Вести

Počela je nova školska godina. Veliki broj dece, naročiti đaka prvaka sa radosnom strepnjom i neizvesnošću iščekivali su prvi školski dan. Ipak, za mnoge od njih, taj dan je, kao i veliki broj prethodnih u školi, bio prava mora.

Neupućeni će upitati: Zašto? Odgovaram i odgovorno tvrdim da je to zato, što je trenutno u našim školama u toku plišani mentalno-moralni – genocid nad srpskom nacijom.

Srpsko školstvo je preturilo mnoge reforme, ali je ova poslednja, reforma koju su katolici i zapadna masonerija instalirali preko Gaša Kneževića sigurno najpogubnija za decu, tj. za srpski nacion. To je takav eksperimenti IN VIVO nad decom – da nam ne treba nikakav neprijatelj, dovoljno smo veliki neprijatelji sami sebi.

Taman smo krajem osamdesetih godina prošlog veka pomislili da je sasvim normalno da živimo u svojoj srpskoj državi u kojoj se govori srpskim jezikom, koji se piše ćirilicom, da je normalno što se u domovinu vraća prah i duh srpskih velikana, a u školske programe njihova dela, kad ne lezi vraže. Nekome je bilo mnogo normalnog za Srbe. Potomci brozovih generala su se konsolidovali, otišli u “ zapadni komšiluk“ neko u dalji, neko u bliži i u oktobru 2000. izveli operaciju na već ranjenom srpskom srcu i postavili bajpas broz-đinđić pokušavajući da nacionalno svesne Srbe ostave u meandru zaborava.

Savladavši dobro gradivo svog majstora, šegrti su znali kako se to radi najuspešnije, pa je prva žrtva njihove vladavine bila škola,tj. deca i omladina: Na čelo prosvete je postavljen čovek koji je sa prosvetom imao toliko zajedničkog koliko ima njihova politika sa moralom, čovek koji je u startu ismejao sve što je srpsko i slovensko. Počela je čuvena gašova reforma čije lestvice su vodile u podzemlje, u podrum morala, u podrum nacionalne svesti i intelekta uopšte, reforma kojom se ispod žita i danas seku naše etničke žile i potseca korenje našeg nacionalnog genetskog stabla.

Pod parolom skraćivanja nastavnih programa i rasterećenja učenika, iz gradiva ključnih predmeta izbacuje se najviše onoga sa srpskim predznakom. Čak je bilo pokušaja da se predmet srpski jezik promeni u maternji jezik, što se i danas može videti na učeničkim dosijeima iz tog vremena. Dok se u svetu reforme rasterećenja učenika provode tako da se iz gradiva izbacuju nebitne celine i činjenice kod nas se izbacuju veoma bitne, a nebitnima se uporno teroriše srpska omladina. Na primer: o Nikolaju Velimiroviću, ili Justinu Popoviću nema ni jedne lekcije u programima iz srpskog jezika, istorije, filozofije, umetnosti. Oni se izučavaju u školama u Engleskoj, Francuskoj, Rusiji, a u Srbiji se umesto njih i dalje analizira Prežihov Voranc!? Sve se češće u školama preko (o čudne li koincidencije!) PEPSI (PEdagoško – PSIhološke) službe čuje da je “tradicija zastarela“, da se “moral može upotrebljavati samo u crkvi “(i učestalo:“ma dokle će i ta crkva“) i da “srpsko“ ne može biti valjano ako nije skrojeno na zapadu, a sve na štetu većine. Kako bi dobro utvrdili gradivo proglasili su ruski jezik, jezik najveće i najljudskije književnosti na svetu, za staromodan i nepotreban. Varvarsko izbacivanje ruskog jezika iz srpskih škola se ostvarilo veoma lako pomoću “demokratski postavljenih“ direktora.

Pedagoški “perjari“, koji su decenijama kao čergari išli po milostinju od šatora do šatora političkih partija, doveli su Gaša na vlast kršeći zakon i isterujući maloletne učenike iz škola da demonstriraju i prokrče put onima koji će se u školskim programima obrušiti na srpsku tradiciju i kulturu. Vlast im je uzvratila tako što je sa njima “k’o sa mečku po drumovi“ išla da onima “koji nisu baš sve razumeli“ objasni šta je to Evropa i evropsko obrazovanje. Mečke su “mudrim“ klimoglavima odobravale svaku glupost koju su im mečkari “reformom“ servirali. U stvari Evropa nam je “uvalila“ svoje smeće. Tako su mečke kao skarabeji počele da srpskoj omladini poturaju evropske brabonjke, naizgled nevine brendove tolerancije, škole bez nasilja, osmeha, multikulturalnosti, bezbednog seksa i ličnog šprica za drogu. Ono što se ne postigne u školama postiže se na “festivalima“. Umesto da se pomogne materijalno ugroženim školama, učenicima i nastavnicima, daje se novac ofucanim i oronulim belosvetskim rokerskim fosilima na raznim narko – pivskim festivalima, a umesto tanane i prefinjene srpske svirale – frule, omladini se potura truba u okeanu alkohola.

Ovo guranje prsta u nacionalni vid Srba i bombardovane, osiromašene, i privatizacijom opljačkane Srbije traje i danas. Prosveta u Srbiji je živi primer da nikad nije najgore, da je svako sledeće rešenje gore od onog prethodnog. Sve u stilu “Što propusti starina Novače, to dočeka deli Radivoje“, vlast u obrazovanju vredno i temeljno ostvaruje ono što je zacrtao bratski nam zapad. Kada je jedna žena–ministar prosvete odbila da bude mečka, brzo su našli gašovog naslednika.
Šta drugo i očekivati od onih koji su rod rođeni, braća po ideologiji, tj. po profitu. Trenutno su u velikoj ljubavi. Neko od njih je promenio ime, neko dodao još jedno, neki bi samo da drže sveću, ali im ovi prvi ne daju, kako se ne bi videlo da su iz istog legla i da je danas u Srbiji, na političkoj sceni, klasični incest. Zna se da su deca rođena iz incesta – nakaze, a u to se lako uveriti, kada se zaviri u školske programe i u nove udžbenike.

Srpski prosvetari moraju shvatiti da je vrag odneo šalu i da je poslednji trenutak da se nešto učini. Nije “pet do dvanaest“ nego je sumrak, ako ne i duboka noć. Deca u Srbiji već na početku svog životnog puta, baš u školi gube i fizičko i psihičko zdravlje i to ne svojom krivicom. Zar su se naši vitezovi, znani i neznani junaci, žrtvovali za to da njihovi potomci u sopstvenoj Otadžbini budu ugnjetavani dugotrajnim sedenjem u školi, preobimnim gradivom i retrogradnom metodikom.

Zar su naši dedovi ginuli za slobodu svoje Otadžbine da bi danas njihovi naslednici izlazili iz škola slabog vida, još slabije volje, krive kičme i prazne duše. Zar smo zato preživeli robovanja i izvojevali sjajne pobede u 19. i 20. veku, da bi krajem 20. i početkom 21. veka naši dečaci i devojčice umirali predozirani narkoticima po tavanima, parkovima i podrumima?

U nekad najzdravijoj naciji u Evropi, srpskoj naciji, naciji koja je izdržala sve ratne pogrome, i može se slobodno reći, viševekovni genocid – danas, u miru, ogroman broj dece ulazi u fazu puberteta i odrastanja sa nekim oboljenjem i uglavnom bez životne orijentacije. Ako se tome doda da oni odrastaju u dramatičnom vremenu istorije naše Otadžbine, u prljavom političkom, smutnom vremenu, u kome se ni odrasli više ne snalaze – nije čudo što ni mladi ne mogu naći svoj put, što im je duša prazna, misli zamršene, a što ih neminovno vodi alkoholu, narkoticima i kriminalu. To što su se mladi našli u epicentru socijalnih i političkih kataklizmi, što žive u državi bez nacionalne ideje, bez blagorodnih težnji i životnih ciljeva; to što su se nezaštićeni našli pred školoagresijom, agresijom kvazikulture, politagresijom, informativnom, porodičnom i narkoagresijom – NAŠA JE ZAJEDNIČKA KRIVICA.

Ovako se gasi mašta

Zdravlje naše dece je pitanje naše savesti i zato naše obrazovanje mora biti okrenuto protiv uništavanja dečjeg zdravlja i da osnovna pedagogija bude pedagogija zdravlja.
Reforme obrazovanja moraju pre svega stvoriti uslov za obrazovanje novog učitelja, onog koji će biti moralno temeljan, nacionalno svestan i civilizacijski odgovoran za vaspitanje ne zombiranih jedinki za neko globalno društvo, nego novih naraštaja “nahranjenih duhovnim jelima sa naše nacionalne trpeze“- kako je govorio episkop Nikolaj Velimirović, koji je za vreme Prvog svetskog rata u Londonskom Hajd – parku danima svirao na fruli i kada se okupilo najviše ljudi da sluša svirku neobičnog monaha, on je na najčistijem engleskom jeziku objasnio Englezima ko su Srbi i šta je cilj njihove borbe na Balkanu. Nekoliko dana kasnije je u londonskoj katedralnoj crkvi, svojom čuvenom besedom naterao englesko plemstvo da padne pred njim na kolena.

Moramo se izboriti za dan kada će se u našem narodu ispiliti ministar obrazovanja koji će zasvirati u tu čarobnu sviralu i baciti na kolena zaapad da sasluša ko su Srbi bili, i ko će neminovno biti, ako poslušaju svoje duhovne svetionike i krenu njihovim stazama.

Autor: Radojka Tmušić Stepanov

izvor: srpska.ru