Вести

O nama ću, ipak. Neću o njima. Oni su sa druge strane, u drugom rovu, oni niti žele niti jesu: “mi“. Nisu! Ali ovi “naši“, sa naše strane, što pravno i faktički jesu “naši“ ali nisu “mi“ i hteli bi po svaku cenu da budu “oni“- e, o njima ću ja sad.

Igor M. Đurić, 19.02.2008

+++

Ako govorimo o balkanskim prilikama skoro da su isključivo srpska osobenost i specifičnost. Pa i u evropskim okvirima, ako izuzmemo neke bivše republike SSSR-a.

On (najčešće: “ona“) se ne zalaže za istinu i govori laži. Ona (ređe: “on“) mrzi Srbiju, i to je mrzi za novac. Ono (možda je bespolna i vanrodna definicija najbolja) je genetski predodređeno, životno frustrirano, sa razlogom iskompleksirano, dobro plaćeno i istinski žalosno. Za sve loše u njegovom promašenom životu, a mnogo je toga, “ono“ optužuje Srbiju i svoje sunarodnike Srbe. Samo Srbe! Manjine koje žive u Srbiji nisu krive za komplekse koje “ono“ ima.

“Ono“ dobro živi od srpske nesreće. Toliko dobro da se plaši da Srbima slučajno ne krene na bolje, da “ono“ ostane bez “’leba bez motike“. Zato svim silama pokušava da zlo ostane u Srbiji i okolini, kad ga nema da se stvori, kad ne može da se napravi da se makar izmisli.

“Ono“ (kom. 1, i slovima: jedan) je prisustvovalo proglašenju neke “države“ od strane kriminalaca i terorista. To “ono“ više voli da bude u društvu sa narkodilerima, ubicama i silovateljima srpske dece nego sa srpskim akademicima. To “ono“ kao ličnu tragediju smatra svaki uspeh Srba, kad se kadgod desi.

“Ono“ (kom. 1, i slovima: jedan) je predstavljena kao tipična Srpkinja na CNN-u u svojstvu “branitelja“ srpskih stavova. I “ono“ je branilo na sledeći način: “Srbi su krivi, oni su ubice i primitivci, Kosovo nije srpsko i ne treba da bude, jer je Milošević pobio toliko ljudi, Tadić i Jeremić sada “lupaju“ i “mlate praznu slamu“ u Savetu bezbednosti“. Biografija redna i kako trebuje za “ono“: Soroš fondacija, Budimpešta, novinar B92, sada školovanje u Americi. Daće Bog pa da se ne vrati. Eto im je.

“Ono“ (par komada) je govorilo i u Skupštini Srbije. Otprilike ovako: “Da se vi svi lepo j…te a ja sam za Evropu (zdaj) i dijalog sa Albancima koji su sa punim pravom proglasili državu“. I to je, vidite, lepo. Ali, zašto ne nađe nekoga sa druge strane, tamo u Prištini, u toj samozvanoj skupštini koji će njima (tamo) reći: “Da se vi svi lepo j…te a ja odoh da vodim dijalog sa “ono“ jer mi nemamo prava na državu u drugoj državi“. Nema takvog. Oni nemaju “ono“, samo mi.

Da se razumemo: nisam pobornik JEDNOUMLjA ali sam protivnik MALOUMLjA.

Opet neki dan, upareni “ono“-i na hrvatskoj televiziji (pa još pre toga, i pre toga i stalno po neki novo-stari “ono“ ali je priča uz dlaku uvek ista). Prisutnim Hrvatima u studiju je bilo neprijatno, videlo se to. Oni jesu očekivali da će biti pljuvanja (zato su i zvali ovaj par “ono“-a) ali nisu očekivali u tolikoj meri i na taj način. Prelazilo je granice hrvatskog “dobrog ukusa“ u blaćenju Srba. Jesu za istu cenu dobili više ali im nije to godilo. Oni vole da dobiju onoliko koliko plate.

I tako dalje i tako bliže….. “Ono“ svojim prljavim poslovima i još prljavijim insinuacijama ubija u nama želju da se suočimo sa zločinima učinjenim od naše (makar i formalno „naše“) strane. Ignorišući zločine prema Srbima stvaraju inat kod naroda i tako otežavaju put pravde i istine. To im je i cilj. Što lošije i mutnije, lažnije i prljavije- njima je bolje. A narod? Srpski narod, makar veći njegov deo, za njih je….. nema veze….. teško mi da izustim.

“Ono“ je nesretno. Njega svi mrze. Ko ih ne mrzi, a to su njihovi poslodavci i nalagodavci, prezire ih. Nije ni čudo. U zemljama tih poslodavaca “ono“ bi bilo suđeno za izdaju, netoleranciju, versku i nacionalnu netrpeljivost. Bili bi medijski linčovani. Njih dakle svi mrze. Ili preziru. Sad, normalno je da te neke osobe mrze- nikoga baš svi ne vole. Kad te mrzi nešto veći broj ljudi- znači da si u nečemu uspeo. Kada te mrzi pola nacije- znači da si uspešan političar. Kad te mrzi skoro ceo vlastiti narod (a ostali preziru)- znači da si “ono“. I nije isključeno da “ono“ misli da je ceo narod loš a da je “ono“ dobro.

To “ono“ mrzi svoj narod a misli da poznaje “svet“. I ne znaju ništa o tom svetu napolje. Putuje, boravi tamo ali ga ne poznaje. Nije ni čudo. Ne možete očekivti od nekoga ko ne razume svoj narod da spozna svet napolju. “Ono“ jedino od sveta u potpunosti razume trenutni kurs u menjačnicama.

Da se “ono“ pitaju oni bi najrađe Srbe zabranili zakonom. Koncetracioni logori ni bi politički bili uputni zbog javnog mnjenja pa su odustali od te zamisli. A nije da “ono“ nije mislilo o tome.

Iz potaje “ono“ preferira sledeće: to je “kao“ pojedinac koji se odupire kolektivnom zlu, “ono“ se distancira od rulje i ukazuje na zločine, “ono“ je lučonoša bolnih istina sa kojima se narod mora suočiti- tako su ih učili na kursu u Mađarskoj. Većina “ono“ nije čulo za Ničea ili kakvog drugog filozofa. “Ono“ je u principu neobrazovano. Ipak, ima i onih koji su čuli. Ali nisu dobro razumeli neke stvari. Kada je Niče pisao o “nužnosti distance“ i o tome da je potreba te distance da se pojedinac aristokratski postavi prema prostaštvu mase “ono“ je pobrkalo lončiće pa se SVOJIM prostaklukom i primitivizmom distanciralo od naroda. “Ono“ je možda nešto čulo i o Jungovoj teoriji o “organizovanom pojedincu“ koji treba da se suprostavi organizovanoj masi- ali “ono“ i pored toga što je usamljeno nije individualno. Tu je Jung “pao“ kad je “ono“ u pitanju. Na kraju, ko je mogao tada i da predividi tako nešto. “Ono“ je plaćenik, radnik; “ono“ ne misli svojoj glavom. Ono se predstavlja kao “humanista građanske provinijencije sa izraženim demokratsko-liberalnim gledištima“. U stvarnosti “ono“ je samo mrzitelj, doduše dobro plaćen.

Dostojevski kroz usta Ivana Karamazova kaže: “što više volim čovečanstvo, to manje volim ljude pojedinačno“. “Ono“ (kad bi znalo) kaže: “što više mrzim narod to više zla želim pojedincu“. (E, i ja sam našao da “ono“-u citiram Dostojevskog?!?). “Ono“ je ateista. Tesno je u njegovoj koži, nema mesta ni za nijednog boga. Ni za dušu. Samim tim ni za moral. Kakav crni humanizam?!?

Srbi imaju mnogo više mana i loših osobina nego je to normalno za jedan narod. Nismo mi nikakvi “sveci“. Daleko od toga da se danas (pogotovu danas) imamo čime ponositi. I većina naroda je toga svesna. Ali narod hoće da mu na to ukazuju dobri, pošteni i pametni a ne….

……. Skup najgorih karakternih i moralnih osobina u Srba reprezentovan je u “ono“…….

Najzad, Srbija jeste svakako jedina zemlja na svetu koja je u vlasti imala “ono“. Nismo mi imali sreće ni sa “patriotama“ ali su oni makar zabrljali u iskrenom ubeđenju da rade dobro Srbiji. Ali nam svakako nije na čast što smo u vlasti imali one koji mrze Srbiju i svoj narod.

Fenomen “ono“ u Srba treba ispitati sa više aspekata: istorijskog, psihološko-psihijatriskog, političko-obaveštajnog.

Istorijski se “ono“ pojavljuje još u nastancima srpske državnosti, u borbama oko prestola se uvek uz skute vladara vrtelo po neko “ono“. Istorijsku potvrdu “ono“ dobija u vreme Kosovske bitke, kroz Brankovića postaje prepoznatljivo, možda više kroz mit a manje istorijski potkrepljeno, ali: “rodilo se i valjalo ga je ljuljati“. “Ono“ je kroz istoriju menjalo oblike i delovanja, svrhu i namenu, nalagodavce i poslodavce, bogami u vreme turske vladavine menjalo je veru i naciju (kakva su to inspirativna vremena bila za “ono“?!). Računa se da je više od polovine današnjih Albanaca nastalo arbanašenjem “ono“. U tom kontekstu smo i dobro prošli. Kud bi danas sa tolikim “ono“? Crni Đorđije i Miloš Veliki su znali kako treba sa “ono“ pa i ako su kevtali činili su to podalje od Srbije. Posle balkanskih ratova javljalo se prvo savremeno i političko “ono“, već tada usvajaju vokabular koji neće promeniti ni do dana današnjeg. “Srbi su krivi za sve“, “jadni Albanci su ugnjetani“; itd. itd. muka mi više i da pominjem sve to. U vreme Prvog svetskog rata “ono“ je bilo u defanzivi. Toliko je srpski narod postradao da nije bilo “posla“ za “ono“.

Ali su zato Drugi svetski rat dočekali spremni. Bilo ih bogami i ostalo za posle. Nemački oficir Fon Rajevic je pred kraj rata govorio Dejanu Medakoviću da je samo u Beogradu Gestapo imao 9.000 raznih dostavljača?!? Verujem da je deo njih (nešto njih je verovatno stradalo od partizana, nešto njih je to činilo iz nužde pa su se posle primirilii najzad neki su utekli preko granice pa se i tako smanjio broj) posle rata promenio stranu (onu kojoj će dostavljati), učlanili se u partiju, poženili i poudavali, dokopali se dobrih položaja, tuđih kuća i stanova, dobili decu pa i njih (tu dečicu kad su već stasali klipani i klipulje) dobro uhlebili, živeli kao buržuji i sve bi bilo lepo da onaj Milošević nije izveo prevrat pa na njihova mesta doveo svoje ljude: oni (klipani i klipulje) i njihova deca, to koje je Milošević skinuo sa državnog korita danas su uglavnom “ono“ u Srbiji. Nisu to dakle “tikve bez korena“, ma kako to sa strane izgledalo.

Psihološki bi se njihov profil mogao definisati na sledeći način: to su elektro-edipovci sa karakternim osobinama ketmana. “Ono“ je obično osoba koja nije zadovoljna svojim poreklom, etnosom, izgledom, seksualnim životom. Ima i nešto narcisoida ali zanemarljivo. “Ono“ je po pravilu frivolno-frigidno čeljade. “Ono“ je uistinu nesrećno. Nisu to ipak bezosećajni stvorovi. “Ono“ pati svakodnevno: kad ostane samo, kad se pogleda u ogledalu, kad primi prljave novce, kad pogleda iza sebe i onoga što je ostalo od prijatelja i porodice. “Ono“ ne sme da se kreće normalno, da prošeta parkom, da uđe u bakalnicu. “Ono“ treba žaliti ali ga se treba paziti jer je zlo. “Ono“ ima afiniteta prema sado-mazohizmu, nisu fetišisti ali su egzibicionisti. Naravno govorim o njihovm političko-obaveštajnom delovanju. Sa pravim seksom imaju problema. Ne mogu da nađu partnera. Zaista bi čovek trebalo da mrzi sebe da bi legao sa “ono“.

Psihijatrijski, kratko: to su bolesnici. Ali ne daju da im se pomogne. Neće da se leče.

Politički-obbaveštajno: to su plaćenici. Dobijaju novac od drugih država, službi i lobija. Uz novac i instrukcije. Besplatan trening se podrazumeva. Za novac oni pljuju po svom narodu. Zato oni ne mogu biti ljudi koji bi nam prosvetlili put. Zato “ono“ ne može biti ON ili ONA. Do istine i katarze se ne dolazi zbog novca. Najčešće prljavog novca. “Ono“ je prodalo dušu vragu. “Ono“ je moralna nula. “Ono“ ne ŽALI žrtve, “ono“ ŽELI žrtve. Svaku žrtvu, na bilo kojoj strani, “ono“ naplati. Što je više mrtvih, na svim stranama, “ono“ je bogatije. “Ono“ je gubavo i kužno, sa crnim plaštom i kukuljicom, što posle bitke odseca mrtvim ratnicima prste jer ne može da skine nakit. I vadi zlatne zube. I puni ljudskom kosom jastuke.

Znam da je moja reč slabašna u odnosu na mržnju “ono“. Nisam dovoljno spreman i sposoban da sa tvorom ulazim u meč prdenja. Pa im neću ništa ni nauditi ovim. Nemojte ni vi ako ih sretnete. Samo se sklonite da osete da su kužni. Ne govorite sa njima, ne pominjite im Kosovo i Metohiju. Šta oni znaju o tome? Šta “ono“ zna o časti?

Igor M. Đurić, 19.02.2008
PS.

Za kraj jedan grčki epitaf: “On je dobro jeo, dobro pio, i puno se nagovorio rđavog o ljudima: ovde počiva Timokreon sa Rodosa“.