Вести

Juče se u izvesnim medijima pojavio sumnjivi tekst navodnog saopštenja za javnost Eparhije Žičke ispod koga nema ni pečata Eparhije Žičke ni potpisa nadležnog episkopa ili njegovog opunomoćenika.

od 1. februara 2008;  izvor: braničevski revnitelj

Potpuno smo uvereni da tekst nije izašao iz pera našeg arhijereja koji je završio uglednu bogosloviju u Džordanvilu, nego bogoslovskog neznalice koji je svoje neznanje pokušao da sakrije iza autoriteta Eparhije Žičke.

Dok tri bolesna sveštenika (jedan sa anginom pektoris, drugi bez jednog bubrega, treći sa dijabetesom) najstrože poste, a u tome im se pridružuju i vernici grada Čačka, žrtvujući svoje zdravlje za poštovanje odluka Svetog arhijerejskog sabora, koje se u ovom famoznom saopštenju uopšte i ne pominju, dok parohijani mnogonapaćenih sveštenika plaču i vapiju svome episkopu da makar jednom primi njihove predstavnike, pisac navodnog saopštenja Eparhije Žičke praznoslovi u stilu konferencija Saveza komunista Jugoslavije i priča nam o tome da u ime episkopa Liturgiju služe njegovi opunomoćenici, prezviteri i đakoni, i tako se u tom saglasju i svetoj sinergiji neguje i razvija život parohije i brine o spasenju poverenog mu naroda Božijeg (što se naročito vidi iz neobrazložene odluke da se omiljeni čačanski sveštenici i duhovnici odvajaju od svoje dugogodišnje pastve i šalju negde drugde, a da nisu ni jednom jedinom rečju upućeni u zadatke svoje nove misije u Ljigu i Belanovici: kada potreba službe zahteva episkop ima ovlašćenja da svoje prezvitere premešta i svojim arhipastirskim blagoslovima (uputstvima) šalje na novu parohiju u cilju razvijanja misije Crkve ─ dok sveštenici Nikitović, Jovanović i Janković nisu dobili baš nikakva uputstva.

Nasuprot tvrđenju navodnog saopštenja naši sveštenici nisu digli nikakav bunt nego žrtvovali sebe najstrožijim postom i molitvom, tražeći istinski dijalog, ali nadasve poštovanje crkvenog poretka i sabornosti.

Očito je da je anonimnom tekstopiscu nezgodno što su vodeći štampani i elektronski mediji u Srbiji na najobjektivniji mogući način skinuli veo sa zakulisnih radnji neodgovorne klike laskavaca koji episkopa Žičkog već duže odvajaju od njegove pastve i drže izolovanog da ne bi znao šta se u njegovoj eparhiji stvarno dešava.

Tema koju je člankopisac izbegao je (ne)poštovanje više puta ponovljenih odluka Svetog arhijerejskog sabora SPC.

A po članu 57 Ustava SPC, Sveti arhijerejski sabor, kao najviše jerarhijsko predstavništvo crkvenozakonodavna je vlast u poslovima vere, bogosluženja, crkvenog poretka (discipline) i unutrašnjeg uređenja Crkve. Dok se u članu 64 istog Ustava kaže: Sve odluke Svetog arhijerejskog sabora i Svetog arhijerejskog sinoda kanonske i crkvene prirode, koje se odnose na veru, bogosluženje, crkveni poredak i unutrašnje uređenje Crkve, PUNOVAŽNE I IZVRŠNE. Takođe, u arhijerejskoj zakletvi Episkop obećava da će čuvajući crkveni mir u svemu crkvenom slediti i svagda se povinovati Svetom saboru arhijerejskom koji se kao i u drevna apostolska vremena svake godine sastaje.

Navodno saopštenje tvrdi da oni koji ne služe po Služebniku, zvanično odobrenom od Svetog arhijerejskog sinoda SPC, tobož slede bogoslužbene obrasce Dečana i Svete Gore, što ne samo da nije istina kad je Liturgija u pitanju, nego je i sasvim suprotno: i u Dečanima i u Svetoj Gori svešteničke molitve se čitaju tiho dok pojci poju, a oltar nije sve vreme otvoren. Prinuđen da izmišlja nekakvo terezijansko prinudno bogoslovlje, člankopisac se zapliće u jeftinu igru rečima, ne odgovarajući na osnovno pitanje: gde je hrišćanska ljubav prema ljudima čije je zdravlje ugroženo time što su odbijeni da budu primljeni i da iznesu svoje stavove.

Da bi prikrio svoju bogoslovsku nepismenost i neupućenost u crkvene kanone, dotični člankopisac optužuje ugledne čačanske sveštenike da su lopovi i da su nešto skrivali od Eparhijskog upravnog odbora. Anonimus ne samo da nisko kleveće omiljene srpske pastire nego ih i direktno vređa tvrdeći da nisu liturzi, ne poznaju liturgijske tekstove, prirodu svešteničkog poziva i smisao hrišćanskog života. Tvrdeći da sveštenici Jovanović, Nikitović i Janković nikad nisu javno iznosili svoj liturgijski stav, dotični zaboravlja da su oni to uvek činili služeći Svetu Liturgiju po Služebniku i Tipiku, dok sada, žrtvujući svoje zdravlje, to i ispovednički svedoče.

Ne znamo koji su još sveštenici premeštani na nove parohije, ali znamo da su među njima i oni sveštenici koji treba da dođu na parohije u Čačak i Goračiće. I oni su odvojeni od svoje pastve bez ikakvog obrazloženja i dovedeni u jednu izuzetno neprijatnu situaciju.

Člankopisac navodnog saopštenja Eparhije Žičke se poziva i na premeštaje monahinja Tekle i Tekle iz manastira Svete Trojice i monahinje Fevronije iz manastira Blagoveštenja ovčarsko─kablarske Svete Gore. Jedan od navodnih razloga takvog premeštaja je kanonska nemogućnost da u muškim manastirima borave monahinje i obrnuto, mada recimo u manastiru Jovanje i Nikolje živi duhovnik i mada u ženskom manastiru Žiči monahinje opslužuju episkopa, iako 3. kanon Prvog vaseljenskog sabora zabranjuje da ni episkop ni prezviter ni đakon osim najbliže ženske rodbine ne može kod sebe da drži tzv. uvedenu žensku osobu. Monahinje ovčarskih manastira decenijama su poznate svim vernicima i poklonicima kao one koje su svojim rukama podizale i obnavljale ove svetinje, da bi pod stare dane doživele preseljenje obrazloženo ovakvim neprincipijalnim argumentima.

Pošto se nepoštovanjem odluke Svetog arhijerejskog sabora uvodi tobož ranohrišćanska liturgijska praksa, setimo da je u ranoj Crkvi bilo i ovakvih svetootačkih pouka:

Prilikom postavljanja sveštenika obavezno treba sačekati glas građana, svedočanstvo naroda, mišljenje uvaženih ljudi i izbor klira, da bi u potpunosti bio sačuvan apostolski poredak, kaže Sveti Lav, pravoslavni episkop rimski u 5. veku i dodaje: Niko da se ne postavlja protiv volje i želje naroda, da narod, pretrpevši prinudu, ne bi omrzao neželjenog episkopa, te tako možda izgubio neophodnu pobožnost, jer mu nisu dozvolili da za episkopa ima onoga koga bi on želeo. Crkveni istoričar Sokrat Sholastik veli da je Sveti Jovan Zlatousti (na grčkom: Hrizostom) pozvan za episkopsku katedru u Carigradu posle dogovora vernog naroda i sveštenstva.

Ne tražeći da se ovakva drevna praksa i danas primenjuje, kao što ne ispitujemo ni kanonske propise u vezi sa triepiskopstvom (vidi: dr Miodrag M. Petrović, Nomokanonski propisi o popunjavanju upražnjenih eparhija i premeštaju arhijereja, Pravoslavna misao, broj 22, Beograd, 1975), mi tražimo od neveštog člankopisca maskiranog u zvanični stav Eparhije Žičke da se uzdrži od svojih misaonih akrobacija i pusti episkopa Žičkog g. Hrizostoma da dođe u neposredan dodir sa Bogom mu poverenim sveštenstvom i narodom. Ako do takvog dodira konačno dođe, Episkop Žički će se uveriti da tri sveštenika i vernici koji u hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku poste ne jedući ništa i mole se Gospodu Ljubavi to čine i za njega i za svoje klevetnike, verni odlukama Svetog arhijerejskog sabora SPC i Služebniku Svete Liturgije.

Zahvaljujući medijima na dosadašnjem objektivnom izveštavanju, pozivamo ih da i dalje budno čuvaju slobodu informisanja u državi Srbiji.

U Čačku,
2. februara 2008.

Inicijativni odbor za formiranje udruženja građana „Zakonopravilo“

Saopštenje za javnost Eparhije žičke

2. februar 2008 – 14:14;  preneto sa: spc.yu

Po Božjem ustrojstvu i apostolskom predanju onako kako je primljeno i odlukama Svetih otaca svih sedam Vaseljenskih sabora potvrđeno i preneto i njemu sleduju svi oci i ispovednici pravoslavlja i propovednici mučenici do naših dana,
crkva Pravoslavna je hristocentrična, a životom Crkve Božije upravljaju od Sabora Arhijereja izabrani, hirotonisani i u tron Eparhije blagoslovom Patrijarha uvedeni Episkopi. Dužnost Episkopska je da nadgleda, upravlja, duhovno rukovodi i usmerava život Crkve poverene mu Eparhije, a to čini pre svega liturgijskim služenjem koje je osnova i srž crkvenog života. U njegovo ime tamo gde on ne može biti prisutan svakoga dana to čine opunomoćenici- prezviteri i đakoni i tako se u tom saglasju i svetoj sinergiji, neguje i razvija život parohije i brine o spasenju poverenog mu naroda Božijeg. Kada potreba službe zahteva, Episkop ima ovlašćenje da svoje prezvitere premešta i svojim arhipastirskim blagoslovima (uputstvima) šalje na novu parohiju u cilju razvijanja misije crkve.

U ovome smislu začuđuje neupućenost novinarska i medijska galama koju podgrevaju uredništva Politike, Novosti, Blica i drugih na odluku Episkopa žičkog G. Hrisostoma da po potrebi službe s razloga unutrašnje misije crkve iz trnavskog namesništva ( Čačak) premesti u namesništvo kačersko (Ljig) Dragana Nikitovića i Miroljuba Jovanovića privremene sveštenike parohije čačanske, i Gorana Jankovića privremenog sveštenika u Goračićima.

Njihov bunt niti je opravdan niti razumljiv. Niti su raščinjeni, niti pod zabranom sveštenodejstva niti kažnjeni zbog svog liturgijskog stava. U Eparhiji žičkoj od kada je pod upravom Episkopa Hrisostoma (dugogodišnjeg monaha Svetih Dečana i Svetog Hilandara) niko i nikada nije bio gonjen zbog liturgijskog mišljenja niti prakse. On sam je doneo duh svetogorskog služenja i monaški obrazac Svete Gore, kojeg pedagoški prenosi i pažljivo presađuje u perivoj Eparhije koju je po istom (svetogorskom) obrascu u onom vremenu ustanovio i osveštao naš svesrpski učitelj Sveti Sava.

Svedočimo i potvrđujemo da se Episkop Hrisostom nikada službeno niti lično, rečju prekora nije obratio onima koji protežiraju (i jedino poznaju) tzv. staru praksu, (a u stvari terezijansko prinudno bogoslovlje).

Metod novinarskog mudrijašenja kojim su pribegli gore navedeni sveštenici stran je pravoslavnom osećanju i duhu i govori ponajviše o njima samima. Oni nisu spremni da prihvate novo prezvitersko punomoćje iz drugih razloga. Čini se da su oni prikrili broj svojih parohijana od Eparhijskog upravnog odbora i da su im u Čačku mnogo veće parohije nego ove na koje se postavljaju, što će se ispitati.

Na njihovu savest i dušu to što svoje ambicije ovoga sveta prikrivaju podvajajući blagoverni hristianski narod i cepajući sabornu svest pravoslavnih. Inače nijedan od ovih sveštenika nije poznat po liturgijskim tekstovima, niti su bilo gde javno iznosili svoj liturgijski stav niti su poznati kao liturzi, a koliko vidimo ne znaju ni šta je cilj i smisao hrišćanskog života niti poznaju pravu prirodu poziva kojeg su se prihvatili.

Takođe nije tačno da su samo trojica navedenih dobila nova poslušanja. Još šestoricu sveštenika je sa 1. februarom premešteno na nove parohije, a takođe su i dve monahinje iz muškog manastira Svete Trojice dobile poslušanja u ženskom manastiru Pavlica, a jedna monahinja je iz muškog manastira Blagoveštenje premeštena u ženski manastir Rudenica.

U želji da naši novinari ozbiljnije pristupaju pitanjima iz života Crkve pravoslavne i svojom površnošću ne provociraju podele, želimo Vam svako dobro od Gospoda svakog dobra.

Izvor: Pres služba epahije Žičke