logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно    Аутор: obrisano    799 пута прочитано    Датум: 26.09.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Grb Kraljevine JugoslavijeSa ovim ovde, ispod teksta, koji je prekopiran iz godišnjeg izdanja enciklopedije Britanika, stoji kratak opis kraljevine Jugoslavije iz 1939, godine. Odmah, na samom početku, nije teško uočiti da je u tom sadržaju opisana i etnička kompozicija Jugoslavije iz tog vremena.

Britanika iz 1939Pored svih nacija, Srba, Hrvata i Slovenaca, dakle onih konstituitivnih naroda te monarhije, istaknute su i ostale etničke grupe. Pa čak i Bugaro Makedonci. Uočljivo je da se u Jugoslaviji tada u to vreme niko nije deklarisao kao Crnogorac. A to nikome i nije bilo zabranjeno da čini. To bi otprilike bila tema dalje rasprave i analize ovoga sadržaja, ali dotaćićemo se ovde i nekih drugih  činjenica, koje se neminovno same od sebe nameću.

Srednjovekovna Srbija kao država je nasilno ugušena od strane Otomanske imperije, u periodu između godine 1371 pa do godine 1459. Otprilike u tom periodu odnosno padom Smedereva i Bosne, srednjovekovna Srbija gubi svoju državnost. Evo šta o tim dogadjajima beleži istoričar Vladimir Ćorović:

Stari despot pokušavao je za to vreme, da zainteresuje ponovo Mađare i zapad za sudbinu balkanskih hrišćana i svoje države. Pad Carigrada i napadi sultanovi na Srbiju i Albaniju odmah iza toga behu prilično uzbudili duhove u Srednjoj Evropi. U Rimu, Mlecima, Napolju i celoj Austriji nastala su sve češća većanja i dogovori, da se nešto preduzme u korist hrišćanske stvari. Međutim, na tim stranama uzbuđenje nije zahvatilo duboko šire krugove; to su bili pretežno kabinetski pregovori. Jedini su Mađari osećali opasnost neposredno. I opet je među njima ponajviše delovalo jedno svešteno lice, rečiti franjevac Ivan Kapistran. Kao ranije kardinal Cezarini i on je najviše potpore nalazio kod još uvek neumorno ratobornog Janka Hunjadija. Mađari su bili spremni da se ponovo suprotstave Turcima. Jedinu disharmoniju u pripremanje ove nove hrišćanske koalicije uneo je Kapistran tražeći od starog despota da primi katoličku veru. Ovaj je to energično odbio. Naglasio je, da je ceo svoj vek proveo u pravoslavlju i da ne želi pod starost izgledati kao čovek koji je u svoj nesreći izgubio i pamet. Međutim, nije branio, da se njegova unuka, Jelisaveta Celjska, koju je on bio preveo u pravoslavlje, ponovo vrati veri svog oca.

Tako je u leto 1459. završila svoj politički život srednjevekovna Srbija. Napori koji su činjeni da se ona spase i digne, od Kosova do pada Smedereva, pokazuju jedan ogroman vitalitet i mnogo državničke veštine. Država je bila, nema sumnje, teško podrovana sablažnjivim scenama borbe za vlast i sebičnim prohtevima uticajnih članova dinastije i veće vlastele; bilo je, isto tako, političke kratkovidosti u odnosima između suseda dinasta Srbije, Bosne, Hercegovine i Zete; bilo je, naročito u poslednjim fazama, više obeshrabrujuće vere u druge nego u sebe sama; ali, u osnovi i da nije bilo svih tih grehova i većih i manjih, sudbina Srbije posle Marice i Kosova ne bi mogla biti mnogo drukčija. Njen je udes, kao i sličan udes ostalih balkanskih država, bio predodređen svim onim što je prethodilo Marici i Kosovu. To je ceo državni sklop, koji je nosio feudalni beleg. Pod uticajem Vizantije s istoka i Mađarske sa severa u nas se razvio upravni sistem, gde su, sem dvora, svu vlast i moć imala dva staleža: vlastela i crkva. U Srbiji crkva je, pored svih sebičnih težnji, bila i ostala uvek u dodiru s narodom, ali je zato u Bosni pod njenim uticajem nesumnjivo i nastao i održavan onaj dugi strahoviti razdor, koji je otuđio velik deo naroda od državne ideje. Vlastela je, u isto vreme, na svima stranama vršila razorni uticaj. I prema dvoru gore, i prema narodu dole, ona je znala samo za svoje interese. Da ojača sebe ona, dobrim delom, nije zazirala ni od čega; u nekim oblastima ne čak ni od sprege sa očevidnim državnim neprijateljima. Jačanje sebe išlo je uvek na račun državne zajednice, a uz to i na račun mogućnosti saradnje sa susedima. U celoj prvoj polovini XV veka mi nemamo ni jednog jedinog slučaja gde bi se naši dinasti i naša vodeća vlastela našli na jednoj liniji, a bilo ih je više, gde su, u odlučnim časovima, jedni drugima zabijali nož s leđa. Autoritet centralne vlasti, koji je u izvesnoj meri, u drugoj polovini svoje vlade, bio postigao despot Stevan nije mogao da se održi pod njegovim naslednicima. Despota Đurđa, koji je bio jaka ličnost, lomile su mnoge nedaće; a njegovi naslednici stradali su na prvim koracima, jer nisu pretstavljali nikakvu snagu. Čedomilj Mijatović imao je u dobroj meri pravo kad je jednom prilikom kazao, da su Turci u Evropi “imali da se bore upravo sa invalidskim državama”.

Nesumnjivo je da će Srbija Voskresnuti, posle skoro pet vekova, pod vodjstvom Đorđija Petrovića, kako su ga Turci nazivali Crnoga ili Karđorđija.

Od perioda 1804 pa do kraja 19 veka, Srbi će dići dava ustanka i voditi još dva rata sa Otomanskom imperiom, radi osloboćenja i ujedinjenja. Na tom polju pogotovu u dva Srpsko – Turska rata 1876 i 1877, knjaz Nikola potonji kralj Crne Gore će uvek pomagati ovom velikom delu oslobođenja i ujedinjenja svih Srpskih zemalja. Pisano je u više navrata o tome ranije, od kako se povela diskusija, na ovoj prezentaciji po pitanju Crne Gore. Ne zbog Crnogorstva, nego za čast i ujedinjenje srpstva, Crna Gora će jednako sa voskreslom Srbiom učestvovati paraleno u svim ratovima koje je Srpstvo vodilo radi slobede i ujedinjenja. Zato Crna Gora učestvuje u oba Srpsko – Turska rata u 19 veki i u oba balkanska rata kao i u prvovom svetskom sa početka 20 veka, paralelno s Srbiom onoga vremena.

Teritorijalne granice Srbije, Srbi neće i ne mogu ih prihvatiti u okviru Beogrdaskog pašaluka, kroz celokupnu istoriju oslobodilačkih ratova. Na tome nije samo insistirala vlada u Beogradu, nego i vlada sa Cetinja. Teško i umalo da se aneksiona kriza oko Bosne i Hercegovine pretvori u rat sa Austro – Ugarskom monarhiom, o čemu je opet ranije raspravljano i citiran je savet vojvode Mišića upućen kralju Petru I posle njegovog prvog reaktiviranja, povodom aneksione krize. Isti taj vojvoda, u vreme dok je bio narednik u sastavu Javorske brigade opisao je u svoim memoarima kako je u drugom Srpsko – Turskom ratu njegova brigada bila sprečena da oslobodi Rašku (mnogi to područje nazivaju pogrešno Sandžak) još u tom ratu.

Srbija će zajedno sa Crnom Gorom ući u savaez sa Grčkom i Bugarskom radi konačnog sloma Otomanske imperije 1912, godine. Jedno važno pitanje koje je u tom prvom Balkanskom ratu Srbija nastojala da reši je njeno pitanje izlaska na more. Združene snage Crnogorske i Srpske vojske će osloboditi Skadar, koji je kasnije Crna Gora, odnosno njen suveren kralj Nikola morao da preda takozvanim međunarodnim vojnim trupama, kako bih izbegao rat sa Austro – Ugarskim hordama. U najtežim momentima kralj Nikola se obratio kralju Srbije Petru I i upitao ga za savet sledećim rečima. ”S bolom u duši saopštavam, da velike sile zahtijevaju evakuaciju Skadra što prije, u protivnom slučaju Austrija će nam u ovaj ponedeljak uputiti ultimatum… U najtežim sam okolnostima.” Kralj Petar istoga dana je uputio odgovor Kralju Nikoli, u kome mu saopštava da ruzume njegov bol i da isti bol sa njim deli ne samo on nego i vaskoliko srpstvo. Svi zanamo kako se slučaj Skadra kasnije završio, i da je se kralj Nikola iscrpno savetovao sa Nikolom Pašićem i tek onda se odlučio da Skadar evakuiše.

Srbija nikada istorijski nije mogala niti će ikada moći da otuđi Bosnu i Hercegovinu kao svoje legitimne teritorije. Zato je i ušla u Prvi Svetski rat na strani Atante. Kao pobednica iz toga rata Srbija je i dobila sve one teritorije koje su joj istorijski pripadale. Naravno u sklopu Jugoslavije. Ali ovo je tema za sebe i ovde tek samo neka bude spomenuta, radi znanja i saznanja da istorija još nije prekinuta.

Ako sada neko pažljivo baci pogled na tkst iz Britanike uočiće ono što je u uvodnom delu istaknuto, a i još više od toga. A to je da do 1939, godine, Crnogorska nacija nije postojala u istoriji. Jeste država Crna Gora ali ne i nacija Crna Gora. Državu Crnu su branili i stvarali niko drugi do sami Srbi, i to oni najotresitiji i najviteškiji. Te se stoga i zaista nameće pitanje: Čija je, i čija može da bude Crna Gora? Ako je pokraina onda je to ona srpska pokraina. Ako je država onda je to ona istoriski srpska i ničija više. No pojavili su se Crnogorci. Zato u detalje treba raspraviti i izanalizirati ko su i kako su nastali Crnogorci? Ta kvazi nacija je nastala ništa drugo, nego i apsolutno kao produkat Kominterne. Jer u popisu stanovništva iz godina pre Drugog Svetskog rata ni jedan stanovnik se Jugoslavije nije izjašnjavao kao Crnogorc. I takvu naciju sve do tada niko na svetu ne poznaje. Tek politikom Kominterne od perioda Drugog svetskog rata, pojedini stanovnici Crne Gore i to one spodobe, koje su u ime nekih internacionalnih ideala izgubile svoj patriotski i rodoljubivi osećaj, svoju nacionalnu privrženost svoim istorijskim korenima, počinju se izjašnjavati kao tobože Crnogorci. Njih neka i oni imaju prvo da se zovu kako njima drago, ali oni nemaju pravo da sa sobom nose ono što nije njihovo. Već je ranije bilo reči o tome da oni nisu samo problem Srbima, već su problem za sebe. Onaj najveći problem koji oni stvaraju Srbima je taj što hoće da ih opljačkaju i da večitim srpskim neprijateljima predaju one teritorije, za koje je vaskoliko srpstvo vojevalo stolećima.

Taj faktor što sebe naziva Crnogorcima i odriče se vere pradedovske, i svojih korena, koji sve primedbe i kritike podvrgava rečju mržnja. Odnosno da bi se odbranio od kritika i sopstvenih lažiju, kritičare proglašava da ih ne trpe i da prema njima ispoljavaju mržnju. Hteo bih ja njih da upitam nešto. Ukoliko oni ne mrze svoje poreklo zašto ga se onda odriču? I svoim ponašanjem uskraćuju Srbiji legitimno pravo izlaska na Jadransko more. To pitanje kada tada mora da se reši, jer je bilo rešeno balkanskim ratovima. Zatim da li Crnogorciu znaju da je gradove Budvu, Kotor, Tivat, Herceg Novi od Austro – Ugarskih hordi oslobodila srpska vojska? I da mnoge teritorije današnje Crne Gore njoj nisu pripadale pre Prvog Svetskog rata.

Ako je Kominterna stvorila uslove za ovaploćenje Crnogorske kvazi – nacije, onda je novonastala internacionala Deminterna, koja se zaklanja iza paravana, demokrtaskog, dok u svom novom totalitarizmu, takozvanog, novog svetskog poretka stvra novi haos širom zemaljske kugle, ona dakle, preuzima iz ruku Kominterninih sudbinu Srbije i uz pomoć Crnogorskog faktora, nastoji da je uništi. Ta nova falsifikovana demokratska aliansa, i internacionalni pokret, daje očigledno primat i podršku najgorim elementima u onim regionima i oblastima gde teži da sprovede svoju dominaciju. Narvno da taj imperium zaogrnut novim ruhom, neće podržati u Srbiji i među Srbima najbolje i najodabranije. Već sve one elemente koji su u njenom društvu iz nanjnižeg sloja društvene skale. Pretvarajući naravno Srbiju ponovo kao i Otomanska imperija što je činila u kako s pravom Vladimir Ćorović ističe jednog velikog usitnjenog invalida.

U svetu postoje mnoge države uključujući tu i samu Kanadu, koje su komponovane iz više nacija. Veća je razlika između, odnosno apsolutna je razlika, između Kvebeških Francuza i ostalog engleskog govornog područja Kanade, nego li čak između i tih što sebe danas promovišu da su Crnogorci. Pa eto Frncuzi iz ekonomskih razloga poštuju Kandu. Šta je to što će u smislu Crnogorske takozvane nezavisnosti, Crnoj Gori a i samom ostatku Srbije doneti i doprineti ekonomskom prosperitetu, zato što se Crna Gora danas izdvaja iz sastava Srbije? Kakvom industriom, prirodnim bogastvima i tržištem raspolaže Crna Gora? Nezavisnost Crne Gore nije, i neće uroditi nikavim prosperitetom, već proizvodnjom još veće bede i nemaštine. A ako pažljivo pogledamo etničku kompoziciju kraljevine Jugoslavije uočljivo je to da je u toj kraljevini bilo 1938 godine Muslimana, koji su se izjašnjavali ili kao Srbi ili kao Hrvati nekih jedva 1.5 miliona. Albanaca oko 400,000. Danas tvrde da samo Albanaca na području bivše SFRJ ima preko dva miliona. I verovatno isto toliko ostalih Muslimana. Kakav faktor u svemu ovome predstavljaju 60,000 Đukanovićevaca, koji vele da se pišu kao Crnogorci? Ako kažemo  -  nikakav. To je tačno ali uz dodatak. Teško se moze poistovetiti i slediti stope Petrovića i Karđorćevića, teško je biti junak, otresit i otmen, kakvi su bili Vukotići, Bojovići, Mišići, Putnici, Stepanovići, Plamenci, Martinovići, i njima slični. Za ove osobine su potrebne vrline.  Dok, biti Đukanovićevac, Đilasovac, ali onaj iz 1945, Vukomanović ili Dapčević za to nisu potrebne vrline. Za to da se postane  je lako, samo treba pljunuti na sopstveni obraz.

 

Janko Bojić

 

 




3 коментара у вези “Od kominterne do Deminterne”
  1. BRAAAAAVO LANKO !

    PREDLAZEM JANKA ZA POCASNOG PREDSEDNIKA SRBA U DIJASPORI .

    MOZE I VOJVODA JANKO !

    CESTITAM NA ODLICNIM CLANCIMA !

    KO CE KO ERO ???11

  2. E bogami sada ce Crnogorci kojima smeta poreklo morati da obore curak ne samo naopako nego i niz brdo. Znaci li to da ako Crnogoraca nije bilo sve do 1945, da su ovi novokomponovani, jer oni su parvi Srbi Crnogorci uvek postojali, da su ovi novokomponovani proizvod nekavog cudnog seksualnoig nagona.

    Razmislja tako Paja sta bi to moglo da bude. Nisu ih mogli napraviti Monika i Bilo, posto se taj slucaj i sama radionica dogodise mnogo kasno.

    Ipak je te novoobradjene Crnogorce, koji nisu Srbi vanbarcno napravio nacizam sa majkom kominternom. A kada nesto nastane vanbracno onda to ima svoje pravo ali ne i pravno ime.

    E pa sada hjde u zdravlju mi ostajte Crnogorci ne Srbi i znajte da vas Paja vise nece uzeti u usta, posto je konacno resena zagonetka vasega carobnoga nastanka.

  3. Sta kazes Mr Bakonja -Vojvoda?


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo