, vrlo dobro. To je odraz naše demokratičnosti i dobar putokaz ka putu vladavine prava. Ipak, nije dobro što se ni jedna od tih organizacija ne zalaže za međusobnu toleranciju, za poštovanje prava izbeglica i raseljenih lica. Vraćam se prethodnim mislima: da nešto znaju shvatili bi da je prvi korak međusrpsko uvažavanje onda i poštovanje drugih ne bi bio problem.

Zato, poželite novopridošlom komšiji dobrodošlicu. Donesite mu teglu džema kad prvi put zakucate na vrata. On će vas pozvati na kafu i rakiju. Zar to nije dobar početak? On će vam možda sutra pomoći oko bolesnog oca a vi njemu oko podizanja ograde. Jedno ”dobro jutro komšija” vredi više no sve psovke i pogrdne reči ovoga sveta. Pogotovu kad je jutro prolećno, osunčano a vaše dete se prvi put zaljubljuje. Posle, kad se upoznate, otiđite jedan kod drugoga na Slavu i slobodno popite koju više. Komšije i za to služe.

Nije on kriv što je vaš komšija ili rođak prodao kuću. U svakom slučaju je manje kriv što je kupio od onoga koji je prodao. Kriv je on možda nekom drugom bivšem komšiji negde tamo ali to se vas ne tiče. Ostaćete jedan drugom kao amanet, pa kako god se poštovali ili ne. Nemojte da novom komšiji ”crkne krava” nego otiđite da mu pomognete kad se teli. Kritikujte svoju decu kad čujete da su nekog novopridošlog jadnička u školi nazivali ”šiptarom”. Zamislite svoje dete u njegovoj poziciji, uplašeno u novoj sredini, usamljeno i nesviklo. Kažite svojoj deci: ”to je tvoj sunarodnik, Srbin, morao je da napusti kuću i rodni kraj, zajedno ćete na studije, u firmu, možda budete kumovi, možda jedan drugom zet ili šurak”. Tako učite decu, tim rečima počnite borbu za Kosmet. Od nekih će i to biti dovoljno.

Vređa to. Šiptari su im spalili kuće, oterali sa radnog ognjišta, ubili bližnje- a neko ih naziva baš tim imenom. A onda ti isti, koji svoje sunarodnike čašćavaju takvim epitetima izađu na ulicu pa iz sveg glasa viču: ”ne damo Kosovo!!!”; ili idu u crkvu na moleban. Razmislite: zbog čega ih zovete i nazivate takvim imenom?! Da ih uvredite, povredite, ponizite, uplašite!?! Je li to hrišćanski?! Je li to srpski i patriotski?! O čemu ovde pričamo?! Ko će da odbrani Kosmet?! Ljudi koji vređaju jedni druge?! Oni: nikad!!! U krajnjem slučaju, ako su Srbi sa Kosmeta za neke Srbe iz Srbije samo ”šiptari” onda su pravi Šiptari u pravu: Kosovo i Metohija jesu njihovi.

Razmislite Šumadinci, Mačvani, Moravci ili Banaćani, zamisli se TI koji upravo ovo sada čitaš: živeo si u svojoj kući, podizao decu, čuvao roditelje, radio svoj posao i jednog dana iz čista mira dođe neki razbojnik Setrović ubije ti oca, siluje ćerku, spali kuću i vas ostale protera u neki drugi kraj, neki drugi grad. Svako jutro, onda, tebi neko kaže: ”gde si Setroviću”; tvom detetu u školi viču na odmoru ”Setrović, Setrović!!!”; majci u bolnici nadrta sestra kaže ”Setrovićka idite odakle ste došli”; vašoj ženi na pijaci: ”nema za Setroviće”. A vi se prezivate Đurić i svako pominjanje onog drugog prezimena u vama izaziva strašne traume i to shvatate kao uvredu. Banalan je primer: ja bolji nemam.

Ne, nemojte se boriti za Kosmet oružjem, ne idite na ulicu, ne vičite. Samo naučite svoju decu da poštuju ljude. Tek posle dolaze verski i kulturni spomenici, istorija. Na kraju tek teritorije, zemlja. Korak po korak. Ljude delite samo na dobre i loše, poštene i nepoštene, časne i lažljive, hrabre i kukavice. Ako je neko pošten- nema veze odakle je došao i gde je rođen. Ako je bitanga- takvog naružite makar vam je i rod rođeni. Ali ja znam iz iskustva, znate i vi, bitange se danas u Srbiji najviše poštuju: što iz straha, što iz koristoljublja. Pa onda udarimo, da bi se ispraznili na najranjivijeg: ”šiptaru, šiptaru!!!”. Kad smo lenji, neškolovani, kad nam ne ide sa ženama, kad nešto ne znamo, tu je krivac: ”šiptaru, šiptaru!!!”. Kad nam dete slabo uči: kriv je ”šiptar”. Kad nema vode: kriv je ”šiptar”. Kad izgubi Partizan: kriv je ”šiptar”. I tako do konačne propasti.

Na drugom kraju sveta, preko okeana, u Americi video sam isto: u crkvi, restoranu, na proslavi podeljeni i zavađeni Bosanci, Lale, Šumadinci, Metohijci, Crnogorci, Krajišnici- a sve Srbi koji ne priznaju jedni druge. Samo nekoliko stotina metara odatle, u džamiji- samo Albanci koji priznaju jedan drugoga. Ne pitaju se jesu li iz Albanije, Kosova, Makedonije ili Crne Gore.

Razumite te ljude, i ako znam da često nije sve kako treba. Često ni oni ne znaju da se ponašaju. Često se loše ophode prema novoj sredini. Često među njima ima loših ljudi koji su na svoj toj zajednickoj nesreći pokrali silno bogatstvo i kao “izbeglice” došli sa punim džepovima prokletih para. Sve ja to znam. Ali je mnogo više poštenih: čitav jedan narod. Nije ni vama lako, i to znam. Živim sa vama. Kriza je, nemaština. Žrtvovali ste se mnogo kroz celu srpsku istoriju. Mnogi su dali ono najvrednije: život. Baš zbog toga sada treba da budemo zajedno, zbratimljeni u istom rovu.

Koliko je apsurdna i teška situacija čoveka koji mora da beži iz rodnog kraja i svoje kuće ja dobro znam. Lutajući po svetu čovek stalno dolazi u neke situacije koje ne može rešiti jer ga ljudi ne razumeju. A ne možeš nazad u svoj zavičaj. Taj neizbor treba uvek imati na umu kao najvecu tragiku izbeglica. Možda sledeća tri pisma, od kojih sam dva i napisao a treće izmislio, najbolje govore o tome koliko je teško ljudima koji nisu u svojoj kući.

Pismo prvo:

”Poštovana gospođice Mets!

neprijatno sam iznenađen činjenicom koju mi je prezentovao moj sin da je na Vašem času gde ste obrađivali istoriju Prvog svetskog rata dolazilo do smeha među učenicima kada su se pominjale srpske žrtve a da Vi na to niste reagovali.

Svaka ljudska žrtva u bilo kojem ratu je za žaljenje tako da ne vidim razloga za bilo kakav smeh. Uz to bih Vas ipak podsetio i na sledeće: Srbija je u tom ratu bila na strani Amerike, Engleske, Francuske i ostalog (tada) progresivnog sveta; Srbija je u tom ratu veoma postradala, svaki drugi stanovnik je poginuo ili umro; i na kraju, Srbija je izvojevala prve savezničke pobede u tom ratu na Ceru i Kolubari.

Srbija je i u Drugom svetskom ratu bila na strani antifašističke borbe i u tom ratu je posle Jevreja i Rusa procentualno najviše izginula.

Iskreno sam začuđen, jer sam dolaskom u Ameriku i poveravajući obrazovanje svoga sina američkom školskom sistemu smatrao da sam dospeo u jedno demokratsko društvo gde nema nacionalnih netrpeljivosti. Kao čovek koji je na svom jeziku i u svojoj zemlji napisao par knjiga i koji je kao svaki umišljeni pisac sklon da veruje u napredne principe: neprijatno sam iznenađen.

Nadam se da će do kraja ove školske godine uspeti da objasnite deci da je smrt bilo kojeg naroda za bilo koje ciljeve strašna i da to nije tema za smejanje.

Sa poštovanjem,

Igor M. Đurić, Njujork”.

 +++

 

Svojevremno sam morao u Srbiji, posle izbeglištva, da pišem i ovakva pisma:

”Poštovana gospođo/gospodine,

neprijatno sam iznenađen činjenicom da se na Vašem času desio incident na kome su pojedini učenici moga sina nazivali ”šiptarom”, ostali se smejali a Vi niste reagovali.

Samo da Vas podsetim da smo upravo od tih Šiptara naterani pod pretnjom smrću morali da napustimo svoj rodni dom i da se potucamo kao izbeglice, da su mnogi naši rođaci i sugrađani pobijeni od strane pojedinih Šiptara te i danas nosimo otvorene rane ili bolne ožiljke.

Nadam se da ćete do kraja školske godine naučiti decu da spoznaju svoj nacionalni identitet, da budu makar solidarni sa svojim postradalim sunarodnicima i da shvate da nije nikakva uvreda biti Šiptar (kao što nije ni biti Nemac, Englez ili Srbin), uvreda je osporavati na primitivan način nekome da bude Srbin, Šiptar, Nemac, Englez…….

Sa poštovanjem,

Igor M. Đurić”

 

+++ 

 

Da sam nekim slučajem danas na Kosmetu, verovatno bih morao da napišem nešto slične sadržine:

”Poštovani predstavniče UMNIK-a ,

neprijatno sam iznenađen činjenicom da se u toku Vašeg predavanja u okviru ”Otvorene radionice za Otvoreno društvo na Kosovu” desio incident u kome su pojedini osporavali pravo mome sinu da živi na Kosmetu i ako je tu rođen, da učestvuje na predavanju nazivajući ga ”genocidnim detetom” i pretili mu da ako ne ode ”neće se nanositi genocidne glave” a da Vi niste reagovali. Pojedini su moga sina nazivali pogrdnim šiptarskim nazivom za Srbina ”shkavell” ostali su se smejali a Vi ste ćutali.

Ako je demokratsko društvo koje Vi gradite na Kosmetu takvo da se nekome osporava pravo ne da živi negde nego da uopšte živi, ako je to društvo u kome se može sa fašističkih pozicija nastupati nekažnjeno, onda je i dobro što do pisanja ovakvog pisma, bar što se moje porodice tiče, nikada neće ni doći. Mislim da su za jednu prosečnu srpsku porodicu i ona dva prethodna savim dovoljna.

Nadam se da ćete do kraja ove kalendarske godine otići ”do đavola” odakle ste uostalom i došli i gde Vam je realno i mesto.

Bez ikakvog poštovanja,

Igor M. Đurić”

+++ 

 

Pisma se pišu a život prolazi.

 

Igor M. Đurić, 27.02.2008




1 коментар у вези ““Šiptare, Šiptare!!!””
  1. mislim da je amerika napravila veliku gresku zato sto hoce da uzme trepcu.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo