Вести

…Jerarhija ne bi smela da se samo bavi vlastitim preživljavanjem. Ona je predodređena da približi dušu naroda Bogu-Spasu našemu. A šta radi i kako radi, ne želim da presuđujem. Ali želim samo da napomenem, da je malo ko od verujućih zadovoljan sa stanjem u jerarhiji.

To je posledica onoga Brozomornog vremena, koje se još i danas odražava kako u Crkvi, tako još više i van nje. Kao posledicu toga imamo čak i progon pojedinaca u Svetome Hramu, koji čistim srcem služe Spasitelju našem od prvog dana svoga bitisanja, i žive isihastičkim životom u molitvi, postu i čitanju Biblije i Otačke literature, životom težim nego u Manastiru. Ali, slava Bogu, to su samo jedinke, koji ništa ne znače, ali ipak bacaju blato na Crkvu Hristovu… jer zabranjuju ispovedanje vere naše. No, dosta o takvima!!!

Nije na čast Crkve, što trpi takve u svojim redovima… Crkva bi bila daleko plodonosnija, da nema takvoga balasta u svojim redovima. Ali, sve je to uz Božije dopuštenje… Neka bude volja Tvoja Gospode!!!

Nek zabruji vaseljena od zavetne molitve naše:

„Nikada se nećemo odreći Tebe, voljeno Pravoslavlje. Nikada Te nećemo izdati, blagočešće Otaca“…

Ta molitva više vredi nego čitava jedna pročitana knjiga. Unosi radost i blagost u dušu našu.

Nataložilo se u našoj Svetoj Crkvi mnogo toga, što ni u pomislima nije smelo ni da dopre do nje… I zato je istinska besednička reč naših pastira utihnula, umesto svakim danom sve jače da odzvanja u našim Hramovima. Oseća se popriličan muk, koji lebdi, nad ovim našim stradalnim prostorima. A solidarnost? Šta beše to? Gde se ona dede? Prejaka doza materijalizma se oseća i među našim redovima. Pa zar i mi treba da sledimo duh satanin, a ne Hristov duh; duh naših Svetih Otaca, koji su nam svojim učenjem i životima ucrtavali put, jedini naš put, kojim treba da hodimo… Put servilnosti i izdaje naše Svete Pravoslavne Crkve je put, koji ne želimo ni da sledimo, ni po koju cenu.

Otac Justin Popović je u svome vremenu ukazivao na put, kojim treba ići. Bio je dosledan i kategoričan, da se treba držati isključivo tog i jedino tog puta, koga nam je Hristos zacrtao i Svojim životom zapečatio. On u svojoj „Apologiji“ kaže:

„Ja moram da branim put kojim idem, ne što je moj, već Njegov, što ga je On otkrio, On proputio, On osigurao. To je prvi i jedini put iz smrdljivog ponora zemlje do uvrh mirisnog neba. Prvi i jedini, i – DRUGOGA NEMA… zato je Njegov bogočovečanski put najveća dragocenost na ovoj grbavoj i slepoj zvezdi… On me je svemilostivo izveo iz otrovne prašume životnih užasa na čudesni put Svoj gde se svaka ponoć pretvara u trosunčano podne, i svaka smrt u život besmrtni“…

O skretanju sa toga puta, Justin dalje kaže: „Hiljadu duša da imam, i svaka duša po hiljadu tela, sve bih ih prineo na žrtvu vsesoženja za trijumf Pravoslavlja u našoj Crkvi. Ali osećam da nisam rođen da duša moja bude prljava potkovica na kopiti galopirajućeg konja, ničijih ambicija i intriga“… Tako je govorio blaženi otac naš Justin Popović. Tome treba da sledujemo i mi, ako smo pravoslavni.

Glas Crkve naše treba da se mnogo glasnije čuje u ovome vremenu našeg sveopšteg postradanja. Naša Crkva treba da svetli primerom u svim jevanđelskim vrlinama, koje su jedina prava odeća Crkve, da tim primerom privlači, snaži i hrabri svoj narod na njegovoj životnoj stazi, svaki naraštaj, od dolaska na svet do prelaska u večnost.

“U suprotnom, biće osuđeni svi oni, koji nisu učinili ono što su trebali da učine“… Opomena je jasna svima!

I narod kao duhovna zajednica i država kao političko-ekonomski činilac u životu naroda, dobijaju svoj životni „vitamin“ od crkvenog Klira, kad je ovaj na visini svesti i delotvorne odgovornosti za sudbinu svoga naroda. O tome najbolje svedoči Knjiga života-Biblija:

„U vremenu apokalipse, koja nikad ne dolazi slučajno i bez uzroka, narod doživljava na sebi svu njenu težinu. Ta apokalipsa ili čisti narodnu dušu, ili uništava-nekad delimično, nekad potpuno-njegovo zemno bitisanje. Ako Klir u tim vremenima vodi i rukovodi narodom tako da on razume sebe i to svoje vreme, narod se čisti i uspešno savlađuje udese apokalipse, izlazeći iz nje preporođen… Ako pak narod ne vidi primer i ne stekne veru u svoj Klir apokalipsa ga ne čisti i ne preobražava, nego još više okamenjuje njegovo srce i tad sledi obogaljenost ili uništenje. Najveća opasnost, koje se u naše vreme treba strašiti i čuvati, to je kad Crkva ne poznaje znake vremena i ne razlikuje duhove-kad u apokalipsi živi samozadovoljno.“

Jasno je sve rečeno, kakva je uloga Crkve i gde je njeno mesto. Ona treba da je predvodnik svoga naroda u ovim danima postradanja i da zauzima u njima čelne pozicije, Jer, kao što znamo, ne treba bežati od postradanja. Postradanje je uvek, pa i danas na blagoslov. Bol u Pravoslavlju ima svoj dalekosežni značaj: od Boga dopušteno stradanje, dovodi čoveka na put, kojim je Hristos ispred njega išao. Stradanje je velika tajna. Samo se kroz njega čovek otima od duhovne tuposti ovoga života. Bez stradanja nema puta k Bogu. Bol pomaže čoveku da se ne utopi u prolaznosti. Stradanje je podsticaj za pokajanje i kroz njega se približava Carstvu nebeskome.

Uz pripomoć Gospoda našega, mi kao dečica Njegova znamo da nismo ostavljeni i zaboravljeni. I nikada nećemo biti ostavljeni, jer nas vera naša u Njega spašava.

Pastiri su takođe od Gospoda prizvani na sveopšte pokajanje, i kada to učine, moći će da budu pravi predvodnici svoga, a plodovi njihovog pastirstva će se odraziti u punoti Svetlosti Hristove…

„Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, nego danas; nikada manje Boga na zemlji, nego-danas. Danas se đavo ovaplotio u čoveku, da bi razovaplotio Bogočoveka… Danas se sav pakao preselio na zemlju… Današnji pad čovekov je neizmerno veći od prvog pada; onda je čovek otpao od Boga a danas je raspeo Boga – ubio Boga. Čoveče, kako ti je ime, ako ne đavo?…

Zar je Juda, naša poslednja reč o Hristu?… Kroz Judu-svi smo pali; svi smo Hrista prodali; svi smo Hrista izdali, i đavola primili, satanu primili… Srebroljublje, ti si Gospoda Hrista izdalo! Srebroljublje, ti Ga i danas izdaješ. Judu, koji je bio učenik Hristov, koji je tri godine bio s Njim, koji je prisustvovao svim čudesima Hristovim…-srebroljublje je učinilo izdajicom i Hristoubicom. Kako onda da mene i tebe ne učini izdajicom i Hristoubicom?… Ne umeš li da se raduješ siromaštvu, brate, ne umeš li da si srećan siromaštvom, znaj da si kandidat za Judu?… Čezneš li za bogatstvom, tinja li u tebi žudnja za novcem, znaj da se u tebi začinje Juda. Brate i prijatelju, zapamti na sav život: srebroljublje je raspelo Hrista, ubilo Boga; srebroljublje je od učenika Hristovog stvorilo neprijatelja Hristovog-ubicu Hristovog… No ne samo to: ono je i Judu ubilo. Srebroljublje ima to prokleto svojstvo da čoveka čini ne samo Hristoubicom, već i samoubicom. Ono najpre ubija Boga u duši čovekovoj; a ubivši Boga u čoveku, ono zatim ubija i samog čoveka“. – Tako je govorio naš blaženi avva Justin Popović. Držimo se toga. To važi apsolutno za sve nas! Za sve!!!…

Slavimo Gospoda našega, kličimo Gospodu! Uzdajmo se u Njega… On vidi, ako to moćnici ovoga sveta neće da vide, plač i suze stradalnog naroda našega, prvenstveno na Kosovu i Metohiji; On vidi porušene domove naše i popaljena sela naša i gradove; On vidi preklanu decu i unučad našu, čija krv nikada neće prestati da vapi za Pravdom, ali ne ovom zemaljskom, nego Hristovom Jevanđelskom Pravdom. On vidi i sagledava, da je ova naša Otadžbina puna Vukašina i Martinovića, i vidi prevaru ovoga palog sveta.

Na Spasovdan 2007 Svagda u molitvama za Pravoslavlje i Srbstvo

Vladimir Radović, Novi Sad

izvor: agh20.com – Braničevski revnitelj