logo logo logo logo
Рубрика: Некатегоризовано    Аутор: Преузето    718 пута прочитано    Датум: 29.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

vidaognjenovic.jpgKatastrofičari danas ubedljivije no ikad obrazlažu svoja lamentozna predviđanja o ozbiljnom zamoru civilizacije pismenosti koja vodi ka neminovnoj smrti knjige.

Njihove se pretpostavke kod nas ne smatraju prenaglašenim, jer su se, nažalost dosta često ispunjavale. U tim zastrašujućim najavama kraja čitalačke ere prednjače upravo zavisnici od čitanja, a njihovom uvidu u praćenje podataka se može verovati, jer ga stiču iz neposredne blizine, kao goruće zainteresovana grupa.

Oni već odavno panično skreću pažnju na činjenice da je u ovo doba uspona moderne tehnointeligencije, knjiga zanemarena i lagano umire na slabim rukama opasno proređenog čitateljstva.

Istraživači kulture, stručnjaci za obrazovanje, te filosofi, analitičari i kolumnisti, uglavnom ljudi koji na razne načine žive od knjige, zasipaju sve manju, pa tim i tvrdokorniju, zajednicu čitalaca, opomenama i jadikovkama nad plemenitom čitalačkom zavisnošću kojoj proriču skoru propast.

Uz to obično naglašavaju da se opšte poverenje u knjigu već prilično istanjilo, jer se intelektualna radoznalost, volja za otkrićem i saznavanjem, pa čak i potrebe za zabavom, danas utažuju na mnoštvo drugih načina. Čitanje, dakle, tu, kako bi Prust rekao, „čudesno plodnu komunikaciju sa svetom iz svoje potpune samoće, prema kuknjavi mnogih današnjih kulturologa, potiskuju tehnološki naročito opremljeni i podešeni simulakrumi stvarnosti i života, koji nisu ništa drugo do moderni izdanci dubokih korena nekadašnjeg usmenog saopštavanja literarnih i drugih poruka. Da paradoks bude potpun, ta nekrološka opraštanja sa knjigom čija je aura na izdisaju, obično idu naporedo sa gromoglasnim najavama novih izdanja i slavopojkama o prođi, plasmanu, uticaju i uspehu ranijih.

Pismo je krenulo od slike

Šta se zapravo događa sa, kroz milenijume negovanim, odnosom između čoveka i knjige, kao njegovog prevratničkog izuma. Da li nam zaista predstoji „Sumrak knjiga” kako glasi naslov, a u priličnoj meri i zaključak, rasprave kritičara Kaleba Krejna o gubljenju čitalačkih navika u savremenom svetu, objavljene u najnovijem broju časopisa Njujorker.

Ne bih rekla da stvari baš tako stoje. Najpre Krejn svoja strahovanja da moderni čovek sve manje čita zasniva na istraživanja biološkinje Marijane Volf koja je prevashodno proučavala uzroke disleksije, dosta retkog oboljenja, a ono se javlja kao izvesna mentalna blokada koja onemogućava obolelom da nauči da čita, bez obzira na psihički razvoj, raspoznavanje slova i druge, naoko, normalne predispozicije.

Njena ispitivanja i analize vode zaključcima da disleksičari daleko bolje razumeju (i „čitaju”) slike i lakše se njima sporazumevaju, ne mogu se generalizovati, a naročito ne važe za ljude koji nemaju te smetnje. Zato Krejnova opaska da moderni čovek sve više napušta knjigu i vraća se u epohu modifikovane usmenosti, koja se izražava kratkim rezovima dijaloga upotpunjenog slikom, treba shvatiti više kao metaforičnu kritiku, ili kritički dosetku, nego kao dokazivu tvrdnju.

Uostalom i pismo je krenulo od slike, a činjenica da su Grci od Feničana polovinom osmog veka pre Hrista, preuzeli alfabet od dvadeset četiri slova, smatra se prelomnom u stvaranju moderne kulture. Mnogi naučnici (E. A. Havlok, na primer, o tome ima studiju) smatraju da je taj korpus slova u potpunosti promenio svest grčkog čoveka.

U svakom slučaju ona su zamenila memorisanje kao jedini način čuvanja mitske i dokumentarne građe i usmeno saopštavanje kao sredstvo njihovog širenja. Ti pisani znaci su doprineli da se fiksira autorska forma dela, relativizovali su ograde prostora i vremena, njima su mogle da se označe sve tri dimenzije sveta.

Čitalac i gledalac su se tada razdvojili upravo po načinu primanja poruka. I ta značajna bifurkacija traje do danas. Oni i u našem vremenu, a prema dokazima savremenih psihologa, različito razmišljaju o istoj stvari. Gledalac, odnosno slušalac nema vremena da povuče razliku između znalca i znanja. Oni trpe neposredni pritisak slike, glumljenog, ili dokumentarnog prizora, ili iskaza kazivača koji ih opisuje. To ih drži u izvesnom pasivnom položaju pomalo mehaničkog poistovećenja sa viđenim, ili čuvenim, jer je to što im se nudi i podešeno za brz sporazum sa njima.

Čitalac, „u svojoj potpunoj samoći”, što je Prust uočio kao veliku prednost, sučeljen sa tekstom nasamo, ima prostora za temeljnije poniranje u sve njegove dimenzije. Ima mogućnosti da se upozna sa njegovim referencijalnim nivoom, da izvrši širu proveru stavova i tvrdnji u njemu, ima mesta za sopstvene polemičke impulse, jednom rečju, čitanje je sveukupno izoštravanje imaginarne slike u svim dimenzijama. Gledalac, dakle, zuri i uživa ili trpi, ili nervozno menja kanale, ili napušta mesto u gledalištu, ili slušaonici.

Čitalac za to vreme burno raspravlja sa pročitanim tekstom, otkriva njegove tajne zavijutke u jeziku i metaforičnim slojevima, i tako ostvaruje vrhunski dijalog sa svetom daleko izvan sopstvenog neposrednog domašaja. Neko je rekao da je čitanje prototip nezavisnosti i bio je u pravu.

Pitam se zaista ozbiljno šta to plaši tako učene ljude i navodi ih da knjizi predviđaju tako sivu sutrašnjicu. Odakle potiče taj strah, ili pretnja, da će tehnološki uzlet umrtviti moć i dejstvo knjige. Naprotiv, po mom mišljenju tekovine nauke su upravo učvrstile i njenu funkciju. Naučna avantura, pismo i čitalačka komunikacija su izumi i praksa iste provenijencije. Kako je moguće poverovati u to da bi izumitelj i korisnik mašine koja čita nadljudskom brzinom bio mogući ubica knjige.

Zašto bi odgonetač tolikih nepoznanica iz kosmosa, ranije nagoveštenih u literaturi, bio ravnodušan prema tom izvoru saznanja. Ponukan poetski sažetim pitanjima iz pesničkih zbirki, naučnik maštar je u svojoj laboratoriji potražio na njih odgovore. Koji bi bio razlog za prekid tog odnosa. Uzajamna uslovnost između, recimo, posednika mašine za pranje rublja i knjige je u tome što taj čovek ima više vremena za čitanje.

Arena banalnih modela

Problem je, dakle, stavljen u pogrešnu zagradu. Ne preti knjizi propast u današnjem vremenu, to je cinično uveličavanje i generalizacija sporadičnih pojava. Nevolja je najpre u tome što prava knjiga, zaplašena sopstvenom ozbiljnošću, pristaje na besmisleno poređenje sa estradom i krišom sanja njenu popularnost, no srećom iz toga se ipak budi prestravljena prostranstvom arene banalnih modela.

Istovremeno, umetnička vrednost je erotska fantazija estrade, međutim ona je po definiciji komunikacija koja operiše isključivo proverenim, brzo čitljivim i gledljivim klišeima. Brodski je podvukao da je „suprotstavljanje klišeu ono što razlikuje umetnost od života”. Zato ta beskrajna pokretna traka dopadljivih tobože životnih slika i zapleta punih simuliranog erosa, prolazna je i bez pravog zamaha i nikad neće postati biblioteka, jer nema postojanost knjige ni odanog čitaoca.

Uzmimo kao metaforu knjige i čitanja Aleksandrijsku biblioteku, nekada najveću na svetu. Nastala tri veka pre nove ere kao zbirka od nekoliko stotina hiljada glinenih ploča, dopunjavana velikim brojem ispisanih svitaka, bila je ujedno i univerzitet i prepisivačka laboratorija da bi nestala u požaru u vreme Rimskog carstva. Iznova je podignuta, nakon sedamsto godina na istom mestu, s namerom da joj se vrati nekadašnji primat među bibliotekama u svetu. I da se tako potvrdi uverenje Brodskog iskazano u besedi na otvaranju Sajma knjiga u Torinu 1988. godine. Tada je, između ostalog rekao: „Knjige su u celini manje konačne od nas samih”. Čitanje je, dakle, iskušavanje beskonačnog.

Vida Ognjenović za Politiku





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo