Vreme je za akciju!

Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво Аутор: новинарство пута прочитано Датум: 15.01.2008 Одштампај

„Zapovijest je Gospodnja da ne ostanemo nijemi u vremenima kada je vjera u opasnosti.“ (Sveti Teodor Studit)

piše: Časlav M. Damjanović 14.01.2007

“Kada je u pitanju vjera, niko nema pravo da kaže, ‘ko sam ja?’. Nema pravo ni sveštenik, ni vladar, ni zemljodelac, ni beskućnik. Niko nema pravo da kaže nije to moja stvar ili to me ne zanima. Kamenje će zavikati, a ti zar da ostaneš nijem i nezainteresovan?“ (Sveti Teodor Studit)

“Jedan čovek sa Istinom je većina“ (Sveti Vasilije Veliki)

Već dugo Srbi su duboko uznemireni nekim postupcima naše Crkve a pogotovo antihrišćanskom nemilosrdnošću australijskog episkopa Irineja. Očigledno je da je na suprot izgovoru da “svim silama“ sprečava “dalje podele vernih Srba“ pod njegovom “duhovnom vlašću“ njegova nemilosrdnost usmerena na definitivno uništenje Novogračaničke mitropolije za Australiju i Novi Zeland.

To nedvosmisleno dokazuje njegovo “Strogo upozorenje“ datirano 10. decembra 2007. godine u kojem preti izvođenjem pred Crkveni sud svakog “legalno izabranog delegata“ koji “uzme učešća u raskolničkom okupljanju i zloupotrebi, gotovo skrnavljenju manastira Svetog Save“, i njegov pokušaj da 29. decembra 2007. godine otme od vernika manastir Svetog Save u Kanberi – naredivši da se stavi katanac na Svetog Savu!

To znači da episkop Irinej smatra okupljanje vernika u njihovom manastiru – zloupotrebom i skrnavljenjem manastira, i da je Sveti Sava zloupotreba i skrnavljenje one crkve koju episkop Irinej predstavlja!

Pretnje “Strogog upozorenja“ episkopa Irineja neodoljivo potsećaju na poternice Vermahta, a zakatančenje Svetog Save na drastične represalije okupatora iz Drugog svetskog rata. Poistovećenje sa okupatorom koji je druge vere očigledno je u njegovoj nemilosrdnoj hajki na najiskrenije Svetosavske Pravoslavce koje zlonamerno optužuje da su “šačica necrkvenih pojedinaca“, koji su protiv njega zbog nekakvih navodnih “ličnih ogrešenja“ jer samo neko ko je druge vere može da smatra sabornost i narodnost Svetosavske Crkve – “necrkvenom“!

Većina parohijana je uverena da vladika Irinej nastavlja titoistički nasrtaj naše Crkve na Svetosavsko Pravoslavlje Slobodne zagranične crkve, i da se njegova antihrišćanska nemilosrdnost nadovezuje na stav mitropolita Amfilohija da su svetosavska i ravnogorska prošlost Srbije nekakvo “arhaično slepo crevo“. Međutim, današnji nasrtaj na Svetosavsko Pravoslavlje mnogo je rafiniraniji od komunističkog zato što je rezultat “papskog“ vatikanskog političkog rasizma i mržnje.

‘’Papska’’ nemilosrdnost vladike Irineja ne čudi. Tvrdi se da njegovo teološko obrazovanje nije svetosavsko-pravoslavno i da nije svoju dušu otvorio napajanju Božijem dugogodišnjim pravoslavnim iskušeništvom.

Kao što su Đilas, Koča i Dedijer fotografišući se 1943. u Zagrebu u uniformama nemačkog Vermahta, tako je vladika Irinej, kao jeromonah, fotografišući se u fratarskoj uniformi sa katoličkim okovratnikom , kao član Centralnog komiteta (Central Committee) Svetskog Saveta crkava (The World Council of Churches, WCC ) – javno pokazao da uopšte ne poseduje osećanje moralne odgovornosti prema pravoslavnoj odori koju nosi.

Ne čudi zato što se nemilosrdno rušenje Slobodne zagranične Crkve sprovodi ne samo u Australiji već i na severno-američkom i evropskom kontinentu. Ne čudi zato što se razorno delovanje Vatikana sprovodi unutar naše Crkve promenom crkvene dogmatike što izaziva zabrinutost i proteste sveštenstva i mirjana takođe i u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Jednom rečju, ne čudi zato što je cilj svih tih razaranja isti – definitivna likvidacija hrišćanske duhovne i nacionalne suštine Svetosavskog Pravoslavlja.

“Ne bojte se onih koji ubijaju telo, nego onih koji su naumili da ubijaju dušu” (Nikolaj Velimirović)

Nemilosrdni nasrtaj episkopa Irineja na Svetog Savu u Australiji stavio je pred Srbe Zahtev australijskih parohijana da “naša Crkva bude zaista srpska, zaista pravoslavna i zaista hrišćanska“! Značenje Zahteva zapravo je Zahtev za oslobođenje naše Crkve od stvarnog “slepog creva“!

Stvarno “Slepo crevo“ je sklerotična zaostavština titoističke crkve!

Zahtev postavlja “papistima“ naše Crkve sledeća pitanja:

Da li papa treba da odlučuje ko od Srba zaslužuje svetaštvo?
Zar to ne bi značilo raščinjenje svih naših Svetaca od Save i Lazara?
Da li onaj ko se ocepio od Hrišćanstva treba da Srbima odlučuje ko od srpskih mučenika zaslužuje pravedništvo?
Zar to ne bi značilo raščinjenje srpskih mučenika od Miloša do Draže, od Gazimestana do Jasenovca?
Zar to ne bi značilo da onaj ko se ocepio od Hrišćanstva i uzurpirao Hrista za privatnu svojinu treba da Srbima određuje ljubav i vrlinu Vere?

Teolozi upućeni u zbivanja u našoj Crkvi, kao na primer otac Žarko Gavrilović, tvrde da se u Svetom Sinodu učaurila snažna grupa “papista“ koji svoje razorno delovanje sprovode na svim nivoima funkcionisanja crkve, uključujući postavljanje svojih sveštenika na ključne pozicije, i obrazovanje budućih sveštenika u “papskom“ smeru.

Činjenice da Vatikan već dugo razara našu Crkvu iznutra, i da istorijsko izdvajanje Rima od Hrišćanstva znači šizmu, daje danas pravo iskrenom verovanju Svetosavskih Pravoslavaca u istinito Hrišćanstvo na sumnju da li naša Crkva više nije Savina, i da li više nije naša – pravo da zahtevaju odgovor na dva pitanja:

Da li je naša Crkva zaista još Pravoslavna?
Da li je naša Crkva zaista još Hrišćanska?

Zašto danas? Zbog današnjeg skrnavljenja Svetog Save koje je počinio vladika Irinej pozivajući se na “zaštitu kanonskog ustrojstva Crkve“! Zato što danas bezbroj teologa s pravom tvrdi da već 300 godina posle Raspeća Isus ne bi prepoznao kao svoju onu crkvu koju su rimski car Konstantin i dvorski fariseji proglasili kao zvaničnu hrišćansku crkvu rimskog carstva!

Šta Isus ne bi prepoznao? Ne bi prepoznao “kanonsko ustrojstvo“ Konstantinove rimske crkve. Na suprot tome, Isus bi sa radošću prepoznao kao svoju Crkvu onu Pravoslavnu Crkvu koju je ustanovio Sveti Sava Ne po “kanonskom ustrojstvu“ nametnutom za održavanje apsolutističke “duhovne vlasti“ nad vernicima – već po stvaralačkoj ljubavi radosne i slobodne duše, kojom sabornost i narodnost čine Savinu Crkvu istinitom Hristovom crkvom.

Čini se da je razorne posledice “papizma“ i promenjenog “kanonskog ustrojstva“, iza kojeg se prikriva vladika Irinej, najsažetije obrazložio Vladimir Dimitrijević u knjizi “Nema Krsta bez tri prsta! Treba li Srbi da se poklone papi?“:

“Papizam, zahtevajući za sebe i do danas eklisiološku isključivost, iako je odgovoran i uvoditelj je podele, nije načinio grešku da učestvuje kao član Svetskog Saveta Crkava i da se pretvori u jednu od mnogih “crkava“. Na rečima, međutim, i licemerno hvali Ekumenski Pokret, koji blagosilja kao pripremu za sjedinjenje sa Petrovim Rimom i sa papom. Osobito se raduje i veseli zbog učešća Pravoslavne Crkve, koja je u praksi ukinula samu sebe kao jedinstveno ovaploćenje i nastavak Jedne Svete, ustupajući svoj prostor, svoj identitet, šizmatičkom i jeretičkom Rimu.’’ Tako je došlo do toga da se “Sjedinjenje ne shvata više kao sjedinjenje sa Crkvom, kao sjedinjenje ocepljenih sa nama, “sa Crkvom“, “sa nama“, kao što je shvatano uvek nego kao “sjedinjenje crkava“!

Zar “ustupanje identiteta“, napuštanje “ovaploćenja jedine Svete“, pretvaranje u “jednu od mnogih“, i “ukidanje same sebe“ nije odgovor na pitanje da li je naša crkva zaista još pravoslavna i hrišćanska?

Dok se Vatikan dogmatički vešto presaldumio iz šizmatičke i ocepljene u “jedinu crkvu“ kojoj sve ostale treba da se pripoje – naša Crkva je “ukinula samu sebe“ zato da bi ustupila svoje mesto Vatikanu! Zar tim skrnavljenjem naša crkva nije napustila ne samo Svetog Savu već zapravo – Isusa Hrista? Zato da bi Vatikan mogao da tvrdi apsurde da je “Hristos ovde na zemlji uspostavio samo jednu crkvu“ – i da je ta jedna crkva – Rimo-katolička crkva; a da je ono što Pravoslavnoj crkvi nedostaje da bi bila stvarna crkva – to što ne priznaje primat pape!

To ustupanje identiteta i pretvaranje u “jednu od mnogih“ dogodilo se tako “što je ovaj termin nametnut i u bogoslovskoj nauci, nakon dugogodišnjeg ekumenističkog ropstva i otuđenja“! (Isto)

Zar to nije dokaz razornog dejstva Vatikana na suštinu naše crkve, ili… bivše crkve?

“Srbi, narod moj, Hristovi su, a ne papini“ (Sveti Sava, Žiča)

Danas je najnemilosrdniji napad na Novogračaničke mitropolije zato što je – nasuprot Svetom Sinodu koji su nekad okupirali komunisti, a danas Vatikan – Slobodnu Novogračaničku Crkvu stvorila stvarna duhovna snaga istinskog Hrišćanstva iz koga je nastala, na kojem danas postoji, i na kojem će večno postojati Svetosavsko Pravoslavlje! Tu srpsku Crkvu, po rečima vladike Nikolaja, Sveti Sava je ustoličio “na suprot čudovišnim anomalijama i nečovečnim izraslinama srednjeg veka na zapadu“! Zapravo – na suprot današnjim još čudovišnijim anomalijama i još nečovečnijim izraslinama od onih u srednjem veku! To pogotovo dokazuje nemilosrdnost vladike Irineja koji “sprečava obnovu raskola“ zamišljajući sebe kao da je čelni mač nekakvog osionog Krstaškog pohoda!

U suštini raskol uopšte nije postojao jer Slobodna zagranična crkva nije nikakav raskol već nastavak Svetosavskog Pravoslavlja u takozvanom slobodnom svetu! Pod Titom “crkva jeste bila odvojena od države“, ali “nije bila odvojena država od crkve“. Po Titovom naređenju Svetosavsko Pravoslavnje “izbačeno“ je iz Crkve. To priznaje i patrijarh German u svojoj knjizi “Ja i komunisti“.

To je dokaz da je pod Titom naša Crkva napustila svoj identiet! Zato se iz današnje perspektive može slobodno zaključiti da je logično da je Udbi i neravnogorskim elementima emigracije išlo u račun stvaranje Slobodne crkve baš zato što je bila stvarni nastavak Svetosavske Pravoslavne Crkve – zato da bi stvarnu Svetosavsku Pravoslavnu Crkvu lažno proglasili raskolničkom! Ta laž je obezbedila nastavak posrnuloj, zaista raskolničkoj Germanovovoj Crkvi – da danas, zamaskirana promenjenim kanonskim i dogmatskim ustrojstvom – može da likvidira stvarnu Svetosavsku Pravoslavnu Crkvu lažno je prikazujući za raskolničku!

Zato je danas situacija istovetna kao pod Titom. Zbog toga što su danas Novogračaničke mitropolije širom sveta i dalje nastavak Svetosavskog Pravoslavlja i istinskog izvornog hrišćanstva – zato se danas nastavlja njihova likvidacija!

Zato danas promenjeno “Kanonsko ustrojstvo“ – zapravo stvarno raskolništvo – daje gaulajteru savremene inkvizicije preobučenom u odoru naših vladika – pravo nekakvog šizmatičkog fanatičnog Reda čiji ga kanon navodno ovlašćuje za nemilosrdnog egzekutora navodnih jeretika!

Gaulajterski fanatizam, politička selektivnost vernika, kanonska nemilosrdnost – pod Titom i danas – lažno se prikazuju kao “Božija ljubav“. Međutim, političko-kanonski selektivvizam nije Božija ljubav – to je nastavljanje perverznog sadizma šizmatičke jeresi, nastavljanje mržnje “druge vere“! Takvo “papsko“ selektivno rezonovanje očituje se čak i u Božićnoj Poslanici 2008:

“U duhu tog božanskog mira i ljubavi, tolerancije i uvažavanja obnavljamo porušene mostove među ljudima dobre volje. Odbacimo remetioce mira, ma koji oni bili“.

Očigledno je da se “tolerancija i uvažavanje“ ne odnosi na “remetioce mira“! Prema tome, odnosi se isključivo na one koji su politički korektni – to znači da su “ljudi dobre volje“ – isključivo oni koji su spremni na pokornost!

Prema tome, “porušeni mostovi“ sa Svetosavskim Pravoslavljem koje je po Titovom naređenju lažno proglašeno za “raskol“ – ne obnavljaju se u ime kanonski propisane politički selektivne odanosti!

Pošto je kanonski propisana politička selektivnost jeres, zapravo stvarno raskolništvo, logičan je zaključak da raskolništvo odbija da obnovi porušene mostove sa Svetosavski Pravoslavljem! To je logično jer je cilj tog stvarnog raskolništva ostao nepromenjen – likvidacija Svetosavskog Pravoslavlja! Zato se “porušeni mostovi obnavljaju“ isključivo sa, da upotrebimo reči Svetog Save – “u krvi dokazanim neprijateljem“! Prema tome, zar suštinsko posrnuće, zar “otuđenje“ naše crkve od same sebe nije raskol i izdaja?

“Ne pravite od doma oca moga, dom trgovine“ (Jevanđelje po Jovanu)

Nažalost, otuđenje do koga je dovela diktatura selektivne isključivosti je karakteristika današnjice. U naše doba američki Državni sekretarijat stao je na stranu “oslobodilačkog rata“ OVK, Domovinskog “oslobodilačkog rata“ Hrvatske, i “oslobodilačkog rata“ Izetbegovićeve manjinske muslimanske frakcije. Sve te takozvane “oslobodilačke ratove“ vodili su današnji naslednici nekadašnjih privrženika Nacizma u Drugom svetskom ratu. Potsetimo se zato kada su Državni sekretarijat i Zapadni saveznici otvoreno stali na stranu “oslobodilačkih ratova“?

Onog trenutka 1943. godine kada je Tito “primio“ ustaške jedinice i komandante u svoje redove – zapravo, onog trenutka kada je obavljeno plansko “združenje“ jednog dela ustaških snaga sa partizanima za predstojeći napad na Srbiju – prekinuta je saradnja sa Dražom Mihailovićem i Jugoslovenskom vojskom u otadžbini!

Pošto je činjenica da se “zaljubljenost“ Državnog sekretarijata i Zapada u takozvani Titov “oslobodilački rat“ nastavila “zaljubljenošću“ u Titove takozvane “tekovine“, zar nije logično da se ‘‘zaljubljenost“ Državnog sekretarijata i Zapada nastavila takođe i u tekovine ustaškog “oslobodilačkog rata“? Zar nije onda logično da je ustaški “oslobodilački rat“ bio početna faza današnjeg “domovinskog rata“? Zar to nije objašnjenje zašto danas Vašington i Tel Aviv promovišu hrvatski anti-fašizam u Drugom svetskom ratu? Naravno, pošto živimo pod diktaturom selektivne isključivosti – činjenica da hrvatski anti-fašistički rat nije postojao – ne postoji!

Međutim, istorijska paralela je zaprepašćujuća:

Juče, nacistička okupacija je iskorišćena zato da združene snage fašističkih saradnika okupatora masakriraju goloruki srpski narod sa ciljem uništenja Srpstva i srpske države! Danas, namerno izazvano i orkestrirano krvoproliće rasturanja Jugoslavije, iskorišćeno je da iste združene fašističke snage masakriraju srpski narod sa istim ciljem! Zato se diktatura selektivne isključivosti već u Drugom svetskom ratu pobrinula da tadašnju odbranu srpskog naroda proglasi za zločinstvo – zato da se današnja laž zasnuje na jučerašnjoj – da se i današnja odbrana srpskog naroda ponovo proglasi za zločinstvo!

Zasnovanost današnje laži na jučerašnjoj dokaz je neugašene mržnje.

Zato se Slobodanu Miloševiću sudilo kao da nije Titov naslednik – što jeste bio; već kao da je nekakav naslednik srpskog četništva – što pokojni Milošević nije bio!

Istorijska paralela bespogovorno dokazuje da je napad i juče i danas – napad na Ravnogorstvo. Duboka odanost Svetosavskom pravoslavlju osposobila je Ravnogorstvo da shvati šta neprijatelj zaista smera da uništi. Zato je svetosavsko pravoslavno Ravnogorstvo bilo svesno ne samo fizičke opasnosti – već da je cilj napada Srpstvo – likvidacija duhovne suštine postojanja Srba! Zato je antisrpska zavera pokušala da uništi Ravnogorstvo.

Bez svesne snage Svetosavskog pravoslavlja Ravnogorstva srpski narod bio bi na cedilu – nemoćan da se brani. Međutim, bez obzira na činjenicu da Ravnogorstvo jeste preživelo – zato što tu ravnogorsku svesnost sebe i naše svetosavske suštine sakrivamo od samih sebe, i čak je se i stidimo – zato je danas srpski narod nemoćan da se brani.

Da bi se sprečilo da se u nama probudi svesnost svetosavske suštine Ravnogorstva – zato današnjom antisrpskom propagandom dominira provokativna trakalica fašizam-anti-fašizam! Kao i u titoističkoj, tako i u današnjoj indoktrinaciji, ta trakalica podjednako efikasno kamuflira ono što se stvarno događa:

Fašisti i fašističko postupanje neprestano se proglašuju za anti-fašiste i anti-fašističko postupanje, a anti-fašisti i anti-fašističko postupanje za fašiste i fašističko postupanje. I baš zato što je preživelo Ravnogorstvo ustvari preživelo Svetosavsko Pravoslavlje – zato ocepljenici od Hrišćanstva danas Svetosavsko Pravoslavlje lažno nazivaju ocepljenicikom! Zato danas jedan inkvizitor u pravoslavnoj odori, stvarni raskolnik, likvidira hrišćansku crkvu lažno je nazivajući raskolničkom!

Oni koji su sarađivali sa neprijateljem u Drugom svetskom ratu pokunjili su se pred otpadništvom Titove Crkve. Svetosavsko Pravoslavlje Ravnogorstva odbilo kapitulaciju. Danas, kao i pod Titovom crkvom, na udaru “papizma“ je ta ista čistota Hrišćanstva – Svetosavsko Pravoslavlje! Kao što su se juče bivši saradnici okupatora pokunjili pred otpadništvom Titove crkve, njihovi istomišljenici su se danas pokunjili pred pretvaranjem titoističke u otpadničku “papinsku“ crkvu.

Danas se ti pokunjeni, koji sebe smatraju “pobožnim“ parohijanima američke eparhije, ne primećuju u svojoj poniznosti da je “suština“ Crkve posrnula, srećni su da će crkva konačno oduzeti materijalna i finasijska dobra od Slobodne zagranične Crkve, raduju se modernizaciji crkve da potpadne pod papin primat, i, veruju ti niski umovi da će pokorenje primatu obogatiti crkvu i učiniti je snažnom…

Zaboravili su da Moć Božije Crkve jeste Moć Verovanja, da Moć Božije Crkve nije moć trideset srebrnjaka zavisti na tasu. Zaboravili su suštinu: “Ne pravite od doma oca moga, dom trgovine“. A baš dom taj šićardžijski napraviše selektivni pokorni u mizeriji zavisti svoje… jer za zavist optužuju samo niži, oni koji zavide. Zbog izdajničke poniznosti njihove danas uopšte nismo država, nismo čak ni “Aneks B država“ već smo nekakva “opcija“!

Kao juče, na suprot padu njihovom, pred Srbima je danas Zahtev Svetosavskog Pravoslavlja da “naša Crkva bude zaista srpska, zaista pravoslavna i zaista hrišćanska“!

Vreme za akciju: Otkatančiti Svetog Savu!

Poniznost niskih lažima “opcija“ ima samo jedan cilj: Da Svetosavsko Pravoslavlje danas bude lak plen mnogo rafiniranije pomame od komunističke. Zato je za Srbe danas Vreme za akciju.

“Vlast kanonskog ustrojstva“ je nemilosrdan napad šizmatika mačem i topuzom zbog čega je predsednik razoružao Aneks B državu – i zbog istog danas crkva indoktrinira “protiv obnove raskola“ – zato da nas spreči da se branimo! A kako reče Sveti Jovan Kronštatski, “Bori se protiv svakog zla, trenutno ga uništavaj, vojuj protiv njega oružjem svete vere datim ti od Boga, oružjem Božanske pravde i mudrosti, molitvom, pobožnošću, krstom, hrabrošću, predanošću i vernošću“, jer Iskrena Hristova ljubav u našim srcima jača je od svakog mača i topuza protiv onih koji su “naumili da nam dušu ubiju“. Zato je Istina Svetosavlja preživela nasrtaj Titove crkve. Zato će Istina Svetosavlja preživeti današnji nasrtaj “papstva“. Bog će nam pomoći, ali… samo ako se probudimo. Svako od nas. Pojedinačno.

Samo ako shvatimo ko smo. Shvatimo šta branimo. Shvatimo ko su izdajnici. Ko otpadnici. Šta je izdano. Samo ako shvatimo da su “opcije“ izdaja – radi se o nama Srbima koji moramo da spasemo suštinu nas samih:

Da otkatančenjem Save sebe otkatančimo – to MI moramo da učinimo.

autor: Časlav M. Damjanović (Dopunjeni teskt časopisa „SRPSKI GRANIČAR“)

+++

НАЈНОВИЈИ БРОЈ „ГРАНИЧАРА“ ПРЕУЗМИТЕ ОВДЕ КАО ПДФ ДОКУМЕНТ!!

Какав је то часопис „СРПСКИ ГРАНИЧАР“?

Часопис „Граничар“ је орган одбора за очување и унапређење Новограчаничке митрполоије раније зване Слободне српске цркве. Одбор је формиран непосредно после црквено-народног Сабора 1998 године којом приликом је претстављен Нови Устав за северну Америку и Канаду.

Нови Устав требао је да превазиђе раскол од 1963 године и успостави административно јединство са мајком црквом. Нови Устав није био прихваћен ни на црквено-народном Сабору 1998 године ни на црквено-народном Сабору 1999 године који је био наставак црквено-народног Сабора од 1998 године.

Нови Устав није био прихваћен јер је:

– Укидао постојање Новограчаничке митрополије.

– Укидао корпорације и успостављао пуну контролу имовине од црквене јерархије.

– Ограничавао присуство делегата верника на црквено-народним саборима.

Из тих разлога формиран је Одбор за очување и унапређење Новограчаничке митрополије чији циљ је био не само очување и унапређење Новограчаничке митрополије већ и очување корпорација и контроле имовине као и присуство на црквено-народним Саборима истог броја делегата верника као и до тада.

Први лист Граничара изишао је маја 2001 године. Од тада излази повремено.

Граничар има за циљ:

– Да обавести о значајним збивањима у СПЦ која су од утицаја за очувању и унапређењу не само Новограчаничке митрполије већ и српске цркве уопште.

– Да упозна са чињеницама које стоје на путу успостављања јединства и здравих односа са мајком црквом.

– Да заитересује све добронамерне Србе за очување изворног Православља онако како нам је остављено од Светих отаца и апостола као и Светог Саве.

– Да укаже на специфичне околности живота Срба у емигарцији који не може бити идентичан са животом Срба у отаџбини.

– Да очува контакт са нашим епархијама у Аустралији и Европи и обавести о збивањима у њиховим епархијама.

prezeto sa portala www.granicar.com