Вести

Staro Gracko je odmah do Lipljana. Lipljan blizu Gracanice. Cini se coveku da je sve blizu Srbije, tu na sigurnoj srpskoj zemlji. Jeste na srpskoj zemlji, ali na nesigurnoj. Tek je poceo septembar, a kisa sipi, ledna, ulazi u kosti.

Pise: Radmila Micić

Nema struje, kuce naherene, napolju nema nikoga. Samo guske gaze po blatu, setaju se kroz mracna dvorista.. Ucini mi se kao da sam u izumrloj zemlji.A znam da jos ima zivih ovde. Ja trazim majku Ljubicu Zivic. Kako je zivot surov? Kakva je to ironija sudbine kad se Ljubica preziva Zivic, a u stvari prestala je da zivi 23.jula 1999. godine.

Tog dana su Albanci ubili 14 zetelaca medju kojima su bili Radovan (1967) i Jovica (1970) sinovi majke Ljubice. Ostalo sedmoro sirocadi. Mala Zorana je imala samo dva meseca.. Ulazimo u dvoriste majke Ljubice. Ljubim joj ruku..

„Ne moras da mi ljubis ruku“ govori mi.. „Znam da ne moram“ odgovaram i zacutim.

Sta da je pitam? Kako da zapocnem razgovor? Nesto me steze u grudima.. „Majko, izgubili ste dva sina“, pocinjem … „Izgubila sam tri sina, dva su ubili Siptari, treci je kopao kanal i zemlja ga zatrpala“, govori mi ova namucena majka. Priznajem da sam bila zatecena, nisam znala da joj je i treci sin poginuo.

Ostalo je devetoro dece bez oceva. Devetoro unucica, devetoro sirocica…Kaze mi da ne sme da place, „da gu deca ni vidu“. Sakrije se, narice satima, dusu da smiri. U Starom Grackom zivi sa dve snahe, Sonjom i Vesnom. Srbija im napravila dve male kuce, ali nema muska glava u kucu. Na njive se ne izlazi. Najteze joj je sto ni na grob sinovima ne moze da ode. Grobovi su minirani, spomenici oskrnavljeni.

Kakav je to narod koji se i mrtvih plasi, ubija ih po drugi, treci ili ko zna koji put..

Zato se svo pomeni i parastosi odrzavaju u dvoristu skole. Na groblje se ide samo kad se sahranjuju. Na sopstevnu odgovornost.

„Mi znamo ko je ubio nasu decu. A niko do sada nije uhapsen. Jedino pravo koje Srbi imaju je da budu ubijeni. Siptari znaju da se i mirovnjaci boje njih“, govore mestani.

„Dodju novinari da nas slikaju, da im ispricamo nasu pricu, i odu. A mi ostajemo u ovoj teskobi i strahu“, govori Stojan Stojisavljevic a brada mu podrhtava.

„Moj deda Stojan je dosao iz Like. Uz proju i vodu, krcio je sume i stvarao plodna polja da ishrani porodicu. Na ta polja ja ne smem da izadjem jer ne znam da li cu da se vratim kuci ziv. Jutros sam saznao da je moj prvi komsija prodao svoju kucu Siptaru. Nema reci da opise moju tugu. Bice da je moj deda Stojan kucio, a ja mladji Stojan cu da raskucavam“ vidno potresen i ogorcen Stojan govori.

Niko se ovde ne zeni. Zivot je stao, samo rane i strah rastu. Ni jedna nova kuca, jedna zapoceta pre 1999. godine i napustena. Ostale kucice, male, nakrivljne, samo sto ne padnu. Nema ko da ih obnavlja, tu se zivot ne radja. Jos smo malo kod Zivica. Mala Zorana mi recituje pesmicu, hoce da bude uciteljica, ovde u selu. Tu su joj mama i baka. Kad je otisla priv put na Taru, nije znala sta je semafor i cemu sluzi. U meni neka teskoba! Da li jedan semafor moze toliko da me potrese, ili sav jad koji ovde osecam svetli kroz sve boje semafora. Ivana Zivic ima 14 godina, ne zeli da se slika. Nece nista ni da kaze.

„Ne moras nista da govoris“ kazem joj i uzimam je na krilo. „Dodju novinari i pitaju me da li mogu da se igram sa Albancima. Kako da se igram sa njima kad su oni ubili mog tatu?“, uzdrhta Ivana i zacuta. U sobi muk. Posle te krvave zetve, u selu se godinama nije pustala muzika.

„Ovo vam salje Ljubica (Gombar) iz Toronta, lakse da prezimite , a vama decice ove slatikse i sveske salju vasu drugovi i drugarice iz Kanade’, govorim na rastanku sa Zivicima. Osecam se bespomocno, ne znam sta da kazem. Ne zelim da im povredim dostojanstvo, ali zelim da znaju da neko misli na njih.

 „Hvala Vam mnogo, kupicemo deci knjige, govori mi snaha Sonja, majka cetvoro dece, mnogi dodju da nas slikaju, retkost je da nam i pomognu.

„Pozdravljam se sa majkom Ljubicom, ona nas pozuruje da idemo pre mraka. Voli kad joj neko dodje, ali nesigurnost dolazi sa mrakom. „Ovde su strah i smrt izvesni, samo ova druga nikako da dodje kod mene“, govori na rastanku.

Izlazimo u tamu, idemo pema kuci Rade Janicijevic. Njen muz i jos tri muskrca iz porodice Janicijevic su ubijeni u zitu tog strasnog julskog dana. Ostala Rada sa cerkom Aleksandrom koja oca i ne pamti. Imala je tada samo dve godine. Sa nama je i Stojan Stojicevic, Radin rodjeni brat. Rada i Aleksandra zive u napustenoj srpskoj kuci. Kuca samo sto se ne srusi. Nema struje, mracno je i hladno. Iskljucenja obicno traju 12 sati. Nudi nam posluzenje, izvinjava se sto ne moze da nas ugosti bolje.

Vidim da ju je zivot samleo. Istrosena i namucena, kao da je zagazila u sestu deceniju. A tek joj trideset… Nekoliko ubijenih muskaraca je vec bilo izbeglo iz drugih delova Kosova. Ovde, u Starom Gracku su zapoceli novi zivot. Za ubijene taj zivot je stao 23.jula a za njihove najrodjenije se zavrsio i pre samog pocetka. Vlada Srbije je izgradila skromne kuce porodicama koje su bile starosedeoci jer su imali svoj komad uknjizene zemlje. Ostalima kuce nisu napravljene jer nisu imali komad zemlje. Zato i Rada Janicijevic zivi u toj napustenoj kuci. Brat Stojan kaze da zivi za malu Aleksandru, ne veruje da ce ikad imati svoju decu. U Staro Gracko se ni jedna devojka nije udala u zadnjih deset godina.

„Ovo je za knjige za Aleksandru, i za ostale Janicijevice, salje vam moj brat Rade Anicic iz Kanade“, govorim na rastanku.

I uvek osecam teskobu kada dajem novac, osecam stid jer ovi ljudi imaju dostojanstvo koje ne zelim da povredim. A znam da im novac treba jer su zime duge i hladne. Medjutim ovoga puta uz novac, donela sam i skolski pribor, slatkise, kafu, darove koje unosim u svaku domacinsku kucu u koju ulazim.

Novica Janicijevic je imao 17 godina, 11 meseci i 27 dana, tri dana do punoletstva. Verica Janicijevic godinama je pravila tortu sinu iako nije bio tu da zamisli zelju i ugasi svecice. Posle te tragedije, mnoge svecice su ugasnule.

„Molili smo KFOR da nam obezbedi pratnju kad idemo u njive. Odbili su uz obrazlozenje da je sigurno. Mi najbolje poznajemo Siptare, zato smo isli na polja u grupama. Tog 23. jula masakrirali su citavu grupu. Nikad ne mogu zaboraviti tu strasnu sliku koja me proganja“govori Verica Janicijevic.

 Muskarci, u punoj snazi izasli da žanju lebac za svoje najmilije. I nikad se nisu vratili. U krvavoj zetvi, poznjeli ih Siptari. Posle obdukcije, stigao je izvestaj: Umrli od bolesti. Dodatni udarac na rodbinu! Zar se sa ovakvom tragedijom manipulise?

Noc donosi nove strahove. Kisica rominja, jeza ulazi u kosti, tmina nas tera iz ovog sela. Jos jednom idem do skole, pogledom se oprastam od imena svetih zetelaca. Poznjeveni mrznjom, uzleteli u vecno boraviste sa klasjem u kosi i snagom u rukama. Ubila ih je mrznja, a ne bolest.

Da se nikad ne zaboravi:

1.Momcilo Janicijevic (1946) i sin mu

2.Novica Janicijevic (1981)

3.Mile Janicijevic (1957) i brat mu

4.Slobodan Janicijevic (1965)

5.Sasa J. Cvejic (1973) i otac mu

6.Ljubisa D.Cvejic (1939)

7.Radovan Zivic (1967) i brat mu

8.Jovica Zivic (1970)

9.Stanimir Djekic (1955) i brat mu

10.Bozidar Djekic (1947)

11.Andrija Odalovic (1967)

12.Miodrag Tepsic (1951)

13.Milovan Jovanovic (1969)

14.Nikola Stojanovic (1936

________________________________

 PS. Gornji tekst je napisala gospodja Radmila Micic, bibliotekar iz Toronta, neumorni pregalac i dobrotvor srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, cija potresna monodrama „Deco moja kude li ste?“ o patnji srpskih majki ciju su decu oteli siptari i za ciju sudbinu se jos uvek ne zna. Izvodjenjem njene monodrame sakuplja dobrovoljne priloge koje zatim nosi i deli tim majkama i ostalim srpskim stradalnicima na Kosovu i Metohiji. Za svoj humanitarni rad je dobila nagradu za „Najplemenitiji podvig godine“ (2005) Vecernjih Novosti i „Srebrni Krst Crvenog krsta Srbije i Crne Gore“(2005). Vratila se nedavno sa jos jednog sustreta na Kosovu i Metohiji gde je opet delila sakupljene priloge, pomagala srpskim porodicama i zapisivala svedocenja Srba koje je tamo srela. Ta svoja zapazanja i saznanja opisuje u seriji dopisa sa Kosova u kojima opisuje necuvene patnje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, njihovu borbu za goli opstanak i prezivljavanje, njihov vapaj za pomoc.

Djordje Ajdukovic