Вести

“Fa­lan­ga” is­tra­ži­va­ča ko­ja je po­sled­njih me­se­ci vred­no ra­di­la svoj po­sao uglav­nom za ra­čun Vla­de Sr­bi­je i po­li­tič­kih par­ti­ja ko­je sa­či­nja­va­ju vla­du pro­pu­sti­la je pri­li­ku da, iz­me­đu mi­lion pi­ta­nja o Ko­so­vu (o ko­jem su gra­đa­ni Sr­bi­je, či­ni se, na­pra­sno po­če­li raz­mi­šlja­ti), utvr­di da li smo i ko­li­ko, kao na­ci­ja, za­do­volj­ni pu­tem ko­jim smo po­šli.

Je­su li baš svi za­bo­ra­vi­li da iz­me­re ta­ko­zva­ni rej­ting op­ti­mi­zma, što je po­sta­lo stan­dar­dan deo me­to­do­lo­gi­ja za­pad­nog sve­ta ili su im na­ru­či­o­ci skre­nu­li pa­žnju na to da te re­zul­ta­te ne ob­ja­ve uko­li­ko že­le da u bu­duć­no­sti po­no­vo ra­de bu­džet­ska is­tra­ži­va­nja?

Po­đi­mo od pret­po­stav­ke da su na­ši is­tra­ži­va­či za­bo­rav­ni i da ih ni­je za­ni­ma­lo ko­li­ko su po­li­tič­ki sta­vo­vi gra­đa­na za­sno­va­ni na iskre­nim uve­re­nji­ma i lič­nim ose­ća­ji­ma. Da­kle, Mi­ni­star­stvo za Ko­so­vo ni­je (pod­vla­čim: ni­je) na­mer­no pri­kri­lo či­nje­ni­cu da ve­ći­na gra­đa­na Sr­bi­je ni­ka­da ni­je po­se­ti­la Ko­so­vo, ni­ti je na­me­ra­va­la da to uči­ni, ne­za­vi­sno od bez­bed­no­sne si­tu­a­ci­je na te­re­nu; da ve­ći­na gra­đa­na Sr­bi­je sma­tra da je Ko­so­vo si­no­nim za en­dem­sku za­pu­šte­nost i za­o­sta­lost, te­ri­to­ri­ju na ko­joj, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, mo­že­te za­ra­di­ti ne­ku bo­lest, pra­po­stoj­bi­na bra­će Ka­rić, da ni­su iskre­no po­dr­ža­va­li Mi­lo­še­vi­će­vu po­li­ti­ku na Ko­so­vu, a još ma­nje po­dr­ža­va­ju Ko­štu­ni­či­nu i Ta­di­će­vu. Ni­šta od to­ga ni­je utvr­đe­no u is­tra­ži­va­nji­ma ko­ja su ra­đe­na po na­rudž­bi Mi­ni­star­stva za Ko­so­vo i dru­gih ko­ri­sni­ka bu­džet­skih sred­sta­va, od­no­sno to ni­je ob­ja­vlje­no.

Ita­li­jan­ski šef diplomatije Ma­si­mo D’Ale­ma je­dan je od ret­kih za­pad­nih dr­žav­ni­ka ko­ji su po­sled­njih me­se­ci po­se­ti­li Be­o­grad
KO­SO­VO: U tre­nut­ku u ko­jem pi­ta­nje bu­du­ćeg sta­tu­sa Ko­so­va do­mi­ni­ra na­šom, pa i evrop­skom po­li­tič­kom sce­nom, po­ma­lo je van­vre­me­no zvu­ča­la vest da su še­fo­vi di­plo­ma­ti­ja Grč­ke, Bu­gar­ske i Ru­mu­ni­je: Do­ra Ba­ko­ja­ni, Iva­i­lo Kal­fin i Adri­jan Ćo­ri­ja­nu, sa sa­stan­ka u Ati­ni pro­šlog vi­ken­da, upu­ti­li za­jed­nič­ku po­ru­ku svo­jim ko­le­ga­ma iz Evrop­ske uni­je da pri­zna­va­nje ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va, bez da­va­nja ja­sne evrop­ske per­spek­ti­ve Sr­bi­ji, mo­že pred­sta­vlja­ti ozbi­ljan iza­zov sta­bil­no­sti Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. Evrop­ska per­spek­ti­va ze­mlje ni­je na dnev­nom re­du Vla­de Sr­bi­je ot­ka­ko su pre­mi­jer Ko­štu­ni­ca i mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Vuk Je­re­mić od­bru­si­li li­de­ri­ma EU da će na­ša ze­mlja ili ući u Uni­ju ce­la ili ne­će ni ula­zi­ti. Gra­đa­ni su shva­ti­li šta zna­či ta­kva iz­ja­va. Ni­je valj­da da evrop­ski li­de­ri ni­su.

Sr­bi­ja je, ume­sto evrop­skog, ne­gde kra­jem le­ta slu­žbe­no iza­bra­la “is­toč­ni put”. Na is­toč­nom pu­tu, Rat­ko Mla­dić i Ra­do­van Ka­ra­džić mo­gu osta­ti ta­mo gde je­su, Sr­bi­ja mo­že iz­i­gra­va­ti lo­kal­nog še­ri­fa i stra­ši­ti su­se­de, ne­ma ni­ka­kve mu­ke pre­go­va­ra­nja sa 27 po­sto­je­ćih čla­ni­ca EU, ni uskla­đi­va­nja za­ko­no­dav­stva, me­re­nog u de­se­ti­na­ma hi­lja­da pro­pi­sa.”Is­toč­ni put” je put za­do­volj­stva za po­li­tič­ke li­de­re i ad­mi­ni­stra­ci­ju – put ko­ji vo­di ka mi­ni­mal­nim oba­ve­za­ma i mak­si­mal­noj ko­ri­sti.

Ka­ko je Sr­bi­ja, ko­ja je kra­jem av­gu­sta bi­la na ko­rak od Spo­ra­zu­ma o sta­bi­li­za­ci­ji i pri­dru­ži­va­nju, a mo­žda i od sta­tu­sa kan­di­da­ta za član­stvo u EU, skli­znu­la na “is­toč­ni put”, ni­je sa­svim ja­sno. Šu­ška­lo se da su se taj­ne slu­žbe tih da­na se­ti­le gde je Mla­dić i da je nje­go­vo hap­še­nje bi­lo pi­ta­nje da­na. Bi­će da su pred­sed­nik Ta­dić, pre­mi­jer Ko­štu­ni­ca i mi­ni­stri, po po­vrat­ku s let­njih od­mo­ra, ima­li di­sku­si­ju o even­tu­al­nim pred­no­sti­ma i šte­ti od jed­nog ta­kvog ko­ra­ka. Ini­ci­jal­ne raz­li­ke u sta­vo­vi­ma da­le su im po­vo­da da od­lo­že od­lu­ku, a on­da je sve kre­nu­lo kao po ne­kom auto­ma­ti­zmu. Obe­ća­nja Kar­li del Pon­te i Evrop­skoj ko­mi­si­ji pa­la su u vo­du. Evro­plja­ni su se za­pi­ta­li ka­kva je ko­rist od po­dr­ža­va­nja na­vod­nih de­mo­krat­skih sna­ga kad one pre­sta­nu vo­di­ti pro­e­vrop­sku po­li­ti­ku čim uđu u vla­du. Maj­či­ca Ru­si­ja po­nu­di­la je svoj ši­ro­ki za­gr­ljaj.

EVRO­PA:U su­šti­ni, di­plo­ma­te u Bri­se­lu se ne mo­gu na­ču­di­ti br­zi­ni ko­jom je vla­da u Be­o­gra­du na­pu­sti­la pro­ces evrop­skih in­te­gra­ci­ja kao svoj pri­o­ri­tet i okre­nu­la se ne­ka­kvom ima­gi­nar­nom part­ner­stvu s Ru­si­jom, ko­je se za­sad ogle­da u po­nu­di da Ga­sprom pre­u­zme raz­voj jed­nog skla­di­šta ga­sa i iz­gra­di krak ga­so­vo­da, od­no­sno u na­me­ri Aero­flo­ta da uče­stvu­je u pri­va­ti­za­ci­ji Ja­ta i Mo­skov­ske ban­ke da do­bi­je li­cen­cu za rad u Sr­bi­ji.

Da je Cr­na Go­ra, ko­ja je ap­sor­bo­va­la oko dve mi­li­jar­de do­la­ra pri­vat­nih in­ve­sti­ci­ja iz Ru­si­je, re­kla Evrop­skoj ko­mi­si­ji da pu­no­prav­no član­stvo u EU ni­je ne­što o če­mu vla­da tre­nut­no raz­mi­šlja, to bi ima­lo ka­kvu-ta­kvu eko­nom­sku lo­gi­ku, ali je po­li­ti­ka Sr­bi­je, pre­ma oce­ni jed­nog vi­so­ko­po­zi­ci­o­ni­ra­nog di­plo­ma­te u Bri­se­lu, na­lik lo­šem vi­cu.

Unu­tar Evrop­ske uni­je po­sto­je opreč­na gle­di­šta o to­me ka­ko bi tre­ba­lo pri­stu­pi­ti Be­o­gra­du. Fran­cu­ska i Ne­mač­ka za­la­žu se za oštri­ji pri­stup. Po nji­ma, Evrop­ska uni­ja ne tre­ba da mo­li Sr­bi­ju da se po­no­vo oba­ve­že na sa­rad­nju u pro­ce­su evrop­skih in­te­gra­ci­ja, ni­ti bi Be­o­gra­du va­lja­lo da­ti po­vla­sti­ce zbog po­li­ti­ke ko­ju vo­di. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, kao je­dan od naj­ve­ćih do­na­to­ra re­for­me oru­ža­nih sna­ga i bez­bed­no­snog sek­to­ra, za­in­te­re­so­va­na je da se Sr­bi­ji po­mog­ne u me­ri u ko­joj će to ga­ran­to­va­ti sta­bil­nost re­gi­o­na. Bel­gi­ja, Ho­lan­di­ja i Luk­sem­burg mi­sle da ne sme bi­ti ustu­pa­ka vla­di u Be­o­gra­du sve dok ne uhap­si Rat­ka Mla­di­ća i Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća i iz­ru­če ih Ha­škom tri­bu­na­lu.

Špa­ni­ja, ko­ja se mo­žda naj­vi­še pro­ti­vi ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va, pri­lič­no je re­zer­vi­sa­na ka­da je reč o po­mo­ći Sr­bi­ji. Por­tu­gal­sko pred­se­da­va­nje Evrop­skom uni­jom po­če­lo je ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma od Be­o­gra­da i po­nu­dom da se Sr­bi­ji po­mog­ne da, po iz­ru­če­nju Mla­di­ća i pot­pi­si­va­nju Spo­ra­zu­ma o sta­bi­li­za­ci­ji i pri­dru­ži­va­nju, spro­ve­de ko­rak ra­ti­fi­ka­ci­je u na­ci­o­nal­nim par­la­men­ti­ma po hit­nom po­stup­ku, ka­ko bi na­ša ze­mlja što pre do­bi­la sta­tus kan­di­da­ta za član­stvo; za­vr­ši­lo se to­tal­nim raz­o­ča­ra­njem.

Ita­li­ja i Grč­ka su je­di­ne od sta­rih čla­ni­ca ko­je is­ka­zu­ju ne­ku vr­stu sim­pa­ti­ja za po­zi­ci­ju Sr­bi­je. Ita­li­jan­ski šef di­plo­ma­ti­je Ma­si­mo D’Ale­ma je­dan je od ret­kih za­pad­nih dr­žav­ni­ka ko­ji su po­sled­njih me­se­ci po­se­ti­li Be­o­grad. Nje­go­va po­ru­ka sr­bi­jan­skom ko­le­gi Vu­ku Je­re­mi­ću bi­la je da se Sr­bi­ja mo­ra vra­ti­ti na evrop­ski put ka­ko bi joj pri­ja­te­lji u Evrop­skoj uni­ji mo­gli po­mo­ći. Ko­li­ko je to do­pr­lo do uši­ju zva­nič­ni­ka u Be­o­gra­du, či­ta­će­mo u me­mo­a­ri­ma.

Dru­ge ze­mlje, na­ro­či­to one ma­le, uglav­nom su uz­dr­ža­ne. Če­ka­ju od­lu­ku ve­li­kih. Austri­ja sma­tra da je do­volj­no ura­di­la za sta­bil­nost na Bal­ka­nu ti­me što je bi­la do­ma­ćin dve­ma run­da­ma pre­go­vo­ra o bu­du­ćem sta­tu­su Ko­so­va. Ma­đar­ska, kao su­sed Sr­bi­je, po­ka­zu­je za­bri­nu­tost za de­ša­va­nja ju­žno od gra­ni­ce. Polj­ska bi po­mo­gla Be­o­gra­du ko­ji se u naj­te­žim vre­me­ni­ma di­vio polj­skoj kul­tu­ri, ali ka­ko po­mo­ći ne­ko­me ko ne do­zvo­lja­va da mu se po­mog­ne, uz ri­zik da se su­prot­sta­vi Ne­mač­koj, Fran­cu­skoj i Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji.

U Var­ša­vi je već pa­la jed­na vla­da zbog ori­gi­nal­nog sta­va o pred­lo­gu evrop­skog usta­va. Če­ška i Ir­ska su na li­ni­ji raz­mi­šlja­nja da bi bi­lo zgod­no ne­što uči­ni­ti za Sr­bi­ju, ne za­to što će Ko­so­vo do­bi­ti ne­za­vi­snost, ne­go za­to što ov­de ži­ve lju­di ko­ji su slič­ni Če­si­ma i Ir­ci­ma, ili se bar ta­ko ve­ru­je. Dan­ska, Šved­ska i Fin­ska su za­in­te­re­so­va­ne za pro­mo­ci­ju ljud­skih pra­va na Bal­ka­nu, pod­jed­na­ko i u Sr­bi­ji i na Ko­so­vu. Mal­ta je van kop­ne­nih to­ko­va. Bal­tič­ke re­pu­bli­ke – Li­tva­ni­ja, Le­to­ni­ja i Esto­ni­ja – na­da­ju se da njih ni­ko ni­šta ne­će pi­ta­ti, ni Mo­skva, ni Bri­sel. Ta­ko je naj­si­gur­ni­je. Slo­ve­ni­ja se na­da da će dru­gi oba­vi­ti te­žak po­sao, a da će ona, to­kom svog pred­se­da­va­nja Uni­jom, po­bra­ti lo­vo­ri­ke.

Iz­u­ze­tak su, po sve­mu, naj­no­vi­je čla­ni­ce Bu­gar­ska i Ru­mu­ni­ja, ko­je su i naj­bli­ži su­se­di Sr­bi­je. Od So­fi­je do Pri­šti­ne se vo­zi ne­što vi­še od dva sa­ta. Bu­gar­ska bi, kao čla­ni­ca NA­TO-a, ve­ro­vat­no bi­la pr­va ze­mlja ko­ja bi mo­ra­la pri­te­ći u po­moć tru­pa­ma NA­TO-a na Ko­so­vu u slu­ča­ju da se one na­đu u ne­vo­lji. Ni Ru­mu­ni­ja ni­je u bo­ljoj po­zi­ci­ji. Pred­sed­nik Tra­jan Ba­se­sku je po­čet­kom 2007. go­di­ne, na di­rekt­no no­vi­nar­sko pi­ta­nje da li bi se nje­go­va ze­mlja us­pro­ti­vi­la ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va, re­kao da Ru­mu­ni­ja na­ža­lost ne­ma 300 bor­be­nih avi­o­na da bi nje­no pro­ti­vlje­nje bi­lo shva­će­no ozbilj­no. Pre­ma oba­ve­za­ma ko­je je Bu­ku­rešt pre­u­zeo član­stvom u NA­TO-u, na po­ziv voj­ne ko­man­de Ali­jan­se u Mon­su, Ru­mu­ni­ja bi mo­ra­la upu­ti­ti ko­li­ko god avi­o­na ima, čak i pro­tiv svo­jih su­se­da.

“KI­PAR­SKA VE­ZA”:Na stra­ni Sr­bi­je, po­ka­za­lo se to­kom kon­sul­ta­ci­ja mi­ni­sta­ra spolj­nih po­slo­va EU s pred­stav­ni­ci­ma Evrop­ske ko­mi­si­je sre­di­nom de­cem­bra, ostao je sa­mo Ki­par. Brat­ski Ki­par. Rod­no me­sto Afro­di­te. Ostr­vo u is­toč­nom Sre­do­ze­mlju. Me­ka srp­skog i ru­skog nov­ca. Za­jed­no, ima­mo šan­se da po­be­di­mo.

Be­o­grad je na sva­ki na­čin u pred­no­sti. U Sr­bi­ji već go­di­na­ma po­sto­ji do­mi­nant­na ve­ći­na ko­ja po­dr­ža­va pro­ces evrop­skih in­te­gra­ci­ja i oče­ku­je bo­lji­tak od even­tu­al­nog član­stva u Uni­ji, bez ob­zi­ra na re­zul­ta­te naj­no­vi­jih is­tra­ži­va­nja po na­rudž­bi Vla­de Sr­bi­je. Gra­đa­ni ve­ru­ju da član­stvo u EU do­no­si ve­ću si­gur­nost, mo­guć­nost pro­na­la­že­nja po­sla i za­ra­de.

Iako se kod nas pri­pad­nost ra­stu­ćoj po­ro­di­ci evrop­skih na­ci­ja do­ži­vlja­va pre sve­ga kao ula­zak u zo­nu ko­jom se mo­že pu­to­va­ti bez vi­za, ne­ma ni­čeg lo­šeg u ta­kvom na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Po­li­ti­ka vi­znih olak­ši­ca i per­spek­ti­va sta­vlja­nja Sr­bi­je na be­lu šen­gen­sku li­stu moć­no su oruž­je u ru­ka­ma pri­sta­li­ca Evrop­ske uni­je. Nor­mal­no je da na­ši lju­di že­le da pu­tu­ju u Evro­pu. Nor­mal­no je da že­le da bu­du rav­no­prav­ni s osta­lim Evro­plja­ni­ma.

Po­ku­ša­ji pro­me­ne pro­e­vrop­skog ras­po­lo­že­nja do­ži­ve­li su pro­past vi­še pu­ta. Za one ko­ji ja­šu na ko­sov­skom mi­tu, mo­žda je naj­stra­šni­ji po­da­tak da je vi­še gra­đa­na Sr­bi­je bi­lo pro­tiv Evrop­ske uni­je ka­da se pro­ču­lo da ne­će­mo mo­ći da pe­če­mo ra­ki­ju, ne­go da se EU spre­ma da po­ša­lje ci­vil­nu mi­si­ju ko­ja bi pre­u­ze­la upra­vlja­nje Ko­so­vom po pro­gla­še­nju ne­za­vi­sno­sti. Ra­ki­ja je va­žna za eko­no­mi­ju ru­ral­ne Sr­bi­je, isto ko­li­ko su ko­njak i kal­va­dos va­žni za eko­no­mi­ju ru­ral­ne Fran­cu­ske, a vi­ski za eko­no­mi­je Škot­ske i Ir­ske. Gra­đa­ni Sr­bi­je zna­ju da ze­mlje čla­ni­ce EU ne­će tra­ži­ti od Sr­bi­je ne­što što one ne bi sa­me uči­ni­le. I, to se od­no­si na pe­če­nje ra­ki­je jed­na­ko kao i na re­ša­va­nje pi­ta­nja bu­du­ćeg sta­tu­sa Ko­so­va i Sr­bi­je.

“RU­SKI RAZ­LOG”: Po­li­ti­ča­ri u Sr­bi­ji, či­ni se, ne shva­ta­ju da nji­ho­vi sta­vo­vi mo­gu ima­ti ši­ro­ke po­sle­di­ce po sta­tus ze­mlje u bu­duć­no­sti. Jed­no­ga da­na, kad ne­za­vi­snost Ko­so­va ne bu­de je­di­na te­ma jav­ne sce­ne, lju­di će se pi­ta­ti zbog če­ga Sr­bi­ja, za­jed­no s Hr­vat­skom, ni­je po­sta­la čla­ni­ca EU 2010. go­di­ne? Zbog če­ga je si­ro­ma­šni­ja i ne­raz­vi­je­ni­ja od su­se­da? Zbog če­ga je do­ži­vlja­va­ju kao bal­kan­skog pa­ri­ju? Od­go­vor “zbog Ko­so­va” ne­će ima­ti jed­na­ku te­ži­nu kao da­nas.

Stva­ri su još jed­no­stav­ni­je ka­da je reč o okle­va­nju da se uhap­se i iz­ru­če Rat­ko Mla­dić, Ra­do­van Ka­ra­džić i osta­li op­tu­že­ni za rat­ne zlo­či­ne. Oni sa­da ima­ju po še­zde­se­tak go­di­na. Od za­vr­šet­ka ra­ta u Bo­sni pro­šlo je dva­na­est. Usko­ro će se po­če­ti ra­đa­ti de­ca ko­ja ne­će zna­ti ko su oni, kao što mla­di naj­če­šće ne zna­ju ko je bio Ti­to. Ka­ko će­te nji­ma ob­ja­sni­ti da je či­ta­va na­ci­ja za­o­sta­la zbog ne­ko­li­ci­ne lju­di? Gle­da­će na vas kao na ža­lo­sne bu­da­le ko­je su im una­pred upro­pa­sti­le ži­vo­te bez ika­kvog raz­lo­ga.

Pre­mi­jer Ko­štu­ni­ca, ko­ji je i sam u še­zde­se­tim go­di­na­ma, mo­žda ne­će bi­ti u pri­li­ci da ču­je glas bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja gra­đa­na Sr­bi­je, ali će za­to i pred­sed­nik Ta­dić, i mi­ni­stri Je­re­mić, Šu­ta­no­vac i Jo­čić mo­ra­ti da se su­o­če s gne­vom ne­ke no­ve jav­no­sti.

Za­mi­sli­te kad 2020. go­di­ne, po­što Pu­ti­na ko­nač­no sme­ne, a naf­ta i gas pre­sta­nu bi­ti to­li­ko va­žni, ne­ko upi­ta: “Ka­žeš, po­sto­ja­la je Ju­go­sla­vi­ja ko­joj su nu­di­li da se pri­dru­ži Evrop­skoj uni­ji, a ona je oda­bra­la rat? Po­sle je po­sto­ja­la Sr­bi­ja ko­joj su nu­di­li pre­či­cu do pu­no­prav­nog član­stva u EU, a ona je oda­bra­la ko­sov­ski mit i part­ner­stvo s Ru­si­jom? Pa, ko­li­ko ste vi bi­li glu­pi?” Šta će mu od­go­vo­ri­ti i ho­će li ci­ti­ra­ti Do­bri­cu Ćo­si­ća, Ma­ti­ju Beć­ko­vi­ća, Ko­stu Ča­vo­škog, Slo­bo­da­na An­to­ni­ća i Đor­đa Vu­ka­di­no­vi­ća? To bi si­gur­no osta­vi­lo uti­sak.

Mla­di u Sr­bi­ji od­ra­sta­ju sa zna­njem da EU ne­će če­ka­ti njih dok se mu­dre sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je ne pri­zo­vu pa­me­ti i ko­nač­no ne poč­nu da se po­na­ša­ju ona­ko ka­ko se od njih oče­ku­je. Oni zna­ju da smo kao na­ci­ja po­šli lo­šim pu­tem, kao što zna­ju i nji­ho­vi ro­di­te­lji, sa­mo im tre­nut­no od­go­va­ra da sle­de po­li­ti­ku ko­ja ne­ma šan­se na du­že sta­ze. Mi­sle da je to po­sled­nji tre­nu­tak sen­ti­men­tal­ne po­bu­ne.

Ru­si ko­ji raz­ma­tra­ju raz­mi­šlja­ju o to­me da in­ve­sti­ra­ju u Sr­bi­ji volj­ni su da ri­zi­ku­ju no­vac za­to što oče­ku­ju da će Sr­bi­ja za pet go­di­na po­sta­ti još jed­na do­sad­na ze­mlja Evrop­ske uni­je, a ne za­to što oče­ku­ju da će po­sta­ti pri­dru­že­na čla­ni­ca sa­ve­za Ru­si­je i Be­lo­ru­si­je. U po­slov­nim kru­go­vi­ma u Mo­skvi kru­že ana­li­ze pre­ma ko­ji­ma će Sr­bi­ja do­ži­ve­ti eko­nom­ski uz­let čim Ko­so­vo po­sta­ne ne­za­vi­sno. Pre­po­ru­ka in­ve­sti­to­ri­ma gla­si da poč­nu ku­po­va­ti sa­da, dok je jef­ti­no. Mo­žda ru­ski no­vac zna ne­što što je gra­đa­ni­ma Sr­bi­je ne­po­zna­to.

Bo­jan al Pin­to-Br­kić za Evropa Magazin