Вести

Postovana gospodjo Odalovic, pisem Vam zbog Vaseg clanak « Stvarno – nece proci ! » (Danas, 12.10.2007), inspirisanog novosadskim « fasistickim » i « antifasistickim” demonstracijama, uz podsecanje na oktobarske dane 1941. i na potonje okupacijske godine.

piše: Jovan Nenadov

« (…) recimo « nece proci » i neonacistima, i fasistima, ali i kriptofasistima », jedan je od istaknutih delova Vaseg teksta, kojim se deli drustvo na dobre,”antifasiste” i, u konacnom zbiru, na one druge, koji takvu polarizaciju ne prihvataju (Ko sve spada u kategoriju kriptofasista, skrivenih privrzenika fasista, i ko o tome presudjuje ?). Ovo je prizivanje sablasti proslosti, crno-belog drustvenog pozicioniranja sa ciljem da se « crno » unisti da bi ostalo samo « belo » – de facto crveno – kao jedina garancija za put u « svetlu buducnost ». A znamo dokle smo stigli.

Period na koji se osvrcete Vi poznajete samo iz prica ili iz procitanog, ja uz to i iz licnog iskustva : tada, da kazemo od 1940. do 1950., bio sam vec odrastao, pri cemu nisam bio neposredna zrtva crno-belog sortiranja. U mnogome se koristite « istorijskim udzbenicima », kako je to u njima « pisalo i govorilo nekada, dok je svet bio normalno mesto ». Sudeci po primerima koje Vi navodite to su bili losi udzbenici, primitivno ideoloski i nekriticki. Ono sto iznenadjuje to je arhaican jezik cetrdesetih godina, agitpropovski i samozadovoljan, kome nije stalo do nivoa znanja i reakcije sireg kruga, u ovom slucaju citalaca.

Jugoslavija je 1941. pravno kapitulirala, u jednom ratu pod okolnostima koje za ovu raspravu nisu relevantne. U Haskoj konvenciji o ratnom pravu, iz 1907. godine, regulisani su odnosi okupatora i stanovnistva (IV. Konvencija, cl. 42-56). Cl. 43 : « Buduci da je vlast zakonite vlade stvarno presla u ruke okupatora, ovaj ima da preduzme sve mere u njegovoj moci da uspostavi i obezbedi, kolikogod je moguce, javni poredak i bezbednost, postujuci zakone koji su na snazi u doticnoj zemlji, izuzev ako je u tome sprecen » (kurziv je moj). Nesagledive su posledice ako je okupator « sprecen » da « obezbedi javni poredak » – pobune i ustanci i za najpravedniju stvar stavljeni su van zakona i tako se i tretiraju (« Oslobodioci ili teroristi ? ». Toga imamo i danas).

Tri meseca po okupaciji u Srbiji nije bilo prakticno nikakavih represija od strane Nemaca (Izuzimajuci Jevreje i delimicno Cigane, sto je stav opste rasisticke politike a ne posebne u Srbiji). Za komunisticke aktivnosti nije se ni culo sve do 07. jula 1941., kada je na vasaru u Beloj Crkvi Zikica « Spanac » ubio dva zandarma, od kojih je jedan bio izbeglica iz Like (Pobegao od ustasa da ga ubije Srbin). Da li je ubio cuvare reda ili nemacke sluge ?

Pocetkom avgusta 1941., partizani su ubili, u putnickom automobilu, usred sela Skela kod Obrenovca, jednog nemackog porucnika i tri podoficira. Sutradan su Nemci spalili 350 kuca i streljali 65 talaca, od kojih 15 seljaka iz okoline Skele. Zasto je prepad izvrsen bas u samom selu ? Sta to selo ima od « slave » da je bilo prvo spaljeno selo u Evropi (van ratnih podrucja na istoku) ?

General Böhme, komandant nemackih trupa u okupiranoj Srbiji, izdao je, 10.10.1941., naredjenje”(Befehl) o razmeri odmazde za ubijene i ranjene nemacke vojnike: 100:1 odn. 50:1 streljanih zatvorenika / taoca. Ovo je bilo sprovodjenje naredjenja nacelnika Generalstaba generala Keitel-a od 16.09.1941., i prvi put je primenjeno u Topoli od 09. do 11. oktobra 1941: 2.200 streljanih taoca (vecim delom Jevreja i Cigana) za 22 poginula nemacka vojnika (Walter Manoschek (1), str. 84 i 91).

Sredinom oktobra 1941., na prilazu Kragujevcu ubijeno je 10 nemackih vojnika a 26 ih je bilo ranjeno. Za njih je streljano u Kragujevcu, 10. i 11. oktobra, 2’300 taoca, prema nemackim izvestajima. ((1), str. 158 – 164). Prema izvestaju Jugoslovenske drzavne komisije (avgust 1945.) registrovano je 2’324 imena streljanih, sahranjenih u 15 masovnih i vise pojedinacnih grobnica. Medju njima je bilo 8 svestenika, 16 ucitelja, 15 profesora, 59 ucenika,17 segrta, 21 dete od 12 do 15 godina, 121 mladih od 16 do 18 godina kao i 11 osoba starijih od 70 godina. ((1), str. 163). Kragujevacki istoricar Stanisa Brkic, kustos u Spomen-muzeju “21 oktobar”, dokumentovao je spisak od 2’796 oktobarskih zrtava 1941. (2). Vazan podatak: medju streljanima je bio 261 srednjoskolac. Nije bilo “oko sedam hiljada” streljanih Kragujevcana, kako Vi tvrdite, niti posebno “radnika, dece i rodoljuba” vec 2’796 gradjana raznih zanimanja i starosti, koji su obuhvaceni racijom ko zna pod kakvim okolnostima i pri kakvom izboru. Streljani clanovi partije dobili su posebne spomenike u Sumaricama, kao komunisti a ne kao posebni rodoljubi.

Napad na Kraljevo, udruzenih partizana i cetnika, poceo je 11. oktobra 1941, uz upotrebu artiljerije. Za 14 poginulih i 20 ranjenih nemackih vojnika streljano je u vremenu od 15. do 24. oktobra “ vise od 2’190 gradjana” (Kraljevo (3)); samo u jednom danu, 16. oktobra, streljano je “1’736 muskaraca i 19 zena, komunistkinja”. ((1), str. 157). Nisu oktobarski dani Kraljeva, po Vama od 14-og do 20-tog, „dani najveceg fasistickog terora ovde pocinjenog i najveceg otpora koji je jedna mala zemlja pokazala u Drugom svetskom ratu“. Nije teror izazvao otpor vec je teror bio posledica napada na okupatora, koji je, uz to, bio u punom naponu svoje ratne snage.

Ubijanje Nemaca u vremenu kada je unapred bila zacrtana reakcija odmazde, 100 za jednog, svesno je slanje talaca na stratiste: u Valjevu, Topoli, Kraljevu i Kragujevcu stradalo je oko 10’000 talaca, pri cemu su Nemci izgubili 100 svojih ljudi (racunica reda velicine). Te ustanicke akcije bile su posledicno i zlocini na sopstvenom narodu (sto ne umanjuje zlocin Nemaca). Cetnici su tu nesto naucili, partizanima taj nauk nije odgovarao.

Vi pisete: “Stoga je vazno istaci da je, sve dok svet bejase bolje mesto (zal za tim vremenom? – JN), bila pamcena simbolika jedne neljudske ideologije, koja je fasistima dala za pravo da i u maloj zemlji Srbiji (…) streljaju citave gradove”. Niko to pravo nije dao fasistima, oni su ga sami uzeli – pod navedenim okolnostima. Kao sto su slicna prava uzimali i drugi, na primer komunisti – u nekim drugim prilikama.

Partizanske vodje nisu imali obzira ni prema svojim ljudima. U bitki za Uzice, krajem novembra 1941., poginulo je 1’415 partizana a 718 je zarobljeno (od kojih je 389 na licu mesta streljano). Nemci su imali 11 mrtvih i 35 ranjenih. ((1), str. 150). Kakav diletantizam i kakva bezobzirnost prema ljudskim zivotima! Suprostaviti – i to frontalno – neiskusne borce iskusnom i nadmocnom protivniku! Za svega sat i po (!) na Kadinjaci su ostali samo mrtvi Radnickog bataljona. Ponos na “prvu slobodnu teritoriju u okupiranoj Evropi”? Skupo je to placeno.

Moguce je da su “fasisti dovlacili sljunak iz Ibra i njime zatrpavali humke”, u koje su bile sahranjene kraljevacke zrtve. “Antifasisti” se u Kocevju i Blajburgu nisu o tome brinuli, pa su lesevi, plitko zakopani ili samo zasuti, jos godinama izlazili na povrsinu i sirili smrad kilometrima po okolini. O tome je prvi digao glas slovenackiki knjizevnik i publicista Edvard Kocbek, nekomunista ali clan Osvobodilne Fronte od 1941., posle cega je sledila smena sa politickih funkcija i zabrana publikovanja.

“U Sloveniji se kao na tekucoj traci nizu otkrica masovnih grobnica u koje su pre sest decenija baceni posmrtni ostaci onih sa kojima se potkraj ili posle zavrsetka Drugog svetskog rata obracunavala domaca “revolucionarna vlast”” (Svetlana Vasovic-Mekina (4)). Do sada je otkriveno 600 takvih grobnica u kojima “lezi vise od 100’000 mrtvih”, uz napomenu da je Drzavna komisija istrazila tek “vrh ledenog brega”. O tome je emitovano i na nemackoj televiziji, 27.10.2007. (ARD (5)).

Ove likvidacije su izvrsene po zavrsetku rata, maja 1945., zarobljavanjem izbeglickih kolona a delimicno i vracanjem izbeglica iz Austrije, “zaslugom” Britanaca. U Kocevju je pobijeno oko 18’000 (Karapandzic (6)) a u Bleiburg-u oko 50’000 vojnika i civila, raznih narodnosti. Djilas govori o 20’000 do 30’000 pobijenih ((7), str. 431). Nije mesto da Vam navodim izvore, bar one koje ja znam. Mozete i sami da ih trazite, ukoliko izadjete iz “udzbenika istorije, dok je svet bio norlmalno mesto”.

Neka pitanja: Koliko je ovde bilo Srebrenica, ako se Srebrenica svede na realne dimenzije? Kako stoji na skali “vrednovanja” ovaj masakr u odnosu na navedene masakre nemackih fasista? ● Da li i ova klanica treba da se pamti kao “simbolika najstrasnijih zlocina jedne neljudske ideologije”?

16. juna 2005. odrzan je u Kamnickim Bistricama parastos – prvi nakon 60 godina! – crnogorskim zrtvama “komunistickog terora” (sa ili bez navodnika?), maja 1945. godine. U jednom izvestaju o toj proslavi (8) govori se da su prikupljeni podaci o 9’675 pobijenih iz Crne Gore. Tu je ubijen i Luka Vukmanovic, Tempov brat, svestenik, doktor teologije. On, antimarksista (doktorska teza 1940.: Materijalisticko i hriscansko shvatanje istorije), skolovao je mladjeg brata, Tempa, komunistu. Nije bio cetnik ali se povlacio sa crnogorskim zbegom, vodeci i najstarijeg, 14-ogodisnjeg sina Cedomira, plaseci se represalija komunista. Da preskocimo da li jeTempo znao ili nije o likvidaciji svoga brata. Luka je imao cetvoro dece, koje je Tempo skolovao. Svi su bili clanovi Partije. Najstariji, Cedomir, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta u Zagrebu, osnovao je NVO « Otkricemo istinu » i bio je organizator pomenutog parastosa.

U Sloveniji je, maja 1945., stradalo i 56 crnogorskih svestenika. Mitropolit crnogorski Joanikije vracen je iz Slovenije u Arandjelovac, gde je ubijen sredinom juna 1945. Grob mu se ne zna, presude nema. Komanda pozadine Prve JA uputila je, 21. juna 1945., dopis Crnogorskoj mitropoliji na Cetinju : « Saljemo vam panagiju i krst, koji su pronadjeni kod razbojnika bivseg mitropolita Joanikija. Smrt fasizmu sloboda narodu » (9).

U masovne likvidacije ideoloskih protivnika spada i ubijanje zarobljenika, svih do poslednjeg.
Naredba komandanta i komesara glavnog staba NOVH, Gosnjaka i Bakarica, od 16. septembra 1943 : « Zbog opasnosti od cetnika u ovoj fazi borbe nisu nam potrebni njihovi zarobjenici. Sve zarobljenike u borbi odmah likvidirati. To ciniti i u buduce » (navodi se i dokument arhive). « Na Malom Losinju cetnici su i klani « ustaskom metodom », cak i mladici od 15-16 godina, a njihova tela su bacana u more » (Velimir Ivetic (10), str. 163).
U borbama od 11. do 18. maja 1945. unistena je glavnina snaga JVuO na Zelengori: ubijeno je 9’235 vojnika i preko 300 oficira; nije bilo zarobljavanja. Izmaklo je, na kraju, samo 18 cetnickih boraca sa Drazom Mihajlovicem. (Milan Lazic (10), str. 266). O Zelengori je pisao i Djilas ((7), str. 432): “(…) nisu ih zarobljavali. (…) Pobijeno je oko 7’000, spasilo se oko 400, medju njima i Draza s manjom grupom – da kasnije i oni budu polovljeni”.

Likvidacija Madjara u Backoj izvrsena je krajem 1944. godine: 1’800 sa sudskom presudom, ukupno oko 5’000, prema polusluzbenim informacijama (Aleksandar Kasas (12)). Josef Kasa je izjavio, u jednom intervjuu pocetkom 2003., da je “nepobitna cinjenica da je u jesen 1944. godine oko 40 hiljada Madjara pobijeno u Vojvodini“ (NIN (13)). Tu svoju “nepobitnu cinjenicu” on ne moze da dokaze, ali se niko nije javio da to ospori, pa ni “Drustvo za istinu o NOB-u”; a likvidatori su bili partizani a ne cetnici.

Do 2. Sv. rata u Jugoslaviji je bilo 540’000 stanovnika nemackog porekla. Od toga je 95’000 regrutovano u vojske Nemacke, Madjarske i Hrvatske a 245’000 je evakuisano u Nemacku pre zavrsetka rata. Od preostalih 200’000 stradalo je, najvecim delom od gladi i epidemija u logorima, 64’000 osoba, uglavnom najslabiji – deca, zene i starci. Imenom i prezimenom evidentirano je vise od 40’000 zrtava. Logori su raspusteni 1948. godine. U ex-YU nemacka manjina se svela na neznatne velicine. (Zoran Ziletic (14)).

Da napravimo neki bilans ubijenih i pod logorskim uslovima pomrlih ideoloskih protivnika « antifasizma », napred navedenih, bez cetnika na Zelengori: Kocevje 18’000, Bleiburg 40’000, Madjara 3’000 (bez presude), Nemaca 40’000, ukupno oko 100’000 stradalih, racunajuci sa nizim brojnim velicinama. To su bili ratni zlocini sa markom genocida, pocinjenih van ratnih dejstava i vecim delom nad civilima. To « ideolosko ciscenje » visi o vratu NOB-a i ne moze se skinuti da bi se antifasizam prikazao samo u svetlu borbe protiv nemackih i italijanskih fasita i domacih « kolaboratora ». ● Jugoslovenski antifasizam je povezan sa komunizmom poput sijamskih blizanaca, i sa svim onim sto nam je komunizam doneo.

Vi pisete : “(…) gde god nadjete fasistu u Srbiji – hapsite i bacite na dozivotnu !!! “. To smo imali i pre 60 godina, kada su nasi antifasisti, kosekventno svojoj ideologiji, svakog ko nije aminovao komunisticku revoluciju kao jedini moguc oblik antifasizma smatrali reakcijom i fasistom. Napredak je utoliko, sto je sada, po Vama, cilj “smestaja” dozivotna a ne grobnica.

Vase politicko “prikljucenije” je neozbiljno : “Sta to znaci kada neko danas zvanicno optuzi stranku premijera Srbije da organizuje fasisticke horde i tako pred svetom i zvanicno optuzi Srbiju za fasizam?” (kurziv je moj). Ko je taj „neko“ i koja je to forma „zvanicno“? Da li je taj „neko“ podneo tuzbu, sa dovoljno dokaza za pokretanje postupka, ili je samo govorio ono sto mu politicki opredeljeno odgovara, pa sada svi treba da se rastrce trazeci sami dokaze?
I Vas drugi biser: „Ako je Nenad Canak optuzio premijera Srbije, indirektno, da je fasista, drzavno tuzilastvo mora da reaguje ako je ovo pristojna drzava“ (moj kurziv). Tu je „neko“ dobio svoje oblicje ali sada optuzba nije vise“zvanicna“ nego „indirektna“ (?!), dovoljna, po Vama, da drzavno tuzilastvo – pod „mora“- pojuri premijera, fasistu. Tako necega nema ni u jednoj „pristojnoj drzavi“.

U Spaniji je u toku parlamentarna rasprava o zakonu koji treba da se obracuna sa fasistickim vremenom ugnjetavanja i terora, 32 godine nakom smrti generala Franka. Istoricari su utvrdili, da je od puca 1939. godine pa do 1950., oko 150’000 Spanaca izgubilo zivote kao zrtve rezima, tri puta vise nego pod « levima » do 1939. Zakon takodje predvidja uklanjanje spomenika raznim « herojima dikatature » kao i prekrstavanje po njima datim imenima ulica. Vazna odluka je spremnost drzave u pomoci pri istrazivanju masovnih grobnica i identifikaciji « nestalih » DNA-analizom. Racuna se da je samo u Andaluziji – spanskoj Sloveniji – zakopano oko 70’000 takvih zrtava. « Mi se prisecamo istorije ne da bi nas ona razdvojila vec da bi smo dosli do mira », izjavio je predsednik spanske Biskupske konferencije. (« Spigl » (15)).

Nadajmo se da ce se vlade Srbije, Hrvatske i Crne Gore aktivno ukljuciti u ekshumacije grobnica u Sloveniji, kako bi bar u taj deo istorije bilo uneto nesto vise svetla. Krajnje je vreme da i mi prebrojimo svoje mrtve, one zaturene.

Uz prijateljski pozdrav

Jovan Nenadov Pully / Lausanne, 06. decembra 2007

F U S N O T E

• 1. Walter Manoschek : Serbien ist judenfrei, München 1993. (Srbija je bez Jevreja)
• Manosekova doktorska disertacija je izdata od Vojnoistorisjkog instituta, i nosi podnaslov:
• „Politika vojne okupacije i likvidacija Jevreja u Srbiji 1941/42“. Za knjigu je koristio oko 150 raznih radova kao i Vojnoistorijske arhive, iz kojih navodi, u fusnotama, oko 700 dokumenata, neke i sa kratkim sadrzajem.
• 2. Brane Kartalovic : Obezglavljeni heroji. Politika, 21.10.2007.
• 3. Narodni muzej u Kraljevu. Parastos streljanim rodoljubima u Kraljevu 1941. godine
• (www.srbija.sr.gov.yu/vesti).
• 4. Svetlana Vasovic-Mekina : Slovenija nadmasila Srebrenicu. Politika, 24.10.2007.
• 5. ARD, nemacka televizija. Emisija „Europamagazin“, 27.10.2007. Prilog „Slowenien: Titos Tote“ (misli se na zrtve Titovog rezima).
• 6. Boris Karapandzic : Kocevje: Tito’s Bloodiest Crime. Cleveland / USA 1958.
• 7. Milovan Djilas : Revolucionarni rat, Beograd 1999.
• 8. Sloboda, list Srpske narodne odbrane, 10.07.2005.
• 9. Velibor Dzonic : Golgota Mitropolita Crnogorsko-Primorskog Joanikija. (www.rastko.org.yu)
• 10. Velimir Ivetic : Srbi u Antifasistickoj borbi na podrucjima NDH 1941-1945. Vojnoinstorijski glasnik, br. 1 i 2/3, 1995. (Ivetic je nacelnik Vojnog arhiva Vojnoistorijskog instituta u Beogradu)
• 11. Milan Lazic : Ravnogorski pokret 1941 – 1945. Beograd 1999.
• Autor je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije i docent Filozofskog fakulteta u Beogradu.
• 12. Aleksandar Kasas : Madjari u Vojvodini 1941 – 1946. Novi Sad 1996.
• Doktorska disertacija. Autor je profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
• 13. Batic Baticevic : Intervju sa Josefom Kasom. NIN, 27.02.2003.
• 14. Zoran Ziletic (priredjivac) : Genocid nad nemackom manjinom u Jugoslaviji 1944 – 1948. Beograd 2004. (Prevod. Autori: H. Prokle, G. Vildmann, K. Veber, H. Soonleitner).
• Izdanje za Evropu je na engleskom jeziku.
• 15. Der Spiegel : Kulturelles Schlachtfeld (Kulturno bojno polje). Hamburg, 03.12.2007.
• Socijalisticka vlada nastoji da zakonom progoni Frankovo doba. Porazeni Gradjanskog rata trebalo bi konacno da dodju do priznanja.

izvor: nspm.org.yu