Вести

Koska: Pokojni patrijarh je još živ. Ovih dana Srbijom kruže price o smrti Njegove svetosti patrijarha Pavla (Stojcevica). Patrijarh je vremešan covek, i Bog mu je dao duga veka.

Milica Grabež, TABLOID, 15.11.2007

Sveti oci se ne oglašavaju, i daleko od ociju javnosti vode teške bitke ko ce naslediti patrijarha Pavla. Klanovi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi su sukobljeni, medusobno ne komuniciraju i jedni druge kunu i ogovaraju. Sveštenici SPC su za posmatranje. Daleko su od naroda, od njihovih problema, ništa ih ne dodiruje. Mitropoliti i episkopi se bave državnom politikom i biznisom.

U Novom Pazaru je pravi rat izmedu dve grupe u Islamskoj zajednici Srbije. Mugrije predvode svoje vernike, i bore se za svoje stavove.
Srpski sveštenici i Srpska pravoslavna crkva nikada nisu stali iza svojih vernika, niti na celo prezrenih koje mori glad. Za njih je svaka vlast od Boga, i treba je poštovati.

Srpska pravoslavna crkva poslednje dve godine je na najbestijalniji nacin podržavala vlast. Po nalogu Slobodana Miloševica patrijarh Pavle molio je prestolonaslednika Aleksandra Karadordevica da se ne vraca u zemlju! Patrijarh je studente i gradane koji su protestovali posle dogadaja od 9. marta 1991. godine na Terazijama, u takozvanoj plišanoj revoluciji, u svom obracanju pozvao da se razidu i da ne ruše legitimnu vlast (Miloševica).

Patrijarh Pavle i njegovi episkopi ocutali su odbijanje Slobodana Miloševica da potpiše zakon koji je u to vreme izglasan u Narodnoj skupštini Srbije, da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Srbiji vrati imovina koja joj je oduzeta konfiskacijom posle rata. Crkveni velikodostojnici nikada to pitanje nisu postavili na dnevni red u odnosima sa novim vlastima.

Srpska pravoslavna crkva je vekovima pokrovitelj svakoj vlasti, a uglavnom smo imali tiranije, despotije i nedemokratske izabrane vlade.

Posle obaranja Miloševica, lideri DOS-a i današnji celni ljudi posecuju patrijarha Pavla, ljube mu ruku, i traže blagoslov. Crkva je odvojena od države, i bilo bi prilicnije da predsednik Republike i predsednik Vlade Srbije i ministar vera pozivaju u zvanicne posete patrijarha i druge vode verskih zajednica u Srbiji na razmenu mišljenja.

Srpska pravoslavna crkva, kao institucija, spada medu najsiromašnije verske organizacije. Naime, Vlada Srbije u svom budžetu nema stavku za pomoc verskim zajednicama. U zapadnoevropskim državama gradani vernici placaju porez koji se sliva u kasu verskih organizacija, za njihov normalan rad i funkcionisanje. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati srpski biznismeni koji napišu cek na pet hiljada evra, vece svote ne smemo ni da zamislimo, i pošalju ga finansijskoj službi Patrijaršije, ili episkopije.

S druge strane, SPC postaje biznis-organizacija. Bosanki klan sveštenika, koji su okružili i izolovali patrijarha, dobija službu u Beogradu, a sveštenike iz Beograda premeštaju u siromašna sela po unutrašnjosti. Ova grupa sveštenika, koje smo imenovali u našim ranijim tekstovima, ima po nekoliko stanova, voze skupa kola, imaju svoje privatne biznise.

Srpsku pravoslavnu crkvu (to se dogadaja i u rimokatolickim crkvama u svetu) potresaju seksualne afere casnih otaca.
Svešenici koji se pridržavaju kanona i posveceni su Božjoj službi izloženi su progonu, izopštenju, disciplinskom gonjenju.
Sveti arhijerejski sabor cine svi episkopi. Ovaj sabor nikada se nije oglasio zbog pljackanja vernika i države, nikada nije pozvao vlast da se pridržava, makar Božjih zakona, ako sveti oci nemaju kuraži da vlast optuže za pljackanje državnih resursa, za dovodenje gradana na prosjacki štap. Ova zadrigla u icu i picu gospoda zato na sva usta napadaju medunarodnu zajednicu, velicajuci optuženike pred Haškim tribunalom, velicajuci njihova (ne)dela.

Svuda u svetu nacionalne crkve organizuju skloništa za uboge, nejake i beskucnike, spremaju im hranu, prikupljaju odecu. U Srbiji je dve trecine gradana u nesnošljivim uslovima života, polovina živi ispod granice minimuma. Nažalost, nijedan paroh ili episkop nije se setio svojih gladnih i ubogih vernika, cak ni u Beogradu SPC nije organizovala nijednu narodnu kuhinju, a donatori bi se, sigurno, makar za te prilike našli.

Srpski episkopi, vecina medu njima, predstavlja zle i opake ljude, koji, umesto Božjih propovedi, vode nacionalni i državnu politiku, po meri svog života, izvan svake realnosti.

Od izbora novog patrijarha, a mitropolit Amfilohije, inace rođak premijerove supruge, je najželjniji ovog trona, uveliko zavisi položaj Srba u drugim odcepljenim republikama. Ako mitropolit postane patrijarh, nema više nikakve sumnje, uprljace nas na svakom koraku. Po staroj i oprobanoj devizi komunistickih popova – „Bogu se molimo, Voju volimo“, oni ce biti mili svakoj tiranskoj vlasti, a vernike ce huškati na druge. Nece im nikada reci da se usprave, da se izbore za svoja prava.

U Latinskoj Americi biskupi stoje pred cevima eskadrona smrti, spremni da prime m tak i zaštite svoje siromašne vernike. Srpski episkopi i sveštenici pobegli su, koliko ih noge nose, iz Hrvatske, Bosne, Makedonije u poslednjem ratu. Ostavili su vernike da ih sahranjuju katolicki sveštenici, a iz Srbije su na sva usta proklinjali „ustaše, balije i zlocince“ koji su nasrnuli na „srpsku (naoružanu do zuba) nejac“.

Vernici, nažalost, ne mogu da menjaju crkvene velikodostojnike. Osim da se mole Bogu da im oprosti grehe.

Izvor: TABLOID