logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: новинарство    1.397 пута прочитано    Датум: 23.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Dve hrišćanske tradicije: Radovi Stamatisa Sklirisa i Marka I. RupnikaVeliki umetnici hrišćanskog Istoka i Zapada Stamatis Skliris i Marko I. Rupnik u Beogradu. Njihovo gledanje na umetnost, pogotovu na crkvenu i hrišćansku umetnost, ali i na savremenu kulturu i veru, je međusobno dopunjujuće, komplementarno

Danas, subota-nedelja, 26-27. maj 2007

Krajem aprila 2007. godine u Beogradu su se susrela dva, po mnogima najznačajnija, umetnika hrišćanskog Istoka i Zapada: otac Stamatis Skliris (Atina) i otac Marko Ivan Rupnik (Rim). Povod za njihov susret bila je izložba ř. Stamatisa, koja je istog dana otvorena u galeriji “Progres’’, kao i objavljivanje knjige “Mornari Neba’’, u kojoj ova dva umetnika, teologa i sveštenika odgovaraju na dvadeset istovetnih pitanja protojereja prof. dr Radovana Bigovića o savremenoj hrišćanskoj umetnosti. Oba događaja upriličio je Hrišćanski kulturni centar iz Beograda.

Rad o. Stamatisa nije nepoznat na našim prostorima. Intenzivne kontakte sa Srbijom Skliris je započeo studijama istorije umetnosti u Beogradu i posetama srpskim manastirima. Mnogi njegovi tekstovi su prevođeni sa grčkog na srpski, a knjiga “U ogledalu i zagonetki’’ štampana je u Beogradu 2005. na srpskom jeziku.

Ipak, izložba “Licem u lice’’ predstavlja Stamatisovo najobuhvatnije umetničko predstavljanje domaćoj javnosti. Svojim ikonama, o. Stamatis nastoji da napravi otklon od pukog kopiranja srednjovekovnih uzora, što je danas najčešća ikonopisačka praksa u svim pravoslavnim zemljama. Stoga njegov rad predstavlja iznenađenje za mnoge koji su ikonu navikli da posmatraju kao folklor, običaj ili puki dekor na kome je neotklonjiva patina vremena.

Trudeći se da nađe nove i drukčije bojene kombinacije, kompoziciona rešenja i sižee, on se istovremeno trudi da u potpunosti ispoštuje pravoslavno predanje i zahteve koji se pred ikonu, kao ipak posebnu vrstu slike, postavljaju.

Logika ikone, koju on pokušava da prati, ističe svetlost u prvi plan kao osnovni oblikovni element. Ta svetlost preobražava lik koji objašnjava, čime ikona postaje, mogli bismo reći, eshatološki portret ličnosti. Ovo je upravo ono što Skliris prihvata od tradicije slikanja ikona. Međutim, tom opštem mestu on daje vrlo ličan, autorski pečat, otvarajući prostor za nove pristupe i neprekidno eksperimentišući, nekada uspešnije nekada manje uspešno, kako bi se došlo do drugačijih likovnih rešenja. Time on trasira put za budući ikonopis i za uvek novo preispitivanje položaja, izgleda i značenja ikone u svetu u kome živimo.

Stavovi i rad oca Sklirisa se umnogome poklapaju sa stavovima i stvaralaštvom oca Marka Rupnika. Iako je jedan pravoslavni, a drugi rimokatolički sveštenik, uočava se zajedničko nastojanje da se religiozna slika obnovi, kako na istoku tako i na zapadu. Radeći gotovo uvek u tehnici mozaika, otac Marko koristi vizantijsku likovnu (ikonopisačku) tradiciju kako bi na njoj izgradio jedan naročito upečatljiv stil rada.

Ako bi se moglo reći da je svetlost ono što primarno interesuje Sklirisa, onda je materija i njena svojstva (među kojima je i svetlost) ono čemu Rupnik najpre poklanja pažnju. Iako Slovenac, koji već dugo vremena živi u Rimu i radi širom sveta, otac Marko nije ostao nepoznat ni u Beogradu. Njegovo permanentno prisustvo ovde je osigurano mozaicima koje je izveo u obnovljenoj zgradi beogradske Nadbiskupije. O. Marko svesno pokušava da u jednoj sintezi svojih teoloških pogleda, života i umetničkog rada, ponudi jedan novi pogled na likovno stvaralaštvo čiji izvor nije u virtuelnom svetu koji stvaraju nove tehnologije, već u opipljivoj stvarnosti od koje smo i sami sazdani. Njegovo nastojanje usmereno je na stvaranje umetnosti koja izvire iz postojećeg, koja je sama postojeća i koja doprinosi postojanju.
Svi koji su prisustvovali razgovoru o. Stamatisa i o. Marka na konferenciji za novinare posvećenoj izložbi “Licem u lice’’, bili su jednodušni u oceni da je to bio jedan po svemu nesvakidašnji događaj u našoj zemlji.

Razgovor je protekao u otvorenoj, srdačnoj i iskrenoj atmosferi dva sveštenika i umetnika. Njihovo gledanje na umetnost, pogotovu na crkvenu i hrišćansku umetnost, ali i na savremenu kulturu i veru, je međusobno dopunjujuće, komplementarno. I jedan i drugi su složni u oceni da je izlaz iz krize u kojoj se savremena hrišćanska umetnost nalazi, kako na Istoku tako i na Zapadu, u sintezi stvaralačkog i ličnog sa tradicijom i istorijom. O tome govore njihove ikone i mozaici, ali i njihova razmišljanja koja naša javnost može čitati u “Mornarima Neba’’.

 

Danas: Davor Džalto; subota-nedelja, 26-27. maj 2007

____________________________________

 

Međunarodna izložba “Ikone Balkana” u zemljama Evrope
Hrišćanstvo još zanima savremenog čoveka Zapada

 

ikone-na-staklu.jpgManje poznate naivne ikone na staklu: Sveti Nikola autora Sorina Miree

Jelena Tasić, Danas, 6-7 januar 2007

Kada čuje za izložbu ikona, zapadni čovek očekuje da vidi tamne muzejske eksponate iz srednjeg veka, poreklom verovatno iz Rusije, nagrizene zubom vremena, prekrivene slojem čađi, ugašenih boja, jednom rečju – ostatke, koji su možda lepi, dragoceni, neobični, ali ipak samo ostaci jedne izumrle umetnosti i davno nestale civilizacije. Sjaj i snaga boja, bogatstvo i raznolikost ikona koje su u okviru međunarodnog projekta “Ikone Balkana” prezentovane publici Severne i Zapadne Evrope nikako se ne uklapaju u taj stereotip, jer predstavljaju dela savremenih autora koji nastavljaju i razvijaju tu umetnost – kaže u razgovoru za Danas Lazar Predrag Marković, kustos i organizator izložbe “Ikone Balkana”.

Reč je o kolekciji od 110 savremenih ikona, nastalih u poslednjih nekoliko godina, koja putuje po crkvama, galerijama i muzejima Evrope. To su radovi 30 umetnika iz Bugarske, Rumunije, Grčke, Srbije i Crne Gore. Projekat je nastao sredinom 2003. na poziv Norveške crkve – organizatora Generalne skupštine Konferencije evropskih crkava koja je tokom juna meseca te godine održana u gradu Trondhajmu. Izložba je kasnije predstavljena i u drugim većim gradovima Norveške – Oslu, Bergenu i Stavangeru, kao i u Helsinkiju (Finska), Barseloni (Španija), Londonu (Velika Britanija) i Rejkjaviku (Island). Sledeća velika izložba trebalo bi da bude otvorena 1. aprila u Kembridžu. Posle toga u planu je Italija – Rim.

TRAGANJE ZA ZNAČENJEM

Princ Čarls i pravoslavna ikonografija

- U Londonu smo održali simpozijum na temu “Značaj obnove pravoslavne ikonografije za savremenu umetnost Anglikanske crkve” u toku dvomesečnog trajanja izložbe u crkvi Svih svetih. U tom dijalogu je učestvovalo 80-tak ikonografa, istoričara umetnosti, teologa i ikonofila zainteresovanih za crkvenu umetnost. Među učesnicima bili su, između ostalih, biskup Londona Richard Chartres, protoprezviter Stamatis Skliris, otac Stefan Rene. Bilo je reči o ukorenjenoj predrasudi da je ikonograf sputan kanonima koji navodno do najsitnijih detalja određuju kakva ikona treba da bude. U stvari, umetnik ima slobodu da unese mnogo toga novog u ikonu, u meri svojih sposobnosti, talenta, znanja, hrabrosti i predanosti da stvori nešto što je zaista autentično, a ne samo kopiju. Zanimljivo je da je u Londonu u to vreme bilo organizovano i nekoliko paralelnih kurseva ikonopisa u okviru izložbe ikona savremenih autora iz Rusije, Rumunije, Egipta, Etiopije i Engleske. Reč je o projektu Fondacije princa Čarlsa koji ima posebnu Školu tradicionalnih umetnosti – kaže Marković.
Upitan u kojoj meri zasluge za britansko interesovanje za ikonopis pripadaju princu Čarlsu, čiji je otac vojvoda od Edinburga pravoslavac, a i sam naslednik britanskog prestola često boravi na Svetoj gori, Marković ocenjuje:
- Nesporno da je angažman i prisustvo princa Čarlsa u javnosti doprinelo popularizaciji ikonografije a i pravoslavlja, mada treba reći da se njegova interesovanja protežu još dalje na Istok, jer gore pomenuta Škola prevashodno izučava islamsku umetnost. S druge strane, on je u maju 2005. u Manastiru Vatopedu na Atosu inicirao desetodnevni kurs ikonopisa za polaznike iz Engleske, u kome je i sam uzeo učešće. Ako postoji, veoma bih voleo da vidim njegovo ikonografsko ostvarenje.

Na pitanje da li će se zadržati samo na Zapadu ili razmišlja i o Istoku Evrope, Lazar Predrag Marković odgovara da postoje preliminarni kontakti sa Moskvom, Vroclavom i Sofijom, ali da je rano da o tome govori. Njegova velika želja je da, posle Evrope, izložbu predstavi i Americi i Japanu.

- Ovaj projekat se razlikuje od drugih izložbi pravoslavne ikonografije u tome što prezentuje tri stilske grupe ikona. Pored tradicionalnih -neovizantijskih ikona koje su replike ili interpretacije predložaka iz vremena Vizantije, najčešće iz 14. veka, tu su i radovi koji spadaju u grupu manje poznatih naivnih ikona na staklu. To je živopisna, ekspresivna ruralna umetnost koja je imala procvat u 18. i19. veku u oblastima današnje Rumunije ali i našeg Banata i čija je obnova u toku.

Treću stilsku grupu čine moderne ikone – dela malobrojnih savremenih ikonopisaca, uglavnom iz Srbije. Oni su napustili kopiranje i tragaju za novim likovnim izrazom koji bi teološku poruku izražavao savremenijim vizuelnim jezikom. Upravo ove ikone čine izložbu veoma neobičnom i jedinstvenom. Dok se za svaku neovizantijsku i naivnu ikonu po pravilu uvek može pronaći konkretni prototip – istorijska ikona koja biva prepisana, prepričana ili tumačena, moderne ikone nemaju takve direktne uzore. One su plod sinteze vizantijskog izraza sa likovnim elementima koji vode poreklo sa najrazličitijih vremenskih i prostornih koordinata, ukjučujući i modernu umetnost prve polovine 20. veka. Kao i naivne, i one se retko mogu videti u crkvama. Sve tri grupe ikona zajedno čine celinu koja reprezentuje deo autentične kulture koju mi sa Balkana možemo predstaviti Zapadu- kaže Lazar Predrag Marković.

Odgovarajući na pitanje koliko je ikonopis kao karakterističan izraz pravoslavlja, razumljiv ljudima na Zapadu, sagovornik Danasa kaže:
- Svakako manje razumljiv nego nama koji smo rođeni na Balkanu, ali postoji značajno interesovanje koje motiviše na traganje za značenjem. Zahvaljući velikoj mobilnosti, savremeni čovek Zapada na putovanjima dolazi u dodir sa ikonama, najčešće u Rusiji, Grčkoj, Egiptu… Donoseći ih u svoj dom, imaju potrebu da razumeju to što svakodnevno gledaju na zidu. Takođe, ikone se sve češće sreću i u drugim crkvama Zapada: Pre svega u rimokatoličkim, pa anglikanskim ali i kod protestanata. U Helsinkiju sam video kako u luteranskoj katedrali pronose veliku ikonu tokom mise. Interesovanje za ikone je proces koji ima tendenciju da se razvija u budućnosti.

PROJEKAT KAKAV SU “IKONE BALKANA”, NARAVNO, ZAHTEVA I ZNAČAJNA FINANSIJSKA SREDSTVA. O TOME NAŠ SAGOVORNIK KAŽE:
- Do sada su sredstva obezbeđivali partneri – domaćini izložbe. Mislim da im nije bilo teško naći donatore, jer ova izložba privlači brojne posetioce, najčesće turiste, zatim lokalne stanovnike koje prevashodno zanima kultura i vernike – s obzirom na to da je hrišćanstvo nešto što još uvek zanima savremenog čoveka Zapada, uprkos bogatoj tržišnoj ponudi najrazličitijih religija i oblika duhovnosti. Izložene ikone svojim likovnim vrednostima i “egzotikom” privlače zaljubljenike u kulturu bez obzira što nisu vernici, iako se tu susreću i sa “bogoslovljem u bojama”, što je možda najbolja definicija ikona. Zanimljivo je da sam u svim zemljama sretao lokalne ikonopisce, od kojih su neki prešli u pravoslavnu veru, a ima i udruženja ikonografa, kao i lokalnih pravoslavnih parohija u kojima se koristi isključivo engleski ili norveški jezik , kao što je bio slučaj u Londonu i Stavangeru – kaže Marković.

MESTO U SAVREMENOJ UMETNOSTI
- Broj ikona zavisi od prostora koji je dostupan. Najmanja izložba imala je samo 33, Helsinki-Uspenski, a najveća 110 ikona Stavanger -Kulturhus.

Dok ne vidim prostor i ne postavim ikone na zidove, ne znam šta će na kraju ući u izbor, jer nije lako uskladiti tako raznolika dela. Naravno, ne pretendujem da je u tim okvirima moguće predstaviti sve što je kvalitetno u ikonopisu Balkana. Trudim se da jedini kriterijum bude likovni kvalitet. Da li sam u tome uspeo treba drugi da prosude. Do sada je ovaj projekat imao odlične prikaze u medijima. Izložba je predstavljana i u crkavama i u galerijama, i mislim da je to dobro. Ikone ne pripadaju samo sakralnim prostorima. Kvalitetnoj savremenoj ikoni, ako je prevazišla nivo replike, mesto je i u galeriji savremene umetnosti. Naravno, govorimo o vrhunskim delima, a ne o suvenir-ikonama i radovima koji su samo manje-više uspele kopije srednjovekovnih.

Samo autentična ikona zaslužuje mesto u uglednim likovnim galerijama. Nedavno smo imali prilike da vidimo moderne ikone Todora Mitrovića u Galeriji FLU i tom prilikom da čujemo uspešnu odbranu prvog magistarskog rada na FLU o ikonopisu kao savremenom slikarstvu – kaže Marković. Na kraju razgovora za Danas Lazar Predrag Marković iznosi svoje viđenje savremenog srpskog ikonopisa u poređenju s drugim zemljama Balkana, a i šire u okviru pravoslavnog sveta.

- Bogati smo i srednjevekovnim umetničkim nasleđem, kao i sve kvalitetnijom ikonografskom produkcijom. Posebno me raduje što u Srbiji postoji senzibilitet za modernu ikonografiju koja se neće baviti samo repliciranjem. Ovde postoje umetnici koji imaju, uz talenat i bogoslovsko i likovno obrazovanje. To im omogućava da, poznajući likovni jezik srednjovekovne ikonografije, ali i druge vizuelne izraze, naprave sintezu koja će moći da savremenom čoveku autentično i verno prenese istu onu poruku koju je nosila i vrhunska srednjovekovna ikonografija. Ovo je, pre svega, vizuelno vreme i savremenom čoveku je mnogo bliži likovni jezik primeren našem vremenu, nego prosto fotokopiranje vizuelnog jezika koji je pripadao nekim davnim epohama.

U tim istraživanjima Srbija je, koliko je meni poznato, zaista u vrhu pravoslavnog kulturnog kruga. Podrška savremenih srpskih bogoslova, poput episkopa braničevskog Ignatija (Midić), kao i delo oca Stamatisa Sklirisa blagotvorno su uticali da se kod mladih ikonopisaca razvije sloboda u traganju za novim rešenjima, bez obzira na neizbežna lutanja i promašaje. Jednostavno, bez hrabrosti i spremnosti na rizik ne može se napredovati ni u čemu, pa ni u ikonografiji.

 

 Danas, Jelena Tasić, 6-7 Januar 2007




3 коментара у вези “Sinteza stvaralaštva i tradicije”
  1. Nikada nisam cuo ni za Stamatisa ni za Rupnika. A sama cinjenica da su prijatelji Radovana Bigovica i da ovo zlo delo se prenosi iz proustaskoga “Danas” sve to govori samo za sebe, o kavoj se vrhunskoj umetnosti i buducnosti ikonostasa radi. Kada smo kod te novokomponovane, da ne kazem sund umetnosti, u novim projektilima protiv tradicionalnog pravoslavlja, evo jeos necega. Zadesih se pre nekoliko dana u Hamiltonu na jednoj svdbi. Onako dok se pripremala procesija vencanja osmotrih okolo freske koje je radio neki od ovih novokoponovabnih stratega buducih projektila usmerenih protiv tradicionalnog pravoslavlja. To je vele onaj umetnik sto je odslikao Miltonski kult. Slikajuci tamo nekave kumove i moderne ktitore, pa im glave ucetvrtio. Taj isti umetnik je kazu, kao licni prijatelj ovog biskupa Djokica, dobio zadatak za neke ogromne pare da odslika i crkvu u Hamiltonu. Dakle ne da je zivopise, kako su to ranije radili vrhunski umetnici, nego da odslika unutrasnjost. Trazim okolo ocima ne bi li pronasao fresku svetoga Luke. Pa on mi slava i njega treba najbolje da prepoznam, jer, se prd njegovom ikonom molim svakoga dana u sopstvenoj kuci. Vraga nikako da prepoznam i jednoga svetca, ni jednoga evangelistu, ni jednoga apostola. Na krju pocnem da citam, i eto tako pronadjoh sliku na kojoj je modernisat odslikao svetoga Luku. Zagledam je sa svih strana, ama boze mi oprosti ovo ne lici na svetoga Luku vec na nekog sto smo ga mi zvali, Jadovana, tamo iz jednog obliznjeg sela gde sam se ja rodio. Taj je Jadovan mnogo pio, odnosno bio on notorni alkoholicar, pa mu lice podadulo bilo bas onako kao na “fresci” svetoga Luke u Hamiltonu.

    Dakle nvokomponovana muzika islamskog stila, freske nalik na Jadovaa, ili ktitori sa cetvrtastim glavama, Bigovicevi prijatelji projektila novih ikonostasa, i tako redom, to nam je umetnost, koja se vrhunski hvali, u stilu novokomponovanja. Da i meni je taj stil poznad pod jednim slengom,zavijen u zajednicko ime SUND.

  2. “Trazim okolo ocima ne bi li prepoznao fresku svetoga Luke.Pa ona mi slava….VRAGA nikako da prepoznam i jednoga svetca,ni jednoga evangelistu….
    Iz Komentara J.Bojica

  3. Postoji neko pravilo ko moze da crta ikone,tj da bude ikonopisac,uglavnom odnosi se na uzoran zivot,post i asketski zivot ikonopisca!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo