logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    651 пута прочитано    Датум: 8.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Sveti Sava arhiepiskop srpski - ulje na platnu, Nebojša ĐuranovićDonosimo integralnu verziju intervjua koji je povodom Božića vladika Artemije dao za list ”Danas” a koji nije objavljen u celosti iz tehničkih razloga.

Eparhija rasko-prizrenska i kosovsko-metohijska, 07.01.2008

Jedino je Bogu poznato šta sve čovek u tajnosti može da učini i zato je jedino Božji sud pravedan

- Poruka Božića je uvek ista, sažeta u anđelskoj pesmi koji su anđeli pevali iznad Vitlejemske pećine: „Slava Bogu na visini, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja“. To znači da na prvom mestu dolazi proslavljanje imena Božjega, jer samo kroz proslavljanje Boga može se imati mir u duši, a samim tim i sa ostalim ljudima. Kroz mir sa Bogom stiče se i dobra volja. Te tri poruke su nerazdvojno povezane. Zato je poruka ne samo našim vernicima, nego i svim ljudima da slede ovu anđelsku programsku pesmu, da se okrenu više Bogu, jer samo kroz istinsko služenje Bogu može se zadobiti unutrašnji mir i međusobni mir sa svojim bližnjim, komšijama, braćom, sa svima ljudima i tako graditi dobra volja među nama da bi nam svima bilo bolje – kaže u božićnjem intervjuu za Danas episkop raško-prizrenski Artemije (Radosavljević), u kome govori o crkvenom životu na Kosovu i Metohiji, prilikama u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ekumenskom dijalogu.

Vladika Artemije napominje da je „Božić pre svega praznik radosti, nade, optimizma“ koji na KiM „neće pomutiti“ ni najava da će se o sudbini južne srpske pokrajine već trećeg dana praznika Hristovog Rođenja (po julijanskom kalendaru), ponovo raspravljati u SB UN. On veruje da se na toj sednici „neće ništa rešiti, kao ni dosad što nije rešeno“, a da će na božićnoj liturgiji koju će služi u manastiru Gračanica, gde je posle progona iz Prizrena privremeno izmešteno sedište Eparhije raško-prizrenske, kao i ranijih godina biti dosta naroda, posebno dece.

- Hvala Bogu na KiM ima dosta dece, njima ćemo deliti paketiće, a ako bude bilo i narod će dobiti pomoć. Biće to zajednička radost sveštenstva, monaštva i naroda – kaže vladika Artemije.

Kad pominjete Vitlejemsku pećinu, kako objašnjavate da u Vitlejemu danas ima sve manje hrišćana i da se tri monoteističke religije tako strašno sukobljavaju baš na prostoru Svete zemlje?

- Budući da se na istom terenu preklapaju tri religije, samim tim što svaka od njih smatra za sebe da je jedina ispravna, dolazi do netrpeljivosti i sukoba. Čak bih rekao da je tu u pitanju ne samo verski, nego i nacionalni momenat – nešto slično kao i na KiM. Ali, gde su najveće svetinje, tu su i najveća iskušenja. Kako u Palestini i Izrailju kao izabranoj zemlji, tako i na našem KiM koje je sveta srpska kosovsko-metohijska zemlja sve je manje hrišćana. Jedino objašnjeje je u rečima apostola Pavla: „Svaki koji hoće pobožno da živi biće gonjen“. Pravoslavni hrišćani su ljudi koji se trude da zaista žive po zakonu Božjem, dakle po pravdi i zato su uvek gonjeni od demonskih sila mraka i od ljudi ovog sveta. Tako se jedino može objasniti da upravo stradanje daje najveće pravednike. Kako je i Njegoš rekao „Vero prava kukavna siroto“.

Da li na Kosovu i Metohiji ima prvoslavnih Albanaca i pod čijom su jurisdikcijom?

- Ja sam znao samo jednu ženu u Prizrenu koja je bila pravoslavna Albanka. Ona je izbegla sa KiM i mislim da je sada u Beogradu. Za druge niti sam čuo, niti znam da postoje. Studenti iz Albanije koji poslednjih godina dolaze na proslave manastira Visoki Dečanii nikad nisu pominjali da na KiM postoje pravoslavni Albanci kod kojih bi oni odlazili. U svakom slučaju, ako bi postojali takvi, oni bi bili pod našom jurisdikcijom i svoje verske potrebe bi zadovoljavali u našim pravoslavnim hramovima, jer na KiM gde postoji organizovan verski život nije moguća jurisdikcija bilo koje druge pravoslavne crkve.

Kako Vi vidite odnos srpske javnosti prema KiM i da li ima istine u oceni da se osim države i Crkve niko ne bori za KiM?

- Mislim da to nije tačno. Gde god da žive, u otadžbini ili rasejanju, Srbi se identifikuju vrednostima vezanim za KiM, ne samo u smislu geografskog pojma, nego duhovnih vrednosti. KiM je skup večnih vrednosti za koje vredi živeti i umreti kad zatreba, poput svetog kneza Lazara koji se opredelio za Carstvo nebesko. Krst Časni i sloboda zlatna – to su ideali koje simbolizuje KiM. Opredelenje za te uzvišene jevanđelske vrednosti jeste suština kosovskog poimanja. Naravna stvar da postoje pojedinci i u Srbiji, a verovatno i na drugim mestima kojima ni do čega nije stalo, pa ni do KiM, koji su zahvaljujući 50 godina komunističke vladavine i ateističkog vaspitanja prosto onesposobljeni za bilo kakve uzvišene duhovne vrednosti. Za njih KiM ne prestavlja ništa posebno radi čega bi se trebalo truditi, a pogotovo ne nešto radi čega bi se trebalo žrtvovati. Verujem da je broj takvih zanemarljiv u našem narodu.

*Mnogi smatraju da niko nema pravo, pa ni Crkva, da od ljudi traži ono što nadilazi njihove moći, zbog čega danas ni knez Lazar, pa ni sam Hristos ne mogu biti uzori. Šta Vi kažete na to?

- Takvi stavovi potiču iz nepoimanja tih uzvišenih vrednosti. Niko ne primorava nikoga na nešto što ne može da uradi, ali pred njim mora postojati cilj kome treba da teži. Hristos je postavio taj cilj: „Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš Nebeski“. Niko od ljudi ne misli da taj cilj može da ostvari i postigne u ovom životu, ali to je cilj za koji se vredi truditi, koji nas neprekidno drži u pokretu napred. Gospod je postavio tako uzvišen ideal da bi čovek mogao neprekidno da seže za boljim, jer nikada nije toliko dobar da ne može biti bolji. Tako se i sveti knez Lazar, poput svetog apostola Pavla koji je pisao tadašnjim hrišćanima „Ugledajte se na mene kao ja na Hrista“, opredelio za Carstvo Nebesko, Krst časni i slobodu zlatnu i time postavio ideale pred svakog srpskog i pravoslavnog čoveka kojima treba težiti. Niko nikoga ne primorava na to, ali ne može neko, ako nema te moralne i duhovne snage, zbog svojih slabosti snižavati prema sebi ideale i ciljeve kojima ostali narod teži.

Da li je moralne vrednosti moguće odvojiti od religije?

- Moralne vrednosti postoje i kod oni koji nisu hrišćani. Verovatno postoje i kod ateista, ali to može biti samo moral koji je zasnovan na slabim temeljima. Jer „ako nema Boga onda je sve dozvoljeno, čak i ljudožderstvo“, kaže Dostojevski. I to je moralno. Ili, po Lenjinu, moralno je sve ono što doprinosi uspehu revolucije. I ti ljudi postavljaju neke moralne principe, ali bez Boga nema istinskog morala. Pravi, hrišćanski moral nemoguće je odvojiti, ni zamisliti bez povezanosti sa verom u Boga. Na kraju krajeva pitanje morala je pitanje satisfakcije ako činimo dobro ili činimo zlo. Jedino je Bogu poznato šta sve čovek u tajnosti može da učini i zato je jedino Božji sud pravi i pravedan sud.

Slobodan Jovanović, pišući o Dositeju Obradoviću ocenjuje, između ostalog, da je „Dositej zadao autoritetu Crkve teške udarce tražeći u pitanjima morala čisto racionalno rešenje, što je Crkvu prinudilo da svoj uticaj okrene na nacionalno polje“. Znači li to da je to jedini plan na kome Crkva danas deluje?

- Nikad Crkva nije sebe svodila samo na pitanje nacije, nacionalizma, nego je upravo Crkva brinući o duhovnim vrednostima brinula o biološkom opstanku svog naroda u onim vremenima kada je narod ostajao bez bilo kojih drugih institucija, uključujući i državu, na koje bi se mogao osloniti. Znam kako je bilo na KiM 1999. kad su naš narod napustile sve državne institucije – vojska, policija, sudstvo, prosveta, zdravstvo – svi. Ostala je samo Crkva koja je o njemu brinula, koja ga je hrabrila, često i hranila i tako mnogo pomogla da taj narod ostane i opstane na KiM. To ne znači da je Crkva tada brinula samo nacionalnu brigu, a da je zanemarila svoju glavnu misiju – brigu o spasavanju duša.

Što se pak tiče Dositeja Obradovića i njegovog ”udarca” Crkvi , moglo bi se mnogo govoriti, ali svakako nekim drugim povodom. On prosto nije za temu o Božiću.

Da li je insistiranjem na pravoslavnom elementu u srpskom nacionalnom biću srpski nacion sužen, jer su izvan ostali Srbi rimokatolici i Srbi muslimani?

- Pravoslavna crkva, naravna stvar, insistira samo na pravoslavnim vrednostima i ona tu poruku upućuje svojim vernima – pravoslavnim Srbima. Ne tvrdi Crkva da nema Srba i van Pravoslavlja, ali o njima treba da brine država, politički lideri, a ne SPC. Kao što je poznato, u Dubrovniku su živeli Srbi rimokatoličke vere, u mnogim mestima, posebno u BiH i Raškoj oblasti žive Srbi islamske veroispovesti koji su se do skora osećali Srbima druge veroispovesti što je bilo potpuno ispravno. Kad je komunizam proglasio veru za naciju, pa su postali mislimani sa velikim „M“, to ih je postepeno odrodilo od njihovog nacionalnog stabla, od srpskog naroda. Ali to je već njihov problem.

U SPC ima mišljenja da je zasluga ruskog predsednika Vladimira Putina, pre svega zbog stava prema KiM, što pravoslavni Srbi osećaju da imaju „zaleđinu“. Koliko je to realna procena i da li odnos prema Putinu, koji je na gotovo svim svetskim top listama ličnost 2007, kod nas pomalo liči na novi kult ličnosti?

- Putin je opravdano dobio ocenu da je ličnost godine, ali ne bih mogao reći da je u pitanju bilo kakav kult ličnosti. Kult ličnosti gradi sama ta ličnost. Putin to ne radi. On jednostavno mudro vodi svoju zemlju, pokazuje svoje kvalitete i moralne vrednosti. Time je zadobio simpatije, a ne zato što je nastojao da sebe nametne za lidera ili da se izgradi kult ličnosti kao što su to radili Mao Ce Tung, Staljin, Broz…

Kako bi ste nazvali ovo utrkivanje gradova u Srbiji da ga proglase počasnim građaninom, njegove postere na protestima kosovskih Srba..?

- Druga je stvar osećanje da imamo podršku u njemu. Prirodno da onaj ko je slabiji želi da se osloni na nekog jačeg. Nema sumnje da je majka Rusija pravoslavna slovenska zemlja, isti smo narod po krvi i veri i da nam mnogo znači ako se naši nacionalni interesi podudaraju. To ne znači da Rusija podržava Srbe samo radi Srba, ali ne i samo radi sebe, nego nam se jednostavno po pitanju KiM interesi poklapaju. Zbog toga osećamo punu zahvalnost prema Putinu koji vodi takvu politiku, ali se o kultu ličnosti ne može govoriti. Da li dete kad se oslanja na ruku oca ili majke ima kult ličnosti prema svojim roditeljima? Nema. Mi se kao mali narod oslanjamo na majku Rusiju kao na naš bratski narod, koji je i veći i moćniji.

Iako je jedna od Božjih zapovesti „nemoj praviti sebi idola ili kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti“, zbog čega ljudi imaju potrebu da uzdižu pre svega političke vođe, gotovo ceo 20. vek je patio od toga?

- To je plod ateističkog vaspitanja i odgoja omladine i ljudi, koje su stavljali u zavisnost od – od predsednika države do direktora. Tako se postepeno gubila vera oslonca na Boga i ljudi su počeli da se oslanjaju na slabe ljude. To nije hrišćanski stav. U Svetom pismu ima strašna reč „proklet čovek koji se uzda u čoveka“.

Šta Crkva čini da se to promeni?

- Čini ono što je uvek činila: propoveda Jevanđelje Hristovo, upućuje na pravi put one koji joj se obrate za savet – kako da žive, da se mole, poste, pričešćuju, ispovedaju, bore sa svojim slabostima i gresima, dakle kako da izgrađuju svoje spasenje. „Trpljenjem spasavajte duše svoje“, kaže u Svetom pismu. Naravno, Crkva nikada nije imala uticaj na sve ljude. U proteklih 50 godina broj onih koji su bili spremni da slušaju i poslušaju Crkvu bio je veoma mali. Poslednjih desetak godina, pogotovo od kako je veronauka vraćena u škole, kroz decu i omladinu i sami roditelji se mnogo više približavaju Crkvi nego ranije. Recimo, roditelji naših monaha i monahinja, koji su u početku veoma ogorčeni i ožalošćeni što im je dete otišlo u manastir, pa pokušavaju nasilno da ga vrate, vremenom postaju i sami toliko privrženi da stalno dolaze u manastir, da se čak neki od njih i sami opredeljuju za monaški put.

Da li je taj tihi način borbe za spasenje ljudskih duša delotvorniji metod od javnog protivljenja sekularizaciji društva i relativizaciji moralnih vrednosti u savremenom svetu?

- I Pravoslavna crkva govori o tome, ali to nema nikakve svrhe i značaja. Kome to govori, kome se propoveda – onima koji su već u Crkvi. Oni koji su sekularizovani ne čuju poruku Crkve. Zato je mnogo važnije pozitivno delovati na narod, govoriti mu o pozitivnim stvarima, o tome šta treba da radi, a ne šta neki ne rade.

Kako se u SPC gleda na javnu ulogu Crkve i da li ona kod nas zaista teži da uđe u sve pore društva?

- Crkva utiče i deluje u javnom životu na svim nivoima i na svim poljima, jer ima vernike u svim strukturama i segmentima života. Kada govori, ona govori svom narodu, svojim vernicima, svojoj duhovnoj deci.

Koliko primer socijalnog angažovanja Crkve na Zapadu podiže očekivanja na pravoslavnoj strani kada je reč o humanitarnom i socijalnom angažovanju Pravoslavne crkve koja je tradicionalno više usmerena na liturgiju i svetootačko predanje?

- SPC i uopšte Pravoslavlje nikad nije zanemarivalo ni taj socijalni segment svog delovanja, ali nikada ga nije podizalo na pijadestal najviših vrednosti. Ima nešto vrednije od toga. Duša je skuplja od tela, kao što je telo skuplje od odela. Prema tome Crkva, brinući duhovnu brigu o svojim vernicima, naravno da brine i tu socijalnu brigu koliko je u mogućnosti. Bivši komunistički režim je SPC materijalno doveo takoreći do prosjačkog štapa, tako da ona nije u mogućnosti da vodi posebnu socijalnu politiku i da sprovodi socijalne programe, mada je Crkva uvek spremna da pomogne onome ko se nađe u nevolji bilo da je u pitanju lečenje deteta, operacija, sirote porodice, mnogodetne porodice… Crkva ima tu misiju, ali nikad to ne pokazuje bučno i napadno, niti to ističe kao nešto najglavnije, kao što se to čini na Zapadu.

Kako SPC deluje sada u vreme patrijarhove bolesti i da li ova situacija zahteva vanredno zasedanje sabora?

- Sama ta činjenica ne zahteva vanredan Sabor. Crkva funkcioniše normalno, jer u svakoj eparhiji postoji nadležni episkop. Verski život se odvija neometano. Međutim, u važnim opštim crkvenim pitanjima sigurno da postoji neka stagnacija. U oktobru je trebalo da se održi drugo redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, do kog nije došlo. Taj Sabor je otkazan navodno zbog zdravstvenog stanja Njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, iako je na tom zasedanju trebalo da se rešavaju neke stvari od opšteg značaja. Problemi koji postoje u životu Crkve čekaju verovatno sledeće redovno zasedanje u maju.

Sabor je poslednjih godina u nekoliko navrata menjao odluku o načinu izbora poglavara SPC, a da nijedna nije objavljena u Crkvenom glasniku. Kako se bira patrijarh u SPC?

- Bilo je pokušaja da se način izbora na koji je izbran patrijarh Pavle u nekoliko izmeni, ali je i dalje ostao na snazi isti princip. Tajnim glasanjem biraju se tri kandidata koja su dobila natpolovičnu većinu prisutnih arhijereja. Onda se od njih trojice putem žreba ili „kocke“ izvlači budući patrijarh. U izboru patrijarha učestvuju samo eparhijski arhijereji koji imaju pravo glasa za izbor patrijarha.

Poznato je da niste pobornik ekumenskog dijaloga. Kako ocenjujete Ravenski dokument koji su usaglasili članovi Međunarodne mešovite komije za teološki dijalog između Rimokatoličke i Pravoslavnih crkava.

- Zašto ne bi smo rekli obratno – da sam pobornik protiv ekumenizma, zato što smatram da ovakav vid ekumenizma ide na štetu čistote pravoslavne vere i ne vodi zdravom ujedinjenju hrišćana, nego razvodnjavanju pravoslavne vere i slabljenju revnosti pravoslavnih hrišćana. Iako je Ravenski dokument dostupan, arhijereji SPC nisu zvaničnim putem obavešteni od onih koji su bili u Raveni šta je tamo bilo, šta su potpisali, šta taj papir uopšte znači i kakve ingerencije i kome on daje. U svakom slučaju, smatram da ovakav način da pojedini predstavnici SPC, bilo delegirani ili ne, bez ovlašćenja od Sabora ili Sinoda potpisuju bilo šta u naše ime, ne obavezuje nikoga u SPC dok ne prođe kroz zasedanje Svetog arhijerejskog sabora na kome bi se donela ocena o tom dokumentu.

U principu, kakav je stav SPC o o primatu episkopa Rima, ako se u ravenskom dokumentu ne precizira da li je on samo po časti ili i u vlasti?

- To je apsolutno neprihvatljivo za bilo koju pravoslavnu dušu, a ne samo za celu SPC, jer kada govorimo o papskom primatu znamo da je to jedan od razloga koji su doveli do otpada Rimokatoličke crkve od Hristove crkve 1054. godine. Između ostalog, po svetim kanonima nikad rimski episkop nije u Pravoslavnoj crkvi imao primat u tom smislu kako ga rimokatolici drže i nameću svima ostalima. Kao episkop Rima imao je primat časti na osnovu značaja grada u kom je stolovao, a koji je u vreme Hristovo bio prestonica Rimske imperije, tada čitavog poznatog sveta. Danas se, međutim, čak ni o pitanju časti ne može govoriti jer on ne figurira kao episkop Crkve, dok se ne postigne jedinstvo u veri. Do jedinstva u veri rimokatolika i pravoslavnih još je suviše daleko.

Iz činjenice da su u radu Mešovite međunarodne komisije za teološki dijalog učestvovali i pravoslavni teolozi, a da dokument strogo kritikuju njihova sabraća da se zaključiti da u pravoslavlju postoje različita bogoslovska shvatanja o saradnji sa RKC.

- Postoje samo oni koji su dosledni u ispovedanju svoje vere i oni koji idu na razne vrste kompromisa, popuštanja, snishođenja. Mnogi pravoslavni predstavnici na tim ekumenskim skupovima nisu ispovednici svoje vere i, prema tome, ne mogu da predstavljaju učenje Pravoslavne crkve. Uostalom, ako bi oni bili dostojni predstavnici Pravoslavne crkve i pravoslavnog učenja onda bi, pre svega, poslušali apostola Pavla koji kaže „čoveka jeretika posle prvog i drugog savetovanja kloni se“. Dokle ćemo ići na te dijaloge, komisije – do beskonačnosti? Da li mi tamo savetujemo one koji su u jeresi, u zabludi. Ne, nego tražimo kompromise sa njima. Prava ljubav hrišćana je ona koja bližnjemu svome obezbeđuje život večni, a to znači kada mu otvoreno kažeš da je u zabludi i pokušavaš da ga vratiš istini i uputiš na pravi put spasenja. Povlađivati nekome da ostane u svojoj zabludi nije ljubav, nego čovekomržnja, po svetom Maksimu Ispovedniku.

Ako Vi kažete da do jedinstva može doći samo ako se druga strana pokaje, rimokatolici kažu da „niko nije bezgrešan“, gde je onda tu rešenje?

- Niko nije bezgrešan u smislu ličnih grehova, ali u smislu ispovedanja vere, Pravoslavna crkva nije pogrešila ni u čemu. To je Crkva apostolska, crkva Svetih otaca, crkva Veseljenski sabora koja drži veru predatu joj od Gospoda Hrista preko apostola i koja je do nas došla nepovređenom, dok nema sumnje da je RKC u mnogim segmentima po pitanjima vere i pojedinih dogmata skrenula sa pravog puta. Bez jedinstva u istini, u pravoj veri nije moguće govoriti uopšte o episkopu Rima, a kamoli o bilo kakvom njegovom primatu – časti ili vlasti.

Po čemu pravoslavni znaju da nisu ni u čemu pogrešili?

- Na osnovu istorije Crkve, iz učenja svetih otaca, svetih kanona, Vaseljenskih sabora. Nije to proizvoljna tvrdnja, nego se tu može sprovesti kontinuitet kroz dve hiljade godina i videti da je to vera koja je propovedana od Gospoda Hrista i svetih apostola.

Neki naši političari ustručavaju se da otvoreno kažu ono što treba

Koliko se zastoj u rešavanju kosovskog problema odražava na situaciju na terenu? Mnogi opominju da su frustracije Albanaca zbog „kašnjenja“ nezavisnosti kao tempirana bomba. Imate li i Vi taj utisak?

- Ta opasnost uvek postoji, ali ne zato što nije rešen status KiM. On je rešen i priznat od međunarodne zajednice kroz rezolucije, povelje i međunarodno pravo – KiM je neotuđiv deo Srbije. Ono što treba rešavati jeste pitanje albanske nacionalne manjine u delu Srbije, gde čine brojnu većinu. Sigurno da kosovski Albanci, budući da su podstaknuti obećanjima Amerike i još nekih sa Zapada da će dobiti nezavisnost u određenom roku, zbog neispunjenog obećanja osećaju se frustrirano. To se prenosi i na naš narod na KiM koji oseća da u vazduhu postoji nešto što se zgušnjava poput pretnje. Srpski narod sada živi u nekoj vrsti neizvesnosti, potištenosti, straha, ali i odlučnosti da ostane i istraje na svojim prostorima. Naravno, uvek je bilo i ima onih koji bi se i bez pritiska podigli i otišli tamo gde se može lagodnije živeti, ali ima naroda koji se neće pokrenuti bez obzira šta se bude desilo na KiM.

Iz ovog što je „procurelo“ u crnogorskim medijima iz Akcionog plana Vlade Srbije, stiče se utisak da će najveća briga Beograda biti zbrinjavanje izbeglica. Šta očekujete od Vlade Srbije da učini za opstanak kosovskih Srba tamo gde jesu u svakoj od varijanti kosovskog raspleta?

- Sve što može da učini. Tako i oni kažu: „Učinićemo sve što možemo da pomognemo našem narodu da ostane tamo“. Ne mogu da konkretizujem šta bi trebalo da se učini, ne mogu nikome da postavljam zadatke.

Nedavno ste prozvali pojedine državne zvaničnike zbog nedovoljno jakog i jasnog stava o kosovskom pitanju. Postoji li opasnost da „upadnete“ u predizbornu kampanju?

- Ovo nije nikakvo navijanje za bilo koga, niti protiv nekog, nego protiv principa koje pojedini političari zastupaju. Kao što kažemo da po pitanju vere neki ne ispovedaju jasno i glasno istinu vere nego pokušavaju da putem kompromisa ili nagodbe dođu do lažnog jedinstva, tako se i neki naši političari, koje sam prozvao, ustručavaju da otvoreno kažu ono što treba. Ne mogu da shvatim ministra odbrane ili predsednika države koji mesecima unapred govore da se vojska neće angažovati na zaštiti Srba na KiM ili u odbrani teritorije države Srbije. Koja je uloga, pitam se, vojske jedne države ako ne odbrana teritorije i zaštita ugroženog naroda? „Borićemo se za KiM svim dopustivim demokratskim sredstvima“ – šta to znači? To su prazne reči. Borićemo se na način na koji bi se borila i svaka druga demokratska država. Nek drugi misle šta to znači.

Zar Vam se ne čini nerealnim pozivati na masovna javna okupljanja i demonstraciju vojne sile vojske koja takoreći ne postoji?

- Nije tačno da nemamo vojsku. Ako je ona nesposobna, nju su onesposobili upravo takvi političari koji ne žele da je upotrebe za ono zašta vojska i postoji. Našu vojsku su raslabili i uništili takvi nedosledni političari.

Da li je takva javna kritika uplitanje u visoku politiku, kako je u javnosti shvaćen i Vaš predlog šta činiti za slučaj jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM?

- Mogu da tumače kako se kome sviđa. Ovo nije nikakvo mešanje u visoku politiku, nego briga za biološki opstanak naroda i za naše svetinje na KiM.

Kod nas je nejasno šta je sve dužnost vladika – da li samo da brinu o duhovnom stanju vernika ili mogu da kažu koju reč i o državnoj strategiji, odnosima sa NATO…

- Naravno da mogu i da treba da kažu. Zato i govorimo.

Najčešće to Vi govorite, dok drugi episkopi retko komentarišu takve teme.

- Nisu u istoj situaciji i istoj koži u kojoj sam ja.

Da li takvim izjavama dajete pokriće tvrdnjama kosovskih Albanaca da je „SPC centar srpskog ekstremizma“?

- SPC nikada nije pozivala na rat, niti sam ja u mom obraćanju pozivao na rat. Samo želimo da pokažemo da nam je stalo do KiM. Nisam za rat, ali smatram da je svaka država dužna da se brani od agresije. Proglašnje nezavisnog KiM je agresija koja otima deo teritorije. Protiv toga se država mora braniti.

Ministar vera najavio je, kao jednu od mera u slučaju jednostranog proglašenja nezvisnosti KiM, sazivanje vanrednog Svetog arhijerejskog sabora SPC. Da li država i Crkva zajedno rade na pripremi za najgoru varijantu i zašto bi vanredni Sabor bio deo državne strategije?

- Ne znam na čemu se ta izjava bazira i da li je ona sa nekim usaglašena i dogovorena. Meni nije poznato da će biti bilo kakvog vanrednog sabora zbog tog pitanja.

Sve više mladih dolazi u manastire

- Prema rečima vladike Artemija, u celoj Eparhiji raško-prizrenskoj ima 17 živih manastira – 13 muških i šest ženskih, sa više od 200 monaha i manahinja. Eparhija na čijem je on čelu, “ima najbrojnije monaštvo u SPC i ono se iz dana u dan umnožava -stalno dolaze novi mladi ljudi koji žele da posvete svoj život Bogu u monaškom liku i činu”. Na pitanje kakav je odnos vojnika iz sastava Kfora prema Crkvi, vladika Artemije odgovara da “ne drugujem mnogo sa njima da bih znao njihov odnos prema religiji, ali znam da svaki sektor Kfora ima svoje kapelane, koji brinu o verskim potrebama vojnika”.

- Među njima ima raznih hrišćanskih grupa – protestanata, rimokatolika, poneki pravoslavni, ali imaju zajedničkog kapelana koji svete tajne deli samo onima iz čije je on grupe. Sa nama najčešće kontaktiraju kapelani iz američkog sektora, iz Bonstila koji veoma dobro sarađuju sa našim sveštenicima u Gnjilanu, Vitini, na Brezovici, a dolaze često i u Gračanicu. Prošle godine dok je glavni kapelan bio pravoslavni sveštenik iz Amerike, on je povremeno dolazio, zajedno smo služili, imali smo dobru saradnju. Sada ga je zamenio rimokatolički sveštenik koga je on doveo da se upozna sa nama i koji takođe želi da održi te dobre odnose. Ne u smislu zajedničke molitve (to ne može biti), nego da pomogne ako nešto treba našim sveštenicima po pitanju kretanja i nabavke.

Možete li Vi njima u nečemu da pomognete?

- Niti su oni tražili, niti mi možemo da im pomognemo. Mi nismo u mogućnosti da bilo šta za njih učinimo, osim da ih lepo dočekamo, porazgovaramo, da ih, koliko je moguće, ugostimo i da pokažemo jedan ljudski odnos i dobru volju o kojoj govori upravo programska pesma koju su anđeli pevali iznad Vitlejemske pećine





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo