logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    740 пута прочитано    Датум: 12.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

General Andor Šandor, bivši šef Vojnoobaveštajne službe Češke Republike (2001-2002. godine)„Pokrajina je puna oružja! Streljačko, lako artiljerijsko, vozila… A KFOR uvek nalazi samo jednu, dve ili tri puške i nešto municije”

N I N 11.12.2007.

General Andor Šandor, bivši šef Vojnoobaveštajne službe Češke Republike (2001-2002. godine), pre nekoliko nedelja je, komentarišući izveštaj češkog Ministarstva odbrane (po kome su vojnici ove zemlje u mirovnim misijama bili aktivno prisluškivani), izjavio da, bar na Kosovu i Metohiji, pre treba verovati da su meštani ti koji špijuniraju, nego obaveštajne službe drugih zemalja, i da je pokrajina puna oružja…

Andor Šandor je nedavno boravio u Srbiji, na poziv Jagelo fondacije, i zajedno sa Oldrihom Černim, bivšim direktorom Obaveštajne službe Češke Republike (civilne), održao seminar o češkim iskustvima u reformi obaveštajno-bezbednosnog sektora.

Ovaj priznati ekspert za terorizam, koji trenutno radi kao bezbednosni konsultant u privatnom sektoru, kaže za NIN da ga obaveštajne paraslužbe meštana na Kosovu, naročito albanske, uopšte ne iznenađuju.

- Iznenadio bih se da ih nema. Bila bi to neprirodna situacija, naročito kada je reč o Albancima, čiji je cilj nezavisno Kosovo. Pokrajina je puna oružja! Streljačko, lako artiljerijsko, vozila… A KFOR uvek nalazi jednu, dve ili tri puške, nešto municije, ali ništa više od onoga što je dovoljno za jednu ili dve osobe. Možemo diskutovati o tome kako KFOR radi svoj posao – neke jedinice se trude da izvrše svoju funkciju kako treba, druge više statiraju i kažu: ne, nećemo se mešati! No, nema sumnje da je u pokrajini više oružja no što bi smelo da bude, i da KFOR to oružje ne nalazi.

Priča o Albancima koji mogu savladati dobro opremljene i obučene vojnike KFOR-a ipak deluje pomalo naivno…

- Ja to ne bih tako gledao. Irak je primer kako gerila može naneti velike gubitke dobro opremljenoj vojsci. Vi zapravo nemate adekvatan odgovor na civila sa bombom koji lako nestaje u masi. Kosovo je, nesumnjivo, bezbednosni izazov za region, Evropu, NATO i mislim da niko u ovom trenutku ne može sa sigurnošću da kaže šta će se tamo desiti.

U svom predavanju u Beogradu izneli ste tezu da, bez obzira na to što je neka država članica nekog sistema kolektivne bezbednosti (na primer, NATO-a), pretnje po nju i njene stanovnike ostaju pre svega njene sopstvene.

- Još uvek verujem da je NATO dobra stvar i da ima svojih prednosti. U obaveštajnom smislu tačno je da kao članica Alijanse ne morate baš sve sami da radite, jer neke od pretnji koje pogađaju vas, druge članice pogađaju još više. Prirodno je da će se te druge članice onda više i baviti tim pretnjama, ili barem nekim njihovim aspektima. Kako se obaveštajni podaci dele među saveznicima, do određenog nivoa, možete računati da ćete deo podataka dobiti tim putem.

Deo, ne sve?

- Niko, nikada, ne daje sve. Svaka članica ima svoje interese i niko ne odstupa od toga. Nije cilj da sopstvene interese podredite NATO-u, već da ih učinite komplementarnim interesima celog saveza. Ali, baš zarad svojih interesa, vi se u krajnjoj liniji morate osloniti, najpouzdanije, na sebe i svoje službe.

U Srbiji se mnogo govori o depolitizaciji službi kao jednom od demokratskih standarda i obaveznom delu njihove modernizacije. Ipak, čini se da je odnos između političkih stranaka i samih političara, s jedne, i tajnih službi, s druge strane, malo komplikovaniji.
Koristi se termin „zloupotreba službi”. Češka je to iskustvo prošla u vremenu nakon pada komunističkog režima…

- Ukoliko počnete da politizujete tajne službe, krenuli ste putem za pakao. Ta tendencija je vrlo stara i ima je svugde na svetu. Uvek će se naći neko ko će pokušati da preko službe sazna što više o svojim političkim protivnicima. Zato je važno držati te organizacije izvan politike, zato je važan i izbor njihovih šefova, da na to ne utiče bliskost sa nekom partijom, već stručnost. Kako je u ovom poslu koncentracija moći nešto što se lako stiče, ne treba dopustiti ni da neko bude šef tajne službe 10 ili 15 godina…

Često se raspravlja o ravnoteži moći između civilnih i vojnih tajnih službi. Nedavno je BND preuzeo jedan deo nemačke vojne obaveštajne službe. Kakvo je češko iskustvo u vezi s tim?

- Ne bih to nazvao neravnotežom moći. Mislim da, kad je odnos tajnih službi u pitanju, niko ne sme da razmišlja u tom pravcu. Nije važno koliko službi imate, važan je njihov zadatak. Ako vaš parlament odluči da jedna služba dobije veći budžet, a druga manji, onda bi shodno tome trebalo da budu i njihovi zadaci. Tu je ključna procena pretnji, a one su danas takve da je teško proceniti šta je striktno vojna, a šta civilna odgovornost. Preklapaju se. Odmah iza procene rizika i zadataka ide koordinacija rada službi i njihova kontrola.

Kad smo kod koordinacije rada službi i stvaranja obaveštajno-bezbednosne zajednice, mnoge istočnoevropske zemlje su pokušale da u tranziciji spoje tajne službe, pa su odustale. Zašto?

- Taj pokušaj se nigde nije pokazao kao uspešan, pre svega zbog različitih modusa operacija samih službi, a samim tim i mentaliteta ljudi koji u njima rade. U većini slučajeva došlo je do usisavanja obaveštajne komponente u kontraobaveštajnu, što se vrlo brzo pokazalo kao loše po sam terenski rad. Reč je o teško spojivim elementima. Na primer, češka vojna obaveštajna služba, za razliku od civilne, nikada nije radila protiv naših emigranata, nauštrb ljudskih prava i sloboda. Civilna služba je bila deo STB-a, tajne policije. Čak, može se reći i da su vojni obaveštajci bili prilično nezavisni u odnosu prema STB-u. Sarađivalo se do neke mere i sa STB-om, ali je ta saradnja bila jednosmerna. Već vojni kontraobaveštajci, po prirodi posla, nisu bili toliko nezavisni, a i njihov način rada je mnogo bliži onome što su radili STB ili civilna služba.

Šta je sa arhivama vaših tajnih službi?

- To je vrlo delikatno pitanje. Nešto se desilo još 1989. i to je najproblematičniji period kad je reč o arhivi. Sećam se, kad sam prvi put video dokumente, da su u velikom broju slučajeva bile prve i poslednje strane, ponegde i izjava onoga ko pristaje na saradnju, a unutra – ništa! Zato samo oslobađanje dokumenata ne vredi puno ako su oni lišeni sadržaja, i ukoliko su nepotpuni. To što je neko ostavljao prve i poslednje strane, zatim ponešto od onoga što je radio i dostavljao STB, očito je trebalo da utiče na čitača dokumenta. Podsetio bih da je češka revolucija počela u novembru 1989, a prava kontrola službi tek 1990. Mi ne znamo šta je u međuvremenu, i ko, činio sa dokumentima. Bilo je ljudi koji su sarađivali sa STB-om zarad nekih privilegija, ali optužiti bilo koga samo na osnovu dve šture stranice dosijea je boljševički, a ne demokratski metod.

Ipak, u Čehoslovačkoj su neki ljudi kažnjeni zbog te saradnje.

- Kazna nije pravi izraz za objavljivanje imena osobe koja je nekada činila nešto loše. S druge strane, tu je i problem kako kazniti čoveka za ono što je uradio pre 20, 30 godina!

A lustracija?

- Lustracija kaže samo da ste negde zavedeni, ne i šta ste učinili. To nije baš fer rešenje. Ono što smo učinili na raščišćavanju prošlosti je bilo samo delimično. Stradali su ljudi koji su funkcionisali po pravilima sistema. Međutim, oni koji su organizovali sistem, svi ti partijski šefovi, nisu ni taknuti. To je jedan razlog zašto nismo mogli lako da otvorimo arhive. Drugi je bio bezbednost zemlje. Princip je bio da sve ono što ne ugrožava bezbednost treba staviti na uvid narodu. Da se zna šta je sistem činio.

IZVOD IZ HRVATSKE ŠTAMPE

Šta Srbine znaju o sebi

Kad mi zatreba, u vezi s Europskom unijom i regijom, specifični podatak, specijalističko znanje, što mislite koga nazovem, ovdje u Briselu? Naše veleposlanstvo? Ne, nego srpsko veleposlanstvo pri EU, jer će mi ondje, makar ne mora, netko ljubazno objasniti element na kojem sam zastala

Najveći problem Hrvatske u odnosu na Europu jest slaba, nestručna, uplašena, ali uobražena, spora, nesavitljiva, nekomunikativna i, uopće, više štetna nego korisna, zbog te slabosti sklona korupciji, državna uprava.

Buduća vlada mora to poboljšati, ali pobjednici će vrlo brzo sebe početi shvaćati kao državu, pa će početi tvrditi da hrvatska javna uprava nije tako loša. Naravno da će tako govoriti, jer javna uprava čini državu, a svaka je vlast sklona samozaljubljenosti.

Naša je javna uprava baš tako loša da će ugroziti naše primanje u Europsku uniju.
Diplomat iz Komisije kojemu je Hrvatska posao, rekao mi je da je Drobnjakova ekipa vrlo dobra, ali da je sloj dobrih državnih službenika previše tanak, nema dosta dobrih činovnika, pa kad treba nešto napraviti, oni ne znaju, i da će nas to koštati glave.

Kod Srba, na primjer, nije tako. Kod njih je, jer je Beograd dvjesto godina bio upravno središte, koncentrirano dublje znanje o državi. Srbi su s vremenom shvatili da odnos između uobraženih i štetnih neznalica koje dolaze po vezi u državnu službu, s jedne strane, i stručnjaka, s druge strane, mora prevagnuti u korist stručnjaka. Jasno, uvijek ima onih prvih, ali ne smetaju i puštaju one koji znaju raditi.

Kad mi zatreba, u vezi s Europskom unijom i regijom, specifični podatak, specijalističko znanje, što mislite koga nazovem, ovdje u Briselu? Naše veleposlanstvo? Ne, nego srpsko veleposlanstvo pri EU, jer će mi ondje, makar ne mora, netko ljubazno objasniti element na kojem sam zastala. To je, primjerice, regulativa iz poljoprivredne politike, nijanse u reformi nekog sektora i slične teme. Glasnogovornik u hrvatskoj misiji vrlo je dobar diplomat, ali njegova privatna susretljivost i trud ne mogu nadomjestiti sustavnu pogrešku u hrvatskoj javnoj upravi – a hrvatski državni službenik ne usudi se razgovarati s novinarom. To je protivno cijeloj ideji reforme javne uprave, a to je da je vode kompetentni ljudi koji misle svojom glavom.

Nedavno sam, pak, radila baš dubinski temu o javnoj upravi u Hrvatskoj i u regiji, kao i Hrvatska, i Slovenija je počela od nule, ali evo ih, za mjesec dana preuzimaju – europsko predsjedništvo! Nije važno kakav je Dimitrij Rupel – on je političar. Važni su redovi onih službenika koji čine državnu upravu. Oni su se uspjeli strukturirati u malu i efikasnu državu – vodit će Europsku uniju! Kakav fantastičan uspjeh!

Kod Srba, pak, kažu u Europskoj komisiji, ne mora se odmah zvati ministar ako se želi nešto provesti, jer se i obični činovnici osjećaju kompetentni.

(Izvod iz kolumne Ines Sabalić, “Globus”, 30. 11. 2007)

Milena Miletić





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo