Вести

Početkom šezdesetih godina XX veka, uporedo sa fenomenalnim razvojem tehnoloških i informatičkih sredstava, američki teoretičari društvenih nauka uvode u upotrebu pojam socijalni inženjering. Nastao kao rezultat procene vrhunskih političkih krugova da nadolazeće doba predstavlja izazov bez presedana u istoriji ljudskog društva, društveni (socijalni) inženjering postaje sinonim revolucionarnog prevrata, koji na potpuno nov način definiše mesto i ulogu nauke u epohi koja se tada samo naslućivala, epohi globalizacije.

Društveni inženjeri, od tada do danas, treba ne se samo da daju odgovore na probleme sa kojima se suočavaju prvenstveno najrazvijenija društva, već, više od toga, da pokažu kreativnost i maštovitost u procesu „projektovanja ili osmišljavanja istorije”. Ostvarenju ovakve težnje savršeno je išao na ruku razvoj nauke i tehnologije, pogotovu sredstava masovne komunikacije. Dakle, ono što je do juče bilo nezamislivo, odjednom je, preko noći, postalo ostvarivo. Čovek je došao u priliku da planski usmerava društvene događaje, odnosno da se direktno, svesno i namerno umeša u proces socijalne evolucije čovečanstva (izraz ruskog filozofa Aleksandra Zinovjeva), svodeći uticaj objektivnih činilaca u istorijskom procesu na najmanju moguću meru.

Stvarni rezultat svetskog rata

Društveni inženjeri na Zapadu, još sedamdesetih godina prošlog veka, projektovali su raspad istočnog, komunističkog bloka i Sovjetskog Saveza. Već tada je, na osnovu relevantnih ekonomskih pokazatelja i analize unutrašnjih prilika, izveden zaključak o neminovnoj pobedi u „hladnom ratu”. Bio je to neophodan preduslov za, kako je tada ocenjeno, „kvalitativan skok u novo doba”, koji će uslediti krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Planirane političke promene na nekadašnjem socijalističkom Istoku, zahtevale su osmišljen pristup, prvenstveno na psihološko-propagandnom planu. Društveni inženjeri Zapada procenili su da je najefikasniji metod razbijanja suprotstavljenog bloka podsticanje nacionalističkih osećanja, posebno kod onih naroda kod kojih je, poput Poljaka, postojao istorijski ukorenjen antiruski sentiment. Ostvarenje jednog takvog cilja, po proceni analitičkih krugova, podrazumevalo je određenu reviziju rezultata Drugog svetskog rata, na osnovu kojih je uspostavljena geopolitička arhitektura, prvenstveno sovjetsko prisustvo u centralnoj i istočnoj Evropi, posle 1945. godine.

Prvi ozbiljniji pokušaj te vrste predstavljaju radovi istaknutog istoričara Eriha Noltea, čija je interpretacija razdoblja Drugog svetskog rata u naučnim krugovima izazvala čuveni „spor o istoriji”. Prema Nolteovoj teoriji, glavni sadržaj Drugog svetskog rata bio je „sukob dva totalitarizma, nacizma i boljševizma”, koji poznati istoričar naziva i „evropskim građanskim ratom ideologija”. Navedenu tvrdnju Nolte potkrepljuje primerom Poljske. Podelu te zemlje zasnovanu na sovjetsko-nemačkom ugovoru iz 1939. godine opisuje kao „pakt uništenja bez presedana u evropskoj istoriji XIX i XX veka, i zato su države koje su ga potpisale morale biti potpuno specifičnog tipa”.

Nolteovska paradigma potpuno je prilagođena hladnoratovskoj epohi i ciljevima atlantističke geostrategije. Svrha izjednačavanja nacizma i boljševizma, njihove tobožnje istovetne odgovornosti za strahote Drugog svetskog rata, imala je za cilj davanje pseudoistorijskog legitimiteta za predstojeće razaranje Istočnog bloka. Na ovakvim ciničnim premisama, postepeno ali uporno, zapadni društveni inženjeri podsticali su nacionalističke antisovjetske procese, pravdajući njihovo postojanje kao logičnu težnju naroda Istočne Evrope da se „vrate u istoriju”. Iz te istorije, navodno, izašli su onog trenutka kada ih je „okupirala Crvena armija”, o čijim višemilionskim žrtvama tokom Drugog svetskog rata i odlučujućem vojničkom doprinosu u slamanju Hitlerove vojne mašinerije zapadna istoriografija uglavnom ne govori.

Afirmacija potiskivanjem

Posle rušenja Berlinskog zida, primena metoda kreativnosti i maštovitosti u istoriografiji dobija na zamahu. Postmoderna nolteovska relativizacija istorije, zasnovana na poluistinama, biva veoma brzo zamenjena novom metodologijom „transferisanja kultura” koja praktično teži da interpretativnu istoriografiju prilagodi političkom konceptu „ujedinjene Evrope”. Pojednostavljeno rečeno, to znači potiskivanje nacionalnih istorija, pre svega iz obrazovnog procesa, radi afirmacije „zajedničkih evropskih vrednosti”. Ovaj metod je od 1987. godine deo zvaničnih dokumenata Evropske Unije i predstavlja čitav sistem preporuka za pisanje udžbenika istorije, namenjenih onim državama koje teže članstvu u ovoj organizaciji.

I pored romantičarskog prizvuka, metodologija „transferisanja kultura” u praksi postkomunističkih država se svodi na pisanje „novih istorija”, najčešće na antiruskoj osnovi, pri čemu se ne zazire ni od najgrubljeg falsifikovanja istorijskih događaja i činjenica. Radi pribavljanja legitimiteta promenama nastalim u posthladnoratovskom periodu, ideolozi atlantizma sistematski podstiču „novu političku klasu” u nekadašnjim socijalističkim državama na pisanje „novih istorija”, naravno uz pomoć specijalističkih instituta i eksperata sa Zapada.

Posle uspešno izvedenih „obojenih revolucija” u Ukrajini, Gruziji i Moldaviji, gotovo istovremeno su objavljeni novi udžbenici istorije namenjeni učenicima njihovih osnovnih i srednjih škola. U novoj interpretaciji ukrajinske istorije, na primer, može se pročitati da se Ukrajina kao ruska kolonija oslobodila tokom „ukrajinsko-ruskih ratova”. Udžbenici petog razreda osnovne škole, koji su objavljeni po odobrenju ukrajinskog Ministarstva prosvete sadrže podatak o tome da je Moskva radi sprečavanja težnji za samostalnošću Ukrajine „namerno organizovala glad u periodu 1932-33. godine”. Svakako najveći „biser nove ukrajinske istorije” je potpuno drugačija interpretacija uloge pronacističke divizije Stepana Bandere, za koju se tvrdi da je tokom 1943. godine „oslobodila većinu gradova u Ukrajini od Nemaca”. U mnogim gradovima zapadne Ukrajine, u velikoj meri pounijaćene, preživeli nacisti se tretiraju „kao zaslužni građani i borci za ukrajinsku samostalnost”. Iz lokalnih budžeta čak im se po tom osnovu isplaćuju i odgovarajuće penzije.

Sve to ne izaziva nikakve proteste na „demokratskom i antifašističkom zapadu”. Uostalom, istorija je već odavno najpogodnija arena za ispoljavanje različitih političkih interesa. Danas je, međutim, ona i više od toga, neka vrsta socijalne terapije, univerzalnog leka sposobnog da makar privremeno utiša nezadovoljstva armije „gubitnika tranzicije” u nekadašnjim socijalističkim državama.

Budućnost je u zaboravu

Napadno plasiranje „novih istorijskih istina” nije mimoišlo ni balkanski deo Evrope. Razlika u odnosu na postsovjetski prostor je samo u jednom: antiruski je zamenjen antisrpskim prizvukom u istorijama novostvorenih država i naroda. Primera je i previše.

Albanska deca na Kosovu i Metohiji, uče se u školama „toleranciji i multietničnosti” tako što im se objašnjava da je manastir Dečane sagradilo albansko pleme Gaši, kao i da su u Kosovskom boju učestvovali Albanci, a ne Srbi. U susednoj Makedoniji, „fingirani rat proizveo je fingiranu istoriju”. Naime, prema Ohridskom sporazumu, udžbenik za osmi razred osnovne škole štampan je dvojezično i sadrži 50 odsto makedonske, 40 odsto albanske i 10 odsto svetske istorije. Albanskim delom istorije obuhvaćena su i područja susednih zemalja: Kosmet i jug centralne Srbije i Čamerija u Grčkoj. Za fašističku Veliku Albaniju, autori tvrde kako „nije bila etnička tvorevina, jer nije obuhvatala sve oblasti naseljene Albancima”. Pisci udžbenika preciziraju da je izvan njenih granica ostala oblast Čamerija u Grčkoj. Ipak, pravi skandal, slično prethodno navedenom ukrajinskom primeru, predstavlja veličanje uloge šiptarskih balističkih bandi koje su navodno učestvovale u „borbama za oslobođenje Tetova i Gostivara, u zapadnoj Makedoniji, od nemačkog okupatora 1944. godine”. Naravno, svi znaju da Nemaca u Makedoniji u to vreme i nije bilo. Ceo projekat odobrilo je makedonsko Ministarstvo prosvete, uz obrazloženje da je u pitanju „svetski trend” i priznanje da je udžbenik pisan po preporuci Instituta u Braunšvajgu, odakle je sugerisano da se „neke stvari iz prošlosti zaborave radi budućnosti”.

Prilagođavanje istorije novostvorenoj geopolitičkoj stvarnosti na Balkanu odvija se uz „punu podršku” inostranih stručnjaka, za koje je prostor nekadašnje Jugoslavije idealan poligon i za isprobavanje „savremenih načela kojima se na potpuno nov način obeležavaju spomen područja posvećena žrtvama genocida i holokausta”.

Posle višegodišnjih priprema i saradnje hrvatskih sa stručnjacima iz inostranstva, u Jasenovcu će uskoro biti predstavljen novi koncept uređenja ovog memorijalnog centra. Prema rečima nosilaca projekta, „novom postavkom patnja je individualizovana, a žrtva identifikovana”. Smisao čitave ideje je da se primenom ovakvog koncepta falsifikuje nesporna istorijska činjenica o 700 hiljada pobijenih Srba, Jevreja i Roma. To se čini pod veoma providnim izgovorom da su „bitna imena, a ne brojevi” (u slučaju Srebrenica sasvim je suprotno).

Primenom takozvanog „savremenog pristupa učenju istorije, posebno istorije stradanja i ljudske patnje, kroz potrebu da se istakne dostojanstvo žrtve „praktično se negira činjenica da su žrtve Jasenovca stradale pre svega zbog svoje nacionalnosti”. Na taj način stvaraju se pretpostavke da se zločin genocida u kvislinškoj NDH preimenuje u ratne zločine, počinjene na tom prostoru tokom Drugog svetskog rata. Ta okolnost je od suštinskog značaja za sadašnju političku klasu u Hrvatskoj, očigledno podržanu od inostranog faktora, koji joj pomaže da se oslobodi „neprijatnog tereta iz prošlosti”.

Jasenovac — mali skup individua

Uočljivo je, takođe, nastojanje hrvatske države da novim projektom memorijalnog kompleksa u Jasenovcu smanji i odijum uticajnog jevrejskog faktora u svetu, kroz nameru da se „srpske žrtve u Jasenovcu umanje na račun jevrejskih”. Da je reč o dogovoru na najvišem političkom nivou predstavnika Vatikana i jevrejskog lobija, svedoče i izjave uticajnog intelektualca Slavka Goldštajna, koji je u poslednje vreme više puta izjavio kako u Jasenovcu „nije ubijeno više od 70 hiljada ljudi”.

Ipak, u celoj priči najgora stvar je izostanak službene reakcije zvaničnog Beograda, čiji je šef diplomatije Drašković naprasno zaboravio na svoje izjave s početka devedesetih godina prošlog veka o Jasenovcu kao „najvećem srpskom gradu pod zemljom”. Još je sramotnije izjašnjavanje naše ambasade u Zagrebu, koja je povodom najavljenog projekta saopštila „kako će i dalje podržavati sve aktivnosti vezane za preuređenje Spomen područja”. Svaka država koja čuva dostojanstvo svoga naroda i nevinih žrtava bi povodom najavljenih aktivnosti uručila ozbiljan diplomatski protest, povukla svog ambasadora na konsultacije i razmišljala o odgovarajućim protivmerama. Ovako, ispada da naša ambasada u Zagrebu u stvari vodi prohrvatsku politiku, što i ne čudi ako se zna da je nedavno za ambasadora postavljen bivši veliki komunista, a danas mondijalista, dojučerašnji kolumnista proameričkog dnevnika Danas Radivoje Cvjetičanin.

Metodologija „transferisanja kultura” primenjuje se poslednjih godina i u našoj „srpskoj istoriografiji”. Naravno, ceo projekat je prepušten nevladinim organizacijama sa ciljem „ispravljanja paranoidne slike prošlosti u udžbenicima”. Zapravo, sve je vešto ukomponovano u model „haške pravde”, po kojem je odgovornost za razaranje Jugoslavije posledica „kontinuiteta velikosrpske politike od Cara Dušana do Slobodana Miloševića”.

Tako, nedavno je Centar za demokratizaciju i pomirenje jugoistočne Evrope, uz prisustvo aktuelnog ministra prosvete i sporta dr Slobodana Vuksanovića i saradnju sa „Prosvetnim pregledom”, predstavio četiri čitanke za istoriju koje će se koristiti kao pomoćni udžbenik. Mada je naglašeno da je reč o izdanjima prvenstveno namenjenim nastavnicima istorije, ministar Vuksanović je rekao „da ga bez problema mogu koristiti i učenici”, uz napomenu da je jedini problem što nije obuhvaćeno celokupno nastavno gradivo. Prema rečima Dubravke Stojanović, urednika izdanja na srpskom jeziku, „pisanje čitanki je trajalo deset godina i na ovom poslu je angažovano 60 autora”. Svaka knjiga obuhvata po jednu oblast: „Osmansko carstvo”, „Drugi svetski rat”, „Nacije i države jugoistočne Evrope” i „Balkanski ratovi”. Nosilac projekta je bogati grčki brodovlasnik Kostas Karas, koji je završio istoriju ali se njome nikada nije bavio. Ceo posao je zapravo odrađen uz podršku engleskih eksperata sa Oksforda.

Metodološku novinu predstavlja ideja o multiplikativnosti, koju koordinator projekta Kristina Kuluri objašnjava sledećim rečima: „U istoriji ne postoji jedna istina… Svako, a pogotovo na Balkanu, ima svoje, suprotno viđenje jednog događaja i bilo koji pokušaj da se nametne jedna istina je neka vrsta nasilja.” Ona namerno previđa da je princip jedne istine oduvek ugrađen u same osnove kritičke istoriografije.

Danak u krvi, komercijalna verzija

Zanimljiv je još jedan podatak. Iako namenjen svim zemljama u regionu, projekat je, osim na engleskom, zasad štampan samo na srpskom jeziku, uz osnovanu pretpostavku da se profesionalnim falsifikatorima sa Oksforda zbog nečega veoma žuri. Njihovu žurbu možda je nedavno razotkrio britanski diplomata Džon Sojers, rekavši da je „odluka o nezavisnosti Kosova u okviru Kontakt grupe već doneta”. Sudeći po sadržaju navedenih priručnika, donete su i neke druge veoma važne političke odluke. U priručniku „Osmansko carstvo”, Turska je prikazana kao napredna i veoma tolerantna carevina prema etničkim grupama koje su živele u njenim granicama. Tako, autori sa oksfordskim akcentom naglašavaju kako su mošti Svetog Save poštovane kao relikvija ne samo od hrišćana, nego i od Jevreja i Turaka, zaboravljajući pri tom da pomenu spaljivanje moštiju srpskog svetitelja. U poglavlju pod naslovom „Devširma”, pojava poznata kao „danak u krvi” izvrgava se ruglu i pretvara u „danak u novcu”. Prema autorima, „dečaci nisu otimani od roditelja, već odvođeni, čak i prodavani za po pet zlatnika”, pa je tako „devširma služila hrišćanima kao način da ostvare društveni uspon“. Cela tvrdnja je potkrepljena prigodnom ilustracijom, na kojoj su prikazani turski zvaničnici koji sa novcem ispred sebe kupuju decu od roditelja, najčešće majki koje su okrenute prema turskim zvaničnicima sa ispruženom desnom rukom, kao da jedva čekaju novac, a za decu ih nije ni briga.

I tako redom.

Ipak, poslednji u nizu priručnika, posvećen Drugom svetskom rat, nije dobio odobrenje Ministarstva prosvete, jer sadrži zaista skandalozne neistine. Već sama naslovna korica je više nego problematična. Na njoj su nacrtani albanski partizani, sa jasnom namerom da se sugeriše tobožnja podrška Albanaca antifašizmu. Najskandalozniji je odeljak o holokaustu, gde je stradanju Jevreja na Balkanu dato mnogo više prostoru u odnosu na ostale balkanske narode, iako je nesporno da je jevrejski narod najviše stradao u Centralnoj Evropi. Vrhunac bezobzirnosti predstavlja nastojanje autora da se zatvori na Banjici i Sajmištu u Beogradu prikažu kao koncentracioni logori, dok o Jasenovcu i ubistvu više od 700 hiljada Srba (podatak naciste Nojbahera) nema ni pomena. Čak se tvrdi kako „Pavelićeva NDH formalno nije podržavala pokrštavanje”, itd.

Dakle, tako izgleda metodologija „transferisanja kultura” u srpskoj istoriji, po oksfordskom receptu društvenog inženjeringa. Nedostaje samo odeljak o prednostima bombardovanja osiromašenim uranijumom. Ipak, šalu na stranu, stvar je vrlo ozbiljna. Nove istorije su neka vrsta sublimisanih poruka Rusima i Srbima, posebno onima koji imaju nameru da se bave važnim državnim poslovima. Njima kao da gospodari sveta, koji stanuju na Zapadu, poručuju pod kojim uslovima su spremni da ih prihvate u svoje društvo. Od njih se traži da u naše ime „zatiru naše sećanje” i presuđuju našim istorijama. Traži se i više od toga: da zajedno sa njihovim institutima i ekspertima, stvarajući „nove istorije”, proizvode neke nove politički korektne Ruse i Srbe, ovoga puta pod znamenjem žutih petokraka Evropske Unije. Sve je to, već odavno, do bola jasno objasnio znameniti Dostojevski:

„Tamo gde nema Boga sve je dozvoljeno.” ?

Milorad Vukašinović

Izvor: KORENI