Вести

Jedan pravoslavni Srbin mi je poslao šest zvučnih zapisa sa delovima propovedi (ne znam jedne ili više) Njegovog Preosveštentva Episkopa braničevskog Gospodina Ignjatija. Svakom posebnom zapisu je dao naslov i to ovako:

za novinar.de piše Dr. Mateja Matejić, Protojerej-stavrofor; 27.12.2007

1) Duša je fantazija; 2) Bog nije stvorio ništa lepo; 3) Hula na Boga proširena; 4) Hula na svete mošti; 5) Ignjatije bog; 6) Bog sve radi naopako.

Dok nisam čuo tonske zapise mislio sam da se radi o preterivanju. A onda sam slušao svaki zapis posebno po nekoliko puta. Posle svakog slušanja bivao sam sve zbunjeniji. Pretpostavljam da su i mnogi vernici koji su besede Preosvećenog slušali uživo morali biti zbunjeni, a možda neki od njih i obezvereni.

NJegovo Preosveštenstvo Episkop Gospodin Ignjatije je neosporno inteligentan, visoko obrazova, teološki potkovan.. Teologija je bogo-poznanje, nauka o Bogu, ali ne uvek. Teologija ponekih protestantskih teologa je ponekad više teofobija nego teologija. Neka nas Gospod sačuva od takvih teologa.

U ovom napisu ne mogu da se osvrnem na sve što sam čuo sa šest zvučnih zapisa. Osvrnuću se samo na „Duša je fantazija“. Voleo bih da nisam morao to da učinim. Moj osvrt nije nepoštovanje prema episkoopu srpske ravoslavne Crkve. Nije mi namera da se raspravljam sa Njegovim Preosveštenstvom, niti da izrazim sumnju u njegovu učenost i teološku spremu, već samo da iznesem pitanja koja me muče otkad sam slušao njegove propovedi. Ne nadam se da će me udostojiti odgovora iako sam uveren da će do njega ovaj tekst nekako stići.

U besedi (ili besedama) koje su do mene stigle na šest tonskih zapisa, NJegovo Preosveštenstvi pominje blaženog Avgustina, Origena, svetog Maksima i bar zasad još ne svetog Georgija Florovskog; Sveto pismo ne pominje i ne citira. Da bi neko predanje bilo uvršteno u Sveto predanje, ono se ne sme protiviti Svetome pismu. Kako ćemo znati da li se predanja svetog Maksima i Florovskog ne suprotstavljaju Svetome pismu ako se Sveto pismo i ne spominje? Za Preosvećenog je autoritet po pitanju duše jedan sveti otac, Maksim, koga citira.

A da li može da navede ime još nekog ili nekih svetih Otaca koji su tako verovali i ispovedali?

Koliko savremenih episkopa srpske Pravoslavne Crkve veruje i ispoveda učenje o duši onako kako veruje i ispoveda NJegovo Preosveštenstvo episkop Gospodin Ignjatije?

Što se tiče jednog teologa koga Preosvećeni episkop Gospodin Ignjatije citira, Georgija Florovskog, treba imati na umu da je teologija, naročito kod teologa raznih protestantskih sekti, više teofobija nego teologija. Ne mislim i ne kažem da je takva i teologija Florovskog. Ali napominjem da je i Origen bio teolog, i upravo zbog svoje teologije nije svetitelj iako je bio meću najvećim teolozima.

U Svetom pismu se reči duša, duše, moja duša, tvoja duša, Tvoja duš, naše duše pominju u preko 200 stihova. U velikom broju tih stihova veoma je jasno da se reč duša odnosi na ljudsko biće kao takvo. Primera radi da navedem samo nekoliko takvih stihova.

U Delima apostolskim, 2:41 stoji: Koji dakle rado primiše riječ njegovu (apostola Petra, MM) krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša. Nema sumnje da ovde reč duša označava ljudsko biće. Tako je isto u Delima apostolskim 7:14 gde čitamo: A Josif posla i dozva oca svojega i svu rodbinu svoju, sedamdeset i pet duša..

Reč duša u smislu ljudsko biće koristi se i van Svetoga pisma. Nikolaj Gogolj u svom književnom delu Mrtve duše mrtvim dušama naziva preminule osobe koje su bile vlasništvo nekog gospodara a prijavljeni su kao živi. To se i sada dešava kada se koriste imena umrlih da se glasa na izborima.

Ali reč duša ne označava ljudsko biće kao takvo ni uvek ni svuda. U Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske (Novi Sad- Zagreb, 1976), u prvom tomu, na stranici 811, pod slovom D daju se mnogobrojne definicije reči duša. Pod brojem 3 definicija duše je: besmrtni, nematerijalni princip života u čoveku, koji ga veže sa bogom (u originalu je reč bogom napisana malim slovom, MM).

Kod Preosvećenog Gospodina Ignatija i onih koje navodi kao preteče svoje filosofije, duša i telo predstavljaju celovito ljudsko biće i ne mogu se razdvajati. Tako je zaista dok ljudsko biće živi u ovom svetu. Ali ne može se odbaciti činjenica da je to jedno, ljudsko biće, sastavljeno iz dva samosvojna entiteta. I jedan Gospod Isus Hristos ima dve prirode, božansku i ljudsku, ali te dve prirode nisu jedna priroda, nego je samo Sin kao Lice Božije, jedan.

Vladimir Loski primenjuje to jedinstvo u dvojnosti na Crkvu za koju kaže da je njena priroda teandrik (božansko-čovečanska) )pa je i Crkva jedna iako ima dve prirode. Ali te dve prirode ne potiru jedna drugu i ne absorbuju jedna drugu.

Da vidimo šta Sveto pismo kaže o duši. Već je navedeno to da u velikom broju stihova reč duša označava ljudsko biće kao takvo. A da reč duša u Svetom pismu ne označava samo biće može se videti iz sledećih stihova:

Po tom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebesni. I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrvješe po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovijem. I vidje Bog da je dobro. (Knjiga postanja 1:20-21)

Gore je reč o morskim životinjama i pticama. U stihu 1:24 Knjige postanja je reč o životinjama koje hodaju po zemlji: Po tom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovijem. I bi tako.

Dakle reč duša se ne upotrebljava samo za ljudska bića, već i za ptice i životinje.
A o staranju čoveka u Bibliji čitamo najpre u Knjizi postanja 1:27 I stvori Bog čovjeka po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih. Ne piše da ih je stvorio samo svojom rečju kako je sve drugo stvorio. U Knjizi postanja 2:7 iznose se detalji kako je Bog stvorio čoveka:

A Gospod Bog stvori čovjeka od praha zemaljskog i dunu mu u nos duh života; i posta čovjek duša žica.

Ne piše u Svetom pismu da je Bog stvorio telo živo, a za dušu to piše.

Telo i duša se kvalitativno razlikuju. Telo čoveka je stvoreno od praha, od zemlje, dakle materijalno je. Na ovo nas podsećaju poslednje reči sveštenika prilikom ukopa preminulih ljudskih bića: Zemlja jesi i u ze mlju otideši amože svi čelovjeci pojdem. Duša je dah Božiji koji je udahnuo u čoveka, nije materijalna već duhovna, nije smrtna već besmrtna.
Dok čovek živi na zemlji, u ovom životu, telo i duša moraju biti ne jedno, već zajedno, da bi ljudsko biće bilo celovito i živo. Ali da li moraju ostati zajedno i po smrti, u grobu? Preosvećeni episkop gospodin Ignjatije kao neku vrstu svog aduta citira Florovskog koji veli da je duša bez tela fantazija a telo bez duše – leš.

Da telo smrću, kada ga napusti duša postaje leš. to je fakt i neminovnost i to je opšte poznato.. Ali da je duša bez tela fantazija, u to nismo ranije verovali niti nas je Crkva tako učila. Za onoga ko se upokojio narod kaže ispustio dušu ili rastavio se sa dušom. Ali tako govori narod, a neki školovani veruju u ono pučina je stoka jedna grdna, pa ono što narod kaže ne važi. Ne važi ni narodna mudrost sačuvana u narodnoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići u savetu majke Jevrosime sinu Marku:

Sine Marko, jedini u majke, Nemoj, sine, ogrešiti duše, Bolje ti je izgubiti glavu, Nego svoju izgubiti dušu.

Ne vredi ni to što u Svetom pismu stoji zapisano u Prvoj knjizi o carevima 17:21-22 kako se prorok Ilija molio Bogu za umrlo dete: I pruži se nad djetetom tri puta zavapi ka Gospodu govoreći:

Gospode, Bože moj, neka se povrati u dijete duša njegova. I Gospod usliša glas Ilijin, te se povrati u djeteta duša njegova, i ožive.

I po ovome se može videti da smrt tela nastaje kada ga duša napusti. U Trebniku, crkvenoj bogoslužbenoj knjizi, postoji Molitva na razrešenje duše od tela koju sveštenik čita osobi koja je na samrti.

Na liturgiji pevamo prvi antifon koji sadrži reči Blagoslovi dušo moja Gospoda. Dosta je lako iz jektenija izbaciti prozbu o spasenju duša naših. Ali kako ovaj antifon izmeniti da se duša ne pominje a da ga ne učinimo besmislenim?

Na opelu, pomenu ili parastosu za umrle peva se So svjatimi upokoj Gospodi DUŠU raba Tvojego… Ne upokoj Gospodi Raba Tvojego, već DUŠU raba Tvojego!

Da završim sa izjavom Georgija Florovskog koja izgleda predstavlja glavni adut NJegovog Preosveštenstva Gospodina Ignjatija:

Duša bez tela – fantazija; Telo bez duše – leš.

Da li i duša umire sa telom? Šta biva sa dušom kada telo postane leš? Šta biva sa dušom kada se leš spali, postane pepeo i baci ili u vodu ili uz vetar? Da li je sa spaljenim lešom i duša, pošto se tvrdi da je neodvojiva od tela, postala pepeo?

Ako je tako, ako duša umire i truli zajedno sa telom, ili postaje pepeo zajedno sa spaljenim lešom, postoji li vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka? Da li će se dogoditi Strašni sud i kome će se ili čemu suditi? A ako nema kome ili čemu da se sudi, ako je duša mrtva zajedno sa telom, da li su nam potrebni vera, Crkva, episkopi, sveštenici i đakoni.

Samo, Bogu hvala, malo njih će verovati da je duša bez tela -fantazija.

Mateja Matejić, protojerej-stavrofor; 27.12.2007