Вести

Nijedna vlast nije od Boga data, ali su mnogi vladari u davnoj ali i skorijoj prošlosti verovali da imaju božansku moć, uprkos neopisivoj količini lažnih obećanja koje su njeni osvajači izgovarali u prilikama ceremonijalnog ustoličenja. Ni sadašnji ni doskorašnji ovdašnji vladari nisu ništa novo smislili.

Na XX kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, davne 1956. godine, svečano je utvrđen datum sigurnog ulaska u potpuni komunizam („radi koliko hoćeš, uzmi koliko ti treba“). Obećano je da će to biti 1980. godine.

Uverenje da će taj dolazak apsolutne sreće i večnog blagostanja tako skoro biti, niko nije smeo da osporava, a mnogi su zaista i verovali u to kao što vernici veruju u postojanje rajskog vrta.

Devedesetih godina prošlog veka, pojava Slobodana Miloševića i njegovo obećanje da će Srbija brzim koracima dostići „švedski standard“, učiniće da milioni ljudi krenu za njim. Nešto ranije, 1984. godine, Milošević je održao govor partijskom aktivu gradskog odbora ondašnjeg Saveza komunista Ljubljane, o tome kako će „Jugoslavija prodavati znanje Zapadu, i neće biti žrtva prljavih tehnologija“. Ova utopija izazvala je smeh prisutnih. U Sloveniji mu nisu poverovali.

Njegov najveći protivnik u Srbiji, Vuk Drašković, imao je spisak obećanja, među kojima je i ono da će NJ.K.V. Aleksandar dolaskom u domovinu učiniti preokret.

U oktobru 2000. godine, svrgnut je Slobodan Milošević, u dobroj meri prevarom i otvorenom izdajom njegovih vernih sledbenika, onih koji su imali koristi od njegovog režima, i kojima više nije bio potreban.

Nasledila ga je vrlo široka koalicija, zvanično demokratski orijentisanih ljudi. Dojučerašnje vođe opozicionih stranaka i strančica postali su ministri, predsednici i mandatari. Među najgrlatijima beše Mlađan Dinkić, nadriroker i kritičar monetarnog cirkusa prethodnog vođe. Kritičar nečega što je svaki opljačkani građanin mogao isto tako kvalifikovano da kritikuje. Dinkić je u svojoj grlatosti, zajedno sa Miroljubom Labusom, sabratom iz iste stranke, obećavao „šest milijardi dolara stranih investicija odmah“, mada je ta ista cifra bila pominjana i kao „hitna donacija“. Bilo je, naravno, i jednog i drugog, ali ni izdaleka kako su olako obećavali. Ta lažna obećanja bila su način da narodu „uteraju optimizam“ i sebe učvrste tamo gde su se, spletom okolnosti zatekli.

Kad je Vojislav Koštunica zamenio Slobodana Miloševića u ulozi predsednika tadašnje države, obećao je, i odmah slagao, da će mu ratni zločinci biti „zadnja rupa na svirali“. Vrlo brzo je postalo jasno da je ta rupa na malo važnijem mestu, a lista optuženika koje je on lično ispratio u Hag prilično je dugačka. Obećao je Vojislav Koštunica kako će njegova vladavina biti obeležena „legalizmom“, pa je i to slagao. Mnogo toga su njegovi ministri uradili mimo zakona, nelegalno, ilegalno, skriveno ili neskriveno, kriminalno, mafijaški…

Demokratska stranka i njene vođe uveravali su narod u Srbiji da je ulazak u Evropsku uniju blizu, da je par godinica u pitanju, isto onako kako je sa govornice XX kongresa KPSS određena godina 1980. kao svečani dolazak večne sreće, ulazak u komunizam.

Najnoviji model ove obmane o ulasku u EU, večnu sreću kojoj težimo, obznanio je predsednik DS, Boris Tadić, u nekim predizbornim govorima. Ovom prilikom, reč je o 2012. godini. To je po njegovoj proceni godina kad će Srbija ući u „porodicu civilizovanih naroda“. Nešto ranije, njegov kandidat za premijera Srbije Božidar Đelić obećao je da će ove, 2008. godine, Srbija dobiti takozvani „bezvizni“ režim prema ostatku Evrope.

Đelić je čovek koji je poslednjih godina dao najviše obećanja bez pokrića, i bio najglasniji u nuđenju lažne nade, uprkos očiglednim remetilačkim faktorima, i spolja i iznutra.

Mnogo ranije, ideolozi Srpske radikalne stranke obećavali su da će njihova vladavina biti obeležena cenom hleba od tri dinara.

Poslednjih sedamnaest godina, izrasla je jedna čitava generacija vaspitavana da je prevara normalna pojava. Ta je generacija danas uplašenija i podeljenija od onih koji su im ovakav ekonomski i politički haos napravili. Ne veruju nikome. Konačno, mada zvuči paradoksalno, bez vernika, pa i onih prevarenih, nema napretka. U prethodnom veku, ovo je najbolje znao bivši jugoslovenski vođa Maršal Tito.

Nikola Vlahović za Tabloid