Вести

Ko u Srpskoj pravoslavnoj crkvi pripada Rotari klubu, a ko blagosilja rotarijance?

U gustim maglama postkomunizma i neobične pojave po imenu tranzicija, naivnima je lako da zamene univerzalne istine za mala i privremena zadovoljstva.

U tom pravcu razmišljaju i izvori ovog dvonedeljnika, kako bi razjasnili da nije isto nositi krst i rotarijanski točak. Ovu tragičnu zamenu teza „pomogli“ su čak i neki sveštenici Srpske pravoslavne crkve.

Tajne i ritualne organizacije, spolja osnovane, koje, pod vidom „humanitarnih aktivnosti i širenja dobročinstva i razumevanja među ljudima i narodima“ ozbiljno zabrinjavaju i crkvu i verujuće ljude. Eksponenti i članovi i javnih i tajnih organizacija uglavnom su dobro zapamćeni iz prohujalih autokratskih režima, koji su, sve što imaju, stekli višedecenijskim služenjem tim istim režimima. Među javnim i tajnim organizacijama koje ne bi trebalo da budu ni blizu hrišćanskim crkvama, svakako je i Rotari klub.

Rotarijanski klubovi postoje u većem broju u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Rotary Internacional je, kako se vidi u „Rečniku masona“ Luiđija Troicija (izdanje Izdavačkog preduzeća „Filip Višnjić“ iz Beograda, 1998.g.) osnovan 1905. godine u Čikagu zahvaljujući Amerikancu Polu Harisu.

Prema zamisli Pola Harisa, rotarijanski klubovi predstavljaju „začetnike novog morala koji bi bio izvan i iznad svakog verskog shvatanja, nezavisan od bilo kakve političke partije i da ima univerzalan karakter“. Navodi se još da rotarijanci imaju i zajedničkog sa masonima (zbog toga su i predstavljeni u „Rečniku masona“), ali i izvesnih različitosti.
Rotarijanci su na ovim područjima postojali i za vreme Kraljevine Jugoslavije i za vreme komunizma, ali je i Drugi svetski rat i potonji raspad Titove SFRJ privremeno onemogućio njihov rad. Rad su u Beogradu obnovili, ali i po drugim gradovima proširili nekoliko godina po formiranju Savezne Republike Jugoslavije.

Organizacija je internacionalnog karaktera i rotarijanci to ne kriju. Promotivna parola i reklamni mamac za neupućene ljude glasi: „rotarijaci u svoje redove primaju po jednog uspešnog čoveka iz svake profesije u jednom gradu“ (mada to demantuju običajem primanja po više ljudi iz jedne branše), „predstavljaju intelektualnu elitu jednog grada“. Ova poslednja definicija više je nego smešna. Izvori ovog dvonedeljnika govore drukčije.

Novoprimljeni članovi pokazuju tragično neznanje o suštinskom cilju ove organizacije. Jer, članovi su zvonolivci, bravari, pekari, frizeri, opančari i druge zanatlije, dakle, zanatlije iz časnih profesija, ali niko od njih sebe ne može zvati „intelektualnom elitom“.

Ovaj lažni elitizam domaće varijante Rotari klubova i njegovi protaginisti organizuju humanitarne aktivnosti“ i „druženja sa rotarijanaca po svetu“ (razume se, radi potiranja nacionalne svesti kod samozvane i samoproglašene rotarijanske“. Srpska pravoslavna crkva prepoznala je i obnarodovala da je ovde reč o „predvorju masonerije“.

Rotarijanstvo je kao takvo i predstavljeno u „Rečniku masona“. Ljudi su, uglavnom iz neznanja, ušli u rotarijanske družine. Ali, iz neznanja i svoje bližnje zavode u tom pravcu.

Prostor Srbije i Crne Gore sa rotarijanskim klubovima, koji sada postoje u Beogradu, Zemunu, Šapcu, Novom Sadu, Kraljevu, Podgorici, Nišu, Zrenjaninu, Somboru, Kragujevcu i drugim gradovima, čini rotarijanski distrikt 2480. U tom rotarijanskom distriktu zastupljene su i Grčka, Bugarska i Makedonija (zanimljivo je da u ovom rotarijanskom geografskom distriktu nije zastupljena Republika Srpska, a poznato je da i tamo postoje rotarijanski klubovi).

Među rotarijancima se, za divno čudo, našao i sveštenik SPC Vojislav Petrović iz Šapca. Koji moral propoveda sveštenik Petrović: jevanđeoski ili novi rotarijanski? Ili će pokušati da nas uveri da se rotarijanstvo i hrišćanstvo uzajamno prožimaju i da nema nikakvih razlika)?! A u časopisu „Rotarijanac“ (br.11 iz 2001.g.) navodi se da je piskop šabački Lavrentije prisustvovao osnivanju i blagoslovio rad rotarijanskog kluba u Šapcu.

Na internet-sajtu šabačkih rotarijanaca može se videti i foto-reportaža „proslave Badnjeg dana 2002. godine u prostorijama šabačkog rotarijanskog kluba“. Na fotografijama se vidi Episkop Lavrentije u pratnji svoga sveštenika-rotarijanca Vojislava Petrovića, koji sa epitrahiljem i kadionicom, navodno osveštava “rotarijanski“ badnjak!

Čudno je da se šabački vladika sa svojim sveštenikom na Badnji dan nije uputio u neki od brojnih izbegličkih kampova, među siročad ili u bolnice, nego je baš na Badnji dan našao za shodno da blagosilja rotarijance kao nove srpske otpadnike, koji ne samo da nemaju nikakve veze sa badnjakom i srpskim predanjem nego su, pod plaštom navodnog činjenja dobra, direktno i suštinski suprotstavljeni Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Jasno je da jedan srpski vladika i jedan srpski sveštenik-rotarijanac rotarijancima ne trebaju da bi od njih čuli slovo Istine, koje su vladika i sveštenik dužni da propovedaju, već su im, očevidno, potrebni samo radi „pravoslavne dekoracije“ kako bi na sebe navukli odoru koja im ne pripada, skinuli žig i pečat masonske organizacije i obmanom privukli nove članove među verujuće, kako bi se ispunilo rotarijansko geslo: „svakog dana – jedan novi član“. Paradoksalno je i to da su niški rotarijanci za svoju „krsnu slavu“ uzeli nikog drugog nego – Svetog Savu!

Bivši ministar vera Srbije i protoneimar Hrama Svetog Save na Vračaru prof. dr Vojislav Milovanović je i na jednu i na drugu dužnost postavljen direktnom intervencijom pokojnog episkopa šumadijskog Save (Vukovića). Javnosti je predstavljen kao navodno nestranačka ličnost (što je agitovanjem protiv Vojislava Koštunice, a u korist Miroljuba Labusa, u manastiru Hilandaru i na drugim mestima pred prvi krug predsedničkih izbora u Srbiji demantovao), ali nigde nije pominjano to da je i veoma angažovani rotarijanac tako da su to zemunski rotarijanci izreklamirali u svom glasilu (br.11 iz 2001.g.).
Imenovanjem rotarijanca za ministra vera Srbije i, što je još gore, za protoneimara Hrama Svetoga Save na Vračaru, vernici su po ko zna koji put prevareni!

Opet je za čuđenje i to da radove na Hramu Svetoga Save na Vračaru organizuju rotarijanci (poznato je da je Milovanović stručnjak za geodeziju, a ne za crkvenu arhitekturu i graditeljstvo).

U Srbiji ima dovoljno priznatih arhitekata, pravoslavnih vernika, od kojih ovde treba pomenuti prof. dr Borivoja Anđelkovića, prof. dr Predraga Peđu Ristića, prof. dr Ljubišu Folića i druge.

Za koju godinu, lako je moguće da se pojavi tvrdnja kako Srpska pravoslavna crkva nije mogla da završi Hram Svetog Save na Vračaru – bez pomoći i stručnog angažovanja rotarijanaca. A idealna podloga za takve informacije biće im rotarijanac Vojislav Milovanović kao protoneimar Hrama Svetog Save i rotarijanci koje on uvlači u projekat završetka ove svetinje. Uostalom, zar pisanje i reklamiranje zemunskog rotarijanskog lista to ne potvrđuje?

Sveti arhijerejski Sinod SPC bi, prema mišljenju Tabloidovih sagovornika iz vrha pravoslavnog sveštenstva, pod hitno trebalo da rotarijanca Vojislava Milovanovića, zbog članstva i predsednikovanja rotarijanskom družinom, razreši dužnosti protoneimara Hrama Svetoga Save na Vračaru, kao i da se rotarijancima do pokajanja i vraćanja u krilo Crkve ukine pravo na svete tajne i druge pravoslavne obrede.

Ako nehrišćanske organizacije danas imaju ambiciju da se prerušeno ubacuju u crkvene redove onda je lako zamisliti šta se tek događa u državnim organima i kuda to vodi i ovaj narod i ovu državu.

Čudno je da narodu i jednom delu ovdašnjeg pravoslavnog sveštenstva kome je vekovima bio uzor sveti Sava, rotarijanac Pol Haris i njegovi sledbenici sa srpskim imenom i prezimenom postaju bitni zbog „humanih ciljeva“, „viših ciljeva“ i „najboljih namera“. Mnogo pre bilo kakvog Pola Harisa, cela slovenska civilizacija je upoznala milosrđe, dobročinstvo i sabornost. Tu niko ništa novo nema da saopšti, pa ni rotarijanci.

Poznati srpski rotarijanci

Mnoge ličnosti iz javnog i političkog života naše zemlje potrčale su u rotarijanske klubove. Treba pomenuti samo neke čija se imena nalaze i na zvaničnim prezentacijama gradskih rotarijanskih klubova…

To su akademik Nikola Tasić, dugogodišnji direktor Balkanološkog institura SANU, bivši premijer Srbije Zoran Živković, bivši predsednik Vlade Republike Srpske Mladen Ivanić, pomoćnik ministra prosvete Gaša Kneževića, Vigor Majić (svojevremeno aktivista komunističke omladine, koji je, kao pomoćnik ministra prosvete, ostao dobro upamćen po napadima na Crkvu prilikom uvođenja veronauke u srpske škole), bivši ministar vera Srbije i, nažalost, protoneimar Hrama Svetog Save na Vračaru prof. dr Vojislav Milovanović i mnoge druge, manje i više poznate ličnosti.

„Svoč“ satovi za Svetog Savu

I akcija prikupljanja novca za Hram Svetoga Save na Vračaru prodajom tzv. svoč-avaton satova ima veze sa rotarijancima. Direktor firme „Agrah-trejding“ Miloš Stanojević iz Zemuna, generalni distributer tih satova u našoj zemlji, takođe je ugledni član rotarijanskog kluba Zemun! Pravo je čudo da i Jevrem Popović, zvonolivac sa Dorćola, koji je takođe član rotarijanske družine, nije dobio posao izlivanja zvona za Hram Svetoga Save (o sukobu između dva rotarijanca Vojislava Milovanovića i zvonolivca Jevrema Popovića zbog toga što su zvona za Hram Svetog Save izlivana u Austriji javnost je već obaveštena preko dnevnih novina).

Nikola Vlahović za Tabloid