Вести

Žitija Svetih – Ohridski prolog – Sveti Nikolaj Velimirović -19. SEPTEMBAR (stari) ili 2. OKTOBAR (novi kalendar).

1. Sv. muč. Trofim, Savatije i Dorimedont. U vreme cara Prova, u III stoleću, kada nad Antiohijom načelstvovaše neki Atik, dođoše u Antiohiju dva hrišćanina, Trofim i Savatije, obojica ugledni i česni građani. No dogodi se baš u to vreme nečisto praznovanje i žrtvoprinošenje Apolonu u Dafni kod Antiohije. Atik se naročito staraše, da svi građani uzmu učešća u tom praznovanju. Pa kako neki videše Trofima i Savatija i javiše Atiku, da ovi stranci ne uzimaju učešća u njihovom praznovanju, uze ih Atik na sud, pa kad se ne odrekoše Hrista, vrže ih na muke jednog po jednog. Pošto izbi i namuči Trofima posla ga u Frigiju nekom Dionisiju, još ljućem mučitelju hrišćana, a on izvede iz tamnice Savatija i poče ga suditi. Kada mučitelj upita Savatija ko je i kakvoga je čina, on odgovori: „čin i dostojanstvo moje, i domovina, i slava, i bogatstvo jeste Hristos Sin Božji, vazda živi, čijim promislom vasiona stoji i upravlja se.“ Zato ga biše i trzaše i strugaše gvožđem, dok mu se kosti pod mesom ne ukazaše. U tim mukama i skonča. A Trofima mučitelj Dionisije udari na velike muke, i držaše ga u tamnici još za veće. Tada dođe Trofimu u tamnicu i služaše mu senator neki Dorimedont, potajni hrišćanin. Kada ovo doznade mučitelj, stade mučiti obojicu podjednako, pa ih najzad baci pred zverove. No zverovi ih ne dirnuše. Dorimedont sveti naročito dražaše medvedicu vukući je za uši, da bi ga rastrgala, ali se medvedica pri svem tom umiljavaše. Mučitelj naredi, na posletku, te posekoše mačem sv. Trofima i Dorimedonta. Duše ovih sv. mučenika sad caruju na nebesima.

2. Sv. muč. Zosim pustinjak. Neki knez Kilikijski Dometijan iđaše u lov u planinu sa slugama svojim. U planini vide stara čoveka, okružena zverovima, krotkim kao jaganjcima. Upitan ko je i šta je, starac odgovori, da mu je ime Zosim, da je hrišćanin, i da odavno živi sa zverovima, koji su bolji od mučitelja hrišćana u gradu. To uvredi Dometijana, koji i sam beše ljuti mučitelj hrišćana, pa okova Zosima i posla ga pred sobom u Nazaret, gde ga naročito htede mučiti, da bi tamo zaplašio one koji veruju u Hrista. I kada ga svega izranjavi i iskrvavi udarcima veza mu kamen o vrat, pa ga uzdiže na jedno drvo. Pa mu se rugaše knez: „zapovedi, da dođe jedan zver, pa da i mi svi verujemo!“ Sv. mučenik se pomoli Bogu, i zaista pojavi se ogroman lav, koji priđe Zosimu i poturi glavu svoju pod kamen, da olakša mučeniku. U velikom strahu odreši knez Zosima, no ovaj ubrzo zatim predade duh svoj u ruke Gospoda svoga.

3. Sv. Teodor knez Jaroslavski. Pravedan i milostiv, pred smrt primio shimnu i upokojio se 1298. god.

U pustinju suhu, od ljudi daleko,
Sveti Zosim beše zarana utek’o,
Da se u samoći razgovara s Bogom,
I provodi život u trudu premnogom,
U molitvi, postu, u noćnome bdenju,
I u spasonosnom bogoudubljenju.
Ko angel u bdenju, kao div u veri,
Nezlobnost njegovu osetiše zveri.
Mrzitelji ljudi zavoleše sveca,
Poslušna mu behu kao ocu deca.
A milosan svetac milošću ih kroti,
Zver se odaziva dobrotom dobroti,
I dobrotu pamti, i zlom je ne vraća,
Dobrotvoru svome zahvalnošću plaća.
Progonjen od ljudi, zverovima mio,
Međ zverove Zosim beše s’ uselio,
No zverovi – ljudi otkriše mu selo,
Mukama mu ljutim umoriše telo.
Sad se Zosim sveti na nebu raduje.
Sa svecima mnogim u Raju likuje.
I moli se za nas da brod prebrodimo
I u Raju sa njim da se veselimo.

RASUĐIVANjE

I mrtvi osećaju i znaju dobra dela, koja im se čine. U to hrišćanin ne treba da ima nikakve sumnje. Dobro delo kao električna struja širi se po celom nebeskom svetu. Neki činovnik carski Magistrijan bi poslat od cara nekuda po važnom poslu. Putujući ugleda Magistrijan čoveka ništa mrtva, potpuno naga. On se sažali, skide svoju košulju, obuče mrtvaca i česno sahrani. Posle izvesnog vremena dogodi se nesrećan slučaj s Magistrijanom, na ime: on pade s konja i slomi nogu. I ležaše dugo bolan u postelji. Jednom se sabra k njemu nekoliko lekara, da se posavetuju o bolesti njegovoj. Lekari nađoše, da se noga mora odseći. Te noći Magistrijan nije mogao spavati, nego je samo tugovao i plakao. U ponoći javi mu se na jednom neki čovek, i upita ga: „što plačeš?“ Kada mu Magistrijan objasni, onda nepoznati čovek istrlja rukom bolesnu nogu, i noga postade zdrava. „Radi Boga, reci mi, ko si ti?“ upita Magistrijan. Na to mu nepoznati reče: „pogledaj na mene i vidi, zar ova košulja nije tvoja? Ja sam onaj, koga si ti video naga mrtva, i koga si obukao u ovu košulju. I evo za tvoje dobro delo posla me Bog, da te iscelim. Blagodari Bogu!“

SOZERCANjE

Da sozercavam greh cara Ase i kaznu Božju (II Dnev. 16), i to:
1. kako Asa, uplašen od susednog cara, uze iz hrama Božjega zlato, da njime kupi saveznika u caru Sirskom;
2. kako ga car Sirski uzevši zlato izneveri;
3. kako Bog popusti tešku bolest na Asu.

BESEDA

o tuzi Hristovoj
Sad je duša moja žalosna; i šta da
kažem? Oče, sačuvaj me od ovoga časa;
ali zato dođoh na čas ovaj (Jov. 12, 27).

U ovaj svet zemaljski ništa realnije nije ušlo od Gospoda Isusa Hrista, ništa realnije kao Bog i ništa realnije kao čovek. U istini sav ovaj svet izvan Isusa Hrista izgleda prizrak. Ni zemlja ni voda ni vazduh ni svetlost nemaju ni izbliza tu realnost koju ima On. Gle, sve će ovo proći, a On će ostati. Vaistinu On je kamen temeljac jednog neprolaznog sveta, i samo onaj, ili ono, što se pripije čvrsto uz taj kamen, moćiće sudelovati u tom neprolaznom svetu, neprolaznoj realnosti. Burni ali nemoćni talasi vremena srdito su udarali, i danas udaraju, čas o realnost Božanstva Hristova čas o realnost Čovečanstva Njegovog. Jer koliko je trebalo hrišćanima truda, da otvaraju oči bezbožnicima, i dokazuju Božanstvo Hristovo, toliko im je trebalo truda, da otvaraju oči jereticima i dokazuju Njegovo Čovečanstvo. No Duh Sveti sveznajući postarao se unapred, i preko Jevanđelista spremio oružje hrišćanskim borcima unapred. Sad je duša moja žalosna. Zar bi Gospod osećao žalost, da nije bio pravi čovek, podložan svima nemoćima telesne prirode izuzev greha? I ne samo žalost no i strah: Oče, sačuvaj me od ovoga časa. Ovo govori nemoćna priroda čovečja, koja se grozi smrti (jer o smrti je reč), ali ne grešna nego bezgrešna priroda čovečja, jer Gospod odmah dodaje: ali zato dođoh na čas ovaj. Vidite li, koliko je važna smrt Hristova? Mi smo njome iskupljeni, njome spaseni. Neka se niko, dakle, ne zaustavlja jedino na nauci Hristovoj, nego neka se prenese na Golgotu i posmotri sa užasom krvavu žrtvu na Krstu, koja je prineta za grehove naše, za spasenje naše iz smradne čeljusti zmije preispodnje.

O Gospode Isuse, postradavši nas radi i našega spasenja radi, pomiluj nas još jedanput, i još jedanput. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Izvor: svetosavlje.org