logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    815 пута прочитано    Датум: 11.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

S.Trifković Okrugli sto: “Mesto srpske duhovne baštine Kosova i Metohije u evropskoj kulturi”, Beograd, 30. novembar 2007. Kulturni prostor jednog naroda omeđen je duhovnim tvorevinama a ne graničnim prelazima.

piše Srđa Trifković


Jedan narod može da vekovima sačuva taj prostor i bez matične teritorije (Jevreji), ili da ga izgubi šaptom – i to pod okriljem svih parafernalija funcionišuće države sa sopstvenim nacionalnim predznakom, kao što se upravo događa mnogim zapadnim Evropljanima.

Srbima preti dvostruka opasnost daljeg sužavanja „matične teritorije“ do tačke kada reliquiae reliquiarum njihove demografski i ekonomski iscrpljene države čini samo ono na šta ama baš niko drugi ne pretenduje, uz istovremeni zahtev da se priklone postmodernim kulturnim obrascima kako bi dokazali svoju zrelost za učešće u navodno poželjnim procesima političko-ekonomskih integracija. Nosiocima tih obrazaca svako dalje postojanje prepoznatljivo srpskog kulturnog prostora, zasnovanog na predmodernim (kultnim) vrednosnim postavkama i senzibilitetu, predstavlja nedopustiv anahronizam.

Premda kulturtregeri globalne postmoderne to Srbima neće otvoreno priznati, opstanak takvog prostora predstavlja smetnju i kao mogući izvor subverzije u sredinama gde je glajhšaltung naizgled priveden kraju. Opstanak nekog kulturnog prostorčića u kome jedan Miro Vuksanović biva objavljivan, čitan i nagrađivan, pored živih, zdravih i za svaki zadatak ornih Arsenijevića, nedopustivo je, baš kao što je nedopustiv neometani opstanak Asteriksovog sela u senci rimskih garnizona.

Izvestan stepen kakve-takve srpske političke i ekonomske autonomije, u senci Evropske Unije još se i može tolerisati – ali kulturne nikako. Ova činjenica odražava preciznu spoznaju pripadnika globalne elite kakav je relativni značaj tri sfere za opstanak identiteta jednog naroda. Tačnost hijerarhije kultura-politika-ekonomija potvrđuje nam još uvek postojeća država pod imenom Nemačka, koja je i u naše vreme vodeća ekonomska sila Evrope kao i u prethodnih 135 godina. U političkom smislu bila bi prepoznatljiva kajzeru Vilhelmu (premda bi bio zgranut blizinom zapadne poljske granice Berlinu). U ekonomskom smislu Fridrih i Albert Krup bi se čak samozadovoljno smeškali kada bi se provezli svojim Esenom.

Jednom Geteu, Vagneru ili mnogo bližem Tomasu Manu, međutim, današnja nemačka kultura teško da bi bila prepoznatljiva. Savremeni Nemac amorfni je građanin Evropske Unije, fizički lociran negde između Odre i Rajne a duhovno u prefabrikovanim konceptima sajber-sfere, u idejnim, vizuelnim i zvučnim šablonima globalnog sela. Kolektivno prevaspitani za grehe otaca, Nemci su odbacili i pradedove – ili su ih prosto zaboravili: tek svaki deseti današnji Nemac zna poneki Geteov stih napamet.

Da se „evropska kultura“ pretvara u sopstvenu suprotnost potvrđuju slični procesi promocije istorijske amnezije, estetskog relativizma i samomrzačkog odbacivanja nasleđene tradicije u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Beneluksu, Skandinaviji, da o severnoj Americi ne govorimo.

Ako je taj proces tako daleko odmakao u nacijama koje su svojevremeno bile nosioci zapadne kulture, dominantna elita postmodernog Zapada ne bez osnova očekuje da će Srbi biti daleko mekši orah, pogotovu što je u samoj Srbiji našla zagovornike stava da ono šta oni zovu mitskom svešću mora već jednom da ustukne pred tzv. informatskom svešću. Samo odbacujući teret mitologizovane istorije i lečeći se od zablude da su u ma čemu osim u dimenzijama svojih greha posebni, Srbi mogu da se unormale i prestanu da budu opasnost i po sebe i po okolinu. Samo takvo pročišćenje otvara dveri Severnoatlanske alijanse, Evropske Unije i svih drugih preduslova da napokon „počnemo da živimo kao sav normalan svet“.

Glasni i sa strane izdašno potkrepljivani zagovornici srpske pokajničke katarze nisu originalni. Teze o srpskom remetiteljstvu imaju svoju bečku, berlinsku, vatikansku, britansku, moskovsku i američku varijantu već duže od jednoga veka. U najnovije vreme destilovane su u hašku konstrukciju novije srpske istorije – poznatu pod etiketom „zajednički zločinački projekat“ od Garašanina do danas – i njena tri vodeća ogranka: srbofobnu islamofiliju (Noel Malkolm, Bernar-Anri Levi), hristofobiju (Danijel Goldhagen, pok. Suzan Sontag) i rusofobiju neokonzervativnog establišmenta. (Za ove poslednje, Serbia delenda est treba da olakša i ubrza posao srubljivanja Rusije na dimenzije moskovskog velikog knjaževstva.)

Svi su saglasni da su Srbi skloni kolektivnoj psihozi koja vodi u zločin, a u čijem je korenu opsednutost KULTOM (krst časni, Miloš, Lazar, Kosovo, Vidovdan, carstvo nebesko, itd.). Saglasni su i da te opasne konstrukcije moraju biti izbrisane iz kolektivnog sećanja Srba pre nego što oni mogu biti proglašeni za zalečene (nikako ne i „izlečene“) i pripušteni u pretsoblje civilizovanog evropskog kluba.

Nedovoljno svesni ovih činjenica, već dugi niz godina srpske institucije i pojedinci u kontaktima sa pripadnicima zapadne elite – političkim liderima, birokratskim zvaničnicima, novinarima, analitičarima i naučnicima – pozivaju se na četiri argumenta u prilog stava da Kosovo i Metohija moraju ostati deo Srbije:

  • istorijski: Kosovo je srce srednjovekovne srpske države;
  • kulturni: na KiM nalazi se niz dragocenih spomenika srpske umetnosti i arhitekture, koji definišu srpski doprinos zajedničkom evropskom nasleđu;
  • duhovni: Kosovo je „srpski Jerusalim“, zavetna kolevka srpskog identiteta;
  • civilizacijski: Kosovo ne sme da padne pred agresivnim džihadom, jer bi time bio ugrožen i sam Zapad u civilizacijskom sučeljavanju koje je u toku.

Greška onih koji pokušavaju da navedenim argumentima promene odnos nosilaca moći današnje tzv. međunarodne zajednice prema budućnosti Kosova i Metohije nalazi se u uverenju da se obraćaju zapadnjacima iz ere Pol Anri Spaka i Morisa Šumana, De Gola i Miterana, Adenauera i Šmita, Niksona i Regana, kod kojih bi ta vrsta argumenata verovatno naišla na povoljan odjek. Problem predstavlja činjenica da je generacija rođena na razmeđi 19. i 20. veka odavno upokojena i zamenjena na pozicijama od političkog i kulturnog uticaja jednim novim sojem „zapadnjaka“. Oni se od svojih prethodnika razlikuju po tome što odbacuju vrednost i značaj istorijskog, kulturnog i duhovnog nasleđa civilizacije kojoj pripadamo.

Vladajuće elite Zapadne Evrope i Amerike uzrok su fatalnih slabosti u svojim sopstvenim društvima, uključujući kako prvobitni uzrok – a to je gubitak religioznosti – tako i šest sekundarnih:

1. odbojnost prema ispoljavanju zajedništva evropskih, istorijski hrišćanskih nacija i njihovog identiteta utemeljenog na etničkom poreklu i kulturi;

2. gubitak osećanja mesta i istorijske utemljenosti sopstvenog naroda i društva, uz istovremeno nametanje perspektive „jednog sveta“, tj. mondijalizma;

3. rapidno demografsko opadanje, verovatno ireverzibilnog karaktera i do sada neviđeno u istorijskim okvirima;

4. ogroman priliv emigranata iz Trećeg sveta, naročito iz islamskih zemalja;

5. veličanje „različitosti“, „multikulturalizma“ i „tolerantnosti“ kojima se nameću tuđinske kulture, verovanja i načini života na štetu evropskih, hrišćanskih modela;

6. demonizacija i kriminalizacija svakog neslaganja sa ovim principima.

U okviru navedenog sistema vrednosti današnjeg Zapada, oni koji svoje pravo na određenu teritoriju i njenu odbranu pravdaju vekovnom istorijskom vezanošću za nju, hrišćanskim hramovima, činjenicom da ta teritorija predstavlja kamen-temeljac njihovog moralnog kodeksa, duhovnosti zasnovane na hrišćanskom mučeništvu, ili samoodbranom od agresivno nadirućeg islama… dakle korisnici takvih argumenata i nesvesno govore u prilog onima koji žele da im tu teritoriju – oduzmu! Paradoksalno je ali istinito da ovako formulisani srpski argumenti za ostanak KiM u sastavu Srbije samo „dokazuju“ tezu zapadnih postnacionalista da Kosovo i Metohija moraju biti trajno odvojeni od Srbije, jer je to jedini način lečenja Srba od nezdravih, prevaziđenih, „ne-evropskih“ atavizama.

U razmatranju vajningerovskog fenomena samomržnje i njenog ispoljavanja u obliku islamofilije vladajućih krugova Zapada, posebno su upadljivi dvoličnost, pa i kriminalnost politike većine zapadnih sila na KiM, u BiH, u Čečeniji, na Kipru i manje-više svim ostalim nestabilnim područjima u kojima se islam sukobljava sa tradicionalno hrišćanskim zajednicama. Ta politika u skladu sa manifestacijama patologije postmoderne elite na samom Zapadu.

Trenutna tehnološka, kulturna i finansijska snaga Zapadne Evrope samo je fasada iza koje se kriju moralna i demografska slabost. Dinamika te slabosti ima potencijal da uništi Evropu do kraja ovog veka. Simptomi ove malaksalosti idu ruku pod ruku sa širenjem Evropske Unije, transnacionalne hiperdržave čija politika predstavlja evropsku repliku mentaliteta većeg dela vladajuće elite u SAD.

Evropsko demografsko samouništenje počiva na kolektivnoj kulturi smrti, oličenoj u kontraceptivnoj piluli, abotrusu, devijantnoj seksualnosti i eutanaziji. Donela je gorke plodove. Stanovništvo Evrope ostarilo je do te mere da će nastaviti da se naglo smanjuje čak i u malo verovatnom slučaju ponovnog rasta broja novorođenih do nivoa koji obezbeđuje generacijsku obnovu. Kako trenutno stvari stoje, do kraja ovog stoleća neće postojati „Evropljani“ kao pripadnici etničkih grupa koje dele isti jezik, kulturu, istoriju i pretke i koji naseljavaju zemlje nazvane svojim imenom.

Pritom, da ironija bude potpuna, evropski narodi u opadanju podvrgnuti su indoktrinaciji da je demografski preokret u korist uljeza zapravo blagoslov koji obogaćuje njihova društva. Evropa gubi sposobnost da se definiše i odbrani, što predstavlja pogodnost za milione imigranata čija je asimilacija nemoguća jer su ispunjeni prezirom prema društvu-domaćinu. Mreže džihadista danas su aktivno prisutne u svakoj od zemalja zapadno od nekadašnje Gvozdene zavese.

Širom Evrope sindrom je isti. Od Polarnog kruga do Gibraltarskog moreuza, lice Evrope se menja. Fenomen je prognozirao je i dijagnozu stanja duha vladajuće elite dao Žan Raspaj u Taboru svetaca (Le Camp des Saints) pre više od tri decenije: „Imamo problem morbidnog, zaraznog viška sentimenta.“ Za sekularnu teokratiju Zapada multikulturalizam nije puki vrednosni stav ili sistem, nego pre svega program socijalnog i kulturnog inženjeringa u cilju nepovratne, revolucionarne promene. Ishod te politike je Evropa sve naseljenija strancima koji ne žele da se adaptiraju nego žele da je promene po uzoru Anadolije, Pendžaba ili Magreba. Umesto da bude transformisan Evropom, džihad transformiše Evropu.

Glavni grad evropske elite je Brisel, gde je pala odluka da članice EU više nisu ovlašćene da donose zakone o imigracionoj politici Amsterdamskim ugovorom iz 1999. Pojam asimilacije više nije zadržan čak ni kao teorijska mogućnost. Centar Evropske unije za nadzor rasizma i ksenofobije i niz sličnih NVO širom EU, imaju simbiotički odnos sa petom kolonom džihada. Diktat iz Brisela postaje sve krući, što za ishod ima pozive na dodatno razumevanje „dubinskih uzroka“ terorizma (rasizam, rat u Iraku, zakasnela ili nedovoljna pomoć Zapada ugroženim muslimanima u Bosni, na Kosovu ili u Čečeniji, diskriminacija, siromaštvo, itd.) i insistiranje na još većoj inkluzivnosti, još striktnijem zakonodavstvu.

Današnja „Ujedinjena Evropa“ svetlosnim je godinama daleko od one od pre jednog veka. Ona ne stvara društveno i civilizacijsko zajedništvo, izuzev onog koje je zasnovano na potpunom odricanju od nasleđenih vrednosti i „tradicionalne“ kulture i duhovnosti. U Briselu stavovi donosilaca odluka se razlikuju u zavisnosti od birokratskog ranga, ali ne i u pogledu kulturnih obrazaca. Shodno tome, Ustav EU je radikalan dokument koji ima za cilj da kodifikuje i posveti jednu tvorevinu oligarhijske, nedemokratske prirode, tvorevinu koja oličava težnje i interese postnacionalne elite. „Brisel“ zamenjuje duh autentične Evrope kultom neprekidnog napretka čovečanstva kroz društveno-politički inženjering. Otud odbijanje pisaca Ustava EU da uvrste hrišćanstvo u Preambulu kao deo „kulturnog, religioznog i humanističkog nasleđa“ Evrope. Odbacujući činjenicu da je hrišćanstvo kamen-temeljac evropske civilizacije, oni odbacuju evropsku kulturu kao takvu a sebe afirmišu kao njene neprijatelje.

Da zaključimo: Ideološka posvećenost neoliberalnoj globalizaciji pretvorila je multikulturalizam i neograničenu imigraciju u dve nepovredive Euro-dogme. One nisu podložne demokratskoj verifikaciji. Izbori u državama-članicama EU ionako nemaju naročit značaj za briselske birokrate koji donose sve najvažnije odluke van domašaja nacionalnog zakonodavstva. Politička rešenja koja ne bi izdržala demokratski test bivaju ustanovljena administrativnom zapovešću.

Rezultat je uloga Brisela kao saveznika Džihada – i na Kosovu i kod sopstvene kuće. Evrokratija odbacuje stav da su zaveštanje evropske porodice, njena kultura i istorijska iskustva, vredni očuvanja. Zbog toga oni neće pristati na ostanak Kosova u Srbiji, i zato će njihovi probrani klonovi – pa zvali se oni Kušner, Hekerup, Jesen-Petersen, Solana, Dalema, ili kako god – uvek delovati na isti način.

Euro-elite veruju da će obesmišljena masovna kultura i indoktrinacija u državnim školama neutralisati sve ostatke istorijskog i kulturnog kontinuiteta i etničke samosvojnosti. Uzdaju se da će kombinacija soft-porna i konzumerizma, kojima su svakoga dana izloženi svi žitelji zapadnog sveta sa svakog svetlucavog ekrana i svake štampane strane, otupeti oštricu džihadskog fanatizma. Od toga naravno nema ništa, ali oni nikad neće priznati da su igrali ruski rulet – i izgubili. Lista mladih muslimana rođenih u Evropi u redovima terorista, samo jedna je potvrda tog poraza.

Gubitak osećanja za istoriju i sopstveno mesto u njoj koji su iskusili milioni zapadnjaka (bili oni svesni gubitka ili ne) ide uporedo sa nastankom transnacionalne hiperdržave u Evropi i ideologije „benevolentne globalne hegemonije“ u Vašingtonu. Ova dva mentaliteta – evro-mundijalistički i amero-neokonzervativni – samo su naizgled suprotstavljeni. U suštini oni su dva aspekta istog globalizovanog univerzuma. I evropski multilateralisti i vašingtonski neokonzervativci dele istu nenaklonost prema tradicionalnim, spontano nastajućim društvima i kulturama. Razlike između njih nisu vezane za zajednički cilj postizanja globalnog monizma, nego samo za sredstva njegovog sprovođenja. Kraj Hladnog rata raščistio je put za uzdizanje nove globalne imperije učesnicima gramšijevskog „dugog marša kroz institucije“. U prividnom porazu revolucionarne ideje – oličenom u porazu boljševizma – liberalno-neokonzervativna osovina pronašla je ključ buduće pobede svoje univerzalističke paradigme, koju globalizacija čini mogućom putem iskorenjivanja tradicionalnih struktura kadrih za otpor.

Globalizacija, kako u evrokratskoj tako i u nekonzervativnoj odeždi, objektivni je saveznik revolucionarnog procesa, ne samo zato što uništava ostatke tradicionalnih identiteta i kultura već i zbog toga što utire put nepovratnoj demografskoj promeni unutar samog Zapada. Srbima čine zlo, na KiM i drugde, ali ne čine im ništa šta ne čine samima sebi. Naravno, džihad neće biti zahvalan Zapadu. Neće biti sinteze niti civilizacijskog prožimanja. Pre ili kasnije biće kto-kogo. Većina pripadnika evropskih nacija želi da se brani – čak su se i ultra-tolerantnim Holanđanima oči otvorile posle ubistva Tea van Goga – ali nije u stanju da to učini jer ih paralizuje vladajuća klasa sastavljena od samomrzitelja razdiranih osećanjem krivice. Oni drže političku moć, medije, institute i katedre — i stvaraju klimu civilizacijske kapitulacije koja je nedemokratska, neprirodna, opscena.

Ako je Evropi stalo da opstane, oni moraju da budu demaskirani kao ono šta jesu: saputnici džihada, rak-rana evropske civilizacije, izdajnici svojih nacija i svoje kulture. Ako je Evropi stalo da opstane, oni moraju biti zamenjeni ličnostima spremnim i voljnim da pitanja poput kulture, imigracije i identiteta suoče sa testom demokratije, slobodnog izjašnjavanja svestrano informisanih građana nesputanih administrativnim i sudskim stegama iz Brisla ili Haga.

I iz tog razloga Srbija ne sme da odustane od svoje tapije na Kosovo i Metohiju. Kapitulacijom bi samo ohrabrila sve one koji priželjkuju gašenje autentične Evrope i njenu predaju globalnom totalitarizmu, briselskih birokrata i vašingtonskih hegemonista danas, a sledbenika džihada sutra. Ne po prvi put, na Kosovu Srbi biju bitku koja nije samo njihova.

autor: Srđa Trifković

Autor je spoljnopolitički urednik američkog mesečnog časopisa Chronicles: A Magazine of American Culture i direktor Centra za međunarodne odnose Rokford Instituta u američkoj državi Ilinoj.

preuzeto sa eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo