logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет    Аутор: Преузето    701 пута прочитано    Датум: 8.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

putin.jpgPutinova Jedinstvena Rusija osvojila je više od dve trećine mesta u ruskoj Dumi, što se u većem delu političkog spektra u Srbiji smatra važnim indikatorom o kontinuitetu ruske politike na koji Srbija računa u raspletu kosovske krize. (videti tekst o parlamentarnim izborima u Rusiji, prvi u rubrici Svet)

Da je ta ruska politika konstantna ovdašnjim političarima predočeno je kada je predsednik Rusije u Petrogradu rekao premijeru Koštunici da nije i da neće promeniti poziciju o Kosovu i Metohiji i saglasiti se sa Ahtisarijevim planom i na njegovoj osnovi predloženom nacrtu rezolucije u Savetu bezbednosti, sve dok Srbija brani svoj stav zasnovan na Ustavu, Povelji UN-a. To je potvrđeno povlačenjem te rezolucije i nastavkom pregovora.

Posle Putinovog nastupa u Petrogradu, Minhenu i u Hajligendamu, predsednik SAD Buš je u Tirani u Albaniji javno saopštio da se pre ili kasnije mora reći: “Što je dovoljno, dovoljno je. Kosovo je nezavisno.” Posle toga bilo je jasno da je celovitost Srbije jedno od najpominjanijih spornih pitanja između SAD i Rusije.

BALKAN: Kao što su se ovde promenila očekivanja od Rusije (ranije da pošalje atamane i specijalno oružje, sada da brani međunarodni poredak), kao što se menjao i ugled ovdašnjih aktera (neodrživa moralna pozicija 90-ih, ugled demokratske vlasti 2000-ih) tako je i u spoljnoj politici Rusije na Balkanu od početka 90-ih godina bilo više promena. Te promene su refleks razvoja prilika u samoj Rusiji i kretale su se od neaktivnosti i nezainteresovanosti tokom raspada SSSR do postepenog uključivanja u rešavanje krize u ratom zahvaćenom regionu od 1993. do 1995.

Zapravo, sve do 2000. u balkanskom regionu Rusija nije aktivni faktor, ili se njeni stavovi po inerciji ne uvažavaju. U junu 1998. godine ruski stav bio je usmeren na to da se ne dozvoli primena sile NATO-a protiv Jugoslavije. Rusija tada osuđuje i bombardovanja Avganistana i Sudana od strane SAD. Godine 1999, a naročito tokom dva meseca bombardovanja Srbije od strane NATO-a, stav Rusije se menjao nekoliko puta, od ogorčenih protesta (Primakov okreće avion kojim je krenuo za Vašington) do pokušaja plašljive pretnje silom, da bi se na kraju okončalo završnim zaplašivanjem SRJ, pa i pomoć u pranju bombardovanja u SB-u (plan Černomirdin–Ahtisari).

Putin svoju politiku na Balkanu u osnovi definiše 2000, 2001, a naročito 2004. godine, što se videlo po reakciji Rusije na događaje na Kosovu 17. marta.

Jedno njegovo uputstvo daje objašnjenje ruskih motiva: strateški značaj jugoistočne Evrope se za Rusiju definiše ne samo geopolitičkim faktorima, već i istorijskim tradicijama, kulturnom, religioznom bliskošću naroda, kao i geografskom blizinom ovog regiona i ruske granice.

Ruske ocene o Balkanu: na Kosovu i Metohiji napregnuta situacija; posebnu pažnju traži situacija u Makedoniji; politička stabilnost u BiH nije postignuta; rešavanje traži i pitanje obnavljanja višenacionalnog sastava stanovništva u Hrvatskoj…

Po zapažanju ruskih hroničara, Moskva se drži sledećih principa: bezuslovno poštovanje nepovredivosti granica, poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta država, obezbeđenje prava manjinama po najvišim međunarodnim standardima, odbacivanje upotrebe sile za ostvarenje političkih ciljeva…

Čuli su se i ruski predlozi za održavanje međunarodne balkanske konferencije na kojoj bi sve države uzajamno međusobno priznale suverenitet i teritorijalnu celovitost, ali ta ideja, koliko se zna, nije razvijana.

Mnogo reči je potrošeno na to kako bi Rusiji iza tog zaklinjanja moglo odgovarati i da malo, ipak, zažmuri na rasparčavanje Srbije, jer na osnovu toga ona bi mogla da rasparčava Gruziju, Moldaviju, pa i Ukrajinu (Krim).

Ruski ambasador u Beogradu u jednom intervjuu na pitanje koji je interes Rusije na Balkanu, odgovara ovako: “Otkriću vam tajnu. Naš interes je stabilan i prosperitetan Balkan… Pokušaj menjanja granica na Balkanu smatramo veoma opasnom avanturom, i uopšte ne mislimo da to može da ide u prilog našim interesima. Sada su vam poznate sve naše diplomatske tajne na Balkanu…”

HARTLAND: Izgleda da prioritetan cilj aktuelne ruske politike nije mala regionalna trgovina, već, zapravo, težnja da se na prostoru bivšeg SSSR isključi mogućnost rešavanja sporova vojnim sredstvima. Ratifikovani su, na primer, dogovori sa Ukrajinom o državnoj granici, januara 2005. potpisan je dogovor o državnoj granici sa Kazahstanom, Rusi kažu, najdužoj na svetu.

Godine 2003. formirana je međunarodna regionalna organizacija — Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Potpisan je i sporazum sa Tadžikistanom o dodeljivanju statusa vojne baze ruskoj 201. diviziji, zatim sporazum o vazdušnoj bazi u Kirgiziji. Ruski ministar spoljnih poslova je nedavno saopštio da je Rusija povukla vojsku iz Moldavije i Gruzije, a kao uslov za normalizaciju odnosa s Gruzijom zahtevao je da se prekine s antiruskom kampanjom.

Beleže se i pokušaji različitih integracija, negde bržih negde sporijih. Oktobra 2000. potpisan je Dogovor o osnivanju Evro-azijske ekonomske zajednice; septembra 2003. godine potpisan je i ratifikovan sporazum o stvaranju Jedinstvenog ekonomskog prostora Rusije, Ukrajine, Belorusije i Kazahstana, što se opisuje kao korak ka stvaranju regionalnog zajedničkog tržišta.

Rusi koji sada dobro prodaju naftu i grade naftovode i gasovode nastoje da smanje rizik konflikta ne samo u bližnjem zarubježu već i u, kako bi Englezi rekli, celom Hartlandu, srcu zemlje, evroazijskom centralnom prostoru, o čemu govori koncentracija ruske politike na Aziju (regulisanje odnosa s Kinom, Indijom, pa i Putinova poseta Iranu, prva poseta ruskog državnika posle pedeset godina).

ZAPAD: Lavrov je nedavno govorio o krizi koja se stvorila u odnosima Rusije s jedne i SAD i Evropske unije s druge strane, zbog odsustva želje zapadnih partnera da uvaže mišljenje Rusije i njene interese o Kosovu, protivraketnoj odbrani i iranskom nuklearnom programu, moratorijumu na Sporazum o konvencionalnom naoružanju koji stupa na snagu 12. decembra, pošto ga zapadne sile nisu ratifikovale, a protestuju zbog njegove suspenzije.

U tom kontekstu u Rusiji se vode ozbiljne diskusije o posledicama širenja EU-a na Istok. Postoji neraspoloženje prema takozvanim narandžastim revolucijama u Gruziji i Ukrajini (u vezi s kojima su se neki naši otporaši preterano hvalili, pa zaćutali). Sudeći po nekim reakcijama, izgleda da zbog toga u samoj Rusiji postoji neproporcionalna politika protiv nevladinih organizacija, pa i protiv više nego slabe grupacije oko Karpova, toliko popularne na zapadu (mada je u toj grupaciji i ovde po nečem suprotnom poznat Eduard Limonov).

U bližnjem zarubežju ne samo da su vidljive tendencije kidanja veza s Rusijom već je vidljiva i proizvodnja tenzije. Prvi češki demokratski predsednik Havel izjavljuje da je Rusija glavna opasnost za Evropu, iz Ukrajine dolazi inicijativa narandžastih da se takozvani gladomor, velika glad 1932-33. proglasi za genocid protiv ukrajinskog naroda, što podržavaju Češka i Rumunija, a ne kao nesreća koja je zahvatila veći deo SSSR, što tvrdi ruska štampa. Estonija je optuživala ruske hakere da su srušili tamošnji informativni sistem, Litvanija se žalila na ruske pretnje isključivanjem gasa, bili su sporovi sa Ukrajinom oko cene gasa, Gruzija se žalila zbog ruskog bojkota njenih vina, a Poljska zbog mesa…

NATO: Putin se oštro suprotstavio nameri SAD da postavi nov radarski sistem i sisteme za presretanje u Poljskoj i Češkoj i iznenadio Buša predlogom da zajednički koriste radarsku stanicu u Azerbejdžanu u Gabali (jedan beogradski tabloid predlagao da se ruski radari postave pored Drine). Skoro je zaboravljeno da je posle 11. septembra Putin, uprkos protivljenju ruske opozicije zbog ulaska NATO-a na teritoriju bivšeg SSSR, dozvolio instaliranje zajedničkih vojnih baza u Tadžikistanu, pred američki rat u Avganistanu. Podržavši Ameriku posle 11. septembra, privremeno je stišao otpore njegovoj odlučnoj borbi protiv čečenskih separatista.

Kao što se vidi, stvari su mnogo komplikovanije i isprepletenije. Mada Rusija pokazuje i da nije organski deo Zapada, već da je geopolitički evroazijska zemlja, ne može se reći da ona zatvara svoja zapadna vrata.

U Rusiji postoji očita bojazan da približavanje NATO-a njenim granicama može tamo da proizvede jugoslovenski scenario. Odnosi između NATO-a i Rusije su prilično komplikovani. Godine 1999, za vreme bombardovanja SRJ, ti odnosi su demonstrativno prekinuti, a kasnije su se lagano obnavljali. Ipak, treba imati u vidu da deluje Savet Rusija – NATO, a u okviru njega 15 radnih i stručnih grupa eksperata. Uzajamno delovanje Rusije i NATO-a uglavnom je usmereno na borbu protiv terorizma. Rusija učestvuje u operaciji “Aktivni napori” na Sredozemnom moru (sprečavanje švercovanja materijala koje bi mogli da upotrebe teroristi), a postoji i zajedničko patroliranje vojnim brodovima u Crnom moru.

Pošto u Srbiji postoji spor oko ulaska u NATO, ne bi trebalo da bude problema oko saradnje s tom organizacijom. U tom polju, Rusija očito nije prepreka, jer i ona, uz sporove, sarađuje s NATO-om.

Zašto nabrajati sve ove detalje?

EU: Zato što se ovde simplifikovano postavlja dilema: ako Rusija Srbiju zbog Kosova podržava, da li to znači da će srpski put u Evropu pre ili posle biti zaprečen.

Mada s manje iluzija nego u vreme Gajdara, Rusija je i dalje ozbiljno orijentisana prema zapadnoj Evropi koja se sada plaši da ne postane energetski zavisna od Sibira. Dva puta godišnje održavaju se samiti Rusija–EU. Na Rimskom samitu u novembru 2003. godine definisano je strateško partnerstvo Rusija–EU u ekonomiji i trgovini, unutrašnjoj i spoljnoj bezbednosti, pravosuđu, nauci i kulturi. To je potvrđeno završnim dokumentima samita u Sankt Peterburgu 31. maja 2003.

Oštre Putinove reči u Minhenu na račun samovolje SAD probudile su u zapadnoj štampi prilično veliku dozu netrpeljivosti. Britanski istoričar Maks Hastings opisao je Putina kao Staljinovog duhovnog naslednika u članku: “Hoćemo li opet ratovati s Rusijom u ovom veku?”, mada je američki državni sekretar za odbranu Robert Gejts brzo rekao da je jedan hladni rat dovoljan, a Putin, da ne želi da ulazi u konfrontaciju već u dijalog.

NAJAKTUELNIJE: Evropska unija je rešena da uputi na Kosovo i Metohiju svoju policijsku misiju od 1800 pripadnika, uglavnom policajaca, carinika, sudija i tužilaca, iako se tome protive Srbija i Rusija. Za angažovanje ove misije pravna osnova se traži u nekom pozivu koji bi Evropljanima uputio generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun, a na osnovu tačaka 5 i 10 rezolucije 1244.

Rusija, međutim, insistira da je za upućivanje bilo kakve nove misije neophodna nova rezolucija Saveta bezbednosti i o tome je Ban Ki Muna obavestio ruski ambasador pri UN-u Vitalij Čurkin. Rusija nije protiv misije EU-a na Kosovu, ali je može podržati samo na osnovu nove rezolucije SB-a. Po tom tumačenju, generalni sekretar UN-a ima pravo da uspostavi međunarodno civilno prisustvo, ali buduća misija EU-a nije civilna jer je predviđeno i slanje policajaca i specijalaca.

Dok se neki Evropljani ljute, Velika Britanija, koja gazi po aferi Lugovoj, poručuje da oko Kosova Rusiji “treba pokazati zube”. (Pa makar oni za odmazdu priznali nezavisnost Škotske.)

Naravno, ne možemo znati kakve će ko poteze povući u godini američkih predsedničkih izbora, ali iz priloženog se da naslutiti da Rusija neće odustati od sadašnje politike na Balkanu. Po logici izloženog, ne bi trebalo očekivati ni da ona povuče revanšističke poteze koji bi dalje potkopavali poredak UN-a. Rusija naglašava da želi da svetski poslovi ostanu u ingerenciji UN-a, gde se ona ipak pita, ali ne isključuje ni ulogu G8, EU-a, OEBS-a. U slučaju jednostranih akata Rusija bi mogla tražiti da se oni oglase. Posrednik Harčenko na primer kaže da bi SB trebalo da poništi eventualno jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti.

… Ili preispitivanje funkcionisanja pojedinih institucija. Na primer, Lavrov izjavljuje da OEBS dozvoljava sebi koncentraciju celokupne pažnje na kontrolu razvoja demokratije i situaciju u oblasti ljudskih prava u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, a oblasti bezbednosti i ekonomije praktično su predate zaboravu, mada je i to utemeljeno u Helsinškom protokolu kada je osnivana ova organizacija.

EKONOMIJA: Po procenama nekih ekonomista, rusko tržište bi iduće godine po obimu moglo da prestigne nemačko. Srpski privrednici ne samo da su izgubili raniji uticaj na tom tržištu već se sporo vraćaju na njega. Prilično je rašireno uverenje da mogućnosti koje pruža Sporazum o slobodnoj trgovini s Rusijom nisu adekvatno iskorišćene. Zbog uvoza energenata iz Rusije i zbog toga što su srpska preduzeća izgubila rusko tržište, trgovinski deficit s Rusijom je velik.

Ipak, vrednost trgovinsko-ekonomske razmene između Srbije i Rusije u 2006. godini iznosila je 2,5 milijardi dolara, a ruske investicije u Srbiji u periodu od 2000. do 2006. godine iznosile su 400 miliona dolara. Izvoz srpske privrede u Rusku Federaciju u ovoj godini bio je 48 odsto veći nego u 2006. Zanimljivo je da je više od 80 odsto robe tog izvoza proizvedeno u Vojvodini, a lekovi su glavni izvozni artikl koji može poboljšati srpski trgovinski saldo s Rusijom. Bilo je pregovora o mogućnosti nekog uravnoteženja, o angažovanju srpske građevinske operative pred olimpijadu u Sočiju, itd.

Obim uzajamne robne razmene je 2003. godine prvi put posle velikog pada bio veći od milijardu dolara (1,245 milijardi dolara), a sa građevinskim radovima srpsko-crnogorskih firmi na teritoriji Rusije 1,445 milijardi. Po sporazumu iz novembra 2004. Rusija treba u potpunosti da finansira remont hidroelektrane Đerdap (oko100 miliona dolara) u okviru otplate klirinškog duga bivšeg SSSR bivšoj SFRJ.

Mnogo se spekuliše o privatizaciji naftne industrije u Srbiji, izgradnji gasovoda, itd. Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić je uoči puta u Moskvu odbacivao optužbe da ruske firme imaju prednost u Srbiji u zamenu za podršku Srbiji oko Kosova. Svi su gledali kako će proći privatizacija Bora, u kojoj je austrijski biznismen Kovač platio više od ruskog biznismena Deripaske i pobedio.

APELI: Sve u svemu, izgleda da je Putin u srpskom političkom miljeu postao poželjna karta. Širi se slika o tome da je on rusko postkomunističko društvo slično srpskom uspeo da izvuče iz krize, da suzbija haos kriminalizovanog i korumpiranog društva kojim dominira mala grupa moćnih oligarha, a da je Rusija, koja je od svetske sile početkom devedesetih postala zemlja trećeg sveta sa nuklearnim naoružanjem, pod njegovim rukovodstvom zaustavila procese slabljenja i državne dezintegracije – i da ponovo pokazuje osećaj za slične probleme na Balkanu.

Može se u tom kontekstu zabeležiti i niz manifestnih gestova upućenih Putinu iz srpskih sredina na Balkanu u kojima se apeluje za pomoć.

Na protestima u Kosovskoj Mitrovici isticani su napisi “Rusijo pomozi”.

Kako izveštava naš saradnik Prvoslav Karanović, na inicijativu odborničke grupe radikala da proglase predsednika Rusije Vladimira Putina za počasnog građanina Raške, glasala su trideset četiri odbornika koji pripadaju opštinskoj vlasti (koalicija Socijalističke partije Srbije, Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke) i opštinskoj opoziciji (G17 plus, Demokratska stranka, Pokret snaga Srbije i Liberali Srbije). Uzdržan je bio jedan odbornik DHSS-a, Lazar Paunović.

I odbornička grupa Pokreta snaga Srbije u Skupštini Beograda predlaže da Putin ponese titulu počasnog građanina Beograda, što podržava šef beogradskih radikala Nemanja Šarović a i socijalisti.

Nešto ranije, oko 300.000 građana Republike Srpske potpisalo je peticiju koja je upućena Putinu, kao protest na nedavne odluke visokog predstavnika u BiH Miroslava Lajčaka. Na nedavno održanom protestnom skupu u Banjaluci bilo je više slika ruskog predsednika Putina. Žitelji sela Ljubomira blizu Trebinja u Republici Srpskoj (BiH) nazvali su novoizgrađeni most preko reke Brova Putinovim.

PARTIJSKE VEZE: Koštuničina Demokratska stranka Srbije ima s Putinovom Jedinstvenom Rusijom čvrste partijske veze i sporazum o saradnji i partnerskim odnosima. Oktobra 2007. funkcioneri Vlade Srbije i predstavnici DSS-a bili su na kongresu stranke Vladimira Putina. Tvrde da su uživali neku vrstu specijalnog statusa. Koštunica, koji se više puta sreo s Putinom, ponavljao je da su srpska i ruska politika oko Kosova u potpunosti usaglašene.

Radikali su pokušavali da dokažu da ih patriotizam i nezavisna spoljna politika čine bliskim putinovskoj politici, i da je to njihova ekskluzivnost za razliku od “NATO partija”. Nekoliko puta su u Skupštini predlagali da se donese rezolucija o zahvalnosti Rusiji. U raspravi s njima, tokom završne krize oko izbora vlade maja 2007, demokrate su poručivale radikalima da Srbija, uz sve uvažavanje Rusije, ne treba da postane ruska gubernija.

Izrazito evroentuzijastična, s najjačim porukama o tome da Srbija treba da uđe u Evropsku uniju, Tadićeva Demokratska stranka je pre toga u dužem periodu ipak naznačavala da njena politika obuhvata “i Istok i Zapad”. Tadićeva predizborna kampanja uključivala je i posetu Rusiji.

Predsednik skupštinskog Odbora za inostrane poslove Dragoljub Mićunović nedavno je posetio Moskvu, posle čega je izjavio da će Rusija do kraja insistirati na svom stavu o Kosovu i da je zainteresovana za opstanak vladajuće koalicije u Srbiji.

Nedavno, u danu za poslanička pitanja demokratski potpredsednik vlade Đelić uleteo je u polemiku s radikalima kada je u jednom odgovoru počeo da nabraja ko sve iz Putinove ekipe podržava Tadićevu pobedu na predsedničkim izborima. Radikal Tomislav Nikolić je na to izjavio da će ruskog ambasadora pitati da li je to tačno.

Komentarišući izjavu opunomoćenog predstavnika predsednika Rusije za Centralni federalni okrug Georgija Poltavčenka da će sledeći put u Beograd doputovati kako bi mu čestitao pobedu na predsedničkim izborima, Tadić je rekao da je reč o prijateljskoj, kolokvijalnoj poruci kakve i srpski političari često upućuju kolegama u svetu, a nikako pokušaj mešanja u unutrašnje stvari Srbije; da je Rusija isuviše velika zemlja da bi se na takav način mešala u izbore u Srbiji ili bilo kojoj drugoj zemlji; da je to, ipak, dobro jer pokazuje da imamo prijatelje svuda u svetu, ali da će o predsedničkim izborima i o tome ko će biti predsednik ove zemlje, kao i kada su u pitanju poslanici, odlučivati samo građani Srbije, a ne Amerika, niti Rusija niti Evropa.

Milan Milošević za Vreme





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo