logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: прота Матеја Матејић    1.416 пута прочитано    Датум: 8.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Mačka kardinalBučna, agresivna, dobro organizovana manjina protivnika hrišćanske vere i morala dosta utiče na zakonodavce da donose bogoprotivne, antihrišćanske i anti-moralne zakone. Ali kriva je za to i ćutljiva, apatična većina hrišćana.

 

piše: Dr. Mateja Matejić, protojerej-stavrofor

Svedoci smo kakve su sve zakone zaveli oni koji štite bezverje i nemoral. Vršljanje u zakonodavstvu ima posledice i na naše škole i obrazovanje. Zakonito je u školama imati predavanja o seksu, ali ne o Bogu. Američko zakonodavstvo isteruje Boga iz škola po tužbi jednoga ateiste, pa je glas i pravo toga jednog ateiste važniji od shvatanja miliona verujućih Amerikanaca.

U ovo razaranje moralnog i duhovnog tkiva Amerike aktivno učestvuju i neki profesori koji imaju mentalitet i političke poglede nekih od tih naprednih zakonodavaca. Ovoj gomili sejača lošeg semena, među kojima su neki zakonodavci i neki takozvani prosvetitelji, treba pridodati i propovednike u raznim sektama i kultovima koji, u ime odbrane slobode govora, šire opasnu neodgovornu slobodu, zapravo haos i anarhiju.

Američka Konstitucija (Ustav) je društvena Biblija u Americi. Kadgod se donese neki zakon koji odbacuje zakon Božiji, to se brani Konstitucijom. A nije Konstitucija kriva nego su krivi oni koji je tumače. Kao što se Sveto Pismo, koje je jedno za sve hrišćane, ne može kriviti za bezbrojne hrišćanske sekte, već se mogu i moraju za to kriviti samo neovlašćeni i nekvalifkovani tumači, tako se i za duhovni i moralni haos u Americi ne može kriviti Konstitucija, već njeni tumači.
Apostol Petar je opominjao svoje savremenike, a opominje i nas:

A bijaše i lažnijeh proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnijeh učitelja, koji će unijeti jeresi pogiblji, i odricaće se Gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibiju. (Druga poslanica Apostola Petra 2:1)

Apostol Pavle još jasnije ocrtava te lažne proroke i lažne pastire onoga i našega doba:

Jer takovi lažni apostoli i prevarljivi poslenici pretvaraju se u apostole Hristove. I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u anđela svijetla. Nije dakle ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima će svršetak biti po djelima njihovijem. (Druga poslanica Korinćanima 11:13-15)

Još moramo znati da zemaljsku vidljivu Crkvu sačinjavaju episkopi, svestenici i mirjani (vernici). Mi pravoslavni verujemo da zemaljska crkva ne postoji i ne može postojati ako jedan od ova tri sastavna dela Crkve ne postoji. Sami episkopi – nisu Crkva; ni sami sveštenici, ni sami vernici. Samo ovo troje zajedno sačinjavaju Crkvu, pa je tako i zemaljska Crkva trojična, kao što je trojičan Gospod Bog. O izvanredno važnoj ulozi sveštenoslužitelja u Crkvi i društvu svedoče reči Gospoda Isusa Hrista:

Vi ste so zemlji; ako so obljutavi , čim će se osoliti? Ona već neće biti ni za što, osim da se prospe na polje i da je ljudi pogaze. Vi ste vidjelo svijetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji,(Matej 5:13-14)

Ove reči su upućene Hristovim apostolima, ali su primenljive i na sveštenoslužitelje, naslednike apostola, i na svakog hrišćanina i hrišćanku. Čoveka uhvati strah kada pogleda oko sebe i vidi kolike su gomile obljutavele soli i pogašenih svetila. Gospod Isus Hristos je dao merilo po kome se meri veličina ne samo episkopa, nego svih sveštenoslužitelja i vernika u Crkvi. U Jevanđelju po Luki je zabeleženo:

A posta i prepiranje među njima (apostolima, MM) koji bi se držao među njima da je najveći. A On im reče: carevi narodni vladaju narodom, a koji njim upravljaju, zovu se dobrotvori. Ali vi nemojte tako; nego koji je najveći među vama neka bude kao najmanji, i koji je starješina neka bude kao sluga.(Sv. Luka 22: 24-26)

I potrebno je i važno uočiti da Gospod Isus Hristos pravi razliku između upravljanja i vladanja. Upravitelji, a tu spadaju ne samo episkopi, nego svi koji nečim upravljaju, sveštenoslužitelji i mirjani, su dobrotvori. Njihovo upravljanje je ili treba da bude prvenstveno služenje.

I vladanje je u izvesnom smislu služenje, ali pošto su vlast i slava piće naopko, dešava se da vladari postaju despoti, i tirani. Bilo ih je mnogo u ljudskoj istoriji, pa čak i u najnovijoj. Svi mi stariji i oni koji su srednjih godina pamtimo i Hitlera i Staljina, a sadanje generacije znaju za Kastra i Sadama Huseina . Dobro bi bilo da naši sveštenoslužitelji i mirjani, s vremena na vreme pročitaju uputstvo Apostola Petra o upravljanju:

Starješine koji su među vana molim, koji sam i sam starješina i svjedok Hristova stradanja, i imam dijel u slavi koja će se javiti: pasite stado Božije koje vamje predato, i nadgledajte ga, ne silom, nego dragovoljno, i po Bogu, niti za nepravedne dobitke, nego iz dobra srca; niti kao da vladate narodom; nego bivajte ugledi stadu. (Prva poslanica Apostola Petra 5: 1-4)

Izvanredno je važno da se u CRKVI upravljanje ne pretvori u gospodaranje i vladanje. Blago nama pravoslavnim hrišćanima, a i svima ostalima, dok su nam upravitelji, episkopi, sveštenici i mirjani UPRAVLJAČI a ne VLADARI.

Dužnosti sveštenoslužitelja su pomenute u Svetom Pismu. Tako je, da navedemo samo jedno mesto, gde je sam Gospod Isus Hristos svojim apostolima naredio, a preko njih i njihovim naslednicima, sveštenicima:

Idite dakle naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovijedio (Sv. Matej 28:19; Sv. Marko 16:15 )

Pod ovim se podrazumeva i obred krštenja i obraćanje nehrišćana u hrišćane. Ako se Sveto Pismo dobro prouči, može se videti da se u njemu navode sledeće dužnosti sveštenoslužitelja:

propovedanje reči Božije, staranje za spasenje svojih parohijana, pravilno upravlja rečju Božijom, izbegavanje jalovih i nepodobnih razgovore, poučavanje i onih koji nisu saglasni sa njima, ostajanje čvrsto i istrajno u veri, pokazivanje ljubavi za poverene im vernike, odanost Crkvi, sposobnost da poučavaju, da žive primernim životom.

Pored ovih dužnosti, postoje i one koje potrebuje svakodnevni život parohije. Tu spadaju ove :

  • Svakodnevno vršenje svih tipikom predviđenih bogosluženja;
  • Vršenje svetih tajni (krštenje, miropomazanje, tajna ispovedi i pokajanja, sveto pričešće, venčanje, jeleosvećenje i rukopoloženje. Sveštenik može i treba da obavlja prvih šest svetih tajni, a samo episkop može vršiti rukopoloženje.
  • Obavljanje takozvanih treba, to jest molitava za razne potrebe
  • Obilazak bolesnika;
  • Obilazak zatvorenika;
  • Mirenje zavađenih;
  • Savetovanje

Kao što se iz ovoga vidi, sveštenik se javlja u ulozi upravitelja u nekoliko oblasti: bogoslužbenoj, duhovnoj, karitativnoj, i društvenoj. Ne sme, i ne daj Bože, da se upravljanje sveštenoslužitelja svede samo na bogoslužbene aktivnosti. Što se tiče dužnosti propovedanja, ona je veoma važna u upravljanju Crkvom. Prilikom svog rukopoloženja sveštinik polaže zavet da će redovno propovedati i to najveći broj sveštenika i čini. Neki se dobro pripremaju za propoved, a neki je improvizuju. Neki sveštenici besede čitaju, a neki ih izgovaraju ne čitajući ih. Najveći broj sveštenoslužitelja zasniva svoje besede na tekstu Jevanđelja pročitanom na bogosluženju kada propovedaju. Neki u besedama tretiraju društvene i finansijske probleme, a dešava se da neki pretresaju i politička pitanja.

Ima sveštenika koji su obdareni za besedništvo, a ima ih kojima to ne ide baš od ruke. No najbolje, najuspešnije su BESEDE ŽIVOTOM. Kako je rekao, ako se ne varam Ivan Mažuranić: Dobar pastir štogod kaže inom, to sam svojim potvrđuje činom. Nema ništa opasnije, ništa pagubnije od besednika koji svojim životom poriče svoje propovedi. Sveštenoslužitelji treba svojim životom da budu primeri za ugled vernicima da bi se ovi ugledali na njih, a ne da im govore o vrlinama koje oni sami nemaju i o dobrim delima koje ne upražnjavaju.

Luteranski sveštenik Konrad Onaš (Conrad Onasch) je u svojoj knjizi Geist und Geschichte der Russischen Orthodoxen Kirche (Duh i istorija Ruske Pravoslavne Crkve) ukazao na to da je u Pravoslavlju osnovni zadatak i najviši ideal Christlikeness (Hristopodobije). To je savet i Apostola Pavla:

Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista. (Prva poslanica Korinćanima 11:1). Isti Apostol piše Efescima:

Ugledajte se dakle na Boga, kao
ljubazna djeca.i živite u ljubavi,
kao što i Hristos ljubio nas, i
predao sebe za nas u prilog
i žrtvu Bogu na slatki miris.
(Efescima poslanica 5:1-2)

Divno je, a nedovoljno naglašeno čak ni među hrišćanima, pa ni među pravoslavnim hrišćanima, da je HRIŠĆANSTVO = VERA LJUBAVI. Malo i retko se o ljubavi propoveda i malo se ljubav upražnjava, a koliko je ljubav važna u našem životu i radu istakao je Apostol Pavle u svojoj poslanici koju neki nazivaju Poslanica o ljubavi. Tu Apostol kaže:

Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže. … A sad ostaje vjera, nada i ljubav; ali je ljubav najveća među njima.(Prva poslanica Korinćanima 13:1-3; 13)

Gornje stihove bi trebalo da mirjani, a osobito sveštenoslužitelji svih činova svakoga jutra pročitaju kao molitvu i podsete sebe da je ljubav veća i potrebnija i od revnosti i od znanja.
Rekao bih da su reči ljubav i ljubite dve najčešće upotrebljene reči u Novom Zavetu. Sveti Jovan Bogoslov koji u svom jevanđelju i poslanicama vrlo često pominje ljubav, bio j u svojoj dubokoj starosti u izgnanstvu na ostrvu Patmos. Tamo je i umro u svojoj sto petoj godini. On je bio jedini od Hristovih apostola koji je umro prirodnom smrću.

Sveto Predanje nam je sačuvalo svedočanstvo da sveti Jovan Bogoslov kada je onako star i iznemogao bio na Patmosu, nije imao snage da vrši bogosluženja, ali im je prisustvovao. Za vreme bogosluženja stajao je sa raširenim rukama, pa je ličio na krst. Pridržavala su ga dvojica sledbenika. Za svo vreme on je tihim glasom izgovarao jednu jedinu molitvu i jednu jedinu besedu: VOLITE JEDAN DRUGOG, VOLITE JEDAN DRUGOG.

A Apostol Pavle u poslanici Galatima piše: Jer se sav zakon svršuje u jednoj riječi: ljubi bližnjega svojega kao sebe (Poslanica Galatima 5:14)

Ova zapovest Hristova i molitva i beseda svetoga Jovana se ne ispunjavaju ni među svim hrišćanima, pa, ako ćemo da budemo iskreni, ni među sveštenoslužiteljima. Uz to, u Americi gde je indvidualizam ideal i praksa, nema mnogo podstreka za međusobnu ljubav. Jedno vreme je bila veoma popularna knjiga Ane Rend (Ann Rand) u kojoj je iznela svoje učenje po kome je egoizam pozitivan, potreban, skoro neophodan. Imala je, i verovatno ima i sada brojne pristalice i sledbenike.

Samospasavanje nije ideal hrišćanstva, a još manje pravoslavnog hrišćanstva. To se vidi jasno iz novozavetnih zapovesti o staranju za i učestvovanju u spasavanju drugih. Da pomenem da sam jednom prilikom, dok sam aktivno predavao na univerzitetu, govorio u razredu za postdiplomce o Thou Art realizmu Dostojevskog. Naslov predavanja je teško prevesti, a poruka je ti postojiš pa se ja mogu spasti.

Dostojevski je u svom romanu Braća Karamazovi istakao i umetničkom obradom ilustrovao ideju da nam je spasenje MOGUĆE samo kroz druge. Razlikovao je između apstraktne, rečima deklarisane ljubavi, i aktivne ljubavi (dejstvujuščaja ljubov). Ova druga se manifestvuje i realizuje ljubavlju i staranjem za druge. Srž ovog shvatanja Dostojevskog je da bi spasenje bilo nemoguće ako ne bi bilo drugih ljudskih bića oko nas.

Najočigledniji primeri aktivne ljubavi u romanu Braća Karamazovi su starac Zosima i njegov učenik Aljoša. Oni su stalno u pokretu, stalno sa i među ljudima, neprekidno pomažući one kojima je pomoć potrebna. Najočigledniji primeri apstraktne ljubavi u Braći Kramazovi su gospođa Hohlakova i Ivan Karamazov. Gospođa Hohlakova mnogo priča o ljubavi i posebno o ljubavi za čovečanstvo, ali ne voli ljude. I Ivan Karamazov, koji u Boga ne veruje, potresno priča o stradanju dece, što bi trebalo da znači da voli decu, ali on konkretno ništa ne čini ni za decu ni za odrasle, sem što nagovara svoga polubrata Smerdjakova da ubije Fjodora Karamazova, njihovog oca.

U romanu Braća Karamazovi, primer samosebića je starac Ferapont. On je sam, izolovan u svojoj monaškoj keliji, i umesto druženja sa ljudima, okružen je (bar mentalno) đavolima. Vidi ih u uglovima svoje kelije, juri ih i ponavlja uzvik izgonjaja – izgonjaju (goneći – izgonim) koji zamenjuje molitvu Bogu. Rekao bih da u svakoj generaciji i u svakom društvu postoje Feraponti koji nemaju vremena za ljude, pa su im demoni društvo.

LJudske aktivnosti su motivisane ili ljubavlju, ili nuždom, ili mržnjom. Teroristički napadi i ubijanja, bilo da ih vrše muslimani ili hrišćani, motivisani su mržnjom protivu verskih ili političkih ideja i ideala drugih koji ne pripadaju religiji, ideologiji ili političkoj partiji terorista.
Ali i među hrišćanima, pa i među pravoslavcima, postoje nesloge, razmirice, neslaganja. Bilo bi dobro da nema nesloge i razmirica. Apostol Pavle savetuje:

Molim vas pak, braćo, čuvajte se od onijeh
koji čine raspre i razdore na štetu nauke
koju vi naučiste, i uklonite se od njih; jer
takvi ne služe Gospodu našemu Isusu Hristu
nego svojemu trbuhu, i blagijem riječima i
blagoslovima prelešćuju srca bezazlenijeh.
(Poslanica Rimljanima,16:17-18)

Što se tiče neslaganja, ono je u izvesnmim slučajevima samo posledica naše slobode mišljenja. Ako se radi o tome, onda je prihvatljivo, ali ne sme biti motivisano niti se završavati mržnjom. Apostol Pavle opominje:

Ali ako se među sobom koljete i jedete, gledajte da jedan drugoga ne istrijebite(Poslanica Galatima 5:15)

Da kažem nekoliko reči i o upotrebi i zloupotrebi slobode. Da vidimo šta Sveto Pismo kaže slobodi. Apostol Pavvle poručuje Galatima, a i nama:

Stojte dakle u slobodi kojom vas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva. (Poslanica Galatima 5:1)

Isti Apostol piše i ovo Galatima i nama:

Jer ste vi, braćo, na slobodu pozvani: samo da vaša sloboda ne bude na želju tjelesnu, nego iz
ljubavi služite jedan drugome. (Poslanica Galatima 5:13)

 

Da se sloboda ne bi pretvorila u zloupotrebu slobode, anarhiju, potrebno je uvek imati na umu reči Apostola Pavla:

Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali neću da što oblada mnome. (Prva poslanica Korinćanima 6:12)

Svi smo mi svedoci da je u naše vreme i u našem društvu sve slobodno.. Ta zloupotreba slobode odvela je u gaženje hrišćanskih moralnih i zakonskih pravila i principa. Odvela nas je u samoubijanje, ubogaljenje umova upotrebom droge, u neizlečive bolesti koje su posledica nekontrolisanih zadovoljavanja požuda, i u razne druge nevolje i nesreće. Ovu zloupotrebu slobode ili raspuštenost ljudsko društvo plaća preterano viskom cenom. Potrebno je, neophodno je da upravitelji, bilo da su sveštenoslužitelji ili mirjani, ulože ogroman trud i veliku ljubav da makar omladinu sapasavaju i spasu od ovog samorazboljevanja i samouništavanja.
Šta se očekuje od svih hrišćana? Opet je potrebno najpre videti šta o tome kaže Sveto Pismo. U poslanici Kološanima Apostol Pavle piše:

Obucite se dakle kao izabrani Božiji, sveti i ljubazni, u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost i trpljenje, snoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio, tako i vi. A svrh svega toga obucite se u ljubav koja je sveza savršenstva. i mir Božji da vlada u srcima vašima, na koji ste i pozvani u jednom tijelu, i zahvalni budite. (Poslanica Kološanima 3:12-15)

U Starom Zavetu tekst deset Božijih zapovesti je zauzeo mali prostor, dve nevelike ploče. Tekst svih Novozavetnih zapovesti se može smestiti u jednu malu knjižicu. Ali i Starozavetne i Novozavetne zapovesti i zakone ljudsko zakonodavstvo polako ukida i zamenjuje svojim zakonima zabeleženim u hiljadama tomova.

I Starozvetne i Novozavetne zapovesti su izražene jezikom razumljivim za školovane i neškolovane. LJudski zakoni, napisani komplikovanim, advokatskim jezikom, često ni advokati ni sudije ne razumeju, pa ih mora tumačiti Vrhovni sud. Da bi nam život bio lepši i srećniji, upravnici u Crkvi bi morali da se pridržavaj Božijih a ne ljudskih zapovesti i zakona, Ali, nažalost, zakon ljudski je sada jači od zakona Božijeg, pa ako bi se ljudi držali Božijih zapovesti, koje ljudsko zakonodavstvo odbacuje, imali bi ozbiljne probleme i bili bi izloženi sudskim kaznama.

Sve Novozavetne zapovesti su važne, ali Gospod Isus Hristos je kao najvažnije istakao ove:

…ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i svom dušom svojom i svijem umom i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovijest. I druga je kao ova: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. Druge zapovijesti veće od ovijeh nema. (Sv Marko 12:30-31; Sv. Matej 22:37-40)

Nije lako istinski ispuniti ove zapovesti. Ima pojedinaca koji svoje automobile iskite nalepnicama koje proglašavaju da oni vole Boga i On njih, a da li je tako nije lako utvrditi. I u Crkvi, pa i među sveštenoslužiteljima, ima talentovanih glumaca koji glume i veru, i nadu, pa i ljubav.
Gospod Isus Hristos je ukazao na dva obeležja po kojima se mogu poznati istinski hrišćani. Jedno je – ljubav:

Novu vam zapovijest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom. Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom. (Sv. Jovan 13:34-35)

Drugo obeležje istinskih hrišćana je nošenje krsta. Da je tako vidimo po rečima Gospoda Isusa Hrista koji kaže:

I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. (Sv. Matej 10:38; Sv. Marko 8:34; Sv. Luka 9:23)

Treba zapaziti da Gospod traži da svako uzme svoj krst. Ne može niko od nas nositi krst Hristov jer je taj krst pretežak. Ne dao Bog da nosimo krst razbojnika koji huli i u samrtnom času. Krst blagorazumnog razbojnika koji se kaje je njegov lični krst, a mi moramo svoj nositi.
Krst je simbol stradanja. Ali sveti Nikolaj (Velimirović) je nekada sam pevušio svoju pesmicu o krstu, a sada je mnogi pevaju:

Krst je sila, krst je slava,
Krst od svakog zla spasava.
Krst je sila i znamenje,
Krst je spasenje.

Postoje razni krstovi, zlatni, srebrni, drveni. Svi su oni vidljivi. Ali postoji i jedan nevidljivi, najvažniji krst čija suština nije stradanje, već ljubav. O tom krstu sam jednom prilikom govorio u Sidneju, Australija.

U zimu 1984 (a to je leto u Australiji) je održan prvi seminar srpske pravoslavne omaldine u Australiji. Za predavače smo pozvani tada arhimandrit a sada Mitropolit Amfilohije (Radović), o. Mitrofan (Mišulić) Hilandarac i ja. Na seminaru je bilo oko 300 omladinaca i omladinki iz cele Australije. Bili su podeljeni u tri grupe i svakoj grupi je posebno predavao jedan od predavača, a onda je bio zajednički skup na kome su postavljana pitanja i davani odgovori.

Osim predavanja na Seminaru, predavači su naizmenično propovedali u srpskim parohijama oko Sidneja. Kada je bio moj red da u Sidneju propoved sam izabrao sam za temu Krst i krstonošenje. Između ostaloga rekao sam i ovo:

Zar je Srbima potrebno govoriti o krstu? Nose ga oni od svog postanka pa do danas. Taj krst, krst stradanja im je dobro poznat. Ali postoji jedan nevidljivi a mnogo važan krst, koga bi svi morali u sebi nositi. Vertikalna prečaga toga krsta nas povezuje sa Bogom a to je prva i najveća zapovest, da ljubimo Gospoda Boga svoga. Ali samo ta vertikalna prečaga – nije krst. Mora sa njom biti i horizontalna prečaga a to je zapovest da ljubimo bližnje kao same sebe. Ta prečaga nas povezuje sa ljudima. Ali i ona sama, bez vertikalne, nije krst.
O ljubavi za Boga se može govoriti, ali ona se pokazuje i dokazuje ljubavlju za bližnje. LJubav za bližnje bez ljubavi za Boga je i samoobmana i obmana drugih. U istoriji je bilo takvih koji su, navodno, kao krst nosili samo tu horizontalnu prečagu, koju su nazivali humanizam. A među tim humanistima, koji su tvrdili da vole ljude, ali Boga niti su voleli niti priznavali, bili su Hitler, Staljin i mnogi drugi diktatori. Krst zahteva obe poluge i ako one nisu zajedno – onda tog unutrašnjeg, neidljivog, duhovnog krsta koji vodi u spasenje – nema!

Kasnije, o. Mitrofan je u biltenu Hilandar napisao da je bio oduševljen kada je slušao arhimandita Amfilohija kada je govrio o unutrašnjem spasonosnom krstu koji se sastoji od dve najvažnije novozavetne zapovesti. To je pisao mnogo godina posle Seminara u Australiji, pa nije čudo da je zaboravio ko je bio propovednik i od koga je to čuo.

U Svetome Pismu je ukazano šta treba raditi i kako živeti da bismo imali nadu na spasenje. Naravno, postoje neki hrišćani koji uče da mi ništa ne možemo učiniti za svoje spasenje, jer to je dar Božiji. Kažu i to da se dela ne računaju jer se samo verom spasava. Nije tako, ali o tome neću sada i ovde. Umesto toga navešću nešto iz svetogorskih i svetootačkih razgovora i učenja.
Jedan mladi monah je razgovarao sa svojim starcem, duhovnim ocem o spasenju. Žalio se da je svet u kome žive tako pokvaren da se pita kako će se ljudi toga naraštaja spasti kada je svet tako izopačen. Onaj koji posle nastaje biće još gori, – odgovorio mu je starac. Pa kako će se onda ljudi uopšte spasti, pitao je monah. Samim tim što će živeti u takvom svetu, odgovorio mu je starac. Moram da se zapitam da li ćemo se i mi spasti samim tim što i mi živimo u jednom strašno izopačenom svetu.

Takav svet je Apostol Pavle predočio svome saradniku Timoteju, jednom od staratelja na njivi Gospodnjej, ali je precizno opisao i naš svet:

A znaj da će u pošljednje dane nastati vremena teška. Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici, nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubazni, neprimirljivi, opadači, neuzdržnici, bijesni, ne dobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego za Boga, koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njene odrekli.
(Druga poslanica Timoteju 3:1-5)

Ali, blago nama ako i mi, uprkos svim teškoćama i nevoljama, budemo mogli da zajedno sa Apostolom Pavlom kažemo:

Ali u svemu ovome pobjeđujemo Onoga radi
koji nas je ljubio. Jer znam jamačno da ni
smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva,
ni sile, ni sadašnje ni buduće, ni visina,
ni dubina, ni druga kakva tvar može nas
razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u
Hristu Isusu Gospodu našem.
(Poslanica Rimljanima 8:38-39)

 

Decembar 11, 2004 dr Mateja Matejić
Protojerej-stavrofor




3 коментара у вези “Duhovno ogledalo”
  1. Drago mi je da ste u Novinar.de stavili redovno Protu!
    To je ponos nas Srba,treba cestite svestenosluzitelje,da ne mislimo da je sve crno.Hvala Proto Mateja!

  2. Dragi oce Mateja,najlepse od svega je sto pisete iz duse a isto tako da i mi vernici koji nemamo mnogo znanja da sve razumemo i osetimo.Ja danas idem ponovo da nadjem i citam nesto od Svetoga Vladike Nikoolaja.
    Spominjete Arhimandrita Mitrofana,jednom davno bio je program o Hilendaru na TV i jako je lepo govorio mislim sada pokojni Arhimandrit Mitrofa,sadsa mi padne na pamet,mislim da je na engleskom.

  3. Hvala Proto!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo