logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    1.254 пута прочитано    Датум: 9.11.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Teniseri i novotarciModernisti žele da se potvrde, da realizuju svoja znanja, a ustvari žele da nasite svoju gordost kroz nova “otkrića” u bogoslovlju, da sa sebe zbace jaram poslušnosti i vere, da postanu novi “proroci”, da pređu granicu koju su postavili Sveti Oci…


Pitanje: Poštovani, u Hristu dragi oče Rafaile, blagoslovite!

Srpska Crkva se već neko vreme nalazi pod uticajem liberalnih i modernističkih tokova i učenja. Na primer, jedan od najuvaženijih srpskih bogoslova pridržava se sledećeg mišljenja:

1. “Vaskrsenje Hristovo se tiče zajednice. Međutim, danas caruje sledeće opšte mišljenje: Hristos je vaskrsao, jer je bio Bog po prirodi (jestestvu). U Svetom Pismu to nigde nije napisano. I Sveto Pismo, i apostoli, i jevanđelisti, svi odlučno govore o tome da je Bog Otac Duhom Svetim podigao (vaskrsao) Hrista iz mrtvih. Postavlja se pitanje: u čemu je razlika? Razlika je velika: ako je Hristos vaskrsao zato što je On Bog po Svojoj prirodi, onda mi nismo bogovi po prirodi i za nas nema nikakve šanse…”

2. “Jer, ako je Hristos samo u Liturgiji, i kao Liturgija postoji u svetu, tada su i sve tri Božanske Ličnosti u njoj. I to se u stvarnosti i potvrđuje u Liturgiji… Zato se Crkva javlja Njegovim ovaploćenim Sinom.”

U vezi sa Liturgijom interesantna su još dva stava tog istog teologa.

“Hristos ne postoji izvan Liturgije, mi Ga stvaramo na Liturgiji Liturgija je – ikona budućeg Carstva Božijeg, koje još uvek ne postoji, a sada i ovde postoji kao ikona.”

Veoma bih želeo, uvaženi oče arhimandrite, da čujem Vaše mišljenje o gore navedenim bogoslovskim postavkama i mišljenjima – da li su ona saglasna sa učenjem Pravoslavne Crkve? Želim Vam dobro zdravlje i izobilnu blagodat Božiju.

Pomenite me u Vašim svetim molitvama.

Sluga Božiji Rodoljub

 

________________________________

 

Odgovor:

 

Dragi Rodoljube!

Sa ogorčenjem sam pročitao Vaše pismo. Živimo u vreme duhovnog opadanja. Nas Sveto Pismo upozorava da će se pojaviti lažni proroci i učitelji. Duh gordosti, pa i intelektualne i duhovne gordosti, sve više ovladava umovima ljudi. Taj duh se probija u Crkvu kroz nevidljive pukotine. On se projavljuje u vidu reformatorstva i modernizma. Modernisti žele da se potvrde, da realizuju svoja znanja, a ustvari žele da nasite svoju gordost kroz nova “otkrića” u bogoslovlju, da sa sebe zbace jaram poslušnosti i vere, da postanu novi “proroci”, da pređu granicu koju su postavili Sveti Oci. Odatle njihova organska netrpeljivost prema Sveštenom Predanju i bezobzirni odnos prema Svetom Pismu. Koren svemu tome je to što ljudi ne žive hrišćanski, ne žive po Jevanđelju i zato gube duhovnu intuiciju, unutrašnji kriterijum istine i veru u Pravoslavnu Crkvu. Oni ne odriču Crkvu direktno, ali smatraju da je neophodno obnoviti je, napraviti nekakav temeljni, kapitalni remont Njene dogmatike, kanonike i liturgike. U ovom slučaju govorim apstraktno o tome, ne odnoseći se konkretno prema nekoj ličnosti. Potrudiću se da odgovorim na Vaša pitanja, ili da podelim svoja razmišljanja o izjavama tog teologa.

1. U Novom Zavetu, pre svega u Delima Apostolskim (2: 24) je napisano “Njega Bog vaskrse”, međutim, to uopšte ne protivreči tome da je “Hristos vaskrsao kao Bog”, da je vaskrsao Njemu pripadajućom Božanskom silom. Zaista, Božanstvo Boga Oca jedno je sa Božanstvom Sina i Duha Svetoga. U Svetoj Trojici je jedna volja, jedna želja, jedno dejstvo. Zato su reči “Njega Bog vaskrse” i “Hristos je vaskrsao kao Bog” u ovom slučaju sinonimi. Zašto teolog kojeg ste citirali insistira na tome da Hristos nije vaskrsao kao Bog? Zato da bi pravoslavne hrišćane doveo do apsurdne misli da ili Hristos nije Sam vaskrsao, već da je samo bio vaskrsnut drugom Ipostasi, to jest, da Hristos nije u Ocu i Otac u Njemu; ili, da mi nismo bogovi, te ne možemo vaskrsnuti. U stvarnosti, između Hristovog Vaskrsenja i sveopšteg vaskrsenja ljudi, postoji principijelna razlika: Hristos vaskrsava iz mrtvih kao Bog, a ljudi će biti vaskrsnuti Bogom, to jest, ne potencijalom besmrtnosti, postavljenim u ljudsko telo, koji sam sebe vaskrsava, već delovanjem blagodati Božije. Čini mi se da ovde postoji skriveno stremljenje prema arijanstvu: želja da se Bog Otac postavi po Božanstvu više od Boga Sina.

2. Reči “…Zato se Crkva javlja Njegovim ovaploćenim Sinom” – vode ka panteizmu. Crkva u sebe uključuje ljude i anđele – stvorenja Božija. Sin je priroda od Očeve prirode, koja je jednosušna Ocu. Ako je Crkva jednosušna Svetoj Trojici, onda ona zauzima mesto četvrte Božanske Ipostasi. Ovde teolog kojeg ste citirali postavlja znak jednakosti između podobija tvorevine i njegove jednosušnosti sa Bogom – ono što je takođe karakteristično za arijanstvo, samo u drugoj formi. Arijanstvo je Sina Božijeg spuštalo do nivoa tvorevine, a teolog uzdiže tvorevinu do jednosušnosti sa Bogom. Oprostite za paradoks: ako je Crkva – Sin Božiji, onda je Bog Otac deda Crkve. Pišem ovo da bih pokazao besmislenost sličnih avangardnih izjava. Potpuno su neshvatljive reči da “Hristos ne postoji van Liturgije”. Sveti Vasilije Veliki piše, da se Sin Božiji u bogojavljenjima Staroga Zaveta javljao pod imenom Jehova. To ime označava “Onoga Koji jeste”, “Postojećeg”, “Onoga Koji poseduje najviše postojanje”, “Onoga koji ima postojanje u Sebi Samome i Koji je Istočnik svakog postojanja”. Sin Božiji je kroz Svoju Božansku blagodat zajedno sa Ocem i Duhom Svetim uvek-postojeći; a ljudskom prirodom prebiva sa desne stane Oca. Ne stvaramo mi Hrista na Liturgiji – to bi bio primat čoveka nad Bogom, već Gospod na Liturgiji stvara Telo i Krv Svoju sjedinjenu sa Božanstvom, da bi nas osvetio i obožio.

Podelio sam sa Vama svoja razmišljanja. Ako u njima postoji neka bogoslovska netačnost, biće mi drago da je ispravim. Ali činjenica ostaje činjenicom: modernizam, imajući za koren liberalizam, koji postaje normom života, sve više prikuplja silu i mi se približavamo onom vremenu o kome je Hristos govorio da će se pravednik jedva spasiti.

U Bibliji i u molitvama čitamo reči “Bože otaca naših”. Bog nam se otkriva kroz veru naših Otaca, kroz učenje Crkve, koje se predaje iz pokoljenja u pokoljenje i koje se čuva blagodaću. Nećemo je menjati za nove bogove, stvorene iz blata ljudskih misli!

Molim Vaše molitve. Neka Vam Gospod pomogne.

arhim. Rafail (Karelin)

 

 

Izvor: Zvanična internet prezentacija arh. Rafaila; Prevod sa ruskog: Stanoje Stanković

Preuzeto sa: svetosavlje.org

 

____________________________________

 

Arhimandrit Rafail: ŠTA JE MODERNIZAM

Da li je Pravoslavlje spojivo sa modernizmom?

Modernizam označava “osavremenjivanje”. Modernizam kao stalna (permanentna) revizija duhovnih vrednosti se po našem mišljenju bazira na lažnim psihološkim i eklesiološkim postulatima. Sama reč modern već podrazumeva određenu koncepciju, upravo da je Crkva organizam koji evoluira i razvija se, u kojem treba da odumire sve staro i preživelo, i da na smenu njemu dolazi novo i sposobno za život. Ova teorija Crkve koja evoluiora dovodi do narušavanja samog pojma Crkve kao punoće Otkrovenja, i koja je ista u sva istorijska vremena. Teorija evolucije izvrće pravoslavnu antropologiju; ona predstavlja čoveka kao biće koje se istorijski razvija, koje prerasta prethodne, u prošlosti date, religiozne činjenice i predstave i kojoj su potrebni novi dublji pojmovi koji odgovaraju njegovom vremenu. Ovde pak treba da evoluira samo Otkrovenje i budućnost izgleda kao mogućnost novih religioznih otkrića. Religija dobija čudnu sličnost i analogiju sa naučnim hipotezima koje se u srazmeri sa skupljanjem znanja usavršavaju i menjaju, odnosno istina za moderniste postaje relativan, relativistički pojam. Tada postaje nejasno: u kakvu Crkvu mi verujemo – u Crkvu sadašnjosti ili Crkvu budućnosti? I šta predstavljaju dogme – svest Crkve ili etapu u razvoju ljudske misli?

Nama izgleda da je modernizam posledica brkanja dva aspekta, dve sfere ljudske spoznaje: duhovne i duševne. Pitanja koja se tiču života i znanja duha rešavaju se na nivou duše; Otkrovenje se doživljava kroz prizmu duševnih predstava; duhovno izgleda ono što nije nadsvetski prekrasno, već zemaljski lepo, ne uzvišeno, već ono što je u stanju da izaziva oduševljenost, ne duboko, već slikovito. Očišćenje duše ne izgleda kao pobeda uma i volje nad strastima, već kao katarza drame, odnosno duboka i kontrastna osećanja. Za to je potreban efekat koji za sobom ne povlači spokoj i mir duše, već psihičku uzbuđenost i afektivnost.

Istinski duhovni život je dubok, ali jednostavan. Modernizam je tuđ ovoj prostoti (iako i tamo može da postoji veštačka uprošćenost kao jedan od stilova). Duhovni život nije složen i slikovit mozaik osećanja, to nisu talasi emocija, iako u nekim slučajevima, naročito u prelomnim periodima čovekovog života pokajanje može da ima i emocionalni karakter; duhovni život je po svojoj suštini tih i jasan, i ovu tišinu modernisti doživljavaju kao nešto beživotno. Među njima je rasprostranjen izraz “usnuli Istok”: za njih je život duha spoljašnja dinamika, zbog toga modernista na monaštvo obično gleda kao na duhovni egocentrizam. Modernisti se pozivaju na reči Svetog Pisma: evo sve novo tvorim (Otkr. 21, 5) da bi opravdali svoju težnju da Crkvu pretvore u poligon za ispitivanje novih usavršavanja, otkrića i stvaralačkih ideja, koje verujućem čoveku izgledaju ili kao drskost neznalica ili kao dečji nestašluk. Sve novo nije u ovom svetu, već u Duhu Svetom, u doživljavanju blagodati od strane ljudske duše. Ovde, na zemlji je sve staro: stara istina i stare zablude.

Modernizmu je tuđa ideja sabornosti. Crkveni simvoli objedinjuju hrišćane u jednom duhovnom znanju, u jednom jeziku Crkve. Modernisti zamenjuju znakovni sistem, odnosno u jezik Crkve pokušavaju da uvedu svoje lične žargone. U ovom smislu modernizam predstavlja podelu i centripetalnu pojavu. Modernisti ne znaju ili ne shvataju da se simvoli za razliku od drugih sredstava ljudskog izražajnog jezika ne sačinjavaju već postoje kao datost u čovekovom mišljenju – mikrokosmosa u makrokosmosu. Simvol je svedočanstvo da je vidljivi svet u odnosu na nevidljivi neko obličje, kao tvorevina jedinstvenog načela. Modernisti zamenjuju simvole metaforama, amblemima, poetskim alegorijama i tako dalje, koje su sami sačinili ili preuzeli iz duševne oblasti – književnosti, umetnosti, filosofije, nauke. Oni govore da je drevni jezik savremenicima nerazumljiv i da treba naći druga, dostupnija sredstva izražavanja. Ovde postoji profanacija: tajna će uvek ostati neshvatljiva, ma kakvim verbalnim interpretacijama da se podvrgava. Tajna se ne otkriva na nivou rečničke semantike, ona se otkriva u srazmeri sa duhovnom pripremljenošću čoveka. Forma je vezana za sadržaj; samo Otkrovenje rađa formu; sa promenom forme menja se i sadržaj. Racionalizam u religiji je želja da se uništi fenomen vere kao unutrašnjih duhovnih mogućnosti, da se um (nus) zameni razumom (racio) koji želi da uzurpira mesto duha; ograničeno želi da odredi bezgranično. Ovde obično dolazi do zamene religije kao tajanstvenog opštenja duha sa Božanstvom filosofijom i grubom moralizacijom. Obred i ritual Crkve su zasićeni simvoličkim i duhovnim sadržajem; u njih treba da se uključi duša, tada ona dobija mističku informaciju: ne racionalna znanja, već očišćenje i duhovnu snagu. Obred i ritual zbog svoje dubine ne mogu biti shvaćeni i iscrpljeni kroz reči. Kad bi obred čak i mogao biti rasklopljen i opisan sa istorijske, lingvističke i psihološlke strane svejedno bi njegova suština golom razumu ostala neshvatljiva. Obred se može uporediti sa rečnim koritom, a blagodat, koja se sjedinjuje sa dušom čoveka i čini je novom tvarju – sa njenim tokom.

Ovde postoji još jedan oblik modernizma – to je lažni misticizam. Čovek oseća da je medijum nepoznatih sila koje on doživljava kao pojavu anđela ili “izlivanje” Duha Svetog. Ovakav modernizam ne poprima forme teatralnosti, koja traga za efektima i grubog racionalizma, koji želi da stavi Božanstvene istine ispod ljudskog razuma, već okultizma. Ovi modernisti žele da “prodube” mistiku Crkve, a ustvari poturaju umesto nje demonizam. Kao ilustracija ovoga mogu da posluže “ikone” koje su naslikali Vrubelj i Dali, iz kojih je duši verujućeg čoveka očigledno da curi metafizička tama. Modernisti govore da treba ići za vremenom kako bi to ljudima bilo shvatljivo. Ali mi znamo kuda ide čovečnstvo i kuda ide vreme. Crkva mora da sačuva svoje večne vrednosti od entropije vremena, odnosno da se uzdigne iznad njega. Naivno je misliti da ćemo ako se tajna pretvori u aksiomu, a mistika u filosofiju moći da načinimo religioznim makar jednog čoveka. Hrišćanstvu dušu privlači blagodat Božija i duša oseća hrišćanstvo ne kao kodeks ponašanja ili zbir racionalizirane teologije koja želi da dokaže da je postojanje Boga očigledno kao što je dva puta dva četiri, već kao tajnu, koju treba tražiti, braniti i čuvati.

Postoji još jedna vrsta modernista, o kojima čak ne bih želeo ni da govorim; to su modernisti-pragmatičari; njih zanima broj vernika koji dolaze u hram – aritmetički broj radi kojeg su oni spremni da pretvore Crkvu u koncertnu dvoranu, političku tribinu ili spiritistički kružok, odnosno da rade po svim ukusima samo da brod bude pun putnika, a svejedno im je kuda taj brod plovi.

Hristos je rekao:

I svaki koji je od istine sluša glas Moj (Jn. 18, 37). U Crkvu ljude dovodi ovaj glas istine koji oni čuju u svom srcu. Modernizam se obično naoružava pojmovima i predstavama svetske kulture i civilizacije, odnosno upodobljava Crkvu svetu, koji po rečima Svetog Pisma u zlu leži (1 Jn. 5, 19).

U poslednje vreme je kao raskošno “cveće zla” procvetala još jedna grana modernizma – religiozna eklektika.

Modernisti ovog pravca ne govore direktno da su učitelji Crkve; naprotiv oni smatraju da su samo učenici, ali ne učenici Pravoslavlja, već svih religija i filosofskih sistema.

Oni smatraju da se može i da treba uzimati najbolje iz drugih religija i da time treba obogaćivati Crkvu. Ovi ljudi, koji su boravili u inoslavnim i inovernim zajednicama gore od želje da ubace u Pravoslavlje ono što imponuje njihovim osećanjima i zapanjuje njihovu maštu. Oni tvrde da se u ovim obredima i ritualima takođe iskristalisalo duhovno iskustvo stoleća i da se i u njima sadrži duboki smisao. Oni Pravoslavnu Crkvu ne doživljavaju kao živ organizam gde nasilno ubačeno inorodno telo izaziva ranu koje će zatim živo telo ili odbaciti ili će ono ostati u njemu ugnjetavajući ga i zaražavajući ga. Mi se slažemo da je u ritualima i obredima ovih zajednica ugrađen ogroman broj informacija i odslikano njihovo duhovno iskustvo. Ali kakva je priroda ovog iskustva? Proroci su otkrili da su “bogovi pagana – demoni”, Apostoli zapovedili: da se ne pije iz demonske čaše. Pravoslavna Crkva se upravo zbog toga i naziva pravoslavnom što je u njoj sačuvana čistota dogmatskih informacija i blagodatnog duhovnog iskustva.

Ovi modernisti obično protestvuju ako se porede sa teozofima; oni govore da veruju u jedinstvenu Crkvu kao punoću istine, ali priznavajući delimičnost istine kod drugih religija oni smatraju da je moguće da se njihova dostignuća pozajme makar što se tiče forme. Njima se sviđa ekstatika kod pedesetinika, muslimanski namaz, pozorišne predstave hinduista, koje podsećaju na misterije, okultna simvolika rozenkrojcera, ulični marševi “Armije spasa” i tako dalje. Oni smatraju da je nerazumno zanemarivati tako bogat arsenal sredstava uticaja; međutim, ovakve pozajmice nisu bezopasna kozmetika, one kriju opasnost: stvaranje kanala kroz koje će duhovna laž prodirati, kao da curi u Crkvu.

U Bibliji je opisan slučaj iz života proroka Jeliseja. Grad Samarija je bio okružen sirijskom vojskom, u njemu je počela glad, stanovnici su počeli da skupljaju travu kako bi od nje spremili sebi hranu. Jedan čovek je pored gradskih zidina video nepoznatu egzotičnu biljku, nalik na bršljen, svidelo mu se kako ona izgleda, te je iščupa i zajedno sa drugim travama baci u kotao. Kada su se trave skuvale oni osetiše bol: hrana se pretvorila u otrov. “Čovječe Božji, smrt je u kotlu,” vikali su oni proroku preklinjući ga za pomoć. Jedna nepoznata biljka je otrovala svu hranu (4 Carstv. 4, 40).

Neki smatraju da su dogme večne, a da se obredi mogu menjati; međutim, Biblija nam govori nešto drugo. Mojsije na Sinaju nije dobio samo Otkrovenje u obliku zakona i dogmatske veronauke – njemu je bilo otkriveno obličje skinije – starozavetne Crkve, dat mu je plan skinije i čak su navedeni materijali za nju i svi predmeti koji se tiču bogosluženja. Kao što je Stari Zavet bio otkriven u Novom Zavetu tako su simvoli starozavetnog hrama u svom proročanskom značenju mistički otkriveni i dobili su viši sadržaj u novozavetnoj Crkvi.

Na izvoru pravoslavnog bogosluženja takođe stoji Otkrovenje. Po predanju čin Liturgije je Sam Hristos dao apostolu Jakovu, prvom episkopu Jerusalimskom, a dalji oblici Liturgije su predstavljali skraćivanje ovog čina, takođe po otkrovenju Božijem. Čovekovo stvaralaštvo se bazira na njegovom emotivnom doživljaju ili snazi razumskih modeliranja, a religiozne realije pripadaju drugom – duhovnom svetu.

Završavamo onim od čega smo počeli: modernisti na osnovu duševnih osećanja, ponekad poetskih i vatrenih, ali ne očišćenih od strastnosti i afektivnosti žele da ocene svet duhovnih pojava. Ovo je isto kao kad bi čovek posredstvom pipanja pokušavao da uhvati ljudsku misao. Umesto duhovnog sveta oni stvaraju svoj sopstveni fantastičan svet, svet iluzija, a to znači laži. Sa duhovnim svetom se može doći u dodir samo putem pokajanja i borbe sa strastima, putem pravoslavne mistike.

I onaj ko ugleda makar nejasne obrise ovog sveta staje u zapanjenosti pred njegovom lepotom.

 

 

Izvor: Zvanična internet prezentacija arh. Rafaila

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo