logo logo logo logo
Рубрика: Култура    Аутор: Преузето    848 пута прочитано    Датум: 24.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

desnjev.jpgU 20. ve­ku Ru­si­ja je kao na­ci­ja iz­gu­bi­la naj­bo­lje lju­de – druš­tve­ni krem, naj­o­bra­zo­va­ni­je i na­ji­no­va­tiv­ni­je lju­de či­ji su mo­ral­ni stan­dar­di bi­li stu­bo­vi druš­tva.

Ko­ren za sve vr­ste pro­ble­ma ko­je ima­mo je u de­ša­va­nji­ma od pre 80 ili 90 go­di­na, uklju­ču­ju­ći i Gor­ba­čo­vlje­vo i Jelj­ci­no­vo vre­me, ka­že autor ro­ma­na Ana i pa­li an­đeo

Ve­o­ma ce­njen i či­tan ru­ski pi­sac Ni­ko­laj De­žnjev br­zo je osvo­jio sim­pa­ti­je i na­še pu­bli­ke kad je Pla­to ove je­se­ni ob­ja­vio nje­gov ro­man Ana i pa­li an­đeo (pre­vod s ru­skog Na­ta­li­ja Ne­ne­zić). Spo­jiv­ši fan­ta­stič­nu sli­ku sve­ta i re­al­nost, hriš­ćan­sku te­o­lo­gi­ju, slo­ven­sku ko­smo­go­ni­ju, is­toč­njač­ki mi­sti­ci­zam i ru­sku sva­ko­dne­vi­cu, De­žnjev je stvo­rio gro­tesk­ni knji­žev­ni svet u ko­jem se kao u iz­vr­nu­tom ogle­da­lu od­sli­ka­va­ju ka­ri­ka­tu­re i kre­a­tu­re na­šeg do­ba. De­žnjev ot­kri­va za Evro­pu ka­kvo je to do­ba i ka­kva su Ru­si­ja i ru­ski čo­vek da­nas.

Vaš ro­man Ana i pa­li an­đeo ob­ja­vljen je na mno­go je­zi­ka, ali pod raz­li­či­tim na­slo­vom. Zbog če­ga?

Ni­je baš ta­ko. Na pri­mer, u Ame­ri­ci i u Nor­veš­koj ova knji­ga je ob­ja­vlje­na pod na­zi­vom In Con­cert Per­for­man­ce. Autor­ska pra­va su pro­da­ta ame­rič­kom iz­da­va­ču Do­u­ble­day i sa­mo oni su ima­li pra­va da ih pro­da­ju u osta­lih če­tr­na­est ze­ma­lja. Ugo­vo­rom ni­je bi­lo pre­ci­zi­ra­no ka­kav će na­slov bi­ti i ja to ni­sam mo­gao da kon­tro­li­šem. Ne mi­slim da je to su­vi­še va­žno za­to što iz­da­va­či zna­ju šta nji­ho­vi či­ta­o­ci vo­le i oni bo­lje po­zna­ju svo­je tr­žiš­te.

O če­mu je reč u ro­ma­nu?

To je pi­ta­nje na ko­je bi bi­lo do­bro da od­go­vo­re mo­ji či­ta­o­ci. Po mom ose­ća­nju, reč je o osnov­nim stva­ri­ma u svim ži­vim bi­ći­ma. U stva­ri, Ana i pa­li an­đeo je pr­vi deo tri­lo­gi­je ko­ja se ba­vi raz­li­či­tim sta­vo­vi­ma lju­di ko­je oni za­u­zi­ma­ju u od­no­su na vla­sti­te ci­lje­ve u ži­vo­tu. Dru­ga knji­ga je ob­ja­vlje­na u Ru­si­ji pre tri-če­ti­ri go­di­ne pod na­zi­vom The Year of a Stray Dog, a tre­ća je upra­vo za­vr­še­na i zo­ve se Un­cer­ta­i­nity Prin­ci­pals.

Rad­nja ro­ma­na i li­ko­vi su jed­nim de­lom fan­ta­stič­ni. Mi­sli­te li da je za či­ta­o­ce teš­ko da raz­u­me­ju pra­vi smi­sao i pra­vo zna­če­nje?

Re­kao bih da raz­u­me­va­nje ide­ja i sli­ka ne­kog knji­žev­nog de­la za­vi­si od ni­voa unu­traš­njeg raz­vo­ja či­ta­o­ca ili bo­lje re­če­no od bo­gat­stva nje­go­vog unu­traš­njeg sve­ta. Ne­ko će či­ta­ju­ći mo­ju knji­gu re­ći da je to lju­bav­na pri­ča – fi­no! Ne­ko dru­gi će mi­sli­ti da je to fi­lo­zof­ski ro­man – i to je tač­no! Tre­ći či­ta­lac će sma­tra­ti da pi­šem o mi­stič­nim i mi­ste­ri­o­znim te­ma­ma – i on za­i­sta ima raz­lo­ge da ve­ru­je ta­ko neš­to! Naj­va­žni­je je da či­ta­lac ni­je in­di­fe­ren­tan i da mu je ro­man dao neš­to vred­no­sno – mo­žda ne­ke mi­sli ili ose­ća­nja. Da je mo­žda je po­stao ma­lo bo­ga­ti­ji, ali sva­ka­ko ne u smi­slu nov­ca. Fan­ta­stič­na pri­ča – šta bih na to re­kao?

Kao i obič­no, sve za­vi­si od de­fi­ni­ci­ja. Ne bi­smo sme­li da za­bo­ra­vi­mo da je gra­ni­ca iz­me­đu re­al­no­sti i fan­ta­sti­ke ret­ko kad tran­spa­rent­na. Sva­ko ima svest, ali ni­ko ne mo­že tač­no re­ći šta je to. Mi ne zna­mo ka­ko smo doš­li na ze­mlju i ku­da će­mo oti­ći na­kon onog fe­no­me­na ko­ji se kod ljud­skih bi­ća zo­ve smrt. Mo­že­te li mi da­ti ra­zu­mljiv opis ne­sve­sno­ga? Bo­jim se da će vaš od­go­vor bi­ti – ne. Eto zaš­to tre­ba da sva ta pi­ta­nja, kao i na­šu eg­zi­sten­ci­ju, do­ži­vlja­va­mo s ja­kim ose­ća­njem za hu­mor ko­ji nam je dat od ve­li­kog Bo­ga da bi­smo pod­ne­li ži­vot.

Mo­že­mo li re­ći da su va­ši ro­ma­ni pi­sa­ni u tra­di­ci­ji Mi­ha­i­la Bul­ga­ko­va?

Mi­hail Bul­ga­kov – pi­sac ko­jeg du­bo­ko poš­tu­jem – dao nam je no­vu stru­ju u knji­žev­no­sti ko­ja se zo­ve ma­gič­ni re­a­li­zam. Iskre­no re­če­no, ne znam šta to zna­či. On je ši­ro­ko ko­ri­stio svo­ju ima­gi­na­ci­ju i po­zna­va­nje lju­di i u tom smi­slu ja za­i­sta sle­dim nje­go­vu tra­di­ci­ju. Ali u isto vre­me mo­ram da ka­žem da sam pro­tiv svr­sta­va­nja u ka­lup mo­jih ro­ma­na.

Ko­jim te­ma­ma se još ba­vi­te u va­šim ro­ma­ni­ma?

Na­pi­sao sam osam ro­ma­na i se­dam od njih ob­ja­vio. Hva­la Bo­gu, oni su svi raz­li­či­ti i me­ne ni­je sra­mo­ta. Ve­li­ka je pri­vi­le­gi­ja pi­sa­ti šta že­liš bez raz­miš­lja­nja o uslo­vi­ma tr­žiš­ta i za­do­vo­lja­va­nja uku­sa či­ta­la­ca. Mo­je knji­ge su uvek mo­der­na baj­ka, po­put Ma­log be­log gra­da, po­tom pri­ča o čo­ve­ku kog đa­vo po­ku­ša­va da usre­ći – Žu­ža­li­nov ži­vot – ili sa­ti­ri­čan špi­jun­ski ro­man Ru­ski sin­drom. S vre­me­na na vre­me pi­šem krat­ke pri­če. Po­sled­nja s vr­lo gli­ca­vim hu­mo­rom no­si na­slov Či­ta­ju­ći Go­go­lja. Re­kao bih da je hu­mor jed­na od ne­ko­li­ko stva­ri u ži­vo­tu ko­je nam omo­gu­ća­va­ju da osta­ne­mo na po­vr­ši­ni.

U ovom ro­ma­nu pi­še­te o de­ša­va­nji­ma s po­čet­ka 20. ve­ka. Šta je ve­za s da­naš­njim do­bom, s da­naš­njim pro­ble­mi­ma?

U 20. ve­ku Ru­si­ja je mo­ra­la da pro­đe naj­ve­ću tra­ge­di­ju u isto­ri­ji ljud­ske vr­ste. Kao na­ci­ja smo iz­gu­bi­li naj­bo­lje lju­de – druš­tve­ni krem, naj­o­bra­zo­va­ni­je i na­ji­no­va­tiv­ni­je lju­de či­ji su mo­ral­ni stan­dar­di bi­li stu­bo­vi druš­tva. Ko­ren za sve vr­ste pro­ble­ma ko­je sa­da ima­mo je u de­ša­va­nji­ma od pre 80 ili 90 go­di­na, uklju­ču­ju­ći i Gor­ba­čo­vlje­vo i Jelj­ci­no­vo vre­me. U suš­ti­ni, Ru­si­ja je da­nas pot­pu­no dru­ga­či­ja ze­mlja, u ko­joj je sa­svim pro­me­nje­na po­pu­la­ci­ja i čak će usko­ro bi­ti mno­go dru­ga­či­ja ne­go što je bi­la kra­jem ve­ka. Ne­ko će pi­ta­ti da li je to do­bro ili lo­še. Po mom miš­lje­nju – to je lo­še, ali s tim mo­ra da se ži­vi. Na­dam se da će­mo iz­gra­di­ti sa­svim no­vu na­ci­ju s ve­o­ma ja­kom ener­gi­jom i spo­sob­noš­ću da stvo­ri­mo do­bar ži­vot ka­kav za­slu­žu­je­mo.

Da li ru­ski na­rod ima u svo­joj sve­sti i ose­ća­nji­ma oču­va­nu ve­zu sa sla­vom car­ske Ru­si­je? Da li je to bli­sko va­ma i va­šem na­ro­du?

Mi­slim da ne. Ne­ma vre­me­na da se sa­nja o car­skoj sla­vi ka­da mo­ra da se pre­ži­vi. Da­naš­nji ži­vot u Ru­si­ji ni­je lak. Lju­di mo­ra­ju za­i­sta na­por­no da ra­de da bi za­ra­di­li svoj no­vac. Vo­leo bih da ži­vim u sna­žnoj i ne­za­vi­snoj ze­mlji i mi­slim da de­lim to ose­ća­nje s ve­ći­nom na­ro­da. Ma­kar se na­dam. I mi­slim da će Ru­si­ja usko­ro po­sti­ći taj sta­tus.

Ka­kva je za­pra­vo ru­ska re­al­nost? Šta je per­spek­ti­va i da li je ži­vot da­nas ipak bo­lji ne­go pre de­set ili dva­de­set go­di­na?

Po­se­tio sam do­sta ze­ma­lja i mo­gu re­ći da je ru­ska re­al­nost mno­go in­te­re­sant­ni­ja od evrop­ske. Evro­pa je do­bro or­ga­ni­zo­va­na, ali mo­no­to­na i do­sad­na. Uzmi­te tih po­sled­njih dva­de­set go­di­na na­še isto­ri­je – ni­je li ona uz­bu­dlji­va? Na­ša per­spek­ti­va je sjaj­na ako na­u­či­mo da poš­tu­je­mo se­be. Po mom miš­lje­nju, to je i naj­ve­ći pro­blem ko­ji ima­mo. Ži­vot je sa­da de­fi­ni­tiv­no bo­lji ne­go pre de­set go­di­na, ali to je sa­mo po­če­tak jed­nog pro­ce­sa.

Ra­di­li ste za Uje­di­nje­ne na­ci­je. Ka­kvo je bi­lo to is­ku­stvo?

Reč­ju – in­te­re­sant­no. U dve re­či – vr­lo edu­ka­tiv­no. U mno­go re­či – to mi je da­lo ši­ri­nu i bo­lje raz­u­me­va­nje ži­vo­ta. UN si­stem je ve­o­ma spe­ci­fič­no me­sto za rad u smi­slu ci­lje­va i uslo­va ra­da. Dra­go mi je što sam imao to is­ku­stvo. Ali to je ipak je­dan ar­ti­fi­ci­je­lan svet i to je raz­log zaš­to ne tre­ba osta­ti pre­du­go ta­mo jer se su­da­raš s či­nje­ni­com da to ipak ni­je stva­ran svet.

Do­sta ste i pu­to­va­li zbog po­sla. Da li je to bi­la pri­vi­le­gi­ja, s ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da je Ru­si­ja bi­la izo­lo­va­na svih tih go­di­na?

Da, bi­la je to pri­vi­le­gi­ja, ali ja sam je za­slu­žio. Di­plo­mi­rao sam na dva ve­o­ma pre­sti­žna uni­ver­zi­te­ta – na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu za fi­zi­ku i Me­đu­na­rod­noj eko­nom­skoj aka­de­mi­ji. To­me tre­ba do­da­ti i ve­li­ko is­ku­stvo na po­lju in­ter­na­ci­o­nal­ne na­uč­ne i teh­no­loš­ke sa­rad­nje.

Da li su pu­to­va­nja za vas bi­la na­čin da stek­ne­te in­spi­ra­ci­ju?

Mi­slim da ću vas raz­o­ča­ra­ti, ali od­go­vor je ne. Ja za­pi­su­jem sa­mo svo­ju maš­tu. Mo­ja in­spi­ra­ci­ja je unu­tra, ona je u me­ni. Ni­je mi po­treb­na po­seb­na ener­gi­ja ili pod­sti­caj iz sve­ta u ko­jem ži­vim.

Re­kli ste mi da ste jed­nom bi­li u Be­o­gra­du. Ka­kvi su vam uti­sci?

Ta­da sam ra­dio za Uje­di­nje­ne na­ci­je i po­slom sam do­šao u Be­o­grad. Sva ta po­slov­na pu­to­va­nja su ista – ra­di­te ceo dan i vi­di­te sa­mo ho­tel i aero­dro­me. To se ne mo­že po­re­di­ti s tu­ri­zmom ka­da ste slo­bod­ni da raz­gle­da­te grad i sa­mi or­ga­ni­zu­je­te svo­je vre­me. Se­ćam se da mi se Be­o­grad do­pao, ali ni­sam u po­zi­ci­ji da mo­gu da vam ka­žem šta mi se kon­kret­no do­pa­lo.

Zaš­to ste uze­li pse­u­do­nim?

Mo­je pra­vo ime je Ni­ko­laj Po­pov, a to je vr­lo če­sto ime u Ru­si­ji. U vre­me ka­da sam po­či­njao da pi­šem bi­lo je ba­rem dva Po­po­va u sve­tu knji­žev­no­sti, a ja ni­sam hteo da po­sta­nem tre­ći. To mi je po­sa­ve­to­vao iz­da­vač. Ko­li­ko znam, je­di­ni sam De­žnjev u ovom de­lu Uni­ver­zu­ma.

Na­ta­ša An­đel­ko­vić





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo