Вести

Svetomir R. Paunović otpisuje na članak „Mrtva usta ne govore“ iz broja „Pogleda“. Saradnik „Pogleda“ i revnosni klevetnik „ljotićevaca“, jerej Velibor Džomić, mučio se više od godinu dana da izazove nekog od sledbenika Dimitrija V. Ljotića na „diskusiju“, ne bi li ga i ozbiljni ljudi primetili i zainteresovali se za njega.

piše: Svetomir R. PAUNOVIĆ, Beograd. 07.01.2004
Međutim, „ljotićevci“ ga odavno znaju i cene prema zasluzi: Znaju da je iz Hrišćanske omladine u Jevremovoj 42 u Beogradu, izgnan – ako se još seća onih 800 DM dobijenih za put u Berlin gde nije stigao niti novac vratio; znaju da je od jednog „ljotićevca“ uzeo novac „da objavi govor vladike Nikolaja nad odrom D. Ljotića u 5.000 primeraka“ koje će, tobože, podeliti u narodu što nije učinio; znaju da im se nudio za saradnika, ne bi li došao do novca. Kada od „posla“ koji je očekivao nije ispalo ništa, naljutio se na njih i okrenuo „politički stav“ za 180 stepeni! Kad i kako je završio bogosloviju, mi ne znamo, ali iz ovo malo biografije i aktivnosti u „Pogledima“, zaključujemo da nije dobar sveštenik. Materijalizam, osveta, mržnja i kleveta nisu smeli da budu preporuka za rukopoloženje.

Čestiti sveštenici ne lažu i ne klevetaju; to bi morao znati i episkop koji ga je rukopoložio, ali nije poznavao Džomića te je pogrešio. Džomić sada koristi sveštenički čin, u nadi da će čitaoci njegove izmišljotine i klevete shvatiti ozbiljnije. Njegove članke ne piše Velibor Džomić jerej, nego jerej Velibor Džomić, čime on navlači ljagu i na SPC čiji je sveštenik.

Jerej Džomić pati od osećanja niže vrednosti, te one koje smatra protivnicima, čak i neprijateljima, rado naziva politikantima, kako bi ih srozao na svoj nivo. Budući da je učio komunističku istoriju laži i falsifikata, zaključuje da i njihovi i njegovi protivnici takođe falsifikuju činjenice, kao oni! Pokušava da ubedi čitaoce kako „ljotićevci prisvajaju vladiku Nikolaja“, a u stvari on ga prisvaja – da bi ga udaljio od istine. Pokušavali su to i vispreniji od njega, ali im nije pošlo za rukom. Onaj ko je stvarno poštovao Vladiku ne može ga prisvajati: onaj ko vredi u našem narodu pripada svima.

POZNANSTVO SA VLADIKOM NIKOLAJEM

U članku jereja Džomića „Mrtva usta ne govore“ („Pogledi“, januar 2004.) već u naslovu naslućuje se maroderstvo. Vladika Nikolaj, novi svetitelj Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda, nije danas među živima te ga jerej nekrofil obilato koristi kao „sigurnog“ svedoka. Mi, koji smo Vladiku poznavali, znali smo i znamo da on ne bi mogao da svedoči lažno, kao jerej čiji episkop verovatno i ne čita njegove „poslanice“ neobaveštenima.

U pomenutom broju „Pogleda“ jerej Džomić kleveta moga pokojnog oca, protojereja Radislava Paunovića, i mene. Da nije izneo tolike laži i klevete protiv moga oca kojeg nije poznavao, a koji od njih ne može da se brani – jer mrtva usta ne govore, ne bih se osvrtao na Džomićevo piskaranje jer znam da „pas laje a vetar nosi“. Ovako, dužan sam da čitaocima „Pogleda“ kažem ko je bio moj otac.

Radislav Paunović rođen je 1890. godine u Kaluđerovu, kraj Bele Crkve u kojoj je završio srednju školu. Staru Karlovačku bogosloviju – tada u rangu Duhovne akademije – pohađao je 1911-1915. godine. Dobro je vladao latinskim i starogrčkim jezikom, a od živih: ruskim, nemačkim i mađarskim. Od 1917. do 1934. godine bio je sveštenik u Gaju. Oktobra 1934. godine prelazi u Vršac, gde je kao diplomirani pravnik bio sudija Crkvenog suda, sve do pred kraj 1944. godine. Episkopi banatski u vreme službovanja moga oca bili su: vladike Georgije Letić i Vikentije Vujić, njegovi profesori u bogosloviji, a potom episkop Damaskin. Jugoslovenski narodni pokret Zbor osnovan je 1. decembra 1934. godine, kao hrišćanski, nacionalno-preporodilački pokret. Moj otac, kao i toliki drugi sveštenici iz Bogomoljačkog pokreta, postao je član pokreta Zbor. Bogomoljački pokret osnovao je i vodio vladika Nikolaj Velimirović. Ni jedan jedini od ovde nabrojanih srpsko-pravoslavnih episkopa nije branio niti zabranjivao sveštenicima članstvo u ovom hrišćanskom nacionalnom pokretu.

Jerej Velibor Džomić, naviknut na Partiju, koja je vladala nad srpskim i ostalim narodima Jugoslavije preko pedeset godina, i pokret Zbor naziva partijom. I dodaje da je sveštenicima 1939. godine bilo zabranjeno „partijsko delovanje sveštenika“. Ne zna da je SPC 1937. godine organizovala narodni protest protiv Stojadinovićeve Vlade, koja je nameravala da kroz Skupštinu prihvati Konkordat sa Vatikanom. Ni Crkvi, niti opozicionim strankama, nije bilo poznato da je kralj Aleksandar Prvi sklopio dogovor sa rimokatoličkom crkvom, ali je nakon Kraljeve pogibije taj dogovor ostavljen za bolja vremena.

Na protestnoj „krvavoj litiji“, na čelu sveštenstva i naroda koračali su, noseći teška zlatom okovana Evanđelja, protojerej Radislav Paunović i njegov kolega „ljotićevac“ pop (jerej, ali kakav!) Sibin Stanković! Ovu litiju s vremena na vreme još uvek prikazuje beogradska televizija.

Da su tada naši episkopi znali da je redakciju teksta Konkordata izvršio lično kralj Aleksandar, verovatno se ne bi dali na „politikanstvo“ – kako brigu o svom narodu naziva nesretni jerej Velibor.

CRKVA I POLITIKA

Šta je, nego „mešanje u politiku“ i to sa hrđavim ishodom po srpski narod i otadžbinu, podrška episkopata SPC 27-martovskim pučistima generalu Simoviću i profesoru Radoju L. Kneževiću? Rezultat ishoda proengleske politike je uklanjanje monarhije i ustoličenje Josipa Broza Tita u Beogradu. Kao što je bilo poznato svima koji su pratili događaje pred rat, Dimitrije Ljotić nije bio pristalica puča, ali ni pakta. Pledirao je za strogu neutralnost Jugoslavije u „jednom tuđem ratu“. Ali, kad je knez Pavle već potpisao pakt, jasno je bilo da će Hitler u slučaju puča napasti Jugoslaviju.

Zato je D. Ljotić u pismu Nj. sv. Patrijarhu i episkopima Nikolaju i Irineju Đorđeviću, molio da svojim autoritetima spreče izazivanje rata. I bio je u pravu: 6. aprila 1941. godine Hitler je bez objave rata napao i razbio kraljevinu Jugoslaviju. Da li su naši crkveni velikodostojnici tada pomogli pučistima da sačuvaju „obraz našeg naroda“, ili su pripomogli grupici anglofila da mu razbiju otadžbinu u korist Velike Britanije? Prepustimo narodu da na ovo pitanje odgovori.

Vođstvo SPC se 27. marta i te kako „umešalo u politiku“, ali nedostojno vekovne Vodilje srpskog naroda kroz istoriju. Pogrešku SPC priznao je vladika Nikolaj u govoru nad odrom Dimitrija V. Ljotića rekavši, između ostaloga:

„Baš oni koji su bili na površini i koji su bili glava narodna nisu ga razumeli. Zato smo i propali što nismo znali ceniti takve vrednosti…“

Jerej Džomić nije shvatio kako je to prota Paunović „stupio u dobrovoljce“, ali on „zna“ da je „očevidno bez znanja svoga episkopa… otišao u Beograd“. Uopšte nije istina da je prota Radislav Paunović 15. septembra 1941. godine (opet „bez znanja svog episkopa“) napustio parohijsku službu i „stupio u Prvi odred srpskih dobrovoljaca“. Međutim, njegovo stupanje u dobrovoljce značilo je samo moralnu podršku dobrovoljcima. Inače, protojerej Radislav Paunović je celo vreme pod okupacijom bio u svojoj kancelariji u Crkvenom sudu u Vršcu. Od početka okupacije kada su banatski komunisti sarađivali sa okupatorom, episkop Damaskin se plašio da noćiva duže od dan-dva u vladičanskom dvoru.

Stoga ga je moj otac – ne kao „ljotićevac“ nego kao čovek koji govori nemački – svake nedelje uveče pratio do Beograda, a petkom uveče, ili najčešće subotom ujutro vraćao ga je u Vršac. Tako je moj otac u Beogradu saznao da je i vladika Nikolaj doveden u Vojlovicu, pa je dobio da ponese Ljotićevo pismo vladici Nikolaju a Nedićevo Patrijarhu. Prilikom prvog razgovora sa Vladikom, ovaj je zamolio da mu otac donosi nedeljno hranu koju je on uzimao već godinama.

Godine 1943. jedan vod srpskih dobrovoljaca došao je u Banat da sakuplja dobrovoljce. Kao poznavalac prilika i ljudi u Banatu, moj otac ih je upućivao porodicama Srba patriota. Da li su dobrovoljci išli po dvojica, ili po trojica, nije od velike važnosti.

Nesretni jerej Džomić uhvatio se za neku reč, a onda pusti mašti na volju. Njega ne zanima istraživanje istine već samo „štof“ za dalje klevete i laži. Nigde ja nisam davao mome ocu značaj i ulogu „koju nije imao“, nego sam pisao uvek samo istinu o njemu. Pa, ako Džomić veli da je moj otac bio „poznati aktivni ljotićevac“, da ga dopunim: bio je starešina južnobanatskog podružja Zbora, bio je u nadzornom odboru Zadružnog saveza u Deligradskoj; a pod neprijateljskom okupacijom stigao je i da u beogradskoj Vaznesenjskoj crkvi održi opelo ili oraciju ponekom srpskom dobrovoljcu, koji je pao – da bi budući očevi i majke kasnijih njihovih klevetnika preživeli strahote građanskog rata! Džomić izmišlja nekog „ljotićevca“ koji je vladiku Vikentija nazvao kukavicom i pravio aluzije na račun vladičinog prezimena (Prodanov).

Zar bi taj episkop, kad je postao patrijarh, pohvalio srpske dobrovolje za nekad poklonjeno zvono?! I patrijarh Vikentije Prodanov, u Karlovcima poznat kao „mali Vića“, bio je profesor mome ocu. Patrijarhu Vikentiju niko ne bi smeo da ospori hrabrost, jer se on suprotstavio Titovoj želji da pristane na odvajanje „Makedonske crkve“ od SPC.

„Verodostojni podaci“ jereja Džomića ispod fotografije moga oca ne demantuju očevo svedočenje da je on odneo prva pisma Ljotića i Nedića zatočenim velikodostojnicima SPC, niti da je bar jednom nedeljno odnosio vladici Nikolaju traženu hranu. Očevu fotografiju iz 1944. godine poslao sam, danas počivšem, episkopu Savi, koji je nameravao da objavi neku knjigu o poznatim protojerejima SPC. Vladika je slušao o mome ocu, kada je dva puta bio administrator Aparhije banatske.

O MOME OCU

Kakav je bio protojerej Radislav Paunović, koji se upokojio 10. decembra 1960. godine u Minsteru u Nemačkoj, najbolje govori činjenica je maja 1994. godine na Velikom vhodu arhijerejske službe u sabornoj crkvi u Vršcu (povodom posvećenja mučenika vladike Teodora) pomenjeno njegovo ime. Tog dana radosno su me pozdravili očeve mlađe kolege, protojereji-stavrofori Marinko Đuričin i Sava Todorović, i protojerej Maticki kojeg ranije nisam poznavao. On mi se posebno obradovao, jer sam sin njegovog kolege i dobrog prijatelja. O proti Paunoviću govore i odnosi njegovih naslednika u Gaju, prema uspomeni na njega pastve koju su nasledili. Pre dve godine otišao sam ličnim poslom u Gaj. U hram sam stigao oko 9.20 u nedelju, u društvu sa bratom od ujaka iz Kovina, plašeći se da je bogosluženje počelo već u 9 časova, kao ovde u Beogradu. Međutim, sveštenik Svetislav Milić, koji se spremao za proskomidiju, umirio me je: „Ima vremena, služba Božija počinje u 10 časova; ovde u Gaju sveštenici se menjaju, ali je sve ostalo onako kako je popa Rada zaveo i 1934. godine ostavio!“

Plašim se da jerej Džomić nikad u životu neće biti tako cenjen i poštovan, kao protojerej Radislav Paunović, koji je više brinuo o drugima nego o sebi. Kada je 1943. trebalo da postane stavroforni prota, molio je episkopa Damaskina da ga pod okupacijom ne unapređuje. Kasnije u Nemačkoj, kad je sebi u Vestfaliji izradio svešteničku platu, odmah se prvo pobrinuo za svešteničke udovice u Srbiji: slao je pakete protinicama Obućini i Pašić, kao i udovici đakona Žike Krupeževića. U vreme kad se hleb u Nemačkoj nije mogao nabaviti bez markica za hranu, odlazio je u sela i kod seljaka nabavljao brašno i odnosio u pekaru u Paderborn da mese hleb koji je potom odnosio Srbima političkim zatvorenicima i drugim sužnjima. O tom njegovom humanom radu slušao je kasnije u Diseldorfu naš episkom Lavrentije.
Protojerej Radislav Paunović imao je za života čime da se podiči i pohvali, ali mu skromnost nije dozvoljavala.

Jereju Džomiću mogu da otkrijem još nešto u vezi vladike Nikolaja i „ljotićevaca“. Kada je vladika Nikolaj ponovo boravio neko vreme u Londonu (1950), mi koji smo posećivali bogosluženja silazili smo dole u salon po Vladičin blagoslov. Kada je saznao ko nam je otac, Vladika se obratio mojoj sestri:

 „Sestra Miro, ti ćeš mi kupovati hranu u Latin-kvoteru, zapisaću šta mi treba. Tvoj tata mi je nabavljao hranu dok sam bio u Vojlovici“.

Što se tiče klevete Džomićeve protiv mene – da sam „poznati spletkaroš protiv onih časnih srbskih sveštenika u Minhenu i Nemačkoj“, čista je laž jereja Džomića. Prvo, mene nije zanimalo da li su se ti sveštenici oduševljavali „ljotićevštinom“. Bilo je među njima ljudi koje može da oduševi jedino gomila crkvenog novca. Drugo, ja nisam iz Džomićevog kruga ljudi, da bih spletkario. Kad god sam imao što da kažem, ili zamerim nekom svešteniku, rekao bih mu to u lice. Ali „onim časnim srpskim sveštenicima“, nikada ne bih mogao zameriti, jer ne bih imao na čemu, ako su takvi.

Da li su oni bili onakvi kao jerej Velibor Džomić, ja bih se obratio njihovom vladici. Džomić je to stvarno zaslužio. Međutim, više bi mu pomogle naše molitve da mu Gospod u novoj godini podari bar malo razuma, da postane čovek, bez čega neće postati čestit jerej.

Beograd, 7.01.2004.
Svetomir R. Paunović.