Вести

“Dan posle“ u Beogradu i celoj Srbiji osvanuo je osunčan i lep. Pravi prolećni. Kažu da posle bure ovek sunce grane. Samo, ima li li nade sa sine i Srbiji danas, ili sutra? Danas: ne. Umro je čovek. Sutra možda: ako budemo čuvali svoje i tuđe živote kao najveće bogastvo.

specijalno za Novinar.de, Igor M. Đurić, 22.02.2008

U ranim popodnevniom časovima juče, 21. februara, ništa u Beogradu nije odavalo mogućnost da će doći do velikog skupa ljudi. Čak je i gužva u gradu bila manja nego inače. Bejah razočaran. Pa zar ni za takvu žrtvu ovaj narod nije više sposoban: da se okupi i izrazi svoje neslaganje?! Koliko juče su se okupljali da podrže političare ili pozdrave sportiste. Međutim, prevario sam se. Kako se vreme mitinga približavalo moja bojazan se pretvarala u brigu. Bilo je očito da će se sakupiti velika masa ali da li će sve proći u najboljem redu i bez incidenata?!

Snimci televizija, naime, ne pokazuju pravu sliku obima okupljanja iz prostog razloga jer i pored toga što je trg ispred Skupštine bio pun isto tako su bile pune i okolne ulice pa i širi pojas oko trga. Bilo je primetno da dosta ljudi, pogotovu starijih, želi da bude malo po strani. Ali, na kraju će se ispostaviti: ne samo oni.

Sam skup bio je impresivan, odisao je pozitivnom energijom i nije bilo nikakvih nerada ili incidenata. Po mom mišljenju trajao je nešto duže nego je trebalo ali to nije presudno za tok događaja. Naši političari treba da shvate da ovako masovna okupljanja nisu mesta za duge govorancije. Ipak, organizacija je bila na nivou i ovaj miting nije poslao ni jednu poruku koja bi bila uzrok kasnijim dešavanjima. Mislim da se po kretanju tih mladih ljudi još nekoliko sati pre događaja videlo da nešto smeraju. Navijačke grupe su već bile okupljenje.

Kažem da je organizacija bila odlična: bina velika i pregledna, video bimovi na sve strane, cisterne sa vodom za piće, toaleti, medicinska pomoć, prisustvo policije. Među okupljenima zaista ljudi različitih struktura, životne dobi, socijalnog i obrazovnog statusa. Došli su ljudi sa svih strana: iz Beograda, Vojvodine, Republike Srpske, Crne Gore, Centralne Srbije, Kosova i Metohije. Ja i prijatelj već tada, u vreme trajanja mitinga, primećujemo i komentarišemo da ipak među mladima ima dosta onih koji konzumiraju alkohol. Sam konstatujem da iz njih izbija agresija. Čak stičem utisak da im je svejedno na kome će je iskaliti.

Po završetku prvog dela protesta ispred Skupštine ideja je bila da se protestnom šetnjom ode do platoa ispred hrama Svetog Save gde će se održati moleban i prigodan program. Zlurade televizije koje su minimizovale broj prisutnih tu su kasnije upale u vlastitu laž. Jer upravo ono što sam govorio o prisustvu mase u okolnim ulicama, koju ti novinari nisu hteli da “broje“, dolazi do izražaja. Nikakva kolona se nije uputila u ulicu “Kneza Miloša“, ona je već bila tu i samo se okrenula na dole. I počelo je.

To što smo “poslali lošu sliku o nama u svet“ nije toliko važno. Oni tamo u svetu kao što se vidi i nemaju neko lepo mišljenje o nama, čim nas ovako ponižavaju. Ali, to što je pao ljudski život: to je velika tragedija i to nikako nije dobro. Sve ostalo pada u vodu kad se ugasi nečiji život. A za zgrade ambasada me baš i zabole, da prostite. Pa to je pojava prisutna svuda u svetu: kad se protestuje protiv neke zemlje često strada njihova ambasada ili konzulat. Izgorelo je sto hiljada srpskih kuća na Kosmetu, nekoliko desetina starih crkava i manastira, srušena je Srbija u vreme bombardovanja pa nek izgori i američka ambasada. Baš me briga. Ali život koji je se tamo ugasio to je velika tragedija. To se ne može ničim popraviti.

Onda su stvari načisto omakle kontroli. Nastalo je divljanje po celom gradu. Ko su ljudi koji su to činili? Mladi, takoreći deca, od 15 do 18 godina. Čini se jedna izgubljena i zaboravljena generacija, gurnuta u stranu, bez perspektive, bez vere u društvo. Generacija koja još uvek ne može da planira svoju budućnost. Gledaju oko sebe oronuli sistem vrednosti gde su “uspešni“ oni najgori, gde su bogati samo oni koji kradu, lažu i pljačkaju, dakle kriminalci- oni i nemaju na šta ili koga da se ugledaju. Zato oni sebi stvaraju iluziju da na ovakav način “uzimaju“ stvari u svoje ruke, da nešto vrede, da nešto mogu.

Jedan deo vlasti, onaj koji neosnovano misli da je elitistički i “proevropski“, lamentira nad sudbinom mladih ali samo nad sudbinom nekih mladih. Nad sudbinom tatinih i maminih sinova koji se školuju po inostranstvu (jadni oni, morali da odu iz zemlje) ili koji lepo žive vani od, uglavnom u tranziciji (i pre toga), pokradenih para. Ili onih što su ovde završili besplatne školice pa ih sada unovčavaju napolje. Taj deo vlasti u “mladost Srbije“ ne ubraja onu izgubljenu decu od juče: to su po njima huligani. (Ima naravno i postene dece napolju ali ni o njima taj deo vlasti ne misli).

A, stvarnost je drugojačija. Ne mogu svi imati bogate roditelje, ne mogu svi završiti visoke škole čak ni ovde u Srbiji (da ne govorimo o inostranstvu). Treba dakle dati šansu i onima koji će biti pekari, šoferi, majstori, radnici u fabrikama, poljoprivrednici. Treba i njih ponekad potepati da su naša srpska mladost. Treba im omogućiti da rade i zarade. Neće se svi mladi u Srbiji pretvoriti u “vrhunske eksperte“ kakve često vidimo na televiziji i koji nas u crno zaviše. Kada deo vlasti govori o “mladoj Srbiji“ misli samo na one koji se školuju na visokim školama. Oni od juče za njih ne postoje. Oni od juče su nužno zlo (nužno jer nemaš kud sa njime a već postoji). Niko od silnih “stručnjaka“ se ne upusti u analizu fenomena:

otkud toliko nagomilanog besa i želje za agresijom kod većine mladih, otkud toliko getoiziranih okruženja u kojima se oni kreću (navijačke grupe, razne “ultraorganizacije“ itd)? Otkud toliki nihilizam u mladim ljudima koji treba da se sada zaljubljuju i da vole?

Nastavak koji sledi u jučerašnjim događanjima je kulminirao divljanjem po gradu, razbijanjem, pljačkom, povredama, hapšenjima. Rušio se i pljačkao Beograd. Nije dobro: zbog nas. Briga me za svet. Naša deca, naš grad je u pitanju, zbog toga treba da se brinemo a ne zbog drugog.

Jedan deo tih agresivnih ljudi je krenuo i prema televizji B92. Vidno uplašena voditeljka iz studija javljala je o tome. Zaslužili su to malo straha. Ne nikako nešto više ali malo straha svakako. Danima su dolivali ulje na vatru, provocirali i nervirali narod ali ne samo oni. I druge televizije i mediji trudili su oko toga ko će viši najediti povređen a pri tome vlastiti narod. Ni reči prekora Prištini, svetu: samo Srbi, Srbi!!! (Sinoć je recimo jedna voditeljka, obučena kao “madam“ u bordelu i osokoljena što nisu krenuli na njihovu televiziju, onako blago telećim pogledom upitala Ljubivoja Ršumovića: “a šta imaju Srbi na Kosovu od vaše podrške i demonstracija?“, pitala to i ostala živa.

Takvim cinizmom i nerazumevanjem za dati trenutak danima je dizana tenzija. Više je prostora davano onima koji su smatrali da Srbija dobija upravo ono što zaslužuje. Ljudi su dobijali visok pritisak i lupali po televizorima. (Pa na kraju, koliko je ukusno da današnja Politika štampa intervju sa Lin Montgomeri upravo sada???).

Kada je dakle đavo krenuo po svoje onda je bilo drhtavog glasa na ivici plača. Tako je svake večeri Srbima na Kosmetu. Ali daleko od toga da se neko prizvao pameti. Odmah su se uključivali novinari i razni eksperti (doduše sa pristojne udaljenosti, ipak nisu smeli da se kreću među SVOJ narod i da dođu do studija ali su se uključivali i na CNN i druge strane stanice) i redom svi kao papagaji palamudili o “lošoj slici“. Valjda im je vlastiti narod loš čim šalje takve slike. A mi druge slike juče nismo imali. To jest: imali smo je ali niko nije hteo da je gleda. Gledali su ono što su hteli.

Vatra u američkoj ambasadi je jedina slika koju smo juče imali po njihovoj želji. To je naša slika i naša stvarnost koju oni jedino mogu da razumeju pošto smo sa argumentima i pričom slabo avanzovali. Da li je to dobro ili nije- do Boga to niko ne zna. Ali teško se može dogoditi da sa narodom nešto nije u redu a sa njima koji ga za to optužuju da je baš sve potaman.

Najbesmislenije od mnogo bemislenog što su sinoć ponavljali (pored već čuvene “slike koje šaljemo svetu“) jeste teza da se ne smemo udaljavati od evropskih integracija i pored toga što se moramo boriti za Kosmet. Pa zar iko normalan misli da će Srbija biti primljena u EU ako ne prizna Kosovo kao nezavisnu držvau? Pa to će biti drugi uslov svih uslova (prvi je saradnja sa Hagom). Vrlo brzo će stići poruka iz Brisela: “možete ući proces pridruživanja smo ako priznate nezavisno Kosovo“. I šta onda?

Udaljih se od teme. Hteo sam da kažem da ni sinoć provokatori nisu sedeli mirni. A nisu ni ovi drugi: isprovocirani. Cena je visoka. Oni koji imaju razumevanja za svakog na svetu nemaju ni trunku prema svojim sunarodnicima. Bar su ovih dana makar malo mogli da ćute. Imao sam utisak da su uživali kao u vreme “stare slave“ devedesetih godina. A ni ovi mladi i agresivni ništa dobro nisu uradili. Nisu morali da okreću svoj bes prema vlastitom gradu. Pored ovoliko “naših“ neprijatelji nam zaista nisu potrebni.

Primetno je bilo i to (i to su danas mnogi konstatovali) da čelnika, članstva i ministara iz DS-a i G17 nije bilo niti na bini, niti među okupljenima. Nije bilo ni svih onih javnih ličnosti što su se pentrali po binama u vreme Tadićeve predizborne kampanje. Makar su dali na znanje šta misle- što je realnost na koju treba računati. Takođe se stidljivo po medijima pominju javne ličnosti koje su ipak učestvovale. Najočiglednije je odbojkotovana Ivana Žigon (i to od pominjanih već medija) koja je nasrdačnije bila primljena od okupljenih i koja je pozdravljena ovacijama. Verovatno njena popularnost i omiljenost među narodom dotiče bolesne sujete mnogih lažnih veličina.

Zbog svega rečenog, miting a pogotovu moleban gurnuti su u drugi plan. Jedan ljudski život je ugašen i to nema cenu. Srbi su ostali tamo gde su i bili prekjuče: bolno podeljeni i bez trunke međusobnog razumevanja.

Bojim se da “dan posle“ nije tek jedan od “prvih dana“.

Igor M. Đurić