Вести

Miki Manojlović, glumac sa ozbiljnom internacionalnom karijerom, zvezda evropske kinematografije, bio je gost na festivalu „Kustendorf“ na Mećavniku.

Nakon projekcije filma „Irina Palm“ Sema Garbarskog u kojem igra sa Merijen Fejtful, prvom ženom Mika Džegera, u intervjuu za „Blic“ ispričao je, pored ostalog, zbog čega odbija da igra u Holivudu uprkos ogromnim honorarima, već se bori za evropski, umetnički film; zašto danas ne zna gde su granice Srbije. Poverio nam je i da se sprijateljio sa bivšom ženom Mika Džegera, a pustio nas je da zavirimo u njegovu porodicu. Uprkos ogromnom, svetskom uspehu, Miki ostavlja utisak skromnog, jednostavnog i veoma toplog čoveka.

Film „Irina Palm“ nas navodi da postavimo sebi mnoga pitanja. Koliko smo skloni da osudimo ljude bez poznavanja razloga zbog kojih rade nešto, zašta površnim posmatranjem zaključimo da je nemoralno?
– Ta osuda društva nekoga ko radi nešto nedozvoljeno je večna tema. Koliko čovek dozvoljava ili ne dozvoljava ljudima da žive onako kako žele je opet pitanje slobode i robovanja; trpljenja, pristajanja na neke društvene konvencije. Sklon sam da pokatkad više poverujem čoveku koji ima jednu ustanovljenu i čvrstu vrstu morala, ma kako ta njegova vrsta morala nekome bila amoralna ili neprihvatljiva. Kada vam neko ko je na ivici zakona da reč da će biti tako, i to zaista tako i bude, onda se zamislite kako je čudno to u njemu. Kako je ta podela na jedno izvršavanje obaveze i date reči čvrsta i jasna, s druge strane vidite da je spreman na sve da bi nešto postigao. Ta dvojnost je zanimljiva u tom svetu kriminala, prostitucije…

Vaš lik, na početku filma pomalo surov, dobrota drugog čoveka uspeva da promeni i očoveči.
– Ja volim da igram te takozvane rubne likove koji su na ivici. To je mnogo zanimljivije. Šta ima interesantnije nego igrati, recimo, jednu takvu budalčinu, kretena, polučoveka kakvog igram u filmu „Zavet“?! To je strašno zanimljivo.

Kako izgleda raditi sa Merijen Fejtful, bivšom ženom Mika Džegera?
– Od 60-ih godina ona živi rokenrol. On joj je sve dao, ali i sve uzeo. Merijen je jedna strašno topla žena, zato je i dobila tu ulogu, zato je u filmu. Ona je sačuvala toplinu i mnogo je dobra. Baš je dobrica. To je veoma važno.

Nekada je bila lepa žena, kako podnosi starost?
– Ona je bila prelepa, bila je strašna riba! I dalje nosi svoje godine i pokušava da i dalje bude žensko. I jeste žensko.

Jeste li se družili? Da li je pominjala Džegera?
– Kako da ne. Mnogo smo se družili i razgovarali smo o raznim stvarima. Skoro o svemu. Fejtful je zvezda evropske andergraund scene. Velika zvezda, a to ljudi ovde ne znaju. Nju obožavaju u Francuskoj, Engleskoj Nemačkoj… idu na njene koncerte i stariji, ali i klinci. Super je Fejtful! Ta njena sudbina je neobična. Vremenom, kako je Džeger sve više uspevao, ona je sve više propadala. Mik je bio jedan avlijaner (smeh). Ali bio je željan učenja. Želeo je da čita, ali nije znao koju literaturu. Ona mu je rekla da uzme Bulgakovljev roman „Majstor i Margarita“. Pročitao je roman i napisao je pesmu „Simphaty for the devil“. Eto, tako je bilo. On je danas ser, dobio je orden, a Merijen je tu gde jeste.

Potičete iz glumačke porodice, a i vaša ćerka Čarna se takođe bavi kinematografijom. Snimila je dokumentarni film o vama…
– To je bilo veoma zanimljivo iskustvo. Ona je snimala kamerom i postavljala mi je pitanja. E, sad! Nije isto razgovarati sa nekim ko vas zna iz jednog subjektivnog ugla sa svim saznanjima i predrasudama koje ima o meni. Bilo je zanimljivo. Još jedan od životnih ispita. Odnos očeva i ćerki je veoma specifičan.

Zašto?
– Ćerke su ozbiljna i velika tema koja nema kraj. Neistražena je. Odnos oca i ćerke je u stalnom procesu. To je snažna veza, kao i ponekad između sinova i majki. Ćerke su velika tema, jer kad očevi budu znali u potpunosti da izbalansiraju i odgajaju svoje ćerke onako kako bi roditelji trebalo da rade, verovatno će i čovek biti bolji. nImate i sina. Da li vas je očinstvo u poznijim godinama promenilo i dalo vam neku novu energiju?
– Jeste. Lakše mi je sada. Možda zato što bolje razumem. Ništa mi nije teško. Ivan je super, ozbiljan mladić od pet i po godina.

Da se vratimo filmu. Zbog čega Srbi u Holivudu igraju teroriste i negativce i zašto pristaju na to?
– Zbog para. Para radi! A imaju i iluziju da su ozbiljni glumci jer igraju u ozbiljnoj produkciji. Bezveze! Draže mi je da igram Dostojevskog u filmu „Duhovi Sankt Peterburga“ za male pare, nego da igram za ogromne pare negativnog Srbina u Holivudu. Ma, ne bih tamo igrao nikoga, a kamoli neku srpsku protuvu!

I dalje odbijate pozive iz Holivuda. Zašto?
– Nisu mi zanimljivi. Nema tamo takvih projekata koji mene privlače. Da sam rođen u Americi, verovatno bih bio u Holivudu sa svim ovim svojim razmišljanjem. I u Holivudu mnogi glumci misle isto ovo što ja vama govorim. Znam, pričali smo. Da sam rođen u Americi, verovatno bih bio tamo i vi biste me gledali kao veliku svetsku zvezdu. Još veću, jer bih govorio engleski, a ne srpski (smeh). Nije isto roditi se u razvijenoj državi u svakom smislu i u nerazvijenoj u svakom smislu. Ali, kada vi koji dolazite iz zemlje koja je nerazvijena u svakom smislu ozbiljno učestvujete u svetskoj kinematografiji, to je onda ogromno u poređenju sa nekim ko je tamo rođen. Zašto to govorim? Zato što su ti malobrojni dobri holivudski scenariji, koji bi mene privukli, u rukama glumaca koji su tamo rođeni. A tamo ima nekoliko veoma ozbiljnih glumaca koje ja cenim. I oni su u stalnoj potrazi za tim dobrim scenarijima.

Koliko vas ta borba za evropski umetnički film i odbijanje ponuda iz Holivuda koštaju u novcu? Koliko gubite?
– Ne gubim ništa, ali me i ne košta uopšte. Evropa hrama u svakom smislu, pa i u novcu. Evropski honorari nisu honorari od kojih padate u nesvest. To nije lova koja zaluđuje i pomera dandalo ili pamet. Nisam ništa izgubio. Samo sam dobio time što nisam otišao tamo gde ne želim i što odlazim tamo gde želim.

Dolazak u moju zemlju

Osećate li i dalje ono uzbuđenje kada nakon dugog boravka u inostranstvu uđete u našu zemlju?
– Ne. Ta zemlja više ne postoji. Sećam se, 90-ih, posle rata, idem kolima iz Venecije, pošto avione ne volim, i kada dođem do Trsta, već vidim Istru ako je vedro. Osećao sam to prepoznavanje svoje zemlje, koja nije Srbija već Jugoslavija. Ima nešto veoma važno: kada vam oduzmu emocije, to je veoma ozbiljno oštećenje kojem nisam nimalo doprineo. I tako vraćam se, gledam Istru… Ali, ne mogu kolima da prođem kroz Sloveniju jer mi treba viza! Pa moram kroz Austriju, Mađarsku… Nikada nisam uzeo slovenačku vizu, niti ću! Ne radujem se više ulasku u svoju zemlju. Danas ne znam ni gde su u stvari granice ove moje zemlje. I bez ikakvog politizovanja moram da kažem, jer je to istina, ljude u ovoj mojoj državi Srbiji svet drži u jednom ozbiljnom getu. U getu koji traje već 20 godina!

Simonida Stanković za Blic