logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: новинарство    1.369 пута прочитано    Датум: 4.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Zvonici Blagoveštanske crkve u Dubrovniku (Fotodokumentacija Politike)Srbi za manje od jednog veka podigli tri crkve u Dubrovniku. – Kako su dočekivani Njegoš i Vuk Karadžić.

„Imate blagoslov, idite u Dubrovnik i pišite istoriju crkve”, poručio je dr Ireni Arsić episkop zahumsko-hercegovački Grigorije. I narednih pet godina književna istoričarka iz Beograda tragala je u dubrovačkim arhivama za dokumentima koja otkrivaju viševekovni napor Srba da u Dubrovniku podignu pravoslavni hram. Rezultat iscrpnog istraživanja jeste naučna studija „Srpska pravoslavna crkva u Dubrovniku do početka 20. veka”.

Autorka kaže da je i delu naše stručne javnosti bilo nepoznato da su pravoslavni Srbi u Dubrovniku podigli tri crkve. Uglavnom se naša istoriografija bavila Srbima katolicima. Ove godine se obeležava dvostruki jubilej, 170 godina od podizanja crkve Svetog arhanđela Mihaila na Boninovu i 130 godina osvećenja Blagoveštanskog hrama unutar zidina grada. Inače, prva pravoslavna crkva, posvećena svetom Đorđu, osveštana je 1800. godine i nalazi se na Posatu.

Zato nije čudno što je ova bogato ilustrovana spomenica izazvala veliku pažnju i na nedavnom Sajmu knjiga u Beogradu. Interesovanje za ovo delo pokazale su i kolege sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta i iz Leksikografskog zavoda. Knjiga koju su zajednički izdali Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska, Srpska pravoslavna crkvena opština u Dubrovniku i beogradski „Ars Libri” štampana je na dva pisma – ćirilicom i latinicom ijekavicom.

„O pravoslavcima u Dubrovniku se veoma malo pisalo, postoje radovi o crkvi u Dalmaciji gde je Dubrovnik uglavnom bio jedno poglavlje. Episkop Nikodom Milaš je o Pravoslavnoj crkvi u Dubrovniku poslednji pisao i ta je knjiga izdata 1913. godine”, kaže Irena Arsić, čija je uža specijalnost istorija kulture Dubrovnika.

Srpski vladari su vekovima održavali veze sa slobodnim gradom Dubrovnikom. Ostali su brojni tragovi o posetama srpskih velikaša Dubrovačkoj republici. Mnogi Dubrovčani u ono vreme bili su oduševljeni srpskim manastirima. Tako je Nikola, otac Ruđera Boškovića, kao izvrsni poznavalac srpskih zemalja bio veliki poštovalac kulta Svetog Save. Diplomata Jeketa Palmotić u jednom epu opevao je dirljiv prijem u manastiru Mileševi posle razornog zemljotresa koji je 1667. godine pogodio Dubrovnik.

Ali, uprkos obećanjima Dubrovačke republike bosanskom vojvodi Sendalju Hraniću 1434. godine, Srbi u ovom gradu na pravoslavnu crkvu čekali su naredna tri i po veka. Pisac i filozof dum Ivan Stojanović je pisao: „Dubrovnik nije trpio druge vere na svom zemljištu”. Sa tako krutim stavom dubrovačke uprave nije se slagao istoričar i pravnik Lujo Vojinović koji je smatrao da „tvrdoglavo odricanje Dubrovnika da pravoslavnima dozvoli slobodu vršenja liturgije bijaše politička zabluda i znak staračke slabosti…”

Ali, posle Francuske revolucije došlo je, kako ističe, Irena Arsić, do slabljenja dubrovačke države što je omogućilo da Srbi pravoslavci 1790. godine, na osnovu zakona o bratstvima, osnuju crkvenu opštinu. Deset godina kasnije osvećena je prva pravoslavna crkva izvan gradskih zidina na Posatu. Tek 1804. godine dozvoljeno je da pravoslavni sveštenik stalno boravi u gradu.

Uz crkvu se okupljala nevelika, ali privredno moćna pravoslavna zajednica. Irena Arsić kaže da je i prema srpskim, ali i hrvatskim izvorima u 19. veku u Dubrovniku Srba bilo između 300 i hiljadu. Najistaknutiji Srbi u to vreme aktivno su učestvovali u društvenom, privrednom i kulturnom životu Dubrovnika.

„Neverovatno je kakvu su snagu, moć i uticaj imali najugledniji pravoslavni Srbi u Dubrovniku 19. veka. Đorđe Nikolajević, rodom iz Srema, odlikovan je i od ruskog i od austrijskog cara. Iako je bio lojalan građanin Austrougarske, na miran i diplomatski način je uspevao da od Beča dobije dozvolu da se ćirilica uvede u školu i sud, a da se crkva tako uredi da bude bliža narodu. Zatim, tu je izdavač Jovo Lainović iz Novog koji se kretao u plemićkim krugovima i učestvovao u osnivanju Narodne štionice (čitaonice) dubrovačke 1867. godine. Iako formalno neobrazovan, trgovac Božo Bošković bio je član dubrovačke uprave, a pisao je pisma koja imaju literarnu vrednost. Boškovićevom zaslugom i novcem podignut je saborni Blagoveštanski hram u centru Dubrovnika”, priča Irena Arsić.

Gosti Srba u Dubrovniku bili su i Vuk Karadžić i vladika Petar Petrović Njegoš. Kako kaže autorka knjige, Vuk je nekoliko puta dolazio u Dubrovnik i bio je rado viđen gost kod Srbina, ruskog konzula Jeremije Gadžića.

„Dolazak Njegoša u Dubrovnik izazivao je pometnju. Vlast je odmah uputila upozorenje da mu ne treba ukazati pažnju koja mu pripada. Dočekalo je ga samo pedesetak Srba i ruski konzul, ali ne i Đorđe Nikolajević koji je već bio rukopoložen za sveštenika. Crnogorski poglavar je znao da Nikolajević mnogo radi za pravoslavnu opštinu, ali i da je podanik Beča”, objašnjava Irena Arsić složenost prilika u kojima su pravoslavni Srbi živeli u Dubrovniku.

Iako Irena Arsić nije crkveni istoričar, episkopi Atanasije (Jevtić) i Grigorije nisu imali nikakvu primedbu na njenu knjigu. Autorka kaže da je u 2008. godini planirana i promocija knjige u Dubrovniku, ali da očekuje da se „Srpska pravoslavna crkva u Dubrovniku do početka 20. veka” pojavi i u knjižarama na Stradunu.

 

Milenko Pešić, POLITIKA
[objavljeno: 02.12.2007.]





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo