logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: S.Vukicevic    986 пута прочитано    Датум: 8.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Bojite li se mraka?Predugo je zemlja Srbija trpela mracne periode u svojoj istoriji. Od Turaka, preko komunista i ustaša do novijih demonokrata i globalista.Mračna opna oko zemlje srbske ne popušta od vremena bogumila do savremenih antihristovih ekumenista.

za novinar.de piše Saša Vukičević

 Ustvari, ako bi se malo dublje pozabavili tim mrakom, videli bi da je retko kada Srbija uopšte bila bez njega. Uvek ga je bilo i uvek je mračio, ako ne potpuno, a ono bar tek toliko da znamo da nas nije potpuno napustio. Po potrebi, nekada je bio tek mali mračak preko koga je još koja svetla zraka mogla preleteti i pružiti nadu, a nekad opet se spuštao tako gusto i strašno, da se ništa od tmine nije moglo videti i razabrati. U zavisnosti od gustine toga mraka rasla je ili opadala nada naroda u svetlost koja bi konačno i zauvek rasterala mračnu stihiju nad zemljom srbskom. Nekako, što je bilo mračnije i nada je rasla. Samo u potpunoj tmini, Srbi su shvatali da ih je mrak skoro u potpunosti progutao i tom gorkom shvatanju suprotstavljali nadu u svetliju sutrašnjicu. Samo tada su Srbi skidali skramu sa svojih pospanih očiju i, pošto u drugom smeru više od mraka nisu mogli gledati, dizali svoje poglede ka nebesima i sunčevim zracima koji su odozgo spasavajući dopirali do opijenih očiju srbskih.

Zato i ne treba čuditi otkuda toliko tmine i pomrčine u teškoj istorijskoj priči našeg naroda, jer da nam nije data da je već ovde na zemlji okusimo kao pred ukus one večne tame gde spasavajući zraci svetlosti ne zalaze, teško da bi se ovakvi kakvi smo sami naučili ceniti svetlost i zdravlje očinjega vida koje može biti i jeste zdravo jedino u toj svetlosti.

Nažalost, takvi su dani da se danas više ni oni sunčevi zračci ne vide. Toliko smo oslepeli od te tmine i toliko smo oguglali na nju da je više i ne vidimo kao tminu. Sami sebe ubeđujemo kako je sve sjajno i svetlo oko nas, kako smo i dalje Bogu ugodni, kako se i dalje držimo Svetog Pravoslavlja i kako nam zbog toga nikakav mrak ne može zaslepiti vid. Uistinu, to bi i bilo tako da je tako kako sami sebe ubeđujemo, ali ako nije tako, kako je?Vidimo li kako je, očima našim omračenim? Ako smo se već mraku naučili i na njega oguglali, imamo li više prava da se pozivamo na Sunce Pravde koje će nas iz tog mraka izbaviti. Imamo li pravo da kukamo kako nas zenice peku i kako vid od tog peckanja gubimo, dok se u isto vreme upinjemo da što dublje utonemo i uskočimo u mračni bezdan, uzrok sviju zala od kojih, sada već nerealno, očekujemo izbavljenje.

Izgleda da opet svi putevi vode u Rim. I zaista, svi putevi i vode tamo, ali koga? Pa nas omađijane i od mraka zaslepljene gordeljivce. Nas duhovne slepce. Nas, hristoizdajice i verske preljubnike. Nas kukavice, koji smo prepustili borbu i predali se silama mraka. Nas ti mračni putevi zaista vode u prestonicu mraka Rim, u metropolu sataninog namesnika na zemlji, u zagrljaj papi rimskom.

Lažu nas oči omračene. Lažu nas da idemo carskim putem, ne verujte im. Mrak je, shvatimo. Do skoro smo ga veoma dobro znali prepoznati i kada je bio naj mračniji, malo je potrebno da ga opet prozremo i zaustavimo svoje zaprege pre krajnjeg cilja, pre provalije ka kojoj jurišamo zaslepljeni. Prokunimo te svoje oči kao đevojka iz pesme „Starac Vujadin“. Sećate se:“Đevojka je svoje oči klela, čarne oči da bi negledale“. Potrudimo se da im ne damo da gledaju ako već pravo videti ne umeju. Iskopajmo ih i odstranimo oči bolesne koje nas sablažnjavaju i u propast odvode, kako bi dušu svoju spasili.

Na tom mračnom i strašnom putu kojim smo krenuli, već smo prošli nekoliko stanica. Od Ravene preko raznih prolaznih lokalnih stajališta stigli smo do Sibinja. Umesto da urlamo od bolova i umora na ovome nečastivom putešestviju, mi se previjamo gnojavim latinskim zavojima koje nam daju i podmeću kao sterilne, i sami sebe u svom jadu ubeđujemo kako nas ništa i ne boli i kako uopšte i nema umora. A noge trule, rane nas razjedaju, oči nam se gube u svemračnim lažljivim vizijama koje prihvatamo kao realne i istinite. Probudimo se pre nego li ova naša kočija stigne do Niša, jer posle Niša smo na korak do Jerusalima, a onda eto zacarenja i propasti. Iskočimo iz te kočije dok još nije kasno. Kažete:

“Kako da iskočimo, pa poginućemo iskačući iz kočije u pokretu“.

Nećemo braćo i sestre, lažu vas vaše misli, zar ne shvatate. Lažu jer su na laž oguglale i prihvatili je kao istinu. Upravo je suprotno od toga što velite. Što pre iskočimo pre ćemo se spasiti. Ne brinite za pad, jer svojim iskakanjem ne padamo već se uzdižemo. Ne bojmo se. Ima nas ko u skoku dočekati, ali ako ne iskočimo, pad je zagarantovan. Na kraju puta je provalija. Ambis strašan i mračan.

Nekada smo svoje zdrave svetosavske poglede upirali u Rusiju i tu tražili primere na koje ćemo se u strašnim trenutcima ugledati, ali sada niti imamo više zdravog vida, niti je Rusija danas, bar ona zvanična, primer za ugledanje nama pravoslavnima. Od iste tmine boluju i oni kao i mi. Nikakve razlike nema. U iste se mračne kočije upregla i nekada Sveta Rusija.

I dok mi danas pljujemo na Svetoga Savu i sve svete Srbe, pravoslavni Rusi pljuju na Sv. Sergija Radonješkog i sve svete Ruse učestvujući u istom mraku kao i mi i jednako ga ne prepoznajući kao ni mi što ga više ne poznajemo. U istim se antihristovim kočijama ljuljamo i na istom crnom putu srljamo u pogibao večnu. Nekada samo siđemo na različitim usputnim stanicama kako bi opet uskočili u mračnu kočiju, ali ono što činimo i govorimo na tim bestidnim stajalištima, jednako je zlo i za nas i za njih. To što mi danas činimo gad je pred Gospodom, i gad je i pred Nebeskom Rusijom i Nebeskom Srbijom podjednako. Naši nas sveti preci nisu učili ovakvoj samoobmani i kukavičluku, već hrabrosti, postojanosti i beskompomisnosti po pitanju Svete Vere Pravoslavne.

Otvorimo oči izranjavane ,podsetimo se Istine i vratimo joj se. Neka crne kočije idu mimo nas, ne uprežimo se u isti jaram sa crnokočijašima. Sada je njihov čas i oblast tame, ne zaboravimo.
Moramo opet progledati da bi znali videti i izmeriti gustinu mraka koja nas ovako omamljene i zaslepljene okružuje. Ja sam se kao dete često plašio mraka, samo što sam tada mislio da je taj strah neosnovan i sramotan. Danas sam ubeđen da me je upravo taj strah naučio hrabrosti.
Dugo sam ovo pitanje postavljao sebi, sada ga evo postavljam svima vama:

Bojite li se mraka braćo i sestre ?!

 

 

Autor: Saša Vukičević




3 коментара у вези “Bojite li se mraka?”
  1. Da odgovrim miskreno,pomalo se bojim mraka Sasa!

  2. Ma jok,ne bojim se mraka, imam svecu,a i bateriju koju sam negde zaturio al’ ako treba ima da je pronadjem.
    Ja se samo malko plasim one crne rupe tamo negde u Vasioni.Kazu da je tamo vecni mrak i sve guta,cak i svetlost.

  3. A sta je konkretno autor hteo da kaze? Jel ima predlog kako da krenemo ka svetlosti, ili ako treba da nas on sam povede?


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo