logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво, Економија    Аутор: новинарство    3.173 пута прочитано    Датум: 1.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

I Đura mu smeta!Kako je, i gde, po drugi put, nestala bista Đure Jakšića iz manastira u selu Donja Sabanta. Policija intenzivno traga za počiniocima, a moli Boga da ih ne nađe. I iguman manastira Lipar moli Boga da se bista nikad ne pronađe. Policija ne sme da privede igumana Savu, svetog čoveka, koji ne voli Đuru Jakšića. Njega štiti kaluđerski imunitet, episkop šumadijski Jovan. Njega štite sponzori i donatori.

Miodrag Milojević, TABLOID


Na gradskoj deponiji u Kragujevcu pronađena, u gomili otpadaka, bista nepoznatog čoveka, nepoznatog autora.
- Ma ovaj mi je odnekud poznat. Poznajem ga iz viđenja. Čini mi se, zajedno smo išli u školu, na časove veronauke.
- Da me ubiješ, ne mogu da se setim. Pregazilo me vreme. Ovo je pokojnik, moj drugar iz škole, iz osnovne škole “Đura Jakšić” u Kragujevcu. Al je omatoreo, al je propao, gore nego ja.

Ispostavilo se, što je i kragujevačka policija utvrdila, da se ne radi o drugaru iz školskih dana. Utvrđeno je, u policiji, i da nije reč o bisti Branka Radičevića.

- Ovo je Kragujevac, deponija u Jovanovcu. Nije ovo deponija Stražilovo, Sremski Karlovci. Ovo je Đura, Đura Jakšić! Zovite direktora škole “Đura Jakšić” u Kragujevcu da potvrdi nalaz! Direktor škole svakako poznaje Đuru Jakšića, predavali su u istoj školi!

Tako su zaključili policajci. Ovaj lik, ovaj sumnjivi lik, poznat je policajcima odnekud iz čitanke, iz mladih dana. Đura Jakšić se malo promenio. Nije više onaj stari. Nije ni čudo. Godine. Promenili smo se i mi.

Bista Đure Jakšića pronađena, pa vraćena na isto mesto. Na Liparu, u selu Donja Sabanta, bista stoji od 1936. godine. Selo Donja Sabanta nalazi se u brdima, kad se starim putem krene prema Jagodini.

Svi su se u kulturnim krugovima Kragujevca obradovali što je bista Đure Jakšića pronađena na deponiji. I to je bolje, nego da je završila u mutnoj vodi blatnjavog jezera, ili u bunaru. Ko bi se setio da po napuštenim bunarima traži Đuru Jakšića.
Nije prošlo ni petnaest dana, bista Đure Jakšića – ponovo je nestala. Svi osuđuju taj ponovljeni vandalski čin. Svi osuđuju nepoznate huligane.

- Zašto ih osuđujete kad su nepoznati?
- Naše je da osudimo. Sami će se oni prepoznati.

Kragujevačka policija intenzivno traga za počiniocima, ali moli Boga da ih ne nađe. I iguman manastira Lipar moli Boga da se bista nikada ne pronađe.

Igumanove molitve uslišio je Jovan, episkop šumadijski, uslišio je načelnik kragujevačkog SUP-a Ivan Đorović, igumanove molitve su obasjale nebesku Srbiju i stigle do Gospoda.

Lepršava igra pahuljica oduvek je izazivala radost kod dece. Naročito pionira. Postojala je u starim čitankama, sećam se kao kroz san recitacije nepoznatog pesnika: “Đura fiskultura”. Najveća je fiskultura – kada Đura sanke gura. Kad iguman bistu gura – još je veća fiskultura! Kad Đurinu bistu gura – najveća je fiskultura!

Znaju i kragujevački policajci da bez Đure Jakšića nema fiskulture. Policajac bistu gura – zar to nije fiskultura? U “maricu” bistu stavlja – vertikalu vaspostavlja! Vertikalu – srpsku duhovnu vertikalu.

Čudo neviđeno je što su u Kragujevcu svi iskreno zabrinuti, što se svi iskreno čude kako je po drugi put nestala Đurina bista. “Gotovo svako ko je početkom prve nedelje u decembru čuo da je spomenik Đuri Jakšiću ponovo vandalski odnet sa svog mesta u Donjoj Sabanti, zapitao se ima li kraja ovoj priči”?

Priči nema kraja, zato krenimo od početka. Krenimo do Lipara, do sela Donja Sabanta, gde je Đura Jakšić učiteljevao u svoje vreme. Po kazni, ili po zasluzi, to više nije važno.

Asfalt je delimično progrizla voda. Ozidana impozantna ograda, kapija sa krstovima visoka četiri metra, podseća na zamak. Gde je zamak – tu je i Kafka. Mesto puno tišine, mesto tajanstveno. Ne usuđujem se da uđem.

Na vratima piše zabrana, kao da je reč o vojnom objektu u doba komunizma. Naivno sam verovao da će sa padom komunizma doći kraj mnogim zabranama. Međutim, sada čitam sebi u bradu. “U manastiru zabranjeno slikanje bez dozvole crkvenih vlasti. Liturgija počinje u 8,30 h. Paljenje cigareta u manastiru je zabranjeno. Žene da dolaze dostojanstveno obučene u suknjama, bez razgolićenosti tela. Isključiti mobilne telefone”.

Razumem sve druge zabrane, ali zašto je zabranjeno fotografisanje? Čega se, koga li se to, “crkvene vlasti” plaše? Manastirska vrata treba da budu otvorena svakome, pa i putniku namerniku. Manastirski kompleks, sa lica, ukrašen ogradom od raznobojnog kamena, a sa strane pletenom žicom. Kroz žicu, zavirujem sa strane.

Poplašio sam kokoške u potoku, pokušavam da priđem. Vidim da je orao oglodao fazanku. Vidim gomilu sitnog perja. Vidim da u bašti stoji postament. Piše: “Đura Jakšić, književnik”.

Pred manastirom je parkirano novo terensko vozilo. Iguman manastira je svetac koji vozi džip. Svetac koji poštuje semafore i poznaje saobraćajne propise. Ima nešto što nedostaje džipu da bi bio pravi džip, a to je marka. Vozilo je marke “lada niva”, ali u odličnom stanju. Hteo sam da kažem da crkva deli sudbinu naroda. Međutim, dok manastir blista – selo propada.

Nad manastirom, kao lastavičje gnezdo, visi kuća. Međutim, daleko je, samo se čini da je nadohvat ruke. Ima li ikoga živog u ovom selu? Nad glavom mi krešti velika razgoropađena ptica, plavih krila. Majstori bez mane. I ovaj kamen zemlje Srbije – zidali su Crnotravci!

Pronalazim Radmilu, sa pet ovaca.
- Jesam, jesam, odavde sam. Imao je ovde, ranije, Liparski sabor, i te stvari. Nisam išla u manastir, ne bih mogla da kažem. Ovde živimo ja, jetrva i deca njena. Jadran, pop, što drži dole crkvu, držao je i ovu. Dok nije došao ovaj kaluđer. Posle su napravili konak, zvonaru. Lepo su uradili, sređeno je. Kako je sa bistom, ne znam. Davno nisam išla, imam ja svojih problema. Znam da je u dvorištu bila bista. Znam da je Đura Jakšić jednom bio oteran, našli su ga, vratili su ga. Dalje ne znam. Nisam videla kad su vratili bistu, samo sam čula. Nisam se tad trefila kući, bila sam u gradu. Kaluđer, kad god prođe, javi se, podigne ruku, ja manem njemu – priča Radmila.

Dvojica radnika mešaju beton. Prolazim pored njih. Uplašio sam drugu ženu. I ona je išla u školu, zna Đuru Jakšića, zna Čika-Jovu Zmaja i Branka Ćopića. Marija na Prkosima.

- Ja ne znam stvarno. Nemam veze. Ne znam ni da je bista nestala. Tu sam, blizu, ali ne znam, verujte…
Fazanku je pojeo orao, zagazio sam u sitno perje, kao u pepeo. Međutim, kokoške mirno čeprkaju po đubrištu, ne plaše se. Ljudi se, očigledno, nečega plaše, naročito žene. Orao je pojeo fazanku. Za mnom, kroz selo, juri belo kuče na tri noge.
Nailazim na starog Radomira Markovića. Sedi brkovi, oštar pogled, gleda kao da nišani. Radomir je u četvrtom razredu osnovne škole, kad je to bilo, recitovao Đurinu pesmu.

- E, pa dobro mi došao. Kad je tako.
Radomire, ko je skinuo bistu: u manastirskom konaku, gore, gde je jedan do pola odrubljen hrast, gde je jedna polovina lipe odrubljena?
- Ko je skinuo? Ko bi drugi nego on, iguman manastira. Rekao je, kad su je policajci vratili – da će bistu zakopati, da je nikada niko više ne pronađe.
U razgovor se meša mlađi čovek:
- Slušaj, jedan manastir treba da čuva kulturnu baštinu jedne zemlje, a ne da je ruši. Predlažem da bistu više ne bacaju, organizovaćemo se mi u selu, daćemo jedan plac da na njemu stoji Đurina bista, da se održavaju susreti, da se održava književno veče, i dalje.

Književno veče se ove godine, prvi put, nije održalo. Građani su pitali igumana da li može da se održi književno veče? Stigao je odgovor “crkvenih vlasti”.
- Ne može književno veče. Mi postimo. Može književno veče, ako ćete večerati posno.
Radomire Markoviću, zašto lovci ne krenu u hajku? Zašto lovci ovog kraja ne organizuju hajku na vukove, mogli bi da “nagaze” na Đurinu bistu?

Ne dobijam odgovor. Radomir, izgleda, nije lovac. Radomir Marković seva očima:

- Tu sam crkvu ja prepokrivao, malterisao, udarao ploču. Sve je selo radilo. Sad je došo taj čovek. To je neki divljak, razumeš! To je bila crkva, nije bio manastir. Onda je on došao. Kad je došao, meštani su ga oterali. Vratila ga je policija. Vladika Jovan nije dao! Vladika! Iguman kaže da je bilo otključano, da je neki probio, ušo noću! Laže! Nije nego ga je on skinuo.

Pre desetak dana, kad je spomenik vraćen, pojavio se i vladika Jovan. Ostavio je kola na sred puta, ne mogu ljudi da prođu. Policajac zaustavlja seljake: – Koga da sklonim, vladiku? Ko vladiku sad može da pomeri?

Pre dve godine spomenik je, sa sve postamentom, izbačen iz konaka. Onda je vraćen. Sava, iguman manastira, plaši se da će se Đura Jakšić proglasiti za sveca. Iguman Sava je ubeđen da je Đura Jakšić rakijara, alkoholičar! Alkohol je opijum za narod.

Bila je od 1936. to skromna crkvica na Liparu. Pred crkvom, ispod velikog hrasta, bista Đure Jakšića. Sad je podignut, meštani kažu, prljavim parama sponzora i donatora, velelepni kompleks. Sad smeta Đurina bista, sad smetaju seljaci što su podigli crkvu. Donatori neće da ih vide – donatori žele da se odmaraju!Radomir Marković skače:

- Sad im smeta Đura Jakšić, a ne smetaju im freske koje je Đura slikao. Sve te freske su, kod vladike, u Kragujevcu. Zašto? Zato što im je vrednost velika. Procenjuje se na oko stotinu hiljada evra. Smeta im Đura, a Đurine freske im ne smetaju.

Stigao dekret vladike Jovana. Seoska crkva više nije crkva – od sada je manastir! Iguman, otac Sava, postavi tablu – “manastir Lipar”. Meštani ga preko dana skinu – napišu “crkva na Liparu”. Preko noći iguman prekroji istoriju. Trajalo je tako mesecima. Pobedila je policija, na čelu sa vladikom.

Crkvu na Liparu, crkvu Svetog Đorđa, bije glas da je lekovita. Radomir Marković se seća:

- Bio sam mali, ujak me je vodio u crkvu. U crkvi su grobovi. Bolesni i nesrećni ljudi, leže na grobovima. Mnogima je ta crkva pomogla.

Sada, kada je narodna crkva, koju je narod i sagradio, parama tajkuna i skorojevića preuređena u ekskluzivni manastirski kompleks, tako nešto nije izvodljivo. Niko ne zna šta se sada događa. Prema zamku, prema manastiru, šapuće narod, cele noći cirkuliše saobraćaj.

- Neki od meštana su pokušali da saznaju šta se dešava. Cele noći ka manastiru jure besni džipovi, automobili. Registracije od Šapca, Smedereva, Niša, Negotina, Beograda. Nešto se čudno i tajanstveno dešava. Policija sumnja da se možda radi i o drogi.

Moguće je i da se ne radi o drogi. Ali, u svakom slučaju, iguman manastira, načinom života, pre podseća na uspešnog biznismena u tranziciji nego na božjeg čoveka. Meštani bi želeli da sve bude kao nekad:
- Ovde, u ovoj crkvi Svetog Đorđa, nekad su održavani sabori. Tu je igralo kolo. Autobusima dolazila deca iz cele Srbije. Ekskurzije. Sve škole u Srbiji koje nose ime Đure Jakšića.

Radomir Marković se seća:
- Rešimo mi, na jednom skupu, da prepokrijemo crkvu. Ja ću da idem na pijac za kreč.
Selo je bliže Kragujevcu, mada više gravitira Jagodini. Radomir Marković u Jagodini kupuje kreč.
- Prijatelju, pošto kilo kreča za crkvu?
- Za crkvu? A ko će tebe da veruje da je to za crkvu?
- Za crkvu! Ti mene ne prodaješ kreč, za moju upotrebu!
Nepoznati krečar je sve poklonio. Pa se sutradan pojavio u selu, da proveri.
- Evo ruka, prijatelju! Sad vidim da jeste za crkvu!
- Prijatelju, oćeš ti da ostaneš kod mene, na ručku!
Nije to bilo davno da bi se zaboravilo. Bilo je kad su Avramov dinar i marka bili jednaki. Poslednje što je iguman mogao da učini bilo je da uskrati venčanje.

Idi kod Milana Markovića i kod Vere, pa proveri! Devojka je odavde, iz komšiluka, roditelji joj rade u Austriji.
Probudio sam ga, ustao je Milan Marković. Potvrđuje da je sve istina.

- Pogledao me je sa visine, pa je cinično rekao da me nije viđao u manastiru. A ja, zbog bolesti, ne mogu da stojim duže od pola sata.

Policija u Kragujevcu ne sme da privede igumana manastira, svetog čoveka. Njega štiti kaluđerski imunitet. Njega štite sponzori i donatori. A oni se, opet, uzajamno štite. Obaveštajna služba je obavestila igumana da se neki čovek, koji nam ne misli dobro, raspituje o bisti koja je, možda, bačena u bunar. U selu škripi đeram. Škripi đeram – ko je u bunaru?

Koji je – ako nije Đura Jakšić! Lokalna televizija prenosi. U prvom redu uvek sede gradonačelnik Veroljub Stevanović, koji ima uzrečicu “tako mi Bog pomogao”. Sa desne strane, do Veroljuba, Jovan, episkop šumadijski. Sa leve strane Ivan Đorović, načelnik SUP-a.

Ko, dakle, sme da privede i uhapsi kaluđera koji vozi džip? Ko njemu sme da stane na put? Nepredvidivi su putevi gospodnji. Radomir Marković skinuo kapu i recituje:

Jeste li mi rod, siročići mali – ili su vas, možda, jadi otrovali – ili vas je, slabe, progonio svet.

Selo spava. Selo najavljuje posetu vladiki Jovanu! Selo najavljuje miting. Svi, svi, svi! Ćiju-ći! Svi, svi, svi! Ćiju-ći!

Direktori književnici

U Kragujevcu ne brinu mnogo o Đuri Jakšiću. U Kragujevcu muče muku sa svojim književnicima. Svi književnici su im direktori. Jedini koji nije bio književnik je Boris Jovanović, direktor televizije. Pronašli su ga na pumpi privatnog preduzetnika, kako toči gorivo i doveli ga za direktora. Na pumpi, noću nema mnogo posla, pumpadžija je razmišljao kako da postane direktor, pa je svoje misli beležio u svesku. Knjiga mu je, na brzinu, odštampana – jer televiziji preti privatizacija. Cela rodbina je bila na promociji. Cela rodbina ga, uključujući i retke poznanike, ceni kao književnika. Književno veče, sa dobrom večerom – nije bilo posno nego mrsno. Orao je pojeo fazanku. Za mnom, kroz selo, juri belo kuče na tri noge.

U Kragujevcu su već upoznati sa činjenicom da kaluđer, za koga se pouzdano zna da je pismen, ne voli Đuru Jakšića. Među opštinarima su se usaglasili da Đurinu bistu, ako se pronađe, premeste u Kragujevac, u krug “Zastave”. Đura Jakšić treba da postane metalac, ili hevi-metalac. Njegovu bistu će postaviti pored biste Josipa Broza, koji je bio metalski radnik. Josip Broz je cenio pesnike i umetnike.
- Skloni se, Đuro, božju ti majku, pio si rakiju, a ja pijem viski!




4 коментара у вези “Anatema na Liparu”
  1. Занимљив прилог, међутим написан стилом који није добар. Најпре, псовка на крају је сасвим неумесна и недопустива и види се да се ради о човеку који није свестан шта је опсовао, без обзира што парафразира највећег мрачњака и погребника српског рода и порода. Затим, мојим боравцима у Србији и у старославним манастирима од Милешеве, преко Ћелија до Студенице и Жиче, поуздано знам да није дозвољено да се фотографише због заштите ауторских права. Један стари игуман ми је причао да су његов манастир искористили чак и у политичке сврхе кад су фотографисали лидера те партије испред манастира, а њега су годинама оптуживали да “навија” за ту странку. Још једна ствар је прејудицирање чињенице чијим се парама поправљају и граде манастири, и то не због тих људи, које заиста треба изобличити ако су криминалци, него управо због дојма у народу који у манастир долази. Уосталом како некоме да се каже: “извини нећу да примим прилог од тебе јер незнам откуд ти паре.”!? И што се тиче ладе-ниве, то и није никакав џип који се тако може назвати, а доспева на места где ни најмодернији немогу да доспеју. Ево још једног примера. Био сам лично у неком женском манастиру до којег се долази по макадаму и грубом колском сеоском путу. Питам монахиње како долазе, посебно зими у село по намирнице или у амбуланту, а оне ми одговарају пешке. Додуше сеоски поп их некада кад је тешко и кад има времена врати лада-нивом. Питам имају ли возачку дозволу? Имају. Одем до оближњег града и видим да се продаје у ауто-кући половна лада-нива у одличном стању и веровали или не, када је чуо власник за кога тражим продао ју је по цени по којој ју је набавио и он лично доплатио регистрацију за годину дана и рекао да ће је џаба сервисирати, а мени је наплатио 5000 аустралијских долара. Неизмерна је срећа била монахиња, а нису ме питале одакле ми паре или одакле паре власнику ауто куће који је помогао ову куповину. Ето, може неко исто тако да пише о мени ево неки криминалац (који можда и дрогу продаје) поклонио џип манастиру. Иначе поштујући ВЕОМА српског песника, СЛИКАРА И БОЕМА Ђуру осуђујем све који су учествовали у његовом склањању, а то што је игуман рекао је крајње непристојно, некултурно, неумесно и за сваку осуду. Може он да заврши било какве школе и да магистрира и да докторира, али џабе му: остаје, поред оваквих речи НЕПИСМЕН! Поздрав свима од Цицерона.

  2. Poštovani g.Ciceron,

    vi kao kiša oko Kragujevca. Sve nekako komentarišete nešto što je sporedno ili manje važno. Evo, šta recimo mislite o tome, zašto je:

    1. Vl. Jovan (Mladenović) jednu poznatu i staru crkvu pretvorio u manastitski kompleks?! Protivno volji meštana sela??!

    2. Bahato i nadmeno (već poznato) ponašanje vl. Johana i igumana.

    3. Očitu povezanost (možda iz neznanja) lokalnih političara i policije sa vl. Jovanom. Znači vl. Jovan zloupotrbljava državne institucije da bi doakao narodu šumadije i sprovodio svoju samovolju.

    S.Marjanović

  3. Postovani g Marjanovic,
    zasto je vladika Jovan crkvu pretvorio u manastir nemam pojma, a neverujem ni da je vama rekao, tako da pretpostavljam ni vi ne znate. Mogu samo da nagadjam, a autor teksta ne kaze dali je tu nekada postojao manastir ili ne. Tako da bi se nasa rasprava svodila na pricanje u prazno. Medjutim ako ste ikada citali Ustav Slobodne crkve vidite da je i kod nas slobodnih srba vladika taj koji osniva manastire, pa tu odluka i nije sporna. Bahato i nadmeno ponasanje Jovanovo je za svaku osudu i da vas podsetim, jer verovatno niste čitali moje pismo šta sam o tome rekao:

    “а то што је игуман рекао је крајње непристојно, некултурно, неумесно и за сваку осуду. Може он да заврши било какве школе и да магистрира и да докторира, али џабе му: остаје, поред оваквих речи НЕПИСМЕН!”

    Eto to sam rekao i sta je tu pogresno. Da sam mu ja bio tamo jos bi ga, ovakav kakav sam, i posteno izlupao. Zato nemojte da kazete da nisam osudio ponasanje vl. Jovana kad jesam. A za povezivanje vladika sa politicarima to je tako UVEK i STALNO. Recite mi samo jednog vladiku koji nije bio povezan sa politicarima. Pa i blazenopocivsi Dionisije koji je osnovao Slobodnu Srpsku crkvu je bio u odlicnim politickim vezama pocevsi od nase emigracije do americkih zvanicnika. Ja cak posedujem i dokumentaciju i fotokopije prepiski o tome. E, sad je pitanje jedino zloupotrebe. Niko normalan nebi rekao da je zloupotreba tih veza dobra i potrebna, ali on to radi i verovatnoce raditi i dalje, sto je naravno za svaku osudu. Mislim da je moj odgovor na clanak bio jasan, nisam video da je od Vas osudjena ova strasna psovka na kraju, sto je bilo potrebnije, kao i samo unistavanje spomenika cuvenom srpskom pesniku! Pozdrav bratu Marjanovicu od Cicerona sa primedbom da drugi put do kraja cita moje postove.

    Redacijski komentar

    Ne brzajte gospon Ciceron. Pazite kako vozite, putevi u Srbiji su puni snega i čitajte tekstove malo laganije. Evo šta kaže meštanin:

    - Tu sam crkvu ja prepokrivao, malterisao, udarao ploču. Sve je selo radilo. Sad je došo taj čovek. To je neki divljak, razumeš! To je bila crkva, nije bio manastir. Onda je ON došao. Kad je došao, meštani su ga oterali. Vratila ga je policija. Vladika Jovan nije dao! Vladika! Iguman kaže da je bilo otključano, da je neki probio, ušo noću! Laže! Nije nego ga je on skinuo.

    Epa, pošto je bila crkva, a nikada manastir a vi izgleda da SVE znate i stalno ste na putu, možda bi mogli da nam rešite i ovu zagonetku.
    Svako dobro
    S.Marjanović

  4. Postovani g. Marjanovic,
    ja zaista nikada nisam tvrdio da sve znam (zato neznam zasto mi to spocitavate), i to sam upravo rekao, pa da opet citiram: “zasto je vladika Jovan crkvu pretvorio u manastir nemam pojma, a neverujem ni da je vama rekao, tako da pretpostavljam ni vi ne znate. Mogu samo da nagadjam…” Dakle jos jednom kazem da ne znam. Ali mi se ucinilo da Vi mislite da sam hteo da branim vl. Jovu ili igumana. Sacuvaj Boze, daleko im lepa kuca, ali jos jednom podvlacim ne verujem novinaru koji u svom clanku pominje psovku (pa makar kao i parafraziranje), a koju ja necu da ponovim i koju mogu da izgovore jedino bezboznici i komunisti. Dakle, jadno je to kad se u odbrani pokojnog Srbende i Pravoslavca (namerno obe reci pisem velikim slovom jer je to Djura zasluzio) pojavljuje novinar koji u svom tekstu pise psovke te vrste. Mislim (dakle neznam sigurno, ali sam uveren) da bi se i Djura u grobu prevrno kad bi video tu psovku. A u oceni vl. J. se slazem da je i svojeglav i da je ehumenista i da je novotarac i da je gramziv. Dakle, nadam se da se tu slazemo. Svoj primer o manastiru sam samo naveo kao provizoran nesumnjajuci da cete ga prepoznati samo kao primer, a ne kao nesto sto mislim da je tako, pa sam zato u nastavku i rekao da postoji pravo vladike da osniva muske ili zenske manastire, misleci samo na to da nemora nikoga da pita. Naravno sada pojasnjavam (vidim da to treba) da bi svaki dobar vladika konsultovao misljenje naroda tog kraja, kao i iskusnijeg monastva. On to nije ucinio i zato je u narodu i u istoriji crna mrlja i to je neosporno. Pozdrav bratu Marjanovicu od Cicerona.

    Redakcijski komentar

    U redu je g. ciceron (kakvo je ovo ime). Evo, oštro osudjujem psovanje i takav vokabular novinara TABLIDA
    Svako dobro

    S.Marjanović


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo