logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Технологија, Друштво    Аутор: новинарство    2.374 пута прочитано    Датум: 4.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Golubovi na graniGlave prosto lete, koliko je misao slobodna

Aleksandar Baljak

piše Vladimir Dimitrijević


O (pseudo)anonimnosti, Internet–forumima i mnogo čemu drugom

Bio sam zapanjen kada sam čuo da me je izvesni gospodin Vukman Čejović, za koga sam, iz njegovog otvorenog pisma meni, saznao da je donedavno bio revnosni učesnik Internet foruma “Gazimestan”, optužio kao osnivača istog, skrivenog pod nekoliko pseudonima, od kojih je najvažniji “Asistent”. To sam saznao uveče, 18. oktobra 2007; ujutru, 19. oktobra, obavešten sam da mi se gospodin Čejović izvinio, jer je ipak utvrdio da ja nisam “Asistent”. Primio izvinjenje, i neka je Bogom prosto.

Međutim, pošto je doba u koje smo, kao Crkva i narod ušli, teško, a biće još teže, i pošto je poznato da su “dvojica bez duše, a treći bez glave” i da “ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju”, rešio sam da napišem tekst u kome ću istaći svoj odnos prema anonimnosti, pseudoanonimnosti i Internet forumima, kao i polemikama u Crkvi uopšte. Ako se pojavi neko ko će, poput g. Čejovića pre izvinjenja, stilskom ili drugom analizom pokušati da me poveže sa “nicknames” Internet foruma, uputiću ga na ovaj tekst, odbacujući svaku vrstu dokazivanja da “student nije zapalio žito”.

Čovek koji, poput potpisnika ovih redova, iza sebe ima preko osamdeset napisanih i priređenih knjiga i knjižica, potpisanih sopstvenim imenom i prezimenom, nema potrebe za anonimnošću i pseudoanonimnošću.


O POLEMIKAMA

Pseudoanonimnost je zaklon, a ja sam uvek otvoreno iznosio svoje stavove, pogotovu u polemikama. Polemički staž mi nije baš mali: od početka devedesetih polemisao sam, između ostalog, sa Vidanom Arsenijevićem, urednikom “Trećeg oka”, Spasojem Vlajićem, tvorcem “Svetlosne formule”, Miroslavom Petrović, direktorom IPA “Miroslav”; sa Ženskim lobijem, koji je ustao protiv patrijarhove poruke u zaštitu nerođenog deteta, razmenjivao sam verbalne strelice sa predstavnicima “građanske opcije” (Mirkom Đorđevićem, Draganom Miškovićem, Pavlom Rakom, Veselinom Markovićem, Andrejem Nikolaidisom iz Crne Gore, itd.) Bio sam “jedan na jedan” sa Radomirom Konstantinovićem, Teofilom Pančićem, Petrom Lukovićem, Ivanom Čolovićem. Što se unutarcrkvenih polemika tiče, vodio sam ih na stranicama časopisa studenata Bogoslovskog fakulteta “Logos” (o monarhiji, Berđajevu, itd.) Imao sam kritičke primedbe o jungijanstvu u Pravoslavlju (“U tamnici hermetičkog kruga”, Beograd 1994; “Oboženje nije individuacija”, Šabac, 2001; “Jagnje i zmija / Pravoslavlje i neognostička psihologija”, G. Milanovac 2007.), osvrćući se na izvesne stavove dr Vladete Jerotića.

Oduvek alergičan na rimskog papu, godine 1994. polemisao sam sa Vukom Draškovićem, koji je smatrao da papu treba da pozovemo u Srbiju da bi nam bilo bolje. Šest godina kasnije, napisao sam, povodom poseta Vatikanu koje je vrlo često činio episkop šabačko–valjevski Lavrentije, tekst “Treba li da se Srbi poklone papi?” Uvrstio sam ga u svoju knjigu “Nema krsta bez tri prsta” (Beograd, 2003.) Inače, kad je članak nastao, odštampan je kao listić i odmah sam ga poslao episkopu Lavrentiju, da mu niko ne bi prepričavao šta sam zaista rekao. Prema arhijereju šabačko–valjevskom iskazao sam visoko poštovanje, ističući njegovo delo koje će mu ostati kao spomenik u Srbstvu – objavljivanje sabranih spisa Svetog Nikolaja Žičkog. Episkop Lavrentije se prema meni poneo gospodski: iako je znao za “Treba li da se Srbi poklone papi?” ipak je, kasnije, dao blagoslov da mogu da održim neka predavanja u njegovoj eparhiji. Stari džentlmen, dr Vladeta Jerotić (predratni beogradski “štim”) biranim rečima polemisao je sa mnom o Jungu i pravoslavnom hrišćanstvu u “Glasniku SPC”.

Hvala na učtivosti i episkopu Lavrentiju i dr Jerotiću! Pokazali su da se možemo ne slagati, ali i jedni druge uvažavati.

Dakle, polemički staž mi je dug i na dvoboje sam izlazio skoro kao Sirano de Beržerak (kome sam srodan još i po tome što imam dugačak nos.) Ali, sa štitom na kome je stajalo moje ime, a ne tuđe. Jer, polemiku smatram zdravom pojavom, ako je njen cilj da se dođe do istine i boljeg razumevanja nekog problema. U svetskom Pravoslavlju polemiše se, i to kako; ali, uz uvažavanje Drugoga, a ne samo apstraktne tekstove o Bližnjem. Polemika je susret braće u Hristu, braće koja ne moraju u svemu da se slažu, ali su braća. A, kako reče despot Stefan, “svaka laž mesta u ljubavi nema, jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče: “Iziđimo u polje”.

O ZILOTIZMU

Imao sam svoj stav, i imam ga, i, ako budem živ i zdrav, imaću ga; ali, moj stav nije Sveto Predanje, nego lično mišljenje jednog pravoslavnog hrišćanina koji se trudi da ga zasnuje na Svetom Predanju, i valjda ima pravo na svoje mišljenje, i pravo da ga javno (ponavljam: JAVNO; pažnja: JAVNO; još jednom: JAVNO) iznese; jer ni Gospod naš nije pričao po budžacima, i na sudu je rekao da svi znaju šta je on propovedao. Mene optuživati za nekakav “zilotizam” moguće je; uostalom, nije teško lepiti etikete – kako kaže Vlada Bulatović Vib: „to je prosto – pljuneš čoveka, pa zalepiš etiketu“.

Podsetio bih uvaženo čitalaštvo da sam, uz Željka Kotoranina, bio među prvima u Srbskoj Crkvi koji su o problemu starokalendarskog zilotizma pisali (vidi zbornik “Crkva i vreme”, Beograd, 2000.) Upozoravao sam i pismeno i usmeno pojedine uglednike na tu opasnost, ali mi je rečeno da to opasnost nije. Zaboravljena je poruka Branka Miljkovića da će “opasnosti prevaziđene metaforom na drugom mestu zapevati opasnije”. (Doduše, ja smatram da pravi dijalog treba povesti i sa našom odeljenom braćom starokalendarcima, jer su nam, valjda, oni malo bliži nego rimokatolici, koji su se od nas odelili pre hiljadu godina i u međuvremenu stigli da za svece proglase Jozafata Kunceviča, Pija XII i Alojzija Stepinca; starokalendarci su se odvojili, bar u Srbiji, pre desetak i manje godina, i nemaju svece poput Stepinca. Ali, s obzirom na moju prosvetarsku neupućenost, verovatno grešim.)

Starokalendarci me smatraju “mlakim” i “neodlučnim” u svom antiekumenizmu, a ekumenisti me smatraju kriptostarokalendarcem (to je zato što sam ja, kao onaj u Kovačevićevom “Radovanu Trećem” “upadljivo mršav i debeo”, to jest kontroverzna ličnost.) Kao što nikad nisam zagovarao latinski post subotom (današnji Latini poste samo jednom godišnje, na Veliki Petak, i sat vremena pre primanja hostije ne jedu), niti sam zagovarao klečanje nedeljom (jer je nedelja dan Hristovog Vaskrsenja, kad smo udostojeni stajanja pred Vaskrslim), tako nisam ni kriptozilot, niti sam pseudoanonimno pisao za “Internet forume”.

ODBRANA „STAROG REAKCIONARA“

Dakle:

– ako polemiku smatram zdravom pojavom javnog života, uz uvažavanje Drugog;

– ako nisam krio sebe od polemičkih strela;

– ako sam potpisivao tekst o jednom episkopu i njegovim posetama Vatikanu, uz poštovanje njegovog rada za Srbstvo;

– ako i danas potpisujem ono što pišem, i zato bivam oštro napadnut u zvaničnom listu Srbske patrijaršije – zašto bih se krio iza nekog pseudonima?

Ima tu još nešto.

Nisam Internet polemičar. Ja sam knjiški i časopisni polemičar, jer mi je takva brzina. Kompjuterom se služim lošije od osnovca, a svoje tekstove pišem rukom, da bi mi ih drugi prekucali. Zaposlen sam, porodičan čovek, i nemam toliko slobodnog vremena da bi visio po forumima i razmenjivao poruke. Ne volim virtuelni prostor i “nicknames”. Ne volim ekran koji se gasi, a na njemu ne ostaje materijalni trag, kakav vidim na hartiji. Ne bih mogao da dostignem brzinu Internet mišljenja.

A kad se bavim nekim problemom, trudim se da izbegavam “prozivanja”. Nomina sunt odiosa. Bolje je biti načelan, čuvajući drugog od sebe. Uostalom, to je i lakši put da se dođe do Istine. Svaki odgovor treba da “odstoji”, pa tek onda da se prosledi pojedincu i javnosti.

Znam da me neki smatraju čovekom koji se meša u svašta. Zaista, po struci sam profesor književnosti, a bavio sam se, između ostalog, rimokatolicizmom, ekumenizmom, sektama, rok muzikom, turbo folkom, monarhijom, školstvom, vaspitanjem dece, itd. Kakav je to profesor književnosti koji se pravi da je Da Vinči? “Univerzalni genije” iz našeg sokaka? To, zaista, zaslužuje ironičan osmeh, pa čak i ciničan komentar. “Kad je majstor za sve svako, onda poslu nije lako”.

Ali, ja nisam nikakav originalni pisac, ni teolog. Ja sam samo čitalac i priređivač zbornika. No, kao i svaki priređivač, imam stav. I u svojim knjigama često prepričavam ono što su drugi, mudriji i učeniji od mene, rekli – i opet imali svoj stav. Dakle, nisam ni rok kritičar, ni liturgičar; ali sam dovoljno pismen da za pravoslavno čitalaštvo priredim ponešto iz tih oblasti – ono što su, ponavljam, rekli mudriji i učeniji od mene. Ko zna bolje – široko mu polje! I ko ne zna bolje – široko mu polje! Za svakog ima mesta pod Božjim suncem (valjda.)

Ja sam stari reakcionar – reagujem na nadražaje. Kad je neka tema u žiži javnosti – eto mene! Pročitao, priredio, s više ili manje uspeha – ali, tu je. Sekte muče narod – evo desetak knjiga o sektama. Ljudi masovno idu kod vračara i gatara – priređujem “Čovek je viši od zvezda” i “Izbavi nas od lukavoga”. Gaša Knežević & comp. reformišu školu – evo “Novog školskog poretka” i zbornika “Od Svetog Save do Đerđa Soroša”. Papa treba da poseti Srbiju? A zašto? Evo zbornika “Istina je jedna” i “Pravoslavna Crkva i rimokatolicizam / Od dogmatike do asketike”, plus dve autorske knjige “Papa u Srbiji – da ili ne? i “Nema krsta bez tri prsta”. Napadi na Vladiku Nikolaja? Evo zbornika “Zlatousti propovednik Vaskrsloga Hrista”, plus dve autorske knjige “Najveći Srbin posle Svetog Save” i “Oklevetani svetac”. Pitanja Sv. Liturgije – evo zbornika “Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha” i “Večno podne”, „Lek Besmrtnosti“.

Lepo je govorio A. P. Čehov: svaka kuca laje glasom koji joj je Bog dao, i male kuce ne treba da se zbunjuju zbog velikih, koje laju u basu.

Za svakog (ponavljam: valjda) ima mesta pod suncem. A izbori se pravo na osnovu niza alternativa. Ako je reč o slobodi da se bira (valjda jeste). I što više izvora za izbore, izbori su (valjda) utemeljeniji. Zato sam knjige o nekim problemima radio u nizu. Da bi ljudi mogli da biraju. Ko nije za mir u Crkvi – neka je anatema!

Ko želi raskol – raskol mu bio u kući!

Ko ne sluša Crkvu – neka nam bude kao neznabožac i carinik!

Ko razdire nešiveni Hristov Hiton – gorko će se kajati!

Dakle, nisam “nickname” sa Internet foruma. Ne hvatam se u to kolo. Igram “moravac”, mada slabo.

Imati svoj stav i biti slobodan u Hristu je jedno, a biti drzak i želeti podele – drugo je. Trudio sam se da budem ovo prvo; ako sam ikad bio ovo drugo, neka mi Bog i bližnji oproste. Kajem se, i spreman sam da to javno učinim.

Međutim, dešava se (i dešavaće se, sve češće) da “glave prosto lete koliko je misao slobodna“, kako reče naš aforističar Aleksandar Baljak.


BOGOSLUŽENjE I „BOLjŠEVIZAM“

U novije vreme, pitanja bogosluženja u nas su ponegde izazivala oštre reči i razgovori tim povodom pretvaraju se u sukobe. A u Crkvi Božjoj, koju je osnovao Bog koji je Ljubav, to bi trebalo izbeći, jer nas dalja zaoštravanja često vode u nevidelicu: ne vidimo jedni druge i ne volimo jedni druge, pa nestaje svaka mogućnost sporazumevanja. Đakon Andrej Kurajev nas zbog toga upozorava: “Religiozni čovek rizikuje da se surva u boljševizam. Boljševizam je bio osuđen na teror. Najgore u njegovoj praksi bilo je posledica najuzvišenijeg u njegovoj propovedi. Previsoko se nalazio postavljeni cilj – sreća čitavog čovečanstva u sva buduća vremena. Taj cilj je – apsolutan u svesti onoga ko mu služi. Ali, apsolut je zato apsolut što se ni sa čim ne može uporediti. U sjaju apsoluta gube se sve “sitnice” “velikog puta”. Sva sredstva su primala za tako veliki cilj – i zato nijedno sredstvo nije jednoznačno loše. Car Nikolaj II je mogao da se pita: vredi li radi očuvanja svoje vlasti ili vlasti dinastije da proliva krv na stotine ljudi? A Lenjinu je bilo smešno da o tim pitanjima i razmišlja: u poređenju s beskrajnom srećom miliona koji su skočili “iz carstva nužnosti u carstvo slobode” šta znače životi nekolicine hiljada, koji su slomili šije u tom kosmičko–istorijskom skoku? „Naš cilj – opravdava naša sredstva”.

Kurajev kaže da ovakav stav iskušava i ljude Crkve: dobro Crkve je apsolut radi koga se nešto može prećutati, nekom podmetnuti noga, osuditi nekog. Protivotrov tome je Evanđelje, molitva Onome Koji se za nas raspeo, svakodnevni pokajni trud. Ali, sve se ovo lako zaboravi „u staranju oko neophodnih, još neophodnijih, najneophodnijih poslova“.

Kurajev navodi reči Vasilija Rozanova, “jurodivog ruske filosofije”, koje potvrđuju prethodno rečeno: “Kako je hrišćanstvo, tako dobronamerno prema čoveku, ipak došlo do inkvizicije? Jer prelom sa “da” na “ne”, prelom u ubeđenjima, u veri, idealima, nigde ne nalazimo! Stvar je u tome što raskida nema! Ne može se reći da su 1000 godina “mazili po glavi”, a onda “počeli da spaljuju”. Ničeg sličnog! Nikakvog preloma, reformacije, bure: tihi dašak. Dašak, dašak, miluje kosu, slatko, jestivo, opet dašak, nesreća, opet slatko, još slađe, dašak, dašak, čuo se nečiji vapaj, ali sve je zamrlo, dašak, dašak, odnekud ispadoše ekseri, ispadoše igle, nekoga su na smrt izmučili, dašak, dašak, da li je dobro, da li je loše, sve se meša, sve je neshvatljivo, dašak, dašak. Inkvizicija je ušla u Crkvu na “diferencijale”… Niko je nije ni primetio! Kada su onih 5–6 kardinala, koji su naredili da se “spali”, stvarno nekoga “spalili”, nikom ni na pamet nije palo da odlučno pita: “Jesu li oni pali u jeres? Da li da se od njih odvojimo?”

Ne dao Bog da se nađemo u situaciji da se polemike braće u Hristu pretvore u teške sukobe i verbalne lomače za spaljivanje neistomišljenika. Da ne bude sa nama ono što je rekao Sveti Grigorije Bogoslov: “Povod vaših sporova je Trojica, a istinski uzrok je neverovatna mržnja”. Jer, to će ugroziti samo jezgro naše crkvenosti. U svom tumačenju prvosvešteničke molitve Hristove “da svi jedno budu” (Jn. 17, 21), Sveti Jovan Zlatousti veli: “Spasitelj to često ponavlja da bi pokazao da crkveni mir može da privuče više nego čudesa”. Jer, zbog naše nesloge mogu neznabošci da pohule na ime Božje (Rim. 2, 24). Svi se moramo potruditi da se na nama ne ispune reči Svetog Vasilija Velikog:

“Neki su izmislili zaštitu Pravoslavlja kao oružje u uzajamnom sukobu. Skrivajući svoje lično neprijateljstvo, oni se prave da ratuju za pobožnost”.

Toga ne treba da bude. Možemo se razlikovati u mišljenjima, ali Hristos nam je jedan, i Njegovi smo učenici po Ljubavi koja je Istina.

O KUKAVNOM SRPSTVU

Vreme u kome živimo je “dušu dalo” za sukobe. I mnogo su nam “potrebni” baš sukobi u Crkvi. Srbska Crkva je ostala jedina neurušena u opštem slomu svih vrednosti i razgradnji svih ustanova srbskog naroda. Nemamo državu (ovaj privid, lišen suverenosti i podložan svim vrstama separatizma, teško da se može nazvati državom), nemamo vojsku (razarali su je, zaista planski, od početka devedesetih godina XX veka, a intenzivno od dolaska DOS–a na vlast), školstvo je ugroženo, Srbska akademija nauka i umetnosti samo fingira postojanje… Braća nam robuju u Dalmaciji, u Bosni, na Kosovu…

Crna Gora postaje ustaška “Crvena Hrvatska”… Na desetine hiljada narkomana, obolelih od SIDE… Dvesta hiljada abortusa godišnje… Umesto da se bacimo, svim silama, da propovedamo reč Božju, da se krštava nekršteno i venčava nevenčano, da se ljudi nauče postu i molitvi, da se veronauka organizuje ozbiljno i da se u nju ulaže novac (a ne samo u izgradnju hramova i parohijskih domova u opustelim selima), da se borimo za crkvene medije, da snimamo filmove o duhovnim vrednostima Srbstva (poput filmova o svetima Nikolaju i Justinu đakona Nenada Ilića), da finansijski pomažemo mnogodetne porodice, osnivamo sirotišta i staračke domove, mi se sukobljavamo. I to kako! Kojim rečima! Srbije i Srba za sto godina možda neće biti, ali nije važno; važno je da jedni drugima sve “skrešemo u brk”… “Oj kukavno Srbstvo ugašeno”, zakukao bi opet vladika Njegoš, čije su kosti utamničene (i dalje) u faraonskom Meštrovićevom mauzoleju.

Nismo sahranili žrtve komunističkog terora i opojali njihove grobove u Srbiji… Nismo otvorili arhive da se vidi šta je Crkva preživela… Koliko je tih “nismo”, a svađamo se… Neprijatelji naši s…., i oštre ražanj – vojno, politički, medijski. Biće opet srbetine… Pogrešno smo shvatili reč Gospodnju; postali smo bezazleni kao zmije i mudri kao golubovi.

To, ponavljam, ne znači da ne treba da polemišemo; ali neostrašćeno, bratski, ukoliko je moguće. Jer smo (ili bi bar trebalo da budemo) braća, a ne samo oni koji ponavljaju reči pustinjskih otaca tipa “Video si brata svoga – video si Boga svoga”, dok pretimo oponentu onim srbskim: “Videćeš ti svoga Boga!” Pisanje teoloških traktata o ljubavi prema Drugom proverava se susretom sa tim Drugim, koji se zaista, makar u nečemu, razlikuje od nas, Prvih. Neki put mi dođe da kažem: “Ja sam taj Drugi iz teoloških traktata, volite malo i mene”. (Hic Rhodos, hic salta! Naravno, šalim se. Ali problem polemičkih odnosa sa braćom u Hristu ostaje. I boli. Baš boli. Trpećemo dok se može. “Dušu u se, pa trpi”, veli naš narod, i dodaje: “Trpen–spasen, pogotovu blažen”.

Gospode Isuse Hriste, Sine Boga Ljubavi, molitvama Svetog Save i svih Svetih Srba, sačuvaj nas u Ljubavi Svojoj, koja je Istina! Amin.

 

izvor: vidovdan.org 21.11.2007




3 коментара у вези “Mudri kao golubovi i bezazleni kao zmije”
  1. Vladimire Dimitrijevicu,sve ti pisanje lici na decu u gimnaziji,znas ono imas oderdjeni broj reci da napises i onda vadis,te ovo te ono,da pounis,nadajuci se da onaj ko pregleda nece ukapirati gde si maznuo i odakle.To moze da ti upali negde drugde,ali mi ovde na Novinaru.de znamo bolje,utekli smo od farbanja ,laganja,.
    Sto se tice Vukmana Cejovica,sto ga zoves ‘izvesni”,ajde svi znamo koji smo pratili Gazimestan,ko je,a on te optuzuje da si bio Asistent.Jao
    a ti m i se pravdas,a mi treba da razmisljamo,neke misterije.I svi zaboravili na njegove optuzbe a ti vadis i vracas misteriju,da bi povratio da te neko cita.
    Postajes dosadan,ubice te talentovani Srbi,koji nemaju
    te skole teoloske ili koje,pisu bolje clanke,nauce nas vise.A znas zasto inzinjer,na primer bolje napise od tebe,jer veruje u Boga i Svetoga Savu.
    Sto se tice Srpskih Zikota ili Staroklanedaraca,sta to ima veze sada sa Vukmanom Cejovicem i tobom.Bre mani ih se i ostavi namiru.Oni tebe ne slusaju,posto su pametniji od tebe i verniji.
    Nego kada oglasis se protiv pedofila u SPC,e onda ponovo se vracamo da citamo.
    I nemoj te svoje zasluge da stalno istices,bre to je zrelo da dobijes nagradu od mene za skorojevicko ponasanje.A ko zna ja poseduje i Klofer,moze i preko ledja.Ovame stvarno nesto fali.

  2. Gospodine Dimitijevicu,

    Moram i vama da ponovim da ili necete ili ne vidite od sume drvece. Mozda stoga sto zivite daleko od stvarnosti sobzirom na vasu polemicku biografiju – uvek na braniku nekoga i necega.
    Citacete ovih dana u Novinar.de pismo Vladike SPC u Australiji – Vladike Irinineja koje je poslao svojim, ili on misli da su njegovi i obratno, parohijanima u Australiji.
    Voleo bih da cujem vas komentar nakon toga posebno vase observacije o Inkviziciji i Boljsevizmu sa poentom na Papizam.

    Dragan Pirke

  3. Podanice Pirke,ako te je neki MM nazvao da si polupismen,a drugi te branili,izgleda da je to uticalo na tebe.Molim te sta ovoga Dimitrijevica zoves gospodin,kada znas da nije,gospoda tako ne pisu,mogao si druze,sto bi vazilo za ljoticevca ili kkomunjarca.
    Drugo on nema polemicku biografiju,on je tip koji volik da raspravlja,svadja se i davi jadni narod.I ja sam ovde da odredjujem kako da se oslovi.I jos nas opominje da je napisao knjizice i knjige,valda da kupimo.Mazno malo tamo,malo ovde i evo ti knjiga,cesto i dosadna.Pirke jos imas sanse da ispravis,tj da ga nagrdis.Sa ovakvim tipovima nema cile mile.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo