Вести

U 20. ve­ku Ru­si­ja je kao na­ci­ja iz­gu­bi­la naj­bo­lje lju­de – druš­tve­ni krem, naj­o­bra­zo­va­ni­je i na­ji­no­va­tiv­ni­je lju­de či­ji su mo­ral­ni stan­dar­di bi­li stu­bo­vi druš­tva.

Ko­ren za sve vr­ste pro­ble­ma ko­je ima­mo je u de­ša­va­nji­ma od pre 80 ili 90 go­di­na, uklju­ču­ju­ći i Gor­ba­čo­vlje­vo i Jelj­ci­no­vo vre­me, ka­že autor ro­ma­na Ana i pa­li an­đeo

Ve­o­ma ce­njen i či­tan ru­ski pi­sac Ni­ko­laj De­žnjev br­zo je osvo­jio sim­pa­ti­je i na­še pu­bli­ke kad je Pla­to ove je­se­ni ob­ja­vio nje­gov ro­man Ana i pa­li an­đeo (pre­vod s ru­skog Na­ta­li­ja Ne­ne­zić). Spo­jiv­ši fan­ta­stič­nu sli­ku sve­ta i re­al­nost, hriš­ćan­sku te­o­lo­gi­ju, slo­ven­sku ko­smo­go­ni­ju, is­toč­njač­ki mi­sti­ci­zam i ru­sku sva­ko­dne­vi­cu, De­žnjev je stvo­rio gro­tesk­ni knji­žev­ni svet u ko­jem se kao u iz­vr­nu­tom ogle­da­lu od­sli­ka­va­ju ka­ri­ka­tu­re i kre­a­tu­re na­šeg do­ba. De­žnjev ot­kri­va za Evro­pu ka­kvo je to do­ba i ka­kva su Ru­si­ja i ru­ski čo­vek da­nas.

Vaš ro­man Ana i pa­li an­đeo ob­ja­vljen je na mno­go je­zi­ka, ali pod raz­li­či­tim na­slo­vom. Zbog če­ga?

Ni­je baš ta­ko. Na pri­mer, u Ame­ri­ci i u Nor­veš­koj ova knji­ga je ob­ja­vlje­na pod na­zi­vom In Con­cert Per­for­man­ce. Autor­ska pra­va su pro­da­ta ame­rič­kom iz­da­va­ču Do­u­ble­day i sa­mo oni su ima­li pra­va da ih pro­da­ju u osta­lih če­tr­na­est ze­ma­lja. Ugo­vo­rom ni­je bi­lo pre­ci­zi­ra­no ka­kav će na­slov bi­ti i ja to ni­sam mo­gao da kon­tro­li­šem. Ne mi­slim da je to su­vi­še va­žno za­to što iz­da­va­či zna­ju šta nji­ho­vi či­ta­o­ci vo­le i oni bo­lje po­zna­ju svo­je tr­žiš­te.

O če­mu je reč u ro­ma­nu?

To je pi­ta­nje na ko­je bi bi­lo do­bro da od­go­vo­re mo­ji či­ta­o­ci. Po mom ose­ća­nju, reč je o osnov­nim stva­ri­ma u svim ži­vim bi­ći­ma. U stva­ri, Ana i pa­li an­đeo je pr­vi deo tri­lo­gi­je ko­ja se ba­vi raz­li­či­tim sta­vo­vi­ma lju­di ko­je oni za­u­zi­ma­ju u od­no­su na vla­sti­te ci­lje­ve u ži­vo­tu. Dru­ga knji­ga je ob­ja­vlje­na u Ru­si­ji pre tri-če­ti­ri go­di­ne pod na­zi­vom The Year of a Stray Dog, a tre­ća je upra­vo za­vr­še­na i zo­ve se Un­cer­ta­i­nity Prin­ci­pals.

Rad­nja ro­ma­na i li­ko­vi su jed­nim de­lom fan­ta­stič­ni. Mi­sli­te li da je za či­ta­o­ce teš­ko da raz­u­me­ju pra­vi smi­sao i pra­vo zna­če­nje?

Re­kao bih da raz­u­me­va­nje ide­ja i sli­ka ne­kog knji­žev­nog de­la za­vi­si od ni­voa unu­traš­njeg raz­vo­ja či­ta­o­ca ili bo­lje re­če­no od bo­gat­stva nje­go­vog unu­traš­njeg sve­ta. Ne­ko će či­ta­ju­ći mo­ju knji­gu re­ći da je to lju­bav­na pri­ča – fi­no! Ne­ko dru­gi će mi­sli­ti da je to fi­lo­zof­ski ro­man – i to je tač­no! Tre­ći či­ta­lac će sma­tra­ti da pi­šem o mi­stič­nim i mi­ste­ri­o­znim te­ma­ma – i on za­i­sta ima raz­lo­ge da ve­ru­je ta­ko neš­to! Naj­va­žni­je je da či­ta­lac ni­je in­di­fe­ren­tan i da mu je ro­man dao neš­to vred­no­sno – mo­žda ne­ke mi­sli ili ose­ća­nja. Da je mo­žda je po­stao ma­lo bo­ga­ti­ji, ali sva­ka­ko ne u smi­slu nov­ca. Fan­ta­stič­na pri­ča – šta bih na to re­kao?

Kao i obič­no, sve za­vi­si od de­fi­ni­ci­ja. Ne bi­smo sme­li da za­bo­ra­vi­mo da je gra­ni­ca iz­me­đu re­al­no­sti i fan­ta­sti­ke ret­ko kad tran­spa­rent­na. Sva­ko ima svest, ali ni­ko ne mo­že tač­no re­ći šta je to. Mi ne zna­mo ka­ko smo doš­li na ze­mlju i ku­da će­mo oti­ći na­kon onog fe­no­me­na ko­ji se kod ljud­skih bi­ća zo­ve smrt. Mo­že­te li mi da­ti ra­zu­mljiv opis ne­sve­sno­ga? Bo­jim se da će vaš od­go­vor bi­ti – ne. Eto zaš­to tre­ba da sva ta pi­ta­nja, kao i na­šu eg­zi­sten­ci­ju, do­ži­vlja­va­mo s ja­kim ose­ća­njem za hu­mor ko­ji nam je dat od ve­li­kog Bo­ga da bi­smo pod­ne­li ži­vot.

Mo­že­mo li re­ći da su va­ši ro­ma­ni pi­sa­ni u tra­di­ci­ji Mi­ha­i­la Bul­ga­ko­va?

Mi­hail Bul­ga­kov – pi­sac ko­jeg du­bo­ko poš­tu­jem – dao nam je no­vu stru­ju u knji­žev­no­sti ko­ja se zo­ve ma­gič­ni re­a­li­zam. Iskre­no re­če­no, ne znam šta to zna­či. On je ši­ro­ko ko­ri­stio svo­ju ima­gi­na­ci­ju i po­zna­va­nje lju­di i u tom smi­slu ja za­i­sta sle­dim nje­go­vu tra­di­ci­ju. Ali u isto vre­me mo­ram da ka­žem da sam pro­tiv svr­sta­va­nja u ka­lup mo­jih ro­ma­na.

Ko­jim te­ma­ma se još ba­vi­te u va­šim ro­ma­ni­ma?

Na­pi­sao sam osam ro­ma­na i se­dam od njih ob­ja­vio. Hva­la Bo­gu, oni su svi raz­li­či­ti i me­ne ni­je sra­mo­ta. Ve­li­ka je pri­vi­le­gi­ja pi­sa­ti šta že­liš bez raz­miš­lja­nja o uslo­vi­ma tr­žiš­ta i za­do­vo­lja­va­nja uku­sa či­ta­la­ca. Mo­je knji­ge su uvek mo­der­na baj­ka, po­put Ma­log be­log gra­da, po­tom pri­ča o čo­ve­ku kog đa­vo po­ku­ša­va da usre­ći – Žu­ža­li­nov ži­vot – ili sa­ti­ri­čan špi­jun­ski ro­man Ru­ski sin­drom. S vre­me­na na vre­me pi­šem krat­ke pri­če. Po­sled­nja s vr­lo gli­ca­vim hu­mo­rom no­si na­slov Či­ta­ju­ći Go­go­lja. Re­kao bih da je hu­mor jed­na od ne­ko­li­ko stva­ri u ži­vo­tu ko­je nam omo­gu­ća­va­ju da osta­ne­mo na po­vr­ši­ni.

U ovom ro­ma­nu pi­še­te o de­ša­va­nji­ma s po­čet­ka 20. ve­ka. Šta je ve­za s da­naš­njim do­bom, s da­naš­njim pro­ble­mi­ma?

U 20. ve­ku Ru­si­ja je mo­ra­la da pro­đe naj­ve­ću tra­ge­di­ju u isto­ri­ji ljud­ske vr­ste. Kao na­ci­ja smo iz­gu­bi­li naj­bo­lje lju­de – druš­tve­ni krem, naj­o­bra­zo­va­ni­je i na­ji­no­va­tiv­ni­je lju­de či­ji su mo­ral­ni stan­dar­di bi­li stu­bo­vi druš­tva. Ko­ren za sve vr­ste pro­ble­ma ko­je sa­da ima­mo je u de­ša­va­nji­ma od pre 80 ili 90 go­di­na, uklju­ču­ju­ći i Gor­ba­čo­vlje­vo i Jelj­ci­no­vo vre­me. U suš­ti­ni, Ru­si­ja je da­nas pot­pu­no dru­ga­či­ja ze­mlja, u ko­joj je sa­svim pro­me­nje­na po­pu­la­ci­ja i čak će usko­ro bi­ti mno­go dru­ga­či­ja ne­go što je bi­la kra­jem ve­ka. Ne­ko će pi­ta­ti da li je to do­bro ili lo­še. Po mom miš­lje­nju – to je lo­še, ali s tim mo­ra da se ži­vi. Na­dam se da će­mo iz­gra­di­ti sa­svim no­vu na­ci­ju s ve­o­ma ja­kom ener­gi­jom i spo­sob­noš­ću da stvo­ri­mo do­bar ži­vot ka­kav za­slu­žu­je­mo.

Da li ru­ski na­rod ima u svo­joj sve­sti i ose­ća­nji­ma oču­va­nu ve­zu sa sla­vom car­ske Ru­si­je? Da li je to bli­sko va­ma i va­šem na­ro­du?

Mi­slim da ne. Ne­ma vre­me­na da se sa­nja o car­skoj sla­vi ka­da mo­ra da se pre­ži­vi. Da­naš­nji ži­vot u Ru­si­ji ni­je lak. Lju­di mo­ra­ju za­i­sta na­por­no da ra­de da bi za­ra­di­li svoj no­vac. Vo­leo bih da ži­vim u sna­žnoj i ne­za­vi­snoj ze­mlji i mi­slim da de­lim to ose­ća­nje s ve­ći­nom na­ro­da. Ma­kar se na­dam. I mi­slim da će Ru­si­ja usko­ro po­sti­ći taj sta­tus.

Ka­kva je za­pra­vo ru­ska re­al­nost? Šta je per­spek­ti­va i da li je ži­vot da­nas ipak bo­lji ne­go pre de­set ili dva­de­set go­di­na?

Po­se­tio sam do­sta ze­ma­lja i mo­gu re­ći da je ru­ska re­al­nost mno­go in­te­re­sant­ni­ja od evrop­ske. Evro­pa je do­bro or­ga­ni­zo­va­na, ali mo­no­to­na i do­sad­na. Uzmi­te tih po­sled­njih dva­de­set go­di­na na­še isto­ri­je – ni­je li ona uz­bu­dlji­va? Na­ša per­spek­ti­va je sjaj­na ako na­u­či­mo da poš­tu­je­mo se­be. Po mom miš­lje­nju, to je i naj­ve­ći pro­blem ko­ji ima­mo. Ži­vot je sa­da de­fi­ni­tiv­no bo­lji ne­go pre de­set go­di­na, ali to je sa­mo po­če­tak jed­nog pro­ce­sa.

Ra­di­li ste za Uje­di­nje­ne na­ci­je. Ka­kvo je bi­lo to is­ku­stvo?

Reč­ju – in­te­re­sant­no. U dve re­či – vr­lo edu­ka­tiv­no. U mno­go re­či – to mi je da­lo ši­ri­nu i bo­lje raz­u­me­va­nje ži­vo­ta. UN si­stem je ve­o­ma spe­ci­fič­no me­sto za rad u smi­slu ci­lje­va i uslo­va ra­da. Dra­go mi je što sam imao to is­ku­stvo. Ali to je ipak je­dan ar­ti­fi­ci­je­lan svet i to je raz­log zaš­to ne tre­ba osta­ti pre­du­go ta­mo jer se su­da­raš s či­nje­ni­com da to ipak ni­je stva­ran svet.

Do­sta ste i pu­to­va­li zbog po­sla. Da li je to bi­la pri­vi­le­gi­ja, s ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da je Ru­si­ja bi­la izo­lo­va­na svih tih go­di­na?

Da, bi­la je to pri­vi­le­gi­ja, ali ja sam je za­slu­žio. Di­plo­mi­rao sam na dva ve­o­ma pre­sti­žna uni­ver­zi­te­ta – na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu za fi­zi­ku i Me­đu­na­rod­noj eko­nom­skoj aka­de­mi­ji. To­me tre­ba do­da­ti i ve­li­ko is­ku­stvo na po­lju in­ter­na­ci­o­nal­ne na­uč­ne i teh­no­loš­ke sa­rad­nje.

Da li su pu­to­va­nja za vas bi­la na­čin da stek­ne­te in­spi­ra­ci­ju?

Mi­slim da ću vas raz­o­ča­ra­ti, ali od­go­vor je ne. Ja za­pi­su­jem sa­mo svo­ju maš­tu. Mo­ja in­spi­ra­ci­ja je unu­tra, ona je u me­ni. Ni­je mi po­treb­na po­seb­na ener­gi­ja ili pod­sti­caj iz sve­ta u ko­jem ži­vim.

Re­kli ste mi da ste jed­nom bi­li u Be­o­gra­du. Ka­kvi su vam uti­sci?

Ta­da sam ra­dio za Uje­di­nje­ne na­ci­je i po­slom sam do­šao u Be­o­grad. Sva ta po­slov­na pu­to­va­nja su ista – ra­di­te ceo dan i vi­di­te sa­mo ho­tel i aero­dro­me. To se ne mo­že po­re­di­ti s tu­ri­zmom ka­da ste slo­bod­ni da raz­gle­da­te grad i sa­mi or­ga­ni­zu­je­te svo­je vre­me. Se­ćam se da mi se Be­o­grad do­pao, ali ni­sam u po­zi­ci­ji da mo­gu da vam ka­žem šta mi se kon­kret­no do­pa­lo.

Zaš­to ste uze­li pse­u­do­nim?

Mo­je pra­vo ime je Ni­ko­laj Po­pov, a to je vr­lo če­sto ime u Ru­si­ji. U vre­me ka­da sam po­či­njao da pi­šem bi­lo je ba­rem dva Po­po­va u sve­tu knji­žev­no­sti, a ja ni­sam hteo da po­sta­nem tre­ći. To mi je po­sa­ve­to­vao iz­da­vač. Ko­li­ko znam, je­di­ni sam De­žnjev u ovom de­lu Uni­ver­zu­ma.

Na­ta­ša An­đel­ko­vić