Вести

,,Dobijam mnogo upozorenja da je ovde međuu vama i onih koji se neodgovorno ponašaju prema svome poslu. Servis je veoma važano odelenje u Hanivelu. Ako ne, čak i najvžnije. Hanivelu je uzelo 125 godina da bi podigao svoj ugled na ovaj nivo.

piše J.Bojić

Kako se to postiglo? Samo kvalitativnim odnosom prema klijenteli. Ja neću dozvoliti da se taj ugled sruši potpuno za narednih pet ili šest meseci. Sa ugledom nema kopromisa! Ako ustreba otpusticu ceo servis departman, i uposliti potpuno nove ljude koji ce umeti da promovišu ugled.

A. E. Parker Regional Manager Hanivel, Canada

Čujmo Srbi sa ugledom kompromisa nema!

Ovo što ću danas da izložim u daljem tekstu možda je i jeste rezultrat onoga što se u meni skuplja i taloži godinama, a možda i decenijama. Ali pored ovoga, sa početka citata, da nadaom još nekoliko.

,,Mi smo ih u Solunu doživljavali neobično. Ono o njima smo i ranije slušali sve i svašta, a danas smo tu, da se sami uverimo ko su i zaista ti Srbi. Stavljali su ih u servis kod nas, bilo da su nam bili šoferi, obična poslauga, ili pak seizi. A kada su ih povlačili mi smo gotovo plačući govorili: – Hvala i doviđenja! To je bilo sve što smo od srpskog znali da im kažemo. I oni nama nisu znali mnogo odgovoriti na engleskom. Ali njihova prisutnost tu među nama bila je dovoljna da se kaže. Srbi su, i jesu najbolja rasa među Balkanskim narodima!“ Profesor Laffan u svojoj knjizi (Srbs Gardians of The Gate). Srbi Stražari na Vratima.

,,Predstavnik britanske vojne misije, gledajućui naše vojnike i volovsku zapregu kako se nesebično zallažu udeljujući i posledni deo svoje snage da artiljerijske baterije iznesu na nove položaje, obrati se jednom komandantu naše divizije, pa ga zamoli da celiva jednog vola u čelo. Kada je dobio odobrenje on priđe, celiva vola, izmače se pa će reći: – Gospodo kada se ovaj rat zvrši u Beogradu na Terazijama treba podići spomenik srpskom volu i srpskom vojniku.“ Vojvoda Mišić, u svoim Uspomenama.

“Ne znam kako Slovenac Lukanić je to razmišljao o svojoj deci. Ali bez obzira to što sam sa oduševljenjem pratio šta Bitčer izlaže u svoim propovedima. Samo ja sam znao da me od moga Svetoga Save ništa nije moglo odvoiti“. Piše, i dobija Pulznerovu nagradu Mihailo Pupin, u svim memoarima.

“Pre nego smo krenuli iz Beča postroiše nas i saopštiše nam. – Kada dođete u Srbiju. Tamo ne razgovarajte ni sa kim. Jer čim vas Srbi uhvate, žive će vas oderati, i onda ispeći, i vaše meso jesti. A ja dragi gospodine provedoh dve njalepše godine svoga vojnoga staža u Srbiji i ne nađoh nigde tako toplih i dobrih ljudi kao što su Srbi.“ Nepoznat.

Nedavno mi objašnjava jedan Srbin nije važno koji, i ja mu to neću za zlo uzeti, kako su eto Srbi glupi. Pitam ga ja zašto on tako govori i da li zna da sam i ja Srbin, i da sam ponosan i da znam mnoge Srbe koji su izuzetno inteligentni, pa da ne može da generališe. Pa eto Srbi su zaključali svoga vladiku u manastiru na Božić, veli on meni. Da je on srpski vladika, a ako ga je stvarno neko od Srba zaključao, to mu se ne bi dogodilo. Nego taj nečiji vladika, a ne srpski, je to sve dobio po zasluzi. Zatim taj nečiji vladika umesto da drži i održava manastir, on otvorio menjačnicu. Od kuda sad, njega je tamo mogao zaključati i neko od mafije sa kojima pere ilegalni novac. Od kuda znaš da ga tamo neko nije zaključao radi osvete? Priča se i to, a neki smatraju da je i sam Đokiic od sebe napravioo Djoku. – Ne uzdržah se.

Kada vide da srpsku “glupost“ nije mogao da dokaže preko nesrpskog vladike. Zapodenu priču o nekakvim fudblaskim navijačima huliganima iz Hrvatske i Srbije. Pa eto Hrvati ispadoše mnogo pametniji od Srba zato što su reporterima dzvolili da ih intervijuišu jedino na stadionu. A Srbi pustili reportere pravo u nekakvu birtiju u sred Beograda da intervijuišu srpske huligane Delije, mislim, reče on tako. Pa je tamo veli sagovornik bila atmosfera užasna. Piju pivo i nose pištolje. Kao da hrvatski huligani ne piju pivo i ne nose pištolje. Kada sagovornika podsetih da kao prvo nisu Srbi bili ti koji su pozvali i primili novinare, nego nekakvi, kako i sam rece, huligani, mđu kojima može da bude i Hrvata i Nemaca, pa ko zna koga sve. I da huligani ne idu na dvor nego u birtije, jer im je tu mesto, i da piju pivo, a ne vini viniferas moj sagovornik opet pokušava da me ubedi da nije trebalo pustiti novinare u birtije. U ostalom, rekoh mu ja, i ja mogu da odem negde na Dandas ulkicu u Londonu u recdimo Skotiš Pub, pa da tamo snimim kanadske huligane kako piju pivo i ubijaju se¹ i na taj način, ako neko tako hoće da prihvati predstavim, veoma ružnu sliku o Kanađanima. Ko to meni može da zabrani da pravim takve reportaže, i da li treba zameriti svim Kanađanima, i reći da su glupi, zbog toga, što su mi dozvolili da ih na taj način diskreditujem u javnosti? U ostalom da dodam još i ovo, ko tvrdi da je to sve snimljeno baš u Beogradu. Ja takvu scenu mogu da snimim u nekoj birtiji ovde u Londonu i da pričam celom svetu kako su to huligani koje sam snimio u Beogradu. Tu se nekako naša priča i završila.

Radeći tako sa raznim ljudima znam da među Srbima, isto kao i na drugim mestima, i kod drugih naroda postoje sirovi i primitivni. Ne mogu svi sedeti u lepim i provetrenim kancelarijama, mora neko i ulicu da čisti. Ako bih generaliso, recimo Italijani i Grci su po prilično primitivan svet. Mnogo ima zaostalijih Grka i Italijana od najzaostalijih Srba. Ali od Italijana ili Grka čak ni od onog najprimitivnijeg neće se čuti glas da su svi oni primitivni i Glupi. A ovu moju sam raspravu vodio sa jednim srpskim intelektualcem.

Pitam se zato i odagle toliki negativitet među našim narodom? Zašto ti učeni ljudi danas među nama vide trun u oku tuđemu ali ne vide balvan u oku svojemu? Zašto oni ne vide Srbe onaklo kako ih je video Kralj Petar I, vojvoda Putnik, vojvoda Mišić, vojvoda Stepanović, vojvoda Bojovič, Mihailo Pupin? Zašto ne kao Šaron Stone. Pa i meni je kao i njoj zadrobljena proja u toplom mleku, i danas kada se toga jela setim, najlepši ukus u ustima. A da ne pričamo za sir i kajmak, pomešani u kačamaku. Nas nisu kljukali ekstrahovanim proteinima, i streoidima. Šta je loše u tome?

Da li ti naši ljudi znaju da je i Kajzer rekao: ,,Srbi, kakav ponosan i dičan narod, šteta što nam oni nisu saveznici.“ Zar su ti premudri i preučeni zaboravili i zar nikada nisu videli da je iz počasti Makenzen sahranio svoje i njegove vojnike u istu grobnicu? Zar ti naši Srbi za koje je merilo ugleda hulinganstvo nekavih sportskih navijača ne zanju da je ovaj pomenuti ranije nepoznati čovek koji je bio u okupiranoj Srbiji za vreme Prvog Svetskog Rata i zaista rekao ono što sam citirao. Ne takvi Srbi, neki drugi Srbi, oni nikada neće znati da je meni ovo o tom nepizanatom čoveku ispričao jedan Slovenac u Otavi.

Mnogo nas je razskidao i pokidao komunizam. Jer, ovo merilo vrednosti kod jednog intelektualca je uzrok odgoja i četrdesetogodišnjeg komunističkog ispiranja mozga da za njihov neuspeh krivi su ne oni nego hajduci, pa će nedavno jedan plitkoumnik tako nešto slično kao i moj sagovornik napisati u beogradskoj Politici, da su Hajduci i Kauboji jedno te isto. Kada sam mu lično na jnjegovu adresu uputio pismo i rekao mu otvoreno, da samo ljudi plitke pameti i polovičnog obrazovanaj mogu da pišu takve gluposti i uspoređuju gangstere sa čestitim i hrabrim hajducima, i kada sam mu citirao dostojanstvo hajdučko iz svedočanstva Vuka Kardžića, taj mi kao i pop Tomić, za koga vojvoda Momčilo reče da ima šuplju glavu, nikada nije uzvratio i protivurečio. Ja sam Srbin i ponosan sam štoi sam takav. Ispred mene je se svaka kapija otvorila, i nikada nije bila zaključana. Zašto? Ja na svoje poreklo, i svoj narod ne pljujem. Ali ja i zaista neću kao šupljoglavi pop da govorim “ja“ prepustiću da o meni govore drugi. Jer samo pop Tomić tvrdi da je njegov vladika najbolji vladika i on najbolji sveštenik. Te verovatno zato on sebi daje za pravo da napise u njegovom Pomrcniku, da su jevrejski sinovi bolji od srpskih. Uz put da se podsetimo da pop Tomic i nema sinova.

Problem nije u tome da su Srbi glupi, vec je problem u necemu drugom. Govorio je jedan deada Milovan Simeunovic svoim sinovima. ,,Deco dolazi vreme da će niži proći mimo prve. Kada to vreme bude došlo nama se Srbima dobro ne piše.“ Zato i verovatno blaženopočivši episkop Braničevski Hrizostom napisa onu priču o semberijskim fanaticima u kojoj se mogu odslikati popovi kav je Tomic. Pa on napisa i ono, da nam u bogoslovije ne dolazi kao ranije elita, već kako on rče, sve dvojkaši i trojkaši. Setimo ih se.

Sedeli su u istim učionicama zajedno sa nama ali ne u istim klupama naego daleko iza nas. Bili su oni tada iza nas, a dans eto ih ispred nas. Prošli niži ipred prvih, pa se prave važni, i pišu da su jevrejski sinovi bolji od srpskih.

Ima naravno srpskih sinova, kojima verovatno, i pripada mesto tamo gde ih je Tomic smestio, pa zbog toga i prihvatju konstataciju da su loši, kako o tome piše Tomić. Jer, naravno da su bolji bili bi sa boljima.² Tomić i ne prikriva konstataciju da mu u okruženju nisu potrebni oni koji su inteligentni, već je sam priča okolo, kako mu u upravama CŠO su potrebni glupi kako bi on i njegov mu vladika mogli da proture svoje planove, ideje i namere. U redu. Zanči li to da je privremena uprava u Hamiltonu koju su odabrali verovatno Tomić i njegov mu vladika, sastav glupaka!? Prema Tomićevim tvrdnjama i škrabopisima u njegovom Pomrčniku ispada da je upravo baš tako. No i na delu su se pokazali. Bio sam sasvim slučajno u sudnici kada je kćerka, nije bio sin, iz te grupe odabranih izašla pred sudiju. Narvno ona je posle pričala da je sudija glupo, kako to inače čine oni koji su škole kusnuli u komunizmu, a nisu se od nje u stanju da odtrgnu. Na žalost, kćerka nije bila u stanju da sebe vidi i donese sud. Ali neka zna bili su tu i drugi. I neka zahvali samo tome što je sudija bio dobrodušan, pa se nije poslužio pravilima, i izbacio je iz sudnice.

Takvi koji su svojevremeno sedeli iza nas, danas su istrčali ispred nas. I naravno po onoj narodnoj ispred rude. Ko ispred rude istrčava postoji metod kako se takav vraća nazad. Taj se metod simbolično odslikao na Božićnje jutro leta Gospodnjeg 2008. Osvanuo je jedan od tih ,,elitnih“ dvojkaša i trojkaša, zaključan kao običana zla zver u svome prebivalištu koje on naziva čak i manastirom.

Ako li pak prihvatimo da je to zalančivanje uradio neko između nas, onda treba tu simboliku i pravilno protumačiti. Stid nas je od tih koji su istračali tamo gde im mesto nije. Zato se neko dosetio da na jedan civilizovan ih način opomene. Postoje i druge metode. Kenedi je svoju neodgovornost platio glavom. Tako isto i jedan Luj, beše li to onaj četrnaesti, kome su glavu sekli na giljotini. Ili pak Aleksandar poslednji Obrenović, je svoje neznanje i neukost, kada je državu doveo u pitanje, tu igru je nesrećni dvadesetogodišnjak, platio glavom. Ali ako danas gledamo iz istorijske perspektive drugačije nekako i nije moglo da se završi. Grci su, svoga vladiku da bi ga podsetili ko je za šta odgovoran, kako mi to kažemo ćebovali. I tako redom, postoje čitavi primeri kroz istoriju gde su javne ličnosti svoju plitkoumnost i neodgovornost drastično platile.

Međutim kako rekoh mi smo Srbi strpljivi, a i nije nam potrebno da primenjujemo grčki niti pak američki metod. Postoje civilizovani metodi. Lanac na kapiju, i katanac u bravu je jedan mnogo jednostavniji, ali veoma simboličan metod. Onaj ko nije poželjan i od koga smo se postideli, nije bolje ni zaslužio.

Ti koji su niži a prošli mimo prve, nas stalno i konstantno vuku unazad. To nam rade još od 1945. Vuku nas tamo, gde je njima a ne nama mesto. Oni smetaju nama našem ugledu. Ruše ponos i dostojanstvo koje su naši pretci tekli vekovima. Često taj ugled zalivajući rekama svoje krvi. Ruše ugled naše napšaćene Crkve. Čak joj uvođenjem novotarija i ovakvih postupaka kavima se služe Tomićevi odabrani, kako on to reče, da njen ne samo ugled nego i opstanak dovedu u pitanje. Zbog nepoznavanja onih elementarnih stvari, i činjenica, Đokić Junior je dozvolio da mu se sudstvo Kanade smeje na to što ga je neko uporedio sa domaćom životinjem. Da li neko može i da predpostavi koliko nas je on tu i na tom mestu ponizio, i kolku je štetu našem nacionalnom ugledu naneo? Otišlo se tada do te mere da se sud toliko okrenuo na njegovu zlobu i podsetio ga da je sud njegov sinod u ovoj zemlji.

Dozvolili smo i dozvoljavamo im mnogo. Dozvolili smo im da se oslanjaju na veoma loše pravne savetnike i zastupnike, koji, pa čak to i stoji u presudi u slučaju gospodina Radojkovića, ne umećem, nego prolongiranjem legalnih postupaka zarađuju na našu štetu. Sve to i postupci takvijeh su nam nepotrebni i zato je došlo vreme, da se takvima kaže, da su oni dužni, ili da se pokore onima koji znajui šta rade i koji ne rade na kompromisu ugleda, i dostojnastva. Ili jednostavno ako nisu sposobni, a što i svoim delima dokazuju da nisu, da to učine, onda moraju takvi koji sebe nazvaše da su odabrani, da se povuku. Ako ne dobrovoljno, onda će ih ruka pravde dostići, na isti onaj način kako je to bilo osamdesetih kada nisu shvatili ,,da je bolja i posna nagodba, nego mrsna parnica“. A mrsna parnica je u toku. I to samo jedna. Biće još mrsnijih ako se ovako nastavi. Zašto?

Dakle oni koji nisu shvatili, da je sveštenstvo položaj ne kome se služi, nego položaj koji mora da služi i zasluži, oni koji nisu shvatili da je mantija ruho koje ne nose odabrani i obični, nego ugledni i zaslužni. Ni oni nisu bolje zaslužili neko servisna služba koja je spomenuta u naslovu. Moraju svi biti otpušteni, ako ruše ugled.

Čuli smo sa početka. Da sa ugledom i onim koji je stečen za svega 125 godina komromisa nema. A onaj ugled koji se sticao skoro jedan milenium, pa i više kompromisa biti ne sme!

I jos jednom. – Sa ugledom koppromisa nema!

Janko Bojić
________________

¹U pomenutoj birtiji se skupljau ama baš huligani, i često se ubijaju. Pre dve godine mislim, bilo je jedno gnusno ubistvo, i to čisto iz huliganstva. O tome je u mnogome pisala lokalna štampa.

²U mnogo slucajeva ljudi, koji nisu prema zaslugama dosli do polozaja, vec ili posredstvom previegija, ili silom prilika kakv je to slucaj bio u dugogodisnjoj u cetvri decenijskoj tami komototalitarizma i sikaniranja, pogotovu pripadnika SPC, gde se u bogoslovijama nije lako mogla vrsiti selekcija kadrova, na sta nas upozoravaju mnogi episkopi zatečeni u tom periodu iz stare generacije. Dakle u bogoslovije su se posle izbijanja komunizma na vlast uglavnom upisivali losi i ljudi veoma niskog karaktera. Taj ceh danas placamo jer ti ljudi koji su nastali silom prilika rade nesto van svake logike, posto tu nauku nikada nisu razumeli, odnosno rade prema svojoj logici, koja je ne prihvatljiva za normalan svet.

Kao i u svakoj profesiji:

· Ako jedan alatničar nije iz prašine podigao šubler, pa ga poljubio ocistio i podmazao, i rekao ti si mi izvor zarade. Takav alatnicčar nikada neće konstruisati dobar alat.

· Ako jedan stolar nije iskroijo materijal prema šablonu, takav stolar nikada nece biti u stanju da napravi dobar namestaj.

· Ako jedan hirurg nije oprao ruke i proverio da li mu je istrumentar pravilno sterilizovao istrumente, ne treba da čudi što će mu pacijent umreti od infekcije, iako je možda napravio i dobar hirurški zahvat.

· Ako jedan prodavac, nije izutra pogledao da li mu je odelo čisto i ispeglanmo. Ako mu cipele nisu lakirane, i ako kada podveže kravatu ne stane ispred ogledala, ne pogleda u lik u ogledalu, pa se ne zapita: Da li bi ja od ovoga lika iz ogledala bilo šta kupio danas? Takav prodavac nema ni malu mogućnost da proda.

Tako isto i jedan sveštenik ili sveštnomonah. Ako svoju propoved nije dobro sastavio, pažljivo je prostudirao pa se onda zapitao. Da li će ova moja beseda daanas biti lepo prihvacena od mojih vernika. Onda tu niti ima svestenika niti svesteno monaha. A još manje nade daće ga slušaoci prihavtiti, i po njegovom receptu verovati u onu najaču ali najnevidljiviju silu. Božansku, odnosno Duhovnu.