logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    1.862 пута прочитано    Датум: 18.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Naslovna Časlav M. DamjanovićZašto se ne borimo protiv diktature nad istorijom? ”Dve pobede” – dve propagandne izmišljotine! Prvi deo – Drugi svetski rat
Autor knjige: Časlav Damjanović

”Na internet portalu Indeks 9. decembra 2006. godine emitovan je video-snimak sa delom govora hrvatskog predsednika Stipe Mesića” navodno snimljenom ”u Austriji početkom 1990-ih godina”. U tom govoru predsednik Mesić je navodno ”pozitivno ocenio ustašku državu, rekavši da su Hrvati dva puta pobedili u Drugom svetskom ratu i da zbog toga nemaju razloga da se ikome izvinjavaju.” (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 20:07:16 +0100, car/jub/ssm)

”Mi smo dva puta pobedili, a svi drugi samo jednom.”

”Mi smo pobedili 10. aprila 1941. kada su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobedili smo jer smo se našli posle rata, opet sa pobednicima, za pobedničkim stolom”. (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 14:40:43 +0100, car/dzz/ssm)

Iako je u početku predsednik ”Mesić u izjavi Hrvatskom radiju izrazio sumnju u autentičnost snimka, rekavši da se ne seća tog govora, niti gde je održan,” docnije se saglasio ”da je očigledno da je to bilo u vreme kada je bio van državnih funkcija i bio stranački funkcioner Tuđmanove Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) koju je potom napustio”, i ”da veruje da je to bilo na skupu Hrvata u inostranstvu, gde je bilo puno onih koji su bili NDH nostalgični ali je trebalo njih dobiti da shvate da je antifašizam pobedio u Drugom svetskom ratu, i da su u toj pobedi učestvovali i Hrvati i seli za sto sa pobednicima.”

Predsednik Mesić je napomenuo da je ”na određeni način u toj izjavi hteo da kaže da su Hrvatska i Hrvati i 1941. bili duboko podeljeni – da je jedan deo pozdravio dolazak NDH i nemačkih tenkova jer su mislili kako je to stvaranje Hrvatske, i da je važno bilo izaći iz Kraljevine Jugoslavije”, kao i da ”nisu svi ljudi 1941. otišli u partizane”.

”Nigde nisam podržao zločin NDH-azije i onoga što je NDH kasnije bila. Ja sam samo konstatovao da je jedan deo država priznao i takvu NDH, ali time sam dao ustupak onima koji su preda mnom, koji me slušaju, koji misle da se obnavlja NDH, ali im na kraju kažem – Mi smo dočekali kraj rata na pobedničkoj strani”.

Pomenuvši Jasenovac: ”Kada u Srbiji govore da je u Jasenovcu ubijeno ne 800.000, nego milion, milion ipo Srba, jasno je da je to bio istorijski faksifikat, i u tom smislu nisam ja mogao ići na ruku četnicima i onima koji prete Hrvatskoj da će je uništiti”, predsednik Mesić je zaključio: ”Ja sam tražio dakle da se homogenišemo, da se objedinimo u odbrani današnje Hrvatske koja je nastala na antifašističkoj osnovi”, a nasuprot tome ”Sada neki žele da stvore atmosferu da su opet svi Hrvati krivi jer ne prihvataju individualizaciju krivice. Dakle, oni žele da čitav hrvatski korpus preuzme krivicu za ono što su pojedinci učinili”.

Na pitanje novinara šta misli ko stoji iza objavljivanja video-snimka Mesić je objasnio da su to ”oni koji žele da se, između ostalog, zaboravi individualizacija odgovornosti za ratne zločine”. Te krugove – ”koje treba otkriti” – Mesić je nazvao ”mračnim krugovima koji žele da ga kompromituju kako bi Hrvatska mogla ponovo da se vrati u nekakve NDH-azijske vode, što im nikako neće uspeti”. (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 20:07:16 +0100, car/jub/ssm)

Premijer Hrvatske Ivo Sanader je komentarisao da je ”Hrvatska umorna od rasprava o prošlosti, koja je bila krvava i teška” i ”podela u hrvatskom nacionalnom biću” (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 14:40:43 +0100, car/dzz/ssm), a poslanik srpske nacionalne manjine u Saboru Hrvatske, Milorad Pupovac da je ”to govor jednog partizanskog generala koji je mislio da u svom projektu Hrvatske može i treba da objedini ustaške i partizanske snage”. (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 13:32:35 +0100, car/aja/vbr)

Bilo je još razno-raznih komentara, uveravanja o dubokom antifašističkom stavu predsednika Mesića, pa čak i njegovo izvinjenje upućeno antifašistima, i naravno čak i otpuštanja odgovornih za objavljivanje video-snimka…

…međutim, ono što je zaista zaprepašćujuće jeste činjenica da Srbi uopšte ne obraćaju pažnju na skrnavljenje istorijske istine.

Čudno… zar ne?

*

Koje su to Dve hrvatske pobede u Drugom svetskom ratu o kojima govori predsednik Mesić?

16. decembra (prosinca), 1941. godine, zagrebačke Nedeljne Vijesti objavljuju da je ”odlukom hrvatske državne vlade Hrvatska stupila u rat protiv Engleske i Sjedinjenih država”. [i] Izjavu, koja je bila emitovana preko radija, javno je pročitao Poglavnik Ante Pavelić, uz prisustvo Artukovića, Kvaternika i ostalih ministara NDH.

Osam dana docnije, 24. decembra, 1941. godine Tito je stiže u Rogaticu koja je bila na teritoriji NDH.

Posle Titovog neuspeha da omete razvoj Ravnogorstva u Srbiji, postavlja se vrlo logično pitanje:

Zašto nacisti nisu otpisali Tita kao nepotrebnog?

Pošto često spominjan, mada zasada nedovoljno dokumentovan, Titov sastanak pred sam odlazak u Rogaticu sa nacističkim zvaničnicima kod skretnice na staroj železničkoj stanici u Užicama, nedvosmisleno ukazuje da su nacisti ”dozvolili” Titu da se iz Užica prebaci u Rogaticu – iz Srbije u Bosnu – pitanje je zašto bi se Nemci uopšte bakćali sa Titom, koji nije uspeo da obavi svoj zadatak u Srbiji?

Odgovor su dve zaprepašćujuće podudarnosti, koje su direktan rezultat dogovora kod skretnice na staroj železničkoj stanici u Užicama:

a) Totalni prestanak Titovih optužbi protiv hrvatskih komunista!

b) I totalni prestanak optužbi hrvatskih komunista protiv Tita!

Stiče se utisak kao da su Tito i hrvatski komunisti dobili istu direktivu iz istog centra, jer od tog trenutka hrvatski komunisti bespogovorno prihvataju Titovo vođstvo, oni su uz Tita bez prigovora, pa čak i kada su se ustaše uključile u Titove redove!

To znači da od trenutka kada je Tito digao ruke od ”opšte-narodnog ustanka” u Srbiji, od trenutka kada se zavlači u zabačenu Rogaticu, od trenutka kada je na teritoriji NDH, zapravo od trenutka kada je prihvatio direktivu koja odgovara hrvatskim komunistima – od tog trenutka su hrvatski komunisti uz Tita!!

Da li ova naizgled anomalija objašnjava buduće objedinjenje Titovih i ustaških snaga?

Naravno: po zamisli Kašea i Fon Horstenaua AVNOJ će biti zapravo politički stožer združenja pro-nacističkih antisrpskih snaga.

To dokazuju sledeće činjenice:

Prvo što su Nemci učinili po završetku takozvanih ”Martovskih pregovora” – trenutno su pustili iz zarobljeništva Titovu suprugu Hertu, Dedijerovu suprugu Olgu, Ivu Frola, i druge izabrane zvaničnike, među njima i Titovog visokog rukovodioca Andriju Hebranga i njegovu suprugu.

”Andrija Hebrang je pušten iz zatvora zato da bi nastavio saradnju sa ustašama i domobranima.” [ii]

To znači da nastavi saradnju Tita sa ustašama i domobranima, što je potpuno logično, jer su:

”Još sredinom tridesetih jugoslovenski komunisti i ustaše sklopili ugovor o saradnji da zajednički unište buržoasku državu Jugoslaviju”. [iii] A naravno i zbog toga što je: ”Tito lično potpisao taj ugovor”. [iv]

Da (je – OUT je) Andrija Hebrang jeste bio zadužen za objedinjenje Titovih i ustaških snaga potvrđuje i dogovor kod skretnice kod stare železničke stanice u Užicama, kada su trenutno prekinute Titove optužbe protiv hrvatskih komunista, i optužbe hrvatskih komunista protiv Tita, i od tog trenutka, hrvatski komunisti su bezpogovorno uz Tita. . . Zašto? Najverovatnije baš zato što je već tada planirano objedinjenje Titove i ustaških snaga.

A videćemo docnije da su ne samo nacisti, što je logično – već i Saveznici – što naizgled nije logično, smatrali objedinjenje Titovih i ustaških snaga, uključujući i muslimanske fašiste, od presudne važnosti za uspeh anti-srpske kampanje.

Prema tome, viđeno iz ove perspektive, očigledno je zašto je Đilas predvodio takozvane Martovke pregovore u Zagrebu – jer Đilas je bio taj ko je ”organizovao” prebacivanje Hadsona kod Tita – prvog savezničkog predstavnika na okupiranoj teritoriji – čime je zasnovao nacističko-savezničku tajnu vezu.

Tito je i pre takozvanih Martovskih pregovora podmuklo sarađivao sa Ustašama, pretvarajući se da poziva srpski živalj, koji je bio u bezglavom bekstvu od ustaškog pokolja, da mu se pridruži u nekakvoj anti-fašističkoj i navodno narodno-oslobodilačkoj borbi – a to je bio ustvari lukav način da srpske izbeglice uleću u ustaške zamke, što je umnogostručilo srpske žrtve. . . Međutim, tek posle takozvanih pregovora Tito javno izjavljuje da ”Narodno oslobodilačku vojsku ne interesuje da se bori protiv snaga Osovine”.

Zašto?

Zato što su ustaške i domobranske snage deo ”snaga Osovine”,

Zato je važno istaći šta se zaista dogodilo kao nedvosmisleni rezultat takozvanih Martovskih pregovora. Nasuprot dotadašnjoj prikrivenoj saradnji počela je

Otvorena saradnja sa ustašama.

Od marta 1943. godine:

”Tito se vrlo često obraća ustašama, pozivajući ih da mu se pridruže”. [v]

Tito (je OUT je) obećava ustašama, da će ih ”Nagraditi visokim komandnim položajima”. [vi]

2. jula, 1943. godine Tito izdaje javnu deklaraciju u kojoj garantuje:

”Bezbednost života i lične imovine svim domobranima i ostalim hrvatskim nacističkim vojnicima ako se pridruže Narodno-oslobodilačkoj vojsci. Biće im obezbeđeni vojni činovi koje su posedovali u nacističkoj hrvatskoj vojsci, a komandni položaji će zavisiti od sposobnosti svakog pojedinca”. [vii]

Ustvari, britanski brigadni general Čarls Armstrong (Charles Armstrong), bio je taj ko je:

”Predložio u jednoj od svojih poruka”, da se sakrije od javnosti da Tito poziva ustaše da mu se pridruže, pa da se zato ”BBC (BBC) pretvara da su ustaše domobrani ili da ih jednostavno naziva ‘Hrvatima”’. [viii]

I tako, 3. jula, 1943. godine:

”Kada je BBC ponovio partizanski komunike da se čitave ustaške jedinice pridružuju Titovim Partizanima, BBC je ustvari podstrekivao ustaše da se masovno pridruže Titu” – ”upotrebivši umesto reči ustaše, reči ‘domobran’ i ‘Hrvati”’. [ix]

Prema tome, ”Pridruživanje” ustaša nije bilo nikakvo pridruživanje!

Čak i pukovnik Bejli (S.W. Bailey), koji je pre rata bio rudarski inžinjer u Trepči, smatrao je da je združenje sa ustašama:

”Očigledna Titova namera da po svaku cenu uveća svoje snage zato da na silu nametne vlast nad narodom”. [x]

Dokumentacija je nepobitna:

To što se reklamira kao ”Martovski pregovori” ustvari je usklađivanje pro-nacističkih lokalnih snaga, da pod Titovim ”političkim stožerom” – združeno napadnu Srbiju:

I zaista, kada su se Mihailovićeve snage ”Sukobile sa partizanima, našle su se u situaciji da se bore protiv istih bivših ustaških snaga pod komandom dobro znanih ustaških oficira, koji su, iako su promenili svoje ustaške uniforme u partizanske, nastavili da vode isti rat koji su vodili i do tada”. [xi]

Taj ”Isti rat” nije Drugi svetski rat.

Taj ”Isti rat” nije nikakav rat.

Taj ”Isti rat” je istrebljenje Srba.

I naravno… združeni pokolj Srba mnogo je efikasniji.

Međutim, ono što je zaprepašćujuće više od svega to je da je tačno onog trenutka kada su nacisti u Zagrebu uskladili lokalne pro-nacističke snage pod Titov ”politički stožer”:

Zapad počeo da isporučuje oružje i municiju Titovim snagama.

Jednostavno rečeno, to znači da je Zapad počeo da naoružava Tita tek pošt su nacisti uskladili njegovu saradnju sa ustašama (DODATI i) stavili pod Titovo ”političko vođstvo” združenu lokalnu pro-nacističku anti-srpsku grupaciju!

I zaista, neposredno posle takozvanih pregovora, i tačno sa početkom organizovane saradnje sa ustašama, Zapad je munjevito intenzivirao reklamiranje Tita na Zapadu – što znači:

Tačno onda kada je Zapad bio siguran da su Titove i ustaške akcije potpuno usklađene!

A pošto je Tito upotrebljavao oružje dobijeno od Zapada ne samo protiv saveznika Zapada, već i protiv (MALO s) Savezničkih vojnika, i pošto Titovu nacističku aktivnost usaglašenu sa ustašama potvrđuje obilje izveštaja u američkom Državnom arhivu, to dokazuje da:

Saveznici nisu naoružali Tita da se bori protiv nacista!

Saveznici su naoružali Tita zato da ostvari svoju tajnu nacističku misiju.

Sve ove dokumentovane istorijske činjenice očigledno dokazuju da jeste postojala združena nacističko-saveznička zavera, kojoj je cilj bio da po svaku cenu, bez obzira na ishod rata – obezbede Titovu posleratnu misiju.

To združenje zločinačkih snaga protiv Srba bilo je suprotno tadašnjim željama pretsednika Ruzvelta, koji će 5. oktobra, 1943. godine izjaviti da smatra da Hrvatska, zbog:

”Svoje neodgovornosti od 1941. godine mora po završetku rata da bude stavljena pod kontrolu međunarodnog starateljstva”. [xii]

Iako je Ruzveltova odluka bila zasnovana na bezpogovorno dokazanom hrvatskom masovnom pokolju Srba u toku rata američka privatizovana spoljna politika nije se uopšte obazirala na Ruzveltove odluke i želje.

Tipičan je slučaj sa četiri transportna aviona Liberator, punih oružja i druge vojne i medicinske opreme, spremnih za poletanje iz baze Boling (USAF Bolling Air Field), nedaleko od Vašingtona:

Ruzveltovo direktno naređenje bilo je da se ta pomoć isporuči Ravnogorcima.

Oružje i materijal iz ta četiri Liberatora isporučeni su Titu!

Zaista, današnje bavljenje istorijom, a pogotovo istorijom Ravnogorstva, zahteva oslobođenje od okova koje je nametnula Titova diktatura nad istorijom. Pogotovo zato što je Tito preuzeo tu diktaturu od habzburške antisrpske diktature nad istorijom.

Jer… saveznička propagandna kampanja u korist Tita, politička, vojna i moralna izdaja Ravnogorstva, prihvatanje i podrška Titovog združenja sa ustašama – sve je to rezultat dogovora sa nacističkim političkim i obaveštajnim zvaničnicima u Zagrebu, 1943. godine.

Upitajmo se zato kako je moguće prebacivanje Tita u Drvar u neposrednoj blizini Bosanskog Petrovca gde ogromna saveznička vazdugoplovna baza operiše na teritoriji koja je navodno okupirana od Nemaca?

Odgovor je:

Baza je na teritoriji NDH.

A već krajem 1941. godine Tito je posredstvom nacista prebačen na teritoriju NDH, isto kao što je posredstvom nacista dospeo i u Drvar, takođe na teritoriji NDH!

Iako sve zajedno ne zvuči baš logično, ipak, najneverovatnija neverovatnost jeste zašto je Tito smešten baš tu, u Drvaru, nedaleko od te ogromne koncentracije savezničkog vazduhoplovstva i trupa?

Da li zato da ga savezničke snage obezbeđuju od eventualnih nacističkih napada?

To svakako nije slučaj jer Saveznici koriste aerodrom i bazu u Bosanskom Petrovcu kao da je usred Vašingtona, kao da nije na neprijateljskoj teritoriji. . .

Prema tome, jedini logičan odgovor je da je smeštaj Tita u neposrednoj blizini savezničke baze – i to na teritoriji NDH – rezultat usaglašene akcije nacističko-savezničke zavere.

Dosledno tome, zar to ne znači da su Nemci želeli Tita na teritoriji gde će moći da se zbliži sa. . .

Da sa zbliži sa kime?

Da pošto je združen sa ustašama – da se zbliži sa saveznicima!

*

Međutim, još podlije je diktiranje unutrašnjih granica kao takvih, jer unutrašnje granice nisu niti među-državne niti među-nacionalne granice! To nedvosmisleno dokazuje da je američki Državni sekretarijat – čiji je predstavnik Robert Marfi (Robert Murphy) na ostrvu Visu diktirao Titu unutrašnje granice buduće Titove Jugoslavije – već avgusta 1944. godine planirao da iskoristi te veštačke granice kao navodno ”moralno opravdanje” za već tada planiranu anti-srpsku kampanju, koju će aktivirati pola veka docnije!

Činjenicu da današnja ”optužba” Srba jeste utemeljena na unutrašnjim granicama najupečatljivije dokazuje ”neprikosnovena” Sonje Biserko:

”Kao jedina od svih republika, Srbija nije priznavala Anojske granice, ni Ustav SFRJ iz 1974. godine, koji je te granice definisao. Zato je Srbija donela odluku da povede ratove za nove granice”, te je, kao takva ”Srbija bila prva republika bivše Jugoslavije koja je izvršila secesiju i time dovela do raspada Jugoslavije.” [xiii]

Ova po običaju besmislena tvrdnja Sonje Biserko je nedvosmisleni dokaz da je doktorisana istorija dve pobede zapravo diktatura istorije nad istinom.

Nasuprot diktaturi nad istorijom, istorijska činjenica jeste da je:

Ravnogorstvo Srbije vodilo rat protiv Sila osovine. Rat za poraz Nacizma – da je Ravnogorstvo Srbije bilo sastavni deo Drugog svetskog rata koji se vodio za Savezničku pobedu!

Taj rat Ravnogorstvo je vodilo od početka do kraja Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije.

Ta činjenica suštinski razlikuje Ravnogorstvo od svih ostalih antinacističkih gerila Evrope, uključujući čak i vrlo reklamiranu francusku gerilu, koja je tek u docnijim godinama rata sazrela organizacijski za sabotaže železničkih saobraćajnica, ali se uglavnom bavila prebacivanjem i sakrivanjem savezničkih agenata ubačenih iza neprijateljskih linija.

Ravnogorstvo je već 1942. godine, onog trenutka kada je jugoslovenska vlada u izbeglištvu unapredila Dražu Mihailovića u čin generala – organizovalo Jugoslovensku vojsku u otadžbini. I dok su u to doba ostale evropske gerile bile raštrkane i neorganizovane, Rat Ravnogorstva, kao deo rata Zapadnih saveznika protiv Sila osovine, postao je još pogubniji po Nemačku.

Nasuprot zlonamernoj propagandi kojom smo kljukani, istorijska istina jeste – da je ne samo 1941. godine, kada je Engleska cvilela od straha od Hitlerove invazije preko Kanala – već od prvog do poslednjeg dana rata Ravnogorstvo bilo najorganizovanija i najefikasnija vojna struktura koja je ratovala u okupiranoj Evropi.

Ravnogorstvo se nije bavilo besmislenim diverzijama da bi se dodvorilo provokatorima u savezničkim misijama, niti je samo obsluživalo lokalizovane savezničke misije, koje će, iako beznačajne, docnije biti senzacionalistički naduvane. Nasuprot ostalim evropskim otporima, Ravnogorstvo Srbije je požrtvovano, strategijski i taktički mudro – jedino vodilo organizovan i uspešan rat za savezničku pobedu, i bilo presudno za Savezničku pobedu više od ijednog drugog evropskog otpora.

Prema tome, pošto je u naše vreme američki Državni sekretarijat stao na stranu takozvanog ”oslobodilačkog rata” OVK, Domovinskog ”oslobodilačkog rata” Hrvatske, i ”oslobodilačkog rata” Izetbegovićeve manjinske frakcije, a pošto sve te ”oslobodilačke ratove” vode privrženici i naslednici Nacizma, upitajmo se kada je to Državni sekretarijat otvoreno stao na stranu ”oslobodilačkih ratova”?

Državni sekretarijat je stao na stranu Titovog takozvanog ”olobodilačkog rata” baš onog trenutka 1943. godine kada je Tito ”primio” ustaške jedinice i komandante u partizanske jedinice:

Tog trenutka Državni sekretarijat je izdao Ravnogorstvo Srbije, Dražu Mihailovića i Jugoslovensku vojsku u otadžbini.

Pitajmo se zato zašto je Zapad izdao Ravnogorstvo?

Jedan razlog je zato da bi nasuprot istini, krajem prošlog veka američka štampa mogla da nas obavesti da u Drugom svetskom ratu Srbija ”Nije bila okupirana od nacista, jer su Srbi sarađivali sa Nacistima” pošto je navodno ”srpski nacionalizam u velikoj meri bio inspirisan nemačkim nacional-socijalizmom, a u manjoj meri italijanskim fašizmom”.

To tvrdi Stjepan Meštrović, koga citira Dejvid Rajsman (David Riesman), u predgovoru knjige Filipa Koena (Philip J. Cohen) ”Tajni rat Srbije” (”Serbia’s Secret War”). [xiv]

Ta knjiga, iako kipi zločinačkim lažima – ustvari je osnovna polaznica antisrpske propagande započete u Drugom svetskom ratu!

Istina je da je:

”Anti-nacističko osećanje Mihailovića i njegovih boraca bilo toliko očigledno, i čak inadžijsko, da je apsurdno da iko čak i pomisli da te ljude optužuje za saradnju sa okupatorom!” [xv]

Zato da se ta istina ne bi saznala, zato da se ne bi saznalo da je Zapad izdao ”anti-nacističko osećanje” Ravnogoraca koje je bilo čak i ”inadžijsko” – zato nam se danas mozak ispira nedotupavnim izmišljotinama da:

”Pošto su oduvek bili nepopravljivi nacionalisti, Srbi su doživeli nacističku okupaciju kao oslobođenje”? [xvi]

Drugi razlog zašto je Zapad izdao Ravnogorstvo u Drugom svetskom ratu je naravno posleratna i današnja diktatura nad istorijom – koja danas daje predsedniku Mesiću isto ”pravo” koje je davala i Titu – da tvrdi istu izmišljotinu: ”Mi smo dva puta pobedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobedili 10. aprila 1941. kada su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobedili smo jer smo se našli posle rata, opet sa pobednicima, za pobedničkim stolom”. (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 14:40:43 +0100, car/dzz/ssm)

Međutim, nezavisnost podarena od strane okupatorskih Sila osovine svakako nije pobeda; lažna nezavisnost iskorišćena za pokolj Srba svakako nije pobeda; ”naći se za stolom pobednika” – šlepovanjem uz Titove avnoje i međunarodne intrige takođe ne znači ni pobedu niti dokazuje moralno pravo da se bude za pobedničkim stolom… i iako je međunarodna intriga ostvarila u odnosu na Hrvatsku istu podlost kao i 1918. godine, to nije dokaz da ”Hrvati zbog toga nemaju razloga da se ikome izvinjavaju.”

Reči predsednika Mesića dokazuju ono što se zaista dogodilo:

”Da se homogenišemo, da se objedinimo u odbrani današnje Hrvatske” – ”objedinjenje” istovetno kao i sa Titom, ili je to bilo Tita sa ustaštvom – ali predsednik Mesić ničim ne dokazuje da je nova Hrvatska ”nastala na antifašističkoj osnovi”. Zato se i insistira na ”individualizaciji odgovornosti za ratne zločine” – na individualizaciji koja se osporava Srbiji.

Možda je srž nedostatka moralnosti u rezonovanju predsednika Mesića najbolje odrazio Milorad Pupovac:

”To (DODATI je) govor jednog partizanskog generala koji je mislio da u svom projektu Hrvatske može i treba da objedini ustaške i partizanske snage”.

Međutim… ostaje otvoreno pitanje zašto Srbi ćute, zašto se ne bore protiv diktature nad istorijom?

U analizi je korišćena kombinacija odlomaka a takođe i neki od zaključaka iz najnovije knjige Časlava M. Damjanovića ”Zapis iz Đedove kolibe”.

Objavljeno u Januarskom broju Srpskih Novina 2007. godine

——————————————————————————–

[i] Nedeljne Vijesti, naslovna strana, 16. decembar (prosinac), 1941

[ii] Miloš Aćin-Kosta, Draža Mihailović i Ravna Gora, 1943, Knjiga IX, Ravnogorski venac, Vašington, 1984, str. 1051

[iii] Isto, Aćin-Kosta

[iv] Isto, Aćin-Kosta

[v] ”Rodoljub ili izdajnik”, Dejvid Martin, Hoover Institution Press, Stanford Univerzitet, 1978, st. 104

[vi] Isto, Martin, str. 105

[vii] Isto, Martin, str. 105

[viii] Isto, Martin, str. 105

[ix] Isto, Martin, str. 105, 106

[x] PRO, FO,WO 202/131, 18. septembra, 1943. godine

[xi] ”Rodoljub ili izdajnik”, Dejvid Martin, Hoover Institution Press, Stanford Univerzitet, 1978, st. 105-106

[xii] ”Tito, Mihailović i Saveznici, 1941-1945”, Volter Roberts, str. 158

[xiii] VOA/BETA, ZEM-HOPS-SKUP, 17:18:13 +0200, 26/09/2005

[xiv] Filip J. Koen, Tajni rat Srbije – Philip J. Cohen, Serbia’s Secret Ear, Texas A&M University Press, College Station, #2 Eastern Europena Studies, Series Editor Stjepan G. Mestrovic, Series Editorial Board: Norman Cigar, Thomas Cushman, Bronislaw Misztal, James Sadkovich, Keth Tester, 1966

[xv] MekDauel, Svedočenje #19 i #32, str. 476 i 474

[xvi] ”Nacionalizam razlog da Crkva i armija napuste Miloševića: demokratija nije razlog”, Bernard D. Kaplan, Vašington tajms, 11 januar, 1997. godine





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo