logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет    Аутор: Срђан Марјановић    3.599 пута прочитано    Датум: 4.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Novi prstenoviZa episkopa pergamskog Jovana D. Zizjulasa čuli su mnogi. Na pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu se savremena teološka misao ovog “pravoslavnog” teologa izučava kao redovan predmet. Blago nama sa našim budućim sveštenicima i vladikama.

Evo slobodnog prevoda intervjua “pergamskog mislioca” datog 25.08.2007 magazinu The Tablet. Možda nam bude jasnije ko je u stvari ovaj “živi pravoslavni mislioc”.

_____________________________________

otvoren citat

 

Pogled na drugog (An eye for the other)

The Tablet Interview; Theo Hobson

Jovan D. Zizjulas je verovatno najpoznatiji glas Pravoslavne Crkve u Britaniji, sa iskustvom od 40 godina sa pokušajima približavanja i preokretima u ekumenskom dijalogu, i može da računa na nadbiskupa kenterberijskog, Rovana Viljemsa, među svojim obožavaocima.

Teo Hobson je razgovarao sa njim o temama u njegovoj novoj knjizi. Ako pitate britanskog teologa da imenuje živog pravoslavnog mislioca, on ili ona će najverovatnije imenovati Jovana D. Zizjulasa – kao i da su pročitali njegovu knjigu iz 1985. Being as Communion. Ovo je delom zato što je Zizjulas proveo većinu svoje akademske karijere u ovoj zemlji, a delimično zato što je njegovo razmišljanje (misao) prilično usaglašeno sa vodećim strujama anglikanske i katoličke teologije. Sada je objavio još jednu knjigu pod nazivom Communion and Otherness, koju Rovan Viljems naziva „velikom knjigom“ i „sveobuhvatnim modelom za celokupnu hrišćansku teologiju“.

Zizjulas je pravoslavni hrišćanin i mitropolit Pergama, koji je u Turskoj. Kada je grčko pravoslavno stanovništvo u Turskoj prognano tokom 1920-ih, postao je neka vrsta sablasnog sedišta vladike, i to je i ostao. Dozvoljeno mu je s vremena na vreme da služi u ruiniranoj crkvi u Pergamu. Ovo može delimično objasniti prilično usamljen izgled čoveka koga upoznajem u londonskoj kancelariji njegovog izdavača. Sedeći u sobi sa pogledom na stanicu Vaterlu, ovaj blagi stariji čovek je crnomantijaška riba na suvom. Njegov zlatni viseći krst je sakriven, kao da bi pokazivanje istog u takvom ambijentu bilo nepodesno. Rečeno mi da je stidljiv kada su u pitanju preterano radoznali pitaoci, i to je neposredno očigledno: pozdravlja me toplo ali oprezno.

Pošto je studirao na grčkim univerzitetima, i na Harvardu, Zizjulas je radio u sedištu Svetskog Saveta Crkava u Ženevi kasnih 1960-ih. Ovde je stvorio veze sa anglikanskim teolozima koji će kasnije odrediti njegovu buduću karijeru. Anglo-katolicima je 1960ih Pravoslavlje imalo izgled roken-rola. Bilo je egzotično, autentično, tačno ono što je zapadnoj teologiji nedostajalo. I bilo je blagosloveno u to svanuće biti ekumenista, jer je malo bilo utopijske vere u mogućnost ponovnog ujedinjenja – u velikoj meri uticaj Drugog Vatikanskog Koncila, naravno.

Godine 1970. počeo je da predaje u Edinburgu, i uskoro stekao reputaciju kao autoritet kad su u pitanju Sveti Oci i savremeno pravoslavno bogoslovlje. Jednom ga je nazvao telefonom najpoznatiji teolog iz Kembridža, Donald MekKinon: da li bi mogao posavetovati njegovog studenta po imenu Rovana Viljemsa? Uskoro se preselio u Glazgov, gde je bio profesor sistematske teologije 14 godina. Takođe je 17 godina proveo u Međunarodnoj komisiji za anglikansko-pravoslavni teološki dijalog.

Da li je ovaj dijalog ostao bez nade poslednjih godina, pitam se, nakon optimizma 1960ih?
„Tokom dvadesetog veka postojao je osećaj bliskosti koji je sve više rastao, ali napredak je zaustavljen rukopoloženjem žena u anglikansko sveštenstvo, što čini nemogućim mnoge Pravoslavne Crkve da priznaju anglikanske redove.“

Dijalog sa rimokatolicizmom naišao je na slične probleme. „Papina nedavna izjava o statusu drugih Crkava je usko tumačenje Drugog Vatikanskog Koncila. Primetno je da su Pravoslavni namerno navedeni u množini, kao „Crkve“ a ne kao „Crkva“, što implicira da će Crkva koja ne priznaje papski primat neminovno biti podeljena među sobom. I ovo dolazi ubrzo nakon ukidanja papskog naziva „Patrijarha Zapada“ koji bi mogao biti sredstvo pomirenja.“

Ovakvi razvoji događaja su naročito frustrirajući za nekoga koji je nekada radio u uređivačkom odboru teološkog žurnala, Concilium, zajedno sa mladim nemačkim profesorom širokog uma: „Teško je sada poverovati, ali Racinger je sam [sadašnji Papa Benedikt XVI] napisao članak koji je dokazivao da Istok nije morao da prihvati primat Rima. Tako da nema sumnje da se ekumenska klima promenila.“

Njegova uticajna knjiga iz 1985.g. bila je filosofsko razmišljanje o prirodi crkve, pod uticajem francuskih katoličkih teologa Henri de Lubaka i Iv Kongara, čija je misao podržavala Vatikan II. „ Njihova misao je delimično bila pod uticajem Svetih Otaca, ali po mom mišljenju nisu išli dovoljno duboko u svetootačka poimanja Boga, i eklisiologije.“

Njegova nedavna knjiga je nastavak ovakvog pristupa: pokazuje kako je poimanje „drugosti“ centralno za hrišćansko razumevanje Bića, ili „ontologije“. Čitaoci koji se osete uzdržano zbog ovih reči treba da se uvere da je njegova osnovna teza veoma jednostavna. Mi nismo suštinski individue već „ličnosti“ koje postoje u odnosu sa drugima, i drugošću prirode, i koji nalazimo pravu slobodu u zajednici. Model otvorenosti „drugosti“ jeste Trojstvo, a Crkva postoji da bi omogućila naše učešće u ovoj društvenoj ideji. Onda kada Crkva ovo zanemaruje tada se razvijaju autoritarne tendencije.

Čar ove teologije jeste da nudi dvojnu kritiku: sekularnog individualizma i crkvenog autoritarizma. Čini se da ukazuje na oblik liberalizma, ili otvorenosti „drugosti“, koja je ukorenjena u Trojstvu pre nego u sekularizmu. Ali da li može da izdrži ispitivanje? Možda je najočiglednija zamerka, sugerišem, to što se čini da sekularni liberalizam kao da više prihvata drugost nego bilo koja stvarna Crkva, ako se „drugost“ shvati kao prihvatanje onih koji su različiti od njih.

„Ali u sekularnoj misli“, strpljivo objašnjava, „drugost je potčinjena sebi, individualnoj svesti – ono što se naziva prihvatanje drugog jeste u stvari sebično nastojanje, od strane grupe koja je zainteresovana za sopstvenu dobrobit.“

Znači nema ničeg pozitivnog u sekularnom liberalizmu?
„Ima nečeg dobrog tamo, ali ne teži pravoj slobodi. Razmislite o ovome: da li bi čovek, kao liberal, mogao da se odrekne svojih sopstvenih prava?”

Još jedna kritika koja bi se mogla napraviti vezana za njegovu eklisiologiju jeste da je preterano idealistična. Da bi se Crkva prikazala kao Trinitarni društveni model nekako se ne uklapa sa raznim insticionalnim realnostima, zar ne?
„To je veoma dobro pitanje. Ako pogledamo na način na koji se sve Crkve ponašaju u istoriji treba da priznamo da su daleko od toga da budu zajednice drugosti. Eklisiologija je preskriptivna (ona koja propisuje moj dodatak), ona traži da pomeri Crkvu u određenom pravcu. Možete to nazvati ‘idealističnim’, dok god ne mislite u pejorativnom smislu.”

Ali svakako opasnost leži u tome da takav idealizam neće biti kritičan; služiće da proslavi aktuelne (stvarne) institucije, da ih stavi van kritike?
„Ne, mi možemo i moramo biti iskreni: Crkva nije verna sebi, i kao rezultat toga zvaničnim Crkvama vlada totalitarno stanovište, doktrinar i moralistički duh.“

Da li ovo obuhvata i Pravoslavnu Crkvu?
„Samo u pojedinim slučajevima, i obično pod uticajem zapada.

Njegova sumnja o zapadnom uticaju na Pravoslavlje se teško može preuveličati. Kada postavim pitanje o homoseksualnosti tvrdi da je Grčka Crkva tradicionalno fleksibilna i ne presuđujuća po tim pitanjima, već da sada postaje više puritanska – zbog zapadnog uticaja. Isto tako pripisuje pravoslavnu slabost prema individualističnoj duhovnosti zbog zapadnog pijetizma. A kada postavim pitanje o dosluhu Pravoslavlja sa nacionalizmom, naročito u Srbiji i Rusiji, on će na to brzo da okrivi uticaj nacionalizma zapadnog stila.

„Takav nacionalizam nije deo istorijske strukture naše Crkve. Ali u devetnaestom veku autokefalne Crkve su razvile veoma jake veze sa nacijom. Ova opasnost se sada smanjuje na Balkanu zbog Evropske Unije, ali u Rusiji još uvek postoji veoma bliska saradnja Crkve i Države, i to predstavlja probleme.“

Grčka Crkva ostaje zvanično ustanovljena, da li je ovo važan deo njenog identiteta?
„Ne baš: to je relativno nova stvar, od devetnaestog veka, i možda sada umire. Pre toga je živela pod muslimanskom vlašću. Tako da je grčki pristup fleksibilan: Crkva je srećna što je deo Države, ako je država pozove da ima udela u upravljanju, no ipak može podjednako biti nezavisna od Države. „Grčka Crkva je dosta izgubila od svog kulturnog centraliteta poslednjih godina, a redovno posećivanje crkvama je jako opalo, kaže on. „Ali još uvek postoji ogroman ostatak lojalnosti – u praznične dane postoji mnoštvo naroda, ali pretpostavljam da je ovo može biti delimično narodna religija.“

Pravoslavlje ima dosta toga zajedničkog sa Anglikanizmom. Ono je dvosmisleno (dvoznačno) u odnosu na poredak, i ponosno na svoj labavu, federalnu, episkopalnu strukturu. I Zizjulasovo razmišljanje ima dosta zajedničkog sa onim Rovana Viljemsa, iznad svega želja da se ukoreni otvorena, liberalna Crkva u socijalnu ideju Trojstva.

Da li dakle, ima ikakvih saveta za nadbiskupa koji pokušava da zadrži svoju zajednicu zajedno? „Ne,nemam nikakav savet, samo veliku simpatiju.“

 završen citat

 

prevod preuzet sa pravoslavnog foruma




2 коментара у вези “Ko je u stvari episkop Jovan D. Zizjulas”
  1. uhuu,ziveli masoni i homici,
    zivela braca topla,
    nasa crkva bice jedna,
    Zizjulas cvrsto papi veli,
    umudri se Biskupe Rima,
    evo tebi Anthristovo zezlo,
    stihar Satane navuci,
    bajacemo zajedno muski i zenske,
    svaku razlicitost hrabro dotuci!
    pa da vidis,brate u Luciferu,
    necemo se vise tuci!

  2. Ja predlazem da on pise za Srbe odnosno nasu decu Bukvare!Ajde da ga umolimo da to ucini,vec imamo Molitvenik(sa Grcima u gacama),Bukvar komunisticki,a on novi Bukvar za Adama i Stevu,to su izgleda prirodne pojave.Jos da se deci deli “ono” da se sacuvaju od bolescina!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo