Вести

Go­di­na 2008. će do­ne­ti kraj naj­ka­ta­stro­fal­ni­jeg pred­sed­ni­ko­va­nja u isto­ri­ji Ame­ri­ke. Bu­šov re­žim za so­bom osta­vlja na­sle­đe zlo­na­mer­ne ne­kom­pe­ten­ci­je, ko­ja je uči­ni­la da od ze­mlje lju­di stra­hu­ju i da je mr­ze ši­rom sve­ta, a una­pre­đe­nje de­mo­kra­ti­je je po­sta­lo si­no­nim he­ge­mo­nij­skog in­ter­ven­ci­o­ni­zma.

Šta do­la­zi sle­de­će? Po­li­tič­ka konj­ska tr­ka ko­ja se odr­ža­va je još uvek u po­čet­noj fa­zi, ma­da kan­di­da­ti na­por­no tr­če vi­še od go­di­nu da­na i tro­še de­se­ti­ne mi­li­o­na do­la­ra. (CNN pro­ce­nju­je da će ukup­ni iz­nos ko­ji će bi­ti is­pla­ćen sa­mo za re­kla­mi­ra­nje na te­le­vi­zi­ji to­kom pred­sed­nič­kih pre­li­mi­nar­nih i na­ci­o­nal­nih iz­bo­ra pre­ći tri mi­li­jar­de do­la­ra, što je su­ma ko­ja po­tvr­đu­je onu sta­ru iz­re­ku da Ame­ri­ka ima “naj­bo­lji si­stem ko­ji se nov­cem mo­že ku­pi­ti”.)

Na is­hod bi mo­glo da uti­če sve: još je­dan te­ro­ri­stič­ki na­pad; soč­ni seks skan­dal a la Mo­ni­ka; ne­pri­jat­ni lap­sus to­kom pred­sed­nič­ke de­ba­te. Ali, dok ne­ma kri­stal­nih ku­gli, pred­nost je na stra­ni de­mo­kra­ta, a iz ovog mnoš­tva tak­mi­ča­ra, dva naj­ve­ro­vat­ni­ja li­de­ra na li­sta­ma kan­di­da­ta su Hi­la­ri Klin­ton i Ba­rak Oba­ma.

Uzi­ma­ju­ći u ob­zir pre­zir pre­ma Bu­šu (ukup­ne oce­ne u nje­go­vu ko­rist “osci­lu­ju” ne­gde oko 30 od­sto), čak i naj­im­pre­siv­ni­ji pred­vod­nik nje­go­ve stran­ke bi se su­o­čio s muč­nom bit­kom. Da­le­ko od to­ga da su re­pu­bli­kan­ski kan­di­da­ti iz­van­red­ni, oni či­ne gro­tesk­nu sli­ku. Od oči­gled­nih šar­la­ta­na po­put biv­šeg gu­ver­ne­ra Ma­sa­ču­set­sa Mi­ta Rom­ni­ja, ko­ji je se­be re­for­mi­sao kao de­sni­čar­skog fa­na­ti­ka ko­ji je pro­tiv abor­tu­sa i ho­mo­sek­su­a­la­ca, do “go­spo­di­na 9/11”, biv­šeg jav­nog tu­ži­o­ca i gra­do­na­čel­ni­ka Nju­jor­ka Ru­di­ja Đu­li­ja­ni­ja – ko­ji li­či na “mr­tvač­ku gla­vu” i pro­po­ve­da o za­vr­šet­ku ra­ta pro­tiv “isla­mo-fa­ši­zma”.

I Fre­da Tomp­so­na, ko­ji se na­da da će is­ko­ri­sti­ti svo­ju ulo­gu u te­le­vi­zij­skoj se­ri­ji Za­kon i red kao lan­sir­nu tač­ku za ve­će i bo­lje stva­ri te biv­šeg gu­ver­ne­ra Ar­kan­za­sa Maj­ka Ha­ka­bi­ja, hriš­ćan­skog fun­da­men­ta­li­ste ko­ji do­vo­di u pi­ta­nje evo­lu­ci­ju i ko­ji se po­ja­vlju­je u te­le­vi­zij­skoj re­kla­mi s he­ro­jem bo­ri­lač­kih veš­ti­na i zve­zdom ’’Vo­ke­ra, tek­saš­kog ren­dže­ra’’ Ča­kom No­ri­som. Poš­to je na stal­noj di­je­ti ko­ja se sa­sto­ji od po­li­tič­ke pr­ljavš­ti­ne i vul­gar­no­sti, ame­rič­ka jav­nost ima jak sto­mak. Ali bed­na i eks­tra­va­gant­na ne­u­ver­lji­vost ove po­stav­ke će ve­ro­vat­no is­puš­ta­ti su­vi­še ve­li­ki smrad.

U po­re­đe­nju s nji­ma, de­mo­kra­te mi­ri­šu kao ru­že, pa će se sto­ga ve­ro­vat­no vra­ti­ti u Be­lu ku­ću. Džon Edvards, ko­ji se kan­di­do­vao 2004. go­di­ne za pot­pred­sed­ni­ka na li­sti kan­di­da­ta s Džo­nom Ke­ri­jem i ko­ji je ak­ce­nat svo­je kam­pa­nje sta­vio na ame­rič­ki ras­tu­ći eko­nom­ski apart­hejd, mo­gao bi da bu­de onaj pra­vi.

Ali tre­nu­tak i do­la­ri su sa­da po­u­zda­no na stra­ni Klin­to­no­ve i Oba­me. Sa svo­jim ogrom­nim kov­če­gom s bla­gom, svo­jim all-star ti­mom kon­sul­ta­na­ta i an­ke­ta­ra i svo­jim mu­žem kao glav­nim sa­vet­ni­kom, Klin­to­no­va je na sa­mom po­čet­ku po­ku­ša­la da za­tvo­ri tr­ku. Opi­su­ju­ći se­be kao “po­u­zda­nu i is­ku­snu“, za raz­li­ku od nje­nog ri­va­la, „ko­ji bi imao još da uči o ovom po­slu“, ona je ob­ja­vi­la svo­ju no­mi­na­ci­ju pod plaš­tom ne­iz­ve­sno­sti. Ova stra­te­gi­ja ni­je upa­li­la. Ona i Oba­ma su za­gla­vlje­ni u mr­tvoj tr­ci i ka­ko ona od­mi­če, tre­ba­lo bi da poč­ne da de­lu­je i ta­ko­zva­ni fak­tor “svi­đa­nja”.

Hi­la­ri Klin­ton je du­bo­ko is­po­la­ri­zo­va­na lič­nost. Ma­da ona uži­va osnov­nu sve­srd­nu po­drš­ku sred­nje kla­se, us­peš­nih že­na, mno­gi dru­gi lju­di je sma­tra­ju pro­tiv­reč­nom: hlad­nom i aro­gant­nom opor­tu­nist­ki­njom či­je su po­zi­ci­je “po­de­lje­ne u ob­li­ku tro­u­gla” da bi iz­gle­da­lo ka­ko je nje­na ide­o­lo­gi­ja iz­nad i iz­me­đu de­sne i le­ve stra­ne po­li­tič­kog spek­tra.

Po­red to­ga, ona ima na vra­tu ne­stal­nog mu­ža. Nji­hov brak osta­je iz­vor stal­nih spe­ku­la­ci­ja, pri če­mu je ve­ći­na fo­ku­si­ra­na na ono što se sma­tra pak­tom pro­ra­ču­na­to­sti dvo­je ne­mi­lo­srd­no am­bi­ci­o­znih ma­he­ra. (Po­sto­ji još jed­na te­o­ri­ja. To je da je Bil, sve­sno ili ne­sve­sno, ki­van na svo­ju že­nu i da će na kra­ju sa­bo­ti­ra­ti nje­nu kam­pa­nju ti­me što će bi­ti uhva­ćen in fla­gran­te de­lic­to).

Oba­mi­na in­spi­ra­tiv­na sve­a­me­rič­ka ži­vot­na pri­ča mul­ti­ra­sne i mul­ti­kul­tu­ral­ne bor­be i uspe­ha uči­ni­la ga je mi­lje­ni­kom me­di­ja. U nje­go­ve tro­fe­je spa­da­ju i Gre­mi za audio ver­zi­ju nje­go­vih me­mo­a­ra, po­zi­ra­nje za na­slov­nu stra­nu muš­kog Vo­u­gea fo­to­graf­ki­nji slav­nih lič­no­sti Eni Li­e­bo­vic, po­ja­vlji­va­nje u se­ri­ji Vil i Grejs (Grejs ka­že da je bi­la pod tu­šem s Oba­mom i da joj je on “Ba-ru­šio svet”).

Osim no­vog i le­pog li­ca, on je i in­te­li­gen­tan, sa­mo­i­ro­ni­čan, br­zo do­no­si od­lu­ke i ne vla­da sa­mo či­nje­ni­ca­ma već po­se­du­je strast i spon­ta­nost – i sve to, kao iz­ra­zi­ta su­prot­nost Hi­la­ri, ko­ja iz­gle­da kao lut­ka na na­vi­ja­nje i ko­ja iz­go­va­ra do­bro na­pi­san tekst.

Na­dam se da je no­mi­no­van i da će ga iza­bra­ti, ako ni zbog če­ga dru­gog, a ono da me poš­te­di da slu­šam re­zak glas Klin­to­no­ve, za ko­ji ne­ki ka­žu “da se za­ba­da u uho kao ši­ljak za led”. Ali ovaj, po opštem pri­zna­nju tri­vi­jal­ni raz­log, su­ge­ri­še ko­li­ko se tr­ka svo­di na tak­mi­če­nje lič­no­sti. Ne uzi­ma­ju­ći u ob­zir pa­ra­me­tre po­put sti­la i imi­dža, po­li­tič­ka sta­no­viš­ta ko­ja za­u­zi­ma sva­ko od njih se ne raz­li­ku­ju mno­go, na­ro­či­to ne u po­gle­du spolj­ne po­li­ti­ke.

Oba kan­di­da­ta su po­bor­ni­ci pro­gre­siv­nog in­ter­na­ci­o­na­li­zma ko­ji je cve­tao za vre­me Bi­la Klin­to­na. Obo­je su se okru­ži­li sa­vet­ni­ci­ma ko­ji su im po­mo­gli u ob­li­ko­va­nju, im­ple­men­ta­ci­ji i de­fi­ni­sa­nju tih po­li­ti­ka či­ji je tri­jum­fal­ni tre­nu­tak, po­no­sno se se­ća­ju, na­stu­pio “hu­ma­ni­tar­nom kam­pa­njom” za spas Ko­so­va 1999. go­di­ne.

U ti­mu Klin­to­no­ve se is­ti­ču Ri­čard Hol­bruk, Me­dlin Ol­brajt i Sto­ub Tal­bot, dok se u Oba­mi­nom na­la­ze biv­ši Klin­to­nov sa­vet­nik za na­ci­o­nal­nu bez­bed­nost En­to­ni Lejk, biv­ši sa­rad­nik Sa­ve­ta za na­ci­o­nal­nu bez­bed­nost Ivo Dal­der i pro­fe­sor­ka na Har­var­du i za­go­vor­ni­ca ljud­skih pra­va Sa­man­ta Pa­u­er, ko­ja je sa­ve­to­va­la ge­ne­ra­la Ve­sli­ja Klar­ka to­kom nje­go­ve pred­sed­nič­ke tr­ke 2004. go­di­ne (u svo­joj knji­zi iz 2003. go­di­ne ko­ja je do­bi­la Pu­li­ce­ro­vu na­gra­du Pro­blem iz pa­kla: Ame­ri­ka i do­ba ge­no­ci­da, ona za ne­us­peš­no su­prot­sta­vlja­nje pred­sed­ni­ku Ju­go­sla­vi­je Mi­lo­še­vi­ću okri­vlju­je za­pad­ne zva­nič­ni­ke ko­ji su od­bi­li da “za­mi­sle zlo”).

Ima­ju­ći za­jed­nič­ku ori­jen­ta­ci­ju, svi ovi sa­vet­ni­ci kri­ti­ku­ju Bu­šo­vu spolj­nu po­li­ti­ku kao si­ro­vu i ne­pri­klad­nu, uni­la­te­ra­li­stič­ku i sklo­nu kon­fron­ta­ci­ji. Ali ni­je­dan od njih se ni­je usu­dio da si­ste­ma­tič­no kri­ti­ku­je Ame­ri­ku zbog nje­ne me­đu­na­rod­ne ulo­ge kao spa­si­lač­kog fak­to­ra. Za­i­sta, i Klin­to­no­va i Oba­ma su ob­ja­sni­li da po­ku­ša­va­ju da se vra­te na de­lo­tvor­ni­ju i so­fi­sti­ci­ra­ni­ju stra­te­gi­ju pro­jek­to­va­nja mo­ći.

Pre­ma Oba­mi­nom go­vo­ru iz 2006. go­di­ne, “po­sto­ji sa­mo jed­no me­sto gde su nas na­še greš­ke u Ira­ku sku­po koš­ta­le – a to je gu­bi­tak kre­di­bi­li­te­ta ame­rič­kih lju­di u na­šu vla­du”. Pre­ma an­ke­ti Pew cen­tra za is­tra­ži­va­nja, 42 od­sto Ame­ri­ka­na­ca se sa­da sla­že s kon­sta­ta­ci­jom da Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve tre­ba “na me­đu­na­rod­nom pla­nu da gle­da­ju sop­stve­na po­sla i da do­zvo­le dru­gim ze­mlja­ma da sa­me na naj­bo­lji na­čin na ko­ji mo­gu iza­đu na kraj jed­ne s dru­gi­ma’’.

“Sa­da ne mo­že­mo da pri­uš­ti­mo se­bi da bu­de­mo ze­mlja izo­la­ci­o­ni­sta. 9/11 nam je po­ka­zao da nas na­ši ne­pri­ja­te­lji vi­še ne­će ig­no­ri­sa­ti ko­li­ko god se mi tru­di­mo da ig­no­ri­še­mo osta­tak sve­ta. Ta­ko da tre­ba da odr­ža­va­mo ja­ku spolj­nu po­li­ti­ku, ne­po­pu­stlji­vu u go­nje­nju na­ših ne­pri­ja­te­lja i pu­nu na­de u pro­mo­vi­sa­nje na­ših vred­no­sti ši­rom sve­ta.“

Go­di­nu da­na ka­sni­je, ob­ja­vio je sli­čan po­ziv na oruž­je: “Od­bi­jam da pri­hva­tim či­nje­ni­cu da je ame­rič­ki tre­nu­tak pro­šao. Su­prot­sta­vljam se ci­ni­ci­ma ko­ji ka­žu da ovaj no­vi vek ne mo­že da bu­de još je­dan vek u ko­me, pre­ma re­či­ma pred­sed­ni­ka Fren­kli­na Ru­zvel­ta, mi vo­di­mo svet u bor­bu pro­tiv ne­po­sred­nog zla i pro­mo­vi­še­mo kraj­nje do­bro. Još uvek ve­ru­jem da je Ame­ri­ka po­sled­nja, naj­bo­lja na­da na Ze­mlji.

Sa­mo mo­ra­mo da po­ka­že­mo sve­tu da je to ta­ko. Ovaj pred­sed­nik se mo­žda na­la­zi u Be­loj ku­ći, ali u po­sled­njih šest go­di­na, po­zi­ci­ja li­de­ra slo­bod­nog sve­ta je osta­la otvo­re­na. I još jed­nom je vre­me da se ta ulo­ga do­de­li.” („Miš­lje­nje Ba­ra­ka Oba­me je is­prav­no“, re­kla je Sa­man­ta Pa­u­er na­kon nje­go­vog go­vo­ra. „Po­treb­na nam je no­va era čvr­ste, prin­ci­pi­jel­ne i an­ga­žo­va­ne ame­rič­ke di­plo­ma­ti­je ko­ja će se bo­ri­ti sa iza­zo­vi­ma 21. ve­ka.“

Pre­ma nje­nom zva­nič­nom veb-saj­tu, “Se­na­tor­ka Klin­ton uzi­ma ve­o­ma ozbilj­no pret­nje ve­za­ne za te­ro­ri­zam s ko­ji­ma se su­o­ča­va­mo. Ona sma­tra da je jed­no­stra­no fo­ku­si­ra­nje na Irak pred­sed­ni­ka Bu­ša od­vra­ti­lo od efek­tiv­nog vo­đe­nja ra­ta pro­tiv te­ro­ra i ohra­bri­lo na­še ne­pri­ja­te­lje. Kao pred­sed­nik, ona će bi­ti čvr­sta i pa­met­na u bor­bi pro­tiv te­ro­ri­zma“. Ovo je, na­rav­no, oba­ve­zni žar­gon; ne da­je na­zna­ka o to­me šta ona za­i­sta mi­sli. Ali, po­sto­ji do­kaz ko­ji je osta­vi­la za so­bom, a ko­ji mo­že da pru­ži ne­ke zna­čaj­ni­je na­zna­ke.

Za Ko­so­vo je Hi­la­ri uvek bi­la po­li­ti­čar­ka ko­ja ve­ru­je u upo­tre­bu voj­ne si­le. Pre­ma knji­zi Hi­la­rin iz­bor Gejl Ši, pr­va da­ma je na­te­ra­la svog mu­ža da pre­du­zme voj­nu ak­ci­ju, od­ba­cu­ju­ći nje­go­vu za­bri­nu­tost da bi ona mo­gla da do­ve­de do ne­že­lje­nih efe­ka­ta, uklju­ču­ju­ći i iz­gle­de da bu­de ljud­skih žr­ta­va. Tri go­di­ne ka­sni­je, to­kom go­vo­ra pred gla­sa­nje o ra­tu u Ira­ku, no­vo­i­za­bra­na se­na­tor­ka Nju­jor­ka je odo­bra­va­ju­ći is­ta­kla Klin­to­no­vu od­lu­ku i po­vu­kla ana­lo­gi­ju s osnov­nim prin­ci­pom Bu­šo­ve ad­mi­ni­stra­ci­je za ukla­nja­nje Sa­da­ma s vla­sti.

U po­re­đe­nju s Ira­kom, NA­TO bom­bar­do­va­nje je bi­lo kao uzi­ma­nje li­za­li­ce od de­te­ta. Va­zduš­ne sna­ge su oba­vi­le po­sao ili su bar za­u­sta­vi­le rat na­kon tri me­se­ca mr­vlje­nja ju­go­slo­ven­ske in­fra­struk­tu­re. Troš­ko­vi teš­ko da su vred­ni po­me­na: ni­jed­na žr­tva i ne­ko­li­ko mi­li­jar­di do­la­ra. S dru­ge stra­ne, Irak je ubio 3.400 Ame­ri­ka­na­ca i, što će mo­žda ima­ti traj­ni­je druš­tve­ne po­sle­di­ce, teš­ko je ra­nio sko­ro de­set pu­ta ve­ći broj njih. Tak­si­me­tar ot­ku­ca­va: 400.000.000.000 do­la­ra. I još uvek od­bro­ja­va, što pred­sta­vlja su­mu ko­ja či­ni da do­lar na­sta­vlja svoj slo­bod­ni pad.

Ko­so­vo je pri­pre­mi­lo sce­nu za Irak, obez­be­đu­ju­ći ve­li­ki deo re­to­ri­ke ko­ja se ko­ri­sti­la za oprav­da­va­nje ne­poš­to­va­nja me­đu­na­rod­nog pra­va u te­žnji za po­sti­za­njem na­vod­no vi­ših mo­ral­nih ci­lje­va. Ova vr­sta pre­ve­li­kog vla­dar­skog po­no­sa osta­je ži­va i zdra­va u Va­šing­to­nu. “Da li je is­ku­stvo iz Ira­ka po­lju­lja­lo ve­ru se­na­tor­ke Klin­ton?”, pi­ta Kri­sto­fer Prebl iz In­sti­tu­ta Ka­ton, va­šing­ton­skog “iz­vo­ra zna­nja i is­ku­stva”. “Da li su nas na­še vi­še­stru­ke greš­ke u Ira­ku na­u­či­le da shva­ti­mo ne­iz­be­žne ne­na­me­ra­va­ne po­sle­di­ce svih ra­to­va?” On upo­zo­ra­va da, ako je sve što je ona na­u­či­la to da Bu­šo­va ad­mi­ni­stra­ci­ja ne­veš­to ra­di svoj po­sao, bi­smo mo­gli da do­ži­vi­mo vi­še ino­stra­nih ra­to­va pod bu­du­ćom pred­sed­ni­com Klin­ton ne­go što smo ih vi­de­li pod nje­nim pret­hod­ni­ci­ma.

A što se ti­če Oba­me? “Ako se vo­di­mo isto­ri­jom”, ka­že Prebl, “mno­ge de­mo­kra­te će po­no­vo po­ka­za­ti en­tu­zi­ja­zam za voj­nu in­ter­ven­ci­ju čim se ne­ko od njih vra­ti u Oval­nu kan­ce­la­ri­ju.” Ovo su su­mor­ne ve­sti ne sa­mo za gra­đa­ne Sje­di­nje­nih Dr­ža­va ko­ji očaj­nič­ki tra­že ne­ki no­vi pra­vac spolj­no­po­li­tič­kog de­lo­va­nja, već i za one ko­ji bi mo­gli da bu­du na onoj stra­ni ko­ja do­bi­ja ame­rič­ko ne­žno mi­lo­sr­đe.

Evropa Magazin